Disidencija i njeni problemi

 

Piše: Prof. Dr Kaplan Burović, akademik

 

Ovih dana, slučajno, nađoh na internetu članak o disidenciji, problem sa kojim se ja dugo vremena bavim, virulentno angažovan, pa sam zato i pisao. Kako vidim, diskutirali su o ovome: Mira Bogdanović, Trivo Inđić, Vane Ivanović, Nebojša Popov, Mirko Đorđević, Mihajlo Mihajlov, Latinka Perović, Jelica Minić, Pavle Rak, Ljubomir Tadić i drugi, svi antikomunisti, pa i Titoisti.

Nebojša Popov, pod disidencijom podrazumeva "…kritički stav prema vladajućoj ideologiji i njoj odgovarajućem poretku koji se izražava javno i kontinuirano kroz duže vremensko razdoblje i izražava nadu u slobodu i demokratiju. Ovde, dakle, nije reč o bilo kakvom neslaganju sa vladajućom ideologijom i režimom, niti o svima onima koji su dolazili pod udar režima ili sami sebe proglašavali disidentima".¹⁾

Prvi deo ovog pretendiranja, u vezi ideologije i odgovarajućem (ne i vladajućem !) poretku je ispravan. Onaj drugi - da "nije reč o bilo kakvom neslaganju… (i sa) onima koji su dolazili pod udar režima", ako nisam razumeo pogrešno, tu mi malo postojte Popove. "Socijalistički" režimi su udarali ne samo po nama - komunistima, već i po buržujima. Ako nismo bili za to da im se insceniraju sudski procesi i da se kažnjavaju nevini, mi - disidenti - nismo bili i protiv toga da se oni, za počinjena krivična dela, ne pozovu i na krivičnu odgovornost, pa i da se kazne.

Mirko Đorđević pretendira da je disidencija "vid otpora okoštalim strukturama", deo „kritičke misli koja je jedina brana od svake iluzije, i koja jedina uspeva u jasnijem smislu da pomeri granice dometa same te misli".²⁾

Ovaj je nebulozan. Razumemo što hoće da kaže rečima vid otpora, ali ne razumemo što podrazumeva pod okoštalim strukturama. Disidencija jeste otpor, ali se taj otpor ustremio ne protiv nekakvih okoštalih struktura, već protiv jedne izvitoperene stvarnosti, koja nema veze sa ustavom i zakonima zemlje, ponajmanje i sa proklamovanom ideologijom i odgovarajućim poretkom.

Inscenirani sudski procesi i lažni svedoci po sudskim salama nisu okoštale strukture, već zločini, gospodine Đorđeviću!

Ako Mihajlo Mihajlov nije bio član Partije, on i te kako može biti disident, pa i veći od onoga što je bio član Partije, ako se slaže sa principima disidencije. Disidencija nije ograničena samo unutar Partije, nije to samo stvar Partije i njenih članova. To je opšta stvar svih, čitavog naroda, svih slojeva i svih opredeljenja, pa i onih koji ne pripadaju jednom konkretnom narodu, pred kojim je postavljen problem disidencije.

U SAD niti smo imali i niti imamo problem disidencije, ali se svaki Amerikanac može baviti i posvetiti tom problemu u bilo kojoj drugoj zemlji i - sledstveno, ako prihvati principe disidencije - i on je disident, suborac disidenata konkretne zemlje. Ja nisam Albanac ni po nacionalnosti niti po državljanstvu, nisam ni poreklom iz Albanije, pa nisam bio ni član Partije te zemlje, ali jesam albanski disident, jer - pošto sam se našao tamo kao jugoslovenski politički emigrant (i disident !) ujedinio sam se sa albanskim disidentima i borio se rame uz rame sa njima protiv vladajućeg poretka tamo.

Moj najbliži drug, na "slobodi" i u albanskom zatvoru, bio mi je albanski disidentni književnik Kin Duši. Po Marksu i Engelsu, komunisti treba da se ujedine sa narodom u krilu kojeg žive, sa radničkom klasom tog naroda, i da se bore rame uz rame sa njima kao sa svojim narodom. Tako se borio rame uz rame sa albanskim narodom i naš drug Miladin Popović, kao i mnogi drugi Jugosloveni, koji su mi prethodili i bili učitelji. Tako su se ujedinili sa španskim narodom svi slobodoljubivi ljudi sveta, pa su pohrlili tamo i, s oružjem u ruci, borili se rame uz rame sa Špancima.

Naš Žikica Jovanović nije Španac, ali je zasluženo kroz ceo život nosio nadimak Španac. Tako će zasluženo nositi nadimak disident i svaki onaj, koji nas bude podržao i posebno oni koji nam se budu pridružili i borili se rame uz rame sa nama.

Jugosloven Živojin Pavlović se iz Jugoslavije, pre DSR, ujedinio sa sovjetskim disidentima. Iako je njegova knjiga Bilans sovjetskog termidora (1940) zabranjena još u štampariji, ona dokazuje da je bio disidenta, sovetski, ne jugoslovenski, niti srpski, jer se tada o disidenciji na teritoriji Jugoslavije ne može govoriti, pošto nisu bili tu na vlast izdajnici radničke klase i njene ideologije.

Disidencija se rađa u borbi sa jednom konkretnom klikom, koja je na vlast i teoretski nam se busa u prsa za proletersku diktaturu, za socijalizam, za komunizam, dok u praksi sprovodi ličnu diktaturu šefa partije, uspostavlja socijal-fašističku diktaturu. Upravo zato, mi - disidenti -kažemo: Borimo se protiv  n e č e g a  š t o  p o s t o j i,  ali se  n e  i m e n u j e.  Istovremeno borimo se za nešto  š t o  s e  i m e n u j e,  ali  n e  p o s t o j i.

Postoji fašistički teror, ali se ne imenuje. Imenuje se narodna vlast i socijalizam, ali ne postoje.

Fašistički teror nije pao samo nad članovima partije, nad komunistima, već nad svima, i nad antikomunistima, pa je zato i borba protiv tog terora opšta stvar, koja pripada svima. Druga je stvar ko se sa kojih pozicija i pod kojom zastavom bori protiv ovoh terora. Pod zastavom disidencije ili pod zastavom antikomunizma.

Boriti se pod zastavom antikomunizma protiv socijal-fašizma jeste donkišotizam. Ni Stalin, niti Tito i Enver Hodža nisu se bojali onih koji su se borili protiv njih nazivajući ih s prezrenjem komunistima, komunjarima i slično. Oni se i dan-danas tresu, tamo gde su lipsali, i samo od naših imena, kamoli kad čuju da ih stigmatiziramo i kao krvave antikomuniste, kao fašiste i superfašiste, koji su izdali stvar radnog naroda, socijalizma i komunizma. Godine 1991., ulicama Tirane, naš glas Enver-Hitler! nadvladao je glas antikomunista ENVER-Marks!

Pogledajte njihov list L'UMANITE, Pariz, 24. januar 1991.godine! Za nijednog antikomunistu albanskih zatvora ne pišu da je izašao iz zatvora, za nijednog antikomunistu ne lažu i ne falsifikuju, pa ih i ne spominju, kao što su spomenuli, lagali i falsifikovali protiv ovog Kaplana! Udarac disidenata je zaboleo ove krvave kriminalce više od bilo kojeg drugog udarca, jer ih je samo naš udarac pogađao gde ih je najviše bolelo.

U vezi sa ovim naglašavam: neslaganja unutar partije radničke klase (odnosno socijalističke, komunističke), koja nije na vlast, nisu nikakva disidencija. Nije se slagao sa Lenjinom ni Plehanovim. On se i odelio sa svojim menjševicima od boljševičke partije Lenjina, pa ipak nje bio disident, jer tada Partija boljševika Rusije još nije uzela vlast u svoje ruke.

Imamo i ovakav slučaj: U Albaniji se jedno krilo Socijalističke Partije otcepilo i proglasilo sebe za Partia Socialiste për integrim (PSI: Socijalistička partija za integriranje). Oni su proglasili sebe za disidente i - misleći da su stvarno takvi - sreo sam se sa njihovim šefom Ilir Meta (poreklom iz Skrapara, oblast Južne Albanije), ali - što da čujem i vidim - ni ovaj njihov šef, kamoli i obični članovi te partije, nemahu pojma o disidenciji. Tada dadoh za pravo Fatosu Nano (šef Socijalističke partije), koji je iniciale te njihove "disidentne" partije PSI ironično odredio: Partia e skraparlinjve të inatosur - Partija revoltiranih Skraparlija. Ovaj se Ilir Meta revoltirao i istupio iz Socijalističke partije ne zbog neslaganja sa antisocijalističkom praksom ove partije, već zbog neslaganja sa podelom fotelja u partiji i na vlast.

Mihajlo Mihajlov, sin bjeloruskih emigranata u Jugoslaviji, rođen u Pančevu 1936., asistent na Filozofskom fakultetu u Zadru, prijatelj slikara Leonida Šejke i niza jugoslovenskih antikomunistički raspoloženih intelektualaca, prvi put dospeva u zatvor sedamdesetih godina, a kasnije emigrira u SAD. O tome "...koliko je u svetu poznato naše (jugoslovensko) disidentsko iskustvo", Mihajlov kaže: „...To što je najpoznatije jeste da je Đilas svuda prihvaćen kao otac disidentskog pokreta. Posle njega sam ja bio poznat zbog načina na koji je podignuta optužnica protiv mene; tom prilikom je intervenisao sovjetski ambasador kod Tita, zbog moje knjige Leto moskovsko; inače niko me kao jugoslovenskog disidenta ne bi primetio".³⁾

Ovaj Mihajlov, koga neki ubrajaju u prave disidente, a on sâm pretendira i da je disident Br. 2 Jugoslavije, po mom mišljenju nije ni najmanje disident, jer on nije shvatio principe disidencije i - sledstveno - nije se borio pod zastavom disidencije. On je jedan običan buržuaski protivnik i neprijatelj radničke klase i njene ideologie, iako suštinom disidencije smatra borbu za vladavinu prava. Za prava se bore svi, ali stvar je u tome o kakvim je to pravima reč. Za prava se borio i Spartak, pa i Napoleon. Za prava se bore i oni iz dinastije Karađorđevića, prestolonasljednik Aleksandar II, ali niko od njih nije bio disident, pa nam se i nisu busali u prsa za disidenciju. Prava su relativna. Disidenti se bore za prava radničke klase u jednoj određenoj zemlji, gde su vlast naroda uzurpirali izdajnici radničke klase, koji se prividno predstavljaju kao socijalisti, ili i kao komunisti. Aktuelno oni se u svim eks-socijalističkim zemljama predstavljaju kao demokrati, pa i kao buržuji.

Ovi kameleoni stotinu će promeniti imena, samo da se održe na vlasti!

Latinka Perović piše o Đinđiću: „Zoran Đinđić nikada nije pripadao Komunističkoj partiji pa nije mogao biti disident"⁴⁾.

Naglasih već da čovek ne mora biti ni član Partije, niti sin dotičnog naroda, da bi bio disident i pripadao kao disident upravo tom narodu. Shvatanja g-đe Perović su daleko od istine.

Što se tiče Lava Trockog, on je svestrano dokazao svoju disidenciju (Vidite njegovu knjigu Izdana revolucija (1937). i posebno njegovu ideju o novoj klasi, koju će razraditi Milovan Đilas u svojoj knjizi Nova klasa (1955.!). Lav Trocki je ne samo prvi disident SSSR, već i prvi disident na svetu. Disidenti su i svi oni koji su se suprotstavili stalinizmu sa pozicija disidencije. Sledstveno, Đorđević nema pravo što negira disidenciju Trockome i tzv. Trockistima. Disidenti su i oni koji nisu istupili javno, ali su zato delovali u brazdi disidencije ilegalno.

U vezi Milovana Đilasa i pretendiranja Mire Bogdanov da je bio prvi disident, dodajem: Neki pišu da sam disident Br. 1 Jugoslavije ja, a ne drug Đilas. Činjenica je da je Đilas bio član Politbiroa SKJ kad sam ja objavio moju disidentnu poemu BOJANA u Dubrovnik 1952, pa je i preštampao 1953. u Beograd, pod nos Milovana Đilasa, koji me upravo za nju uzeo na telefon i pripretio mi udbaški.

Po Bogdanovoj "disidenti moraju igrati potencijalno važnu ulogu u svjetskoj politici, biti pravi ljudi na pravom mjestu u pravo vrijeme. Biti i zvani i izabrani". Oslanjajući se na ovo svoje pretendiranje, koje ni najmanje ne odgovara istini, a vezujući disidenciju sa hladnim ratom i vanjskom politikom SAD, ona proglašava i Josipa Broza Tita za "disidenta bez premca". Po svemu izgleda da imamo posla sa jednom Titoistkinjom, koja bi htela da nam i Franja Tuđmana izvede kao disidenta, bar kao disidenta-nacionalistu.

Hladnoratovska knjiga The God that failed (američko izdanje 1949., britansko 1950.), u koju su istupili sa svojim razočarenjem simpatizeri komunizma Amerikanci Injacio (Ignazio) Silone, Artur Kestler (Arthur Koestler), novinar Luj Fišer (Louis Fischer), pisac Ričard Rajt (Richard Wright), britanski pesnik Stiven (Stephen) Spender, britanski novinar, laburista i obaveštajac Ričard Krosman (Richard Crossman) i francuski pisac Andre Žid (André Gide), jeste najobičnija antikomunistička propaganda. Ovi ljudi nisu nikakvi disidenti. Oni su ptice, koje su zalutale u tuđe jato, pa su se opet vratile svom jatu.

Kako naglasih na samom početku ove diskusije, u nju su se uključili antikomunisti, pa i pokoji Titoista, znači - antidisidenti. Disidenti od njih ne očekuju da oni tretiraju ovaj problem objektivno. Kao što istoriju jednog naroda čini sâm taj narod, i istoriju, istinu o disidenciji, rekli smo, kazali smo i kazaćemo mi, koji smo se borili i borimo se pod njenom zastavom, lili krv i položili živote. Dati glas antidisidentima da nam govore o disidenciji, isto je kao slušati naše javne tužioce po sudskim salama, gde su nam inscenirani sudski procesi i kažnjavali su nas za neprijateljsku propagandu protiv narodne vlasti, socijalizma i komunizma.

Ja sam od vremena napisao, pa i objavio esej O disidenciji⁵⁾, gde sam izneo moj stav u vezi ovog problema.

_______________

1) POPOV, Nebojša: Disidentska skrivalica, list REPUBLIKA, God. XII, Br. 242-243, str. 19-20, Beograd 2000; http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2000/242-243/242-243_21.html

2) ĐORĐEVIĆ, Mirko: Disidenti - bekstvo iz utopije, REPUBLIKA, God. X, Br.179-180, str.17-22, Beograd 1998.

3) MIHAJLOV, Mihajlo 1998: IX.

4) PEROVIĆ, Latinka: Zoran Đinđić i srpsko društvo, u Zoran Đinđić: ETIKA ODGOVORNOSTI. Beograd 2006: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

5) BUROVIĆ, Kaplan: O DISIDENCIJI,- zbirka eseja, Ulcinj 2013. Esej O disidenciji je objavljen sprva na albanski jezik u mojoj knjizi MBI DASHURINË -  eseji, Ulcinj 2001, str. 69, a preštampao mi ga i Ilir Meta u njegovom listu, da bi nam se tako pretstavio kao disident.