Evropa

 

Samit bogatih i osiromašenih na Starom kontinentu

 

Italija - Nemačka dva prema nula

 

Italijanski premijer Mario Monti jeste evropski tehnokrata, ali je njegovo viđenje stanja u Italiji i ostatku Evropske unije veoma realno, a njegova upozorenja značajnija od onih koje bi dao neki populistički političar. Na poslednjem samitu EU konačno se krenulo sa idejom investiranja umesto daljih štednji na račun građana. Moguće da će to biti dovoljno da se spreče masovni protesti u Evropi.

 

Bernardo Vitulano

dopisnik iz Rima

 

Italija je 28. juna uspela dva puta da pobedi Nemačku. Prva pobeda je bila u polufinalu Evropskog prvenstva u fudbalu, a druga, mnogo važnija, na samitu šefova država i vlada Evropske unije. Dok su sve oči analitičara bile usmerene na dijalog Berlina i Pariza, smatrajući da bi njihov dogovor o daljim koracima u krizom zahvaćenoj evro-zoni najviše uticao na konjukturne promene, dotle su se tri države na pragu bankrota (Italija, Španija i Portugalija) iz potaje pripremale da izvedu pravi puč na samitu.

Još uoči početka samita italijanski premijer Mario Monti je javno upozorio ostale lidere EU da bi dalje zaoštravanje politike štednje moglo da dovede do toga da na vlast u Italiji dođu snage kojima nije posebno stalo ni do Evropske unije, a ni do zajedničke valute. Italija tradicionalno ima snažne sindikate koji svakog leta održavaju masovne proteste. Ove godine izlasci na ulice bi mogli da budu još masovniji ukoliko Brisel nastavi da od vlade u Rimu traži dalje zatezanje kaiša.

Italijanski premijer Monti je evropski tehnokrata koji je politički sazreo u raznim institucijama EU i pod pokroviteljstvom Bilderberg grupe. Zbog toga je njegovo upozorenje imalo još veću težinu nego da je došlo od nekog lider populističke orijentacije. Kako se videlo na prelasku iz 28. u 29. juni posle čak 15 sati teških i ozbiljnih pregovora, ostali lideri EU su Montijeve reči uzeli veoma ozbiljno.

Jedan od najvažnijih zahteva Italije na ovom samitu bio je da se institucije Evropske unije dogovore šta konkretno traže od zemalja dužnika kako bi im pritekle u finansijsku pomoć. "Ako sprovedemo dogovorene reforme ne želimo da se kasnije od nas traže i dodatne mere štednje", rekao je Monti italijanskim medijima samo nekoliko dana pre početka samita, "Ne ide da nam se stalno ispostavljaju novi zahtevi i uslovi." Građanima Srbije je već dobro poznata sklonost Evropske unije da redovno izmišlja nove ultimatume. Za razliku od vlade u Beogradu, Montijev kabinet je ovoj politici jasno rekao "ne".

Italija, Španija i Portugalija su na kraju uspele da proguraju svoj plan ekonomskog oporavka zemalja evro-zone, u kome ne samo da nema više nepoznatih (ali očekivanih) drastičnih mera štednje, već ni fiskalnih komesara koji bi nadgledali budžetsku potrošnju u zemljama dužnicima (kako je to tražila nemačka kancelarka Angela Merkel), a data je i mogućnost poluautomatskog pristupa spasilačkim fondovima (što je do nedavno odbijala Nemačka, kao najveći donator, želeći da zadrži kontrolu nad zemljama dužnicima).

Ono što najviše treba da raduje stanovnike Evropske unije jeste činjenica da se ovim dogovorom bitka za stabilnost evra vraća na finansijske berze odakle je kriza svojevremeno i krenula. Od svih zemalja evro-zone se očekuje ispunjenje određenih standarda do kojih zemlje dužnici mogu da dođu kroz reforme svojih fiskalnih sistema. Posle toga Fond za finansijsku bezbednost (nazivan i Fondom spasa) može da krene u kupovinu obveznica država u krizi i da tako na berzi stabilizuje njihove cene. Posle smanjenja kamata na državne obveznice zemlje u krizi mogu povoljnije i same da se zadužuju na međunarodnom tržištu kapitala.

Nemački pristanak na ovakav sporazum iznuđen je političkom realnošću. Kako je italijanska štampa izvestila upravo na dan održavanja samita, lideri EU imaju samo dve mogućnosti: da prihvate ublažavanje mera štednje ili da se suoče sa masovnim nemirima u celoj južnoj Evropi. Čak je i nemački ministar finansija Volfgang Šojble, suočen sa ovakvim razvojem situacije, pred početak samita ublažio tvrdi stav kancelarke Merkel izjavivši da su mogući i razgovori o izdavanju zajedničkih evropskih obveznica, preko kojih bi sve zemlje evro-zone postale solidarni jemci.

Da li je postignuti dogovor dovoljan da se spreče velika nezadovoljstva osiromašenih građana Evropske unije, ostaje da se vidi. On u svakom slučaju, predstavlja pomak u pravcu povratka na ideju humane Evrope, Evrope solidarnosti sa najslabijima, umesto Evrope banaka i krupnog kapitala koju danas imamo.