Polemika

Akademik Vajgand: Albanci nisu ni autohtoni niti Iliri (2)

 

Lažiranje porekla keramičkim pločicama

 

Nemac, akademik prof. dr Gustav Vajgand (G. Weigand, 1860 - 1930), lingvista i balkanolog, posebno poznat kao istraživač rumunskog i aromunskog (vlaškog) jezika, zauzeo se i studiranjem ostalih jezika Jugoistočne Evrope, naročito albanskog i bugarskog, za šta je preduzeo i putovanja u te zemlje da se na licu mesta upozna sa fenomenima i istinom. Zajedničke elemente ovih jezika povezao je sa jednim zajedničkim "tračanskim" supstratom. On je glavni predstavnik teze da albanski jezik ne potiče od ilirskog, već od tračanskog, iako su o neilirskom poreklu albanskog jezika i samih Albanaca, govorili, pisali i dokazivali i drugi naučnici

 

Piše: Prof. dr Kaplan BUROVIĆ

 

 

Albanci se ne spominju prije II veka posle Hrista, iako se sva njihova oblast spominje u mnogim dokumentima i u vezi sa stanovništvom. Da su se Albanci nalazili tamo od pre, nisu mogli ostati nespomenuti.

Studije Thalloczy-a, "Acta et Diplomata ", počinju u četvrtom veku naše ere i u petom-šestom postaju brojnije i ne graniče se samo sa obalom mora, već nam daju izveštaje i za unutrašnje albanske oblasti. Godine 458. spominje se Scampa i Lychnidus; godine 519. saznajemo iz Scampe da Mitropolit tog mesta, kler i narod dočekali su sa upaljenim svećama delegata pape. Beleži se tu da se grad Scampa nalazi "in partibus Graeciarum", možda blizu današnjeg Elbasana. U nizu drugih dokumenata govori se o Latinima, među kojima se podrazumevaju i romanizirani Iliri, zatim o Grcima i Bugarima, ali nikad i nigde se ne spominju Albanci.

Iz tih dokumenata vidimo da su Sloveni 548. godine prodrli i u sâm grad Durrachium (Drač).

Na kraju Vajgand kaže da se prema Thallocyu, "Ill alb Forchungen", albanski narod spominje po prvi put 1043. godine od Michael-a Attaleiates-a. No, 1079. godine saznajemo da je, pod komandom dračkog kneza, jedna vojska od Normana, Bugara, Grka i Albanaca (arvanitai), krenula preko Ohrida za Thesalonići (Solun). Znači da samo od XI veka Albanci počinju da igraju nekakvu ulogu kao narod, a od XII veka i izvesnu političku ulogu.

I ovde se slažem sa profesorom Vajgandom.

Treba samo ispraviti: u II veku naše ere ne spominju se Albanci, već Albanoi, koji nemaju u to vreme nikakve veze sa Albancima, jer su keltsko romanizirano pleme, koje će kasnije Albanci asimilirati, zadržavajući njihovo etničko ime za svoje nacionalno ime.

Činjenica da Albanci nisu živeli tu u stara vremena, u njihovim današnjim oblastima, ako dokazuje da oni nisu genetski sledbenici Ilira, ne dokazuje da su i genetski sledbenici Tračana.

Rumunsko-albanske jezične veze nelatinskog porekla su tako duboke, da te primoravaju da priznaš da se albanski jezik mogao razviti samo u jednoj oblasti gde se razvio i rumunski jezik.

Odugovlačio bih mnogo, kaže Vajgand, ako bih spomenuo mnoge relacije albanskog jezika sa rumunskim, koje se tiču fonetike, sintakse, formiranja reči i govora, a koje je već spomenuo. On spominje dela raznih naučnika, koji su pisali o jezičnim relacijama albanskog i rumunskog jezika i daje nam jedan veliki broj zajedničkih reči u albanskom i rumunskom leksiku, koje su, prema njemu, ušle iz prethodnice albanskog jezika (po njemu - iz tračanskog) u rumunski. On misli da su se ove jezične veze rodile ne u Iliriji, već u Trakiji, u jednoj teritoriji između Niša-Sofije i Skoplja, kako je to rekao pre njega Tomašek.

Ima istine u ovome, ali i neistine.

Oblast gde su stvorene rumunsko-albanske jezične veze nelatinskog porekla, onako kako nije mogla da bude Ilirija, nije mogla da bude ni Trakija, pomenuti trougao. Zašto? Da je bila Trakija, i albanski jezik bi pretrpeo ono što je pretrpeo rumuniski: romanizirao bi se.

Pa ipak, ta zajednička teritorija je postojala. Gde? U današnjoj Rumuniji, tačnije u Transilvaniji. To se desilo u III veku naše ere, sve do VII veka, kada su albanski stočari stigli tamo sa obala Baltičkog mora i tako došli u kontakt sa Rumunima, koji su se upravo u III-IV veku fermentirali i prelazili sa tračkog (neromanskog!) jezika na njihov sadašnji romanizirani jezik.

Rumunski jezik ima neke latinske elemente, koji, od njihovog oblika, ne objašnjavaju se drukčije do samo ako zamislimo da su tu prodrli preko albanskog jezika.

Od ovih elemenata se izvodi zaključak da su Albanci i Rumuni živeli dugo u blizini jedan drugog. Po Vajgandu ovo se nije moglo desiti ni u Dakiji, ni u Iliriji, već u Trakiji, koja je, prema njemu, bila kolevka rumunskog jezika i gde se danas nalaze mnogi rumunski toponimi, koji su jedan siguran dokaz da je staro rodno mesto Rumuna bilo negde tamo, u Trakiji.

Rumuni i Aromuni (Vlasi) živeli su u Trakiji, jer su tračkog porekla, i njihov jezik je počeo da se fermentira tamo, na bazi tračkog jezika. Ali, ne stigavši punu fermentaciju, oni se potiskuju na sever Dunava, u Dakiji, gde se prekida dalja tračka fermentacija i počinje romaniziranje njihovog jezika. Upravo u ovo vreme stižu sa severa u Dakiju i albanski stočari, koji uzimaju od Rumuna i tračanske i latinske reči.

Sem toga, za neke latinske reči postoji mogućnost da ih albanski jezik ima i iz slovenskih jezika, ili baltičko-slovenskih, sa kojima su ovi Albanci došli u kontakte pre kontaktiranja sa Rumunima. Albanski akademik Čabej priznaje da su albanski jezik i lituanski baltičko-slovenski dva bratska jezika.

Preko svega, albanski oblik nekih latinskih elemenata rumunskog jezika je za diskusiju. Još se ne može definitivno reći da su te reči uzeli Rumuni od Albanaca. Kako se zna, Albanci su malo šta dali bilo kome. Oni su bili i ostali jedan narod koji usisava tuđe, ali ne i narod koji ekspulsira svoje.

Latinski elementi albanskog i rumunskog jezika slični su međusobno na jedan sasvim vidljiv način, da su mogli proizaći u istim kulturnim, teritorijalnim i jezičnim okolnostima.

Kao dokaz - koji izgleda dovoljan - spomenuću ovde samo one reči koje imaju kratko latinsko akcentirano u, kaže Vajgand.Romanski jezici kratko latinsko u obraćaju u o; samo sardski, albanski i rumunski jezik čuvaju staro u.

Vajgand broji 38 latinskih reči, koje su, u albanskom i rumunskom jeziku, sačuvale u i imaju skoro istu formu i prononciranje između njih; na primer: lat. fundus, alb. fund, rum. fund; lat. puetus, alb. pus, rum. putc; lat. numerus, alb. numër, rum. numër; lat. tufa, alb. tufë, rum. tufe; lat. angustus, alb. ngusht, rum. ngust; lat. avunculus, alb. ungj, rum. unchiu; lat. lucta, alb. luftë, rum. lupta i dr.

Slažem se potpuno sa akademikom Vajgandom.

Ponovo naglašavam da dodiri latinskog elementa albanskog jezika sa onima u rumunskom jeziku ne dokazuju tračansko poreklo Albanaca. Oni samo svedoče da su Albanci i Rumuni živeli na istom mestu, zajedno, što nam pokazuje put, itineral kretanja Albanca sa obala Baltičkog mora prema obalama Jadranskog i Jonskog mora.

Albanski folklor ima sličnosti sa folklorom Rumuna, što ne srećemo u folkloru Srba i Bugara, koji žive između ova dva naroda.

Zato je potrebno da se prizna da su ova dva naroda živela zajedno od starih vremena, jer Sloveni nisu mogli biti posrednici ovog folklora, kaže Vajgand.

Opet se slažem sa akademikom.

Zajednički elementi u fokloru Albanaca i Rumuna nedvosmisleno svedoče da su ova dva naroda živeli nekada pod istim nebom i na istom tlu, zajedno. Da nisu došli Bugari Asparuha 675. godine i odvojili Albance od Rumuna, nema sumnje da bi Rumuni, ne za više od dva-tri veka, asimilirali albanske stočare.

I način pevanja pesama predstavlja uzajamne sličnosti kod oba ova naroda, Rumuna i Albanaca.

U ovom poglavlju Vajgand iznosi činjenice iz kojih se vidi da albanske narodne pesme i rumunske liče jedne na druge i podudaraju se ne samo po melodiji, već i po načinu stavljanja srofa i reči.

I ovde akademik ima pravo.

Ali, zajednički način pevanja narodnih pesama, ako nam svedoči za očigledne doticaje Albanaca i Rumuna, ne dokazuje i zajedničko tračansko poreklo, već jak uticaj Rumuna na Albance, koji je u vekovima III-VII bio tako snažan, da su se Albanci za dlaku spasili rumunizacije, za što, kako rekoh, treba da budu zahvalni khanu Asparuhu, koji ih je iz Transilvanije prebacio na jugu Dunava, daleko od Rumuna.

Akademik prof. dr Gustav Vajgand ne samo što nam izlaže 12 argumenata u prilog njegove teze (da Albanci nisu Iliri), već i kontestira argumente onih naučnika koji su pre njega podržavali hipotezu o ilirskom poreklu Albanaca. Tako i on, kao prof. dr Herman Hirt, ne nalazi da je ubedljiv argument što Albanci danas žive u oblastima gde su nekada živela ilirska plemena, jer narodi su često menjali svoje mesto boravka. Kako se zna, Albanci drže ovaj "argument" za njihovo najveće svedočanstvo o njihovom ilirskom poreklu. Akademik Vajgand isto tako ne priznaje ni "argument" kojim se pretenduje na to da se neki toponimi, kao DELMACIA, ULCINJ, i dr. objašnjavaju posredstvom albanskog jezika. Štaviše, i za staro etničko ime ARBN/ARBR on misli da su Albanci pozajmili od Rimljana i Grka. Ovde sigurno nema pravo, jer su to ime Albanci pozajmili od keltskog plemena ALBANOI. U nastavku on ističe s pravom da ima i drugih naroda koji su promenili svoje etničko ime, kao na primer današnji slovenski Makedonci, koji nemaju nikakve veze sa antičkim Makedoncima.

 

Prof. Šaban Demiraj, aktuelni (1995) predsednik Akademije nauka Albanije, priznaje da je

"Weigand video stvar porekla albanskog jezika sa jednog širokog stanovišta, ističući na poseban način stare zajedničke kontakte između albanskog i rumunskog jezika, kao i neke kontakte iz oblasti etnografije."

 

U nastavku on kaže i ovo:

 

"Protivnici teze o ilirskom poreklu albanskog jezika predstavili su niz argumenata da bi dokazali njihova stanovišta. I u prvi pogled ovi argumenti izgledaju da su sasvim osnovana argumentiranja ...kritika protiv ovih obrazloženja ne može da služi u isto vreme i kao nepobitan dokaz u prilog teze za ilirsko poreklo albanskog jezika. Zato i ova teza (o ilirskom poreklu) ima potrebu da se učini objektom istraživanja."

 

Znači, albanski akademik Demiraj ne pretendira da su Albanci genealoški sledbenici Ilira, već da tu pretpostavku treba učiniti objektom daljih istraživanja, pošto do danas nije dokazana. Ona je samo jedna hipoteza, koja je, štaviše, novim istraživanjima svetskih naučnika, među kojima prvo mesto pripada akademiku Vajgandu, već oborena i zamenjena novom tezom, kojom se nedvosmisleno i očiglednim argumetima dokazuje da Albanci nisu Iliri. I pored ovoga, albanskom prof. dr Jupu Kastratiju ne smeta ništa da kategorički izjavi da je već "dokazano da su Albanci Iliri".

Što se tiče 12 argumenata akademika Vajganda, imajući u vidu naše primedbe, mislim da nam on dokazuje na sasvim naučan način, jasan i nepobitan, da albanski jezik ne potiče od ilirskog i da, sledstveno, Albanci nisu genealoški sledbenici Ilira. Ova stvar je utoliko više ubedljiva kad imamo predvid i šest argumenata Hermana Hirta, zatim one bugarskog naučnika, akademika prof. dr Vladimira Georgieva, pa i mojih pet argumenata, koje sam već objavio u mom delu KO SU ALBANCI? (Ženeva, 2007).

Iako Vajgand pretendira da su Albanci svojim genetskim poreklom Tračani, on nam to ničim ne stiže i da dokaže. Tako smo prinuđeni da se vratimo akademiku prof. dr Hansu Kraheu i ostalim savremenim naučnicima, koji zastupaju tezu da albanski jezik nije ni ilirskog niti tračanskog porekla.

Jedan od glavnijih argumenata da albanski jezik nije ilirskog porekla jeste argument KENTUM - SATEM, koji je naučno obrazložio prof. Herman Hirt. Taj argument nam dokazuje da Albanci nisu ni Iliri, pa ni genealoški sledbenici Ilira.

Jedan od glavnih argumenata da Albanci nisu ni genealoški sledbenici Tračana je SADAŠNJI ALBANSKI JEZIK, koji nije romaniziran. Kako se zna, svi Tračani su se romanizirali, ili su pobijeni, ili su asimilirani od došljaka, novih naroda, koji prođoše kroz Balkan, a pokoji od njih, kao Sloveni, Bugari Asparuha, Albanci i Turci, opstaše na Balkanu da tu žive, pa i žive dan-danas.

Sledstveno, da su Albanci tračanskog porekla, treba da budu i oni jedan romanski narod, kao što su Rumuni i Aromuni - Vlasi. Preko svega, njihov jezik ne treba da bude brat litvanskog jezika, pošto se zna da Litvanci nisu nikada bili na Balkanu, niti Tračani na obali Baltičkog mora.

Norbert Jokl (1877-1942), jedan od najvećih pobornika hipoteze o ilirskom poreklu Albanaca, pošto se suočio sa argumentima akademika Vajganda, diže ruke od te hipoteze i prihvata naučnu misao i otkrića Vajganda, da Albanci nisu ilirskog porekla. Ovo se zbilo i sa mnogim drugim naučnicima, možemo reći sa svima koji se ne bave politikom. Svi ozbiljni naučnici danas priznaju da Albanci nemaju nikakve veze sa Ilirima, šta više - ni sa Tračanima.

Po argumentima današnjih serioznih naučnika (Hans Krahe, Guliamo Bonfante, Parvan, Puškariu, Vl.Orel i drugi), Albanci nisu ni Iliri ni Tračani, već jedan zaseban narod, kao što su zasebni narodi i Grci, Rimljani, Etrurci, Kelti i mnogi drugi.

Abanska nauka, koja se razvila pod diktatom Envera Hodže, nije se usudila ni da spomene ime Gustava Vajganda, bože sačuvaj i njegove argumente. Hipoteza ilirskog porekla Albanaca proglašena je za TABU, kao već dokazana i nepobitna, sasvim naučna, ni najmanje sumnjiva. Apsolutno niko nije smeo da izrazi ni najmanju sumnju, ni da prišapne kome u uho bilo što protiv nje. Kad sam ja počeo da objavljujem argumente o neilirskom poreklu Albanaca, albanski književnik Gani Skura, piše mi: "Vaša revija YLBERI ne treba da objavljuje napise onih istraživača koji kažu da Albanci nisu pelaško-ilirskog porekla". Sve snage albanskih naučnika su impenjirane samo u otkrivanju " novih dokaza " da su Albanci Iliri.

Tako su i svakim komadom keramike, koju su otkrili u kakvoj jami, pećini, grobu, urlikali na sva usta preko štampe i radia, na skupovima i simpozijumima, kongresima, da i ono, to parče keramike, koje je možda ispekao albanski kooperativac pre nekoliko meseci u Kavaji, dokazuje da su oni, Albanci, ilirskog porekla. U poslednje vreme otkrili su i jedan najnoviji argument svog ilirskog porekla: SAN. Kažu da su Iliri mnogo spavali. Albanci isto tako mnogo spavaju. I to, po akademiku, prof. dr Lul Malësori dokazuje da su Albanci potomci Ilira, pošto i njihova poslovica (sigurno "ilirska" i "autohtona" !), kaže: "Bam baba, tt ngjaj!" (Albanski: Rodi me oče, da ti ličim!)

Albanci nastavljaju sa njihovim urlikanjem da su genealoški sledbenici Ilira i autohtoni u Albaniju i širom Balkana. Sledstveno, da je i Balkan njihov, da sve narode Balkana treba proterati preko Karpata, Kavkaza i Urala. Tako je ta romantična hipoteza o poreklu od Ilira, od samog početka postala osnova albanskog rasizma i albanske politike prema susednim narodima, pa je dovela i do aktuelnog stanja na Balkanskom poluostvu, koje će po svemu izgleda dovesti i do novog svetskog rata. Mislim da je ovo istina, a ne ono što nam naklapa Ismail Kadare.

Ne samo za vreme vladavine Envera Hodže, već i posle njegove smrti, i dan-danas, ko se usuđuje da misli i govori drukčije, ko se usuđuje da spomene Vajganda, Tomašeka, Hirta, Paula, Pârvana, Puškaria, Krahea, Resulia (Burovića) i druge, one koji dokazuju da Albanci nisu Iliri, spremni su da ih anatemišu, kamenuju i linčuju, pa i da ih žive oderu, kao što su to konkretno već učinili samnom.

I pored toga, novo pokolenje albanskih naučnika, kojima smelo prethodi akademik prof. dr Kaplan Resuli, počelo je da se komeša i da rasuđuje razborito, pa i da uzima ponešto od njegove smelosti. Pre svega oni su ustali usmeno u odbranu akademika Resulia, kao što su Fatos Ljubonja i Ardian Vehbiu, zatim su preko časopisa PRPJEKJA, koji je počeo da se štampa pre dve godine u Tirani, počeli i da pišu o tome da se istorija albanskog naroda ne može tumačiti hipotezom o ilirskom poreklu. Sem pomenutih, Resulia, Ljubonje i Vehbiu, spomenuću ovde i dr Ardiana Klosi, akademika dr Vinenx Golletti-Baffa, dr Isuf Ljuzaj, akademik Ljuan Starova. Treba da posebno istaknemo albanskog istoričara Ardiana Vehbiu, koji smelo ustaje protiv mitova, hipoteza i bajki o poreklu albanskog jezika i Albanaca, koje je gajio i širio Enver Hodža sa njegovim totalitarizmom i uškopljenim "naučnicima".

                                                 Kraj