Feljton

Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (4)

 

Mrtve duše plaćaju advokate

 

Sjedinjene Američke Države su zbog ličnih interesa pojedinih političara sa vrha vlasti izvršile snažan pritisak na Švajcarsku da plati visoku odštetu za žrtve Holokausta, koja je zatim većim delom završila u džepovima pohlepnih advokata i vođa jevrejskih organizacija, dok su one same pristale da isplate daleko manje od jedne desetine procenjene svote da je ostala u američkim bankama kao zaostavština Jevreja nestalih u pogromima. Milijardu dolara koje je Nemačka dala jevrejskoj organizaciji Claims Conference kao pomoć preživelima u nevolji, ova je potrošila za svoje potrebe, a žrtve ubeđivala da Nemci ništa nisu dali. Honorari advokata angažovanih da naplate odštetu, za jedan sat rada iznosili su prosečno jednu šestinu onoga što su žrtve dobijale za višegodišnje patnje

 

Norman G. Finkelstein

(za Tabloid na srpski preveo David Levi)

 

 

Benjamin Wilkomirskiu, autor knjige Bruchstuecke, u kojoj se opisuju njegova "sećanja" na Holokaust, pola je ludak, a pola šarlatan. Ceo Drugi svetski rat je proveo u Švajcarskoj, a nije čak ni Jevrejin! Ipak, pogledajmo šta o njemu i njegovom delu posle ovih otkrića tvrdi Industrija Holokausta:

Arthur Samuelson (izdavač): Bruchstuecke "je jedna odlična knjiga... To je prevara jedino ako se tretira kao naučni rad. Ja bi je izdao u kategoriji beletristike. Moguće da nije istinita, ali je zato njen autor još bolji".

Carol Brown Janeway (izdavač i prevodilac): "Ako su optužbe istinite, onda se ne diskutuje o proverljivim empirijskim činjenicama, već treba suditi o duhovnim činjenicama. Trebalo bi ispitati dušu, a to je nemoguće." 1)

To nije sve. Israel Gutman je jedan od menadžera memorijalnog centra Yad Vashem i predavač o Holokaustu na Hebrew University. Osim toga, on je bio i zatočenik koncentracionog logora Aušvic. Po Gutmanovom mišljenju "nije toliko važno" da li je Bruchstuecke prevara ili ne. "Wilkomirski je napisao priču koju duboko oseća. Toliko je sigurno... Bol je autentičan." Po tome nema razlike da li je Wilkomirski rat proveo u logoru ili u nekom švajcarskoj planinskoj kolibi. Važno je da je "njegov bol autentičan". Tako argumentuje preživeli iz Aušvica, koji se pretvorio u eksperta za Holokaust. Drugi zaslužuju prezir, Gutman samo sažaljenje.

U oktobru 1999. nemački izdavač Wilkomirskia je prilikom povlačenja knjige iz prodaje objavio da autor nije nekadašnje jevrejsko siroče, već u Švajcarskoj rođen i odrastao Bruno Doessecker. Američki izdavač je Bruchstuecke iz svog programa povukao mesec dana kasnije 2).

Sada o sekundarnoj literaturi o Holokaustu. Indikativno obeležje ove literature jeste prostor koji ima "arapsku vezu". Iako jerusalimski muftija, po Novickom, "u Holokaustu nije igrao nikakvu pomena vrednu ulogu" četvorotomna Encyclopedia of the Holocaust (izdavač Israel Gutman) dodelila mu je centralnu ulogu. I u Yad Vashemu muftija stoji na istaknutom mestu: "Posetiocima se potura zaključak", piše Tom Segev, "kako između nemačkog genocida nad Jevrejima i arapskog neprijateljstva prema Izraelu postoje zajedničke crte." Povodom jednog podsećanja na Aušvic, kome su prisustvovali duhovnici svih vera, Wiesel se požalio samo na prisustvo muslimanskog kadije: "Da li se zaboravlja Hadži Amin el-Husseini, muftija Jerusalima, prijatelja Heinricha Himmlera?". Uzgred: da je muftija igrao tako odlučujuću ulogu u Hitlerovom "Endloesungu" (izraz za konačno istrebljenje Jevreja u doba nacizma - prim. prev.) postavlja se pitanje zašto ga Izrael nije izveo pred sud, isto kao Eichmanna. Posle rata je ne skrivajući se živeo u susednom Libanu 3).

U početku je izraz "preživeli Holokausta" obuhvatao one koji su proživeli jedinstvenu traumu jevrejskog geta, koncentracionog logora i ropskog rada, često doživljenog jedno za drugim. Broj onih koji su preživeli  Holokaust na kraju rata uobičajeno se procenjuje na oko 100.000  4). U međuvremenu je tek oko jedne četvrtine njih još uvek u životu. Kako se krunom mučeništva smatra preživljavanje logora, veliki broj Jevreja koji su rat i pogrome preživeli na drugim mestima sebe takođe naziva preživelima iz logora. Još jedan snažni motiv za ovo lažno predstavljanje nalazi se u materijalnoj dobiti. Nemačka posleratna vlast je odštetu obećala samo preživelima iz geta ili logora. Mnogi Jevreji su zato za sebe iskonstruisali odgovarajuću prošlost 5). "Ako svako ko sebe naziva preživelim iz logora, zaista to i jeste," imala je običaj da pita moja majka, "koga je onda to Hitler ubio?"

 

Švajcarske banke kriju imovinu logoraša

 

Iako je moja pokojna majka, kao i drugi preživeli, kao odštetu za preživeli pogrom dobila 3.500 dolara, drugi uposleni u postupku reparacija su odlično zaradili. Navodno se godišnja plata Saula Kagana, dugogodišnjeg sekretara Claims Conference (Konferencija za zahteve - jevrejska organizacija za obradu reparacionih zahteva, prim. prev.) kretala oko 105.000 dolara. Alfonse D'Amato, nekadašnji senator Njujorka, zastupao je tužbe onih koji su preživeli Holokaust protiv nemačkih i austrijskih banaka za honorar od 350 dolara po satu, plus troškovi. Za svoj trud u prvih šest meseci je inkasirao 103.000 dolara. Prethodno je Wiesel hvalio D'Amata zbog "njegovog truda da se uživi u jevrejsku patnju". Lawrence Eagleburger, ministar u administraciji Georga Busha, kao predsedavajući komisije za osiguravajuće zahteve iz vremena Holokausta, godišnje je dobijao platu od 300.000 dolara.

Ono što je moja majka dobila za šest godina patnje pod nacistima, Kagan je zaradio za 12 dana rada, Eagleburger za četiri dana, a D'Amato za 10 sati  6).

Poslednjih godina je industrija Holokausta delovala je putem ucene. Pod izgovorom kako zastupa sve Jevreje sveta, da li mrtve ili žive, u celoj Evropi je postavila zahteve za jevrejskom imovinom iz vremena Holokausta. Ovo dvojno uzimanje para, kako od evropskih država, tako isto i od Jevreja koji su imali legitimne zahteve (koje je odgovarajuće nazvano poslednjim poglavljem Holokausta), za svoj prvi cilj je imalo Švajcarsku.

Krajem 1995. sa švajcarskim bankarima su se sreli Edgar Bronfman, predsednik World Jewish Congressa (Svetski kongres Jevreja - WJC) i sin zvaničnog člana jevrejske Claims Conference, i rabin Israel Singer, generalni sekretar WJC-a i tajkun nekretnina. Bronfman, naslednik Seagramovog alkoholnog bogatstva (privatno bogatstvo mu je procenjeno na tri milijarde dolara), kasnije je skromno izvestio američki Senat da govori "u ime jevrejskog naroda" i onih "šest miliona koji ne mogu više da govore u svoje ime" 7).

Švajcarski bankari su objasnili kako su uspeli da pronađu samo 775 računa bez vlasnika u ukupnoj vrednosti od 32 miliona dolara. Ovu sumu su ponudili kao osnovu za pregovore sa WJC-om koji je ovo odbacio kao nedovoljno. U decembru 1995. Bronfam se susreo sa senatorom D'Amatom, koji je stajao pred reizborom i to sa lošim prognozama, zbog čega je ovu mogućnost iskoristio da poboljša svoj rejting među biračima iz jevrejske zajednice, ali i da okupi finansijski potentne donatore. Pre nego su Švajcarci bačeni na kolena, jevrejski Svetski kongres, koji je upotrebio ceo arsenal postrojenja Holokausta (računajući tu i US Holocaust Memorial Museums i Centar Simon Wiesenthal), mobilisao je kompletni politički establišment Sjedinjenih Država. Od predsednika Clintona, koji je zakopao ratnu sekiru sa D'Amatom (saslušanja u aferi Whitewater su još trajala), preko 11 državnih ustanova kao što su parlament i Senat, do administracije saveznih država i lokalne samouprave stizali su pritisci obe partije i jedan po jedan funkcioner su se priključivali redu onih koji bi da tuže "perfidne Švajcarce".

"Poslednje što bankarima treba jeste negativni publicitet", objasnio je rabin Singer. "Idemo dalje, sve dok banke ne kažu: dosta nam je, želimo kompromis." Rabin Marvin Hier, predsednik Centra Simon Wiesenthal, koji se takođe dokopao javnog nastupa, ispalio je tvrdnju koja je privukla pažnju, kako su Švajcarci jevrejske izbeglice držali u radnim logorima (zajedno sa sinom i suprugom Hier je Centar vodio kao porodično preduzeće; 1992. je porodica dobila platu u visini 520.000 dolara). "Pod baražnom medijskom vatrom u kojoj se mešaju istina i sumnja, činjenice i fikcija, mnogi Švajcarci su poverovali da je njihova zemlja žrtva međunarodne zavere", zaključio je Itamar Levin 8).

Na početku je industrija Holokausta tvrdila kako švajcarske banke od zakonskih naslednika žrtava Holokausta kriju podatke o računima bez vlasnika, ukupne vrednosti između sedam i deset milijardi dolara.

Gizela Weisshaus, prva koja je utužila banku za račun bez vlasnika, svog advokata Edwarda Fagana je otpustila uz komentar da je iskorišćava. Uz to je račun Faganov predat sudu iznosio četiri miliona dolara za advokatski honorar. Ukupni zahtevi za isplatu advokatskih honorara iznosili su 15 miliona dolara, pri čemu su mnogi advokati zaračunavali 600 dolara za sat. Jedan advokat je tražio 2.400 dolara po satu, jer je pročitao knjigu Tima Bowersa Nazi Gold.

"Jevrejske grupe i preživeli se bore bez pardona oko udela u 1,25 milijardi dolara teškom poravnanju sa švajcarskim bankama", izveštavao je njujorški list Jewish Week. Tužioci i preživeli insistiraju da celokupna suma treba direktno njima da bude isplaćena. Jevrejske organizacije za sebe traže deo kolača. Greta Beer, glavni svedok protiv švajcarskih banaka ispred WJC-a, napala je bezrazložne zahteve jevrejskih organizacija rečima: "Ne želim da kao mali insekt budem smrvljena pod nogama." Ne obazirući se na sopstvene nastupe "u ime preživelih Holokausta koji su u nevolji", WJC je želeo da skoro polovinu novca iz poravnanja sa Švajcarcima rezerviše za sebe.

U stvarnosti je do decembra 1999. iz "fondova za pomoć žrtvama Holokausta u nevolji", ustanovljenih februara 1997. i teških 200 miliona dolara, do stvarnih žrtava dospela manje od polovine novca. Pošto su isplaćeni honorari advokata, novac iz Švajcarske sliće se u trezore jevrejskih organizacija koje su toga "dostojne" 9).

 

Holocah, surovo preduzetništvo

 

U postupku za isplatu sa računa bez vlasnika u SAD Rubin je pred poslaničkim domom izjavio da vrednost ovih konta (posle krajnje površnog pregleda uzoraka iz njujorških banaka) iznosi šest miliona dolara. Jevrejske organizacije su ovu sumu potraživale od Kongresa za pomoć preživelima u nevolji (u Sjedinjenim Američkim Državama računi bez vlasnika i bez onih koji bi na njih imali pravo po zakonu pripadaju državi). Kasnije se Rubin sećao:

"Početnu procenu od šest miliona dolara su odbacili potencijalni podržavaoci odgovarajućeg zakona u Kongresu; u prvom predlogu zakona postavljena je gornja granica na tri miliona dolara... U daljem postupku je u raspravi pred skupštinskim odborima suma sa tri, spuštena na jedan milion dolara. Posle toga je ona redukovana na pola miliona dolara. Čak i ovoj svoti se usprotivila kancelarija za budžet predlažući  ograničenje od 250.000 dolara. Zakon je, ipak, izglasan sa gornjom granicom od 500.000 dolara."

Na kraju Rubin zaključuje: "Sjedinjene Države nisu bile zainteresovane da identifikuju račune bez vlasnika u SAD i ponudile su na kraju samo 500.000 dolara, nasuprot 32 miliona dolara koliko su ponudile švajcarske banke i to pre početka istrage." 10)

Pošto je industrija Holokausta u avgustu 1998. ostvarila dogovor sa Švajcarcima, u septembru je istu uspešnu strategiju počela da koristi protiv Nemačke. Ista tri pravna tima (Hausfeld-Weiss, Fagan-Swift i Svetski savet jevrejskih ortodoksnih opština) podnele su združene tužbe protiv nemačke privatne industrije i tražeći ni manje ni više već 20 milijardi dolara odštete. Njujorški šef finansija Hevesi zapretio je privrednim bojkotom i počeo je aprila 1999. da "prati" pregovore. Odbor za banke predstavničkog doma Kongresa počeo je u septembru sa saslušanjima. Predstavnica Carolyn Maloney je izjavila da "proteklo vreme ne sme da bude opravdanje za nezakonito bogaćenje" (drugačije nego jevrejski prinudni rad - afričko-američki ropski rad je sasvim druga priča).

Da bi zagrejala atmosferu antinemačke histerije, industrija Holokausta je u oktobru objavila veliki broj novinskih oglasa preko celih strana. Ni sama stravična istina nije bila dovoljna, pa su u pomoć uzete sve arhive industrije Holokausta. Jedan oglas, usmeren protiv nemačkog farmaceutskog giganta Bayera, u igru ubacuje i samog Josefa Mengelea, iako nije bilo nikakvih dokaza da je Bayer na bilo koji način uticao na njegove ubilačke eksperimente. Spoznavši da ne mogu da se odupru besu industrije Holokausta, krajem godine su Nemci pristali da se podvrgnu obimnom poravnanju. Londonski list The Times je ovu kapitulaciju objasnio kampanjom "Holocash" (od engleske reči cash = gotovina, prim. prev.) u Sjedinjenim Američkim Državama. "Bez ličnog učešća i vođstva predsednika Clintona... kao i ostalih visokih funkcionera" američke vlade, kasnije je Eizenstat priznao pred Odborom za banke, "mi nikada ne bismo postigli dogovor." 11)

Kako je optužujući zaključila industrija Holokausta, Nemačka "ima moralnu i političku obavezu" da obešteti ranije jevrejske prinudne radnike. "Ovi radnici zaslužuju makar malo pravde", pledirao je Eizenstat, "za ono malo godina koliko im je od života još ostalo." Ipak, uopšte nije tačno da do tada nisu dobili nikakvu odštetu. Originalnim sporazumom sa Nemačkom u vezi odštete zatvorenika koncentracionih logora bili su obuhvaćeni i jevrejski prinudni radnici. Nemačka vlada je nekadašnje jevrejske logoraše na prinudnom radu obeštetila za "oduzimanje slobode" i zbog "narušavanja zdravlja". Oni koji su imali trajne posledice dobili su visoke doživotne penzije 12).

Nemačka je obeštetila i jevrejsku Claims Conference sa skoro milijardu dolara (u današnjoj vrednosti) za nekadašnje jevrejske logoraše koji su dobili samo minimalnu odštetu. Claims Conference je prekršila dogovor sa Nemačkom i novac iskoristila za neki od svojih omiljenih projekata. Ovu zloupotrebu je Claims Conference objasnila tako što je tvrdila da su "zahtevi žrtava u nevolji iz vremena nacional-socijalizma većim delom zadovoljeni... pre nego što su na raspolaganju bila sredstva iz Nemačke" 13)

I pored toga je industrija Holokausta pola veka posle svega tražila novac za "žrtve u nevolji", jer Nemačka, navodno, nije isplatila odštetu.

 

 

 

Prirodni priraštaj u logoru smrti

 

Dok se industrija Holokausta igrala brojevima kako bi opravdala svoje zahteve za odštetom, antisemiti su se radovali i ismevali "jevrejskim lažovima" koji "varaju i svoje mrtve". Svojom akrobatikom brojeva industrija Holokausta je, iako nenamerno, oprala nacional-socijaliste. Raul Hilberg, vodeći autoritet o temi Holokausta, smatra da je 5,1 milion Jevreja ubijeno 14). Ako je, međutim, danas još 135.000 Jevreja od prisilnih radnika u životu, to znači da ih je krajem rata bilo oko 600.000. To prevazilazi prihvaćene proračune za pola miliona. Tih 500.000 bismo onda morali da oduzmemo od onih 5,1 milion ubijenih. Time ne samo što je sve teže odbranjiva brojka od "šest miliona" već se i broj koji nudi industrija Holokausta sve više približava onome što tvrde oni koji negiraju Holokaust.

Moramo da znamo da je Heinrich Himmler ukupan broj logoraša u januaru 1945. procenio na oko 700.000, a da je po Friedlanderu do maja ubijena oko trećina njih. Ako su Jevreji činili petinu ukupnog broja logoraša, i ako je 600.000 jevrejskih logoraša preživelo (kako tvrdi industrija Holokausta), onda je kraj rata u logorima dočekalo oko tri miliona ljudi. Po ovakvim procenama industrije Holokausta, uslovi u logorima uopšte nisu bili surovi, jer je po njima bio začuđujuće visok priraštaj uz, isto tako, začuđujuće nisku smrtnost 15)

 

Bibliografija:

  

1)         Elena Lappin, "The Man with Two Heads" u Granta, broj 66

2)         The New York Times (3. novembar 1999) "Publisher Drops Holocaust Book"

3)         Novick, The Holocaust, str. 158, Wiesel Und das Meer, str. 337

4)         Henry Friedlander, "Darkness and Dawn in 1945" u The Year of Liberation (1995), str. 11 - 35

5)         Videti npr. Segev, Die siebte Million, str. 329 - 330

6)         Greg Smith, "Federal Judge Oks Holocaust Accord" u Daily News (7. januar 2000)

7)         www.seagram.com/company_info/history/main.html

8)         Bower, Das Gold, str.354, 365 i 367

9)         Philip Lentz, "Reparation Woes" u Crain's (15-21. novembra 1999)

10)       Citirano iz Rubinove pismeno pripremljene izjave, videti i Seymour J. Rubin i Abba P. Schwartz, "Refugees and Reparations" u Law and Conpemporary Problems (1951) str. 286-289

11)       Yair Sheleg, "Not even minimum Wage", u Haaretzu (6. oktobar. 1999)

12)       Nemački Bundestag, 92 zasedanje, 15. mart 200, Sagi, Deutsche Wiedergutmachung, str. 168

13)       Zweig, German Reparations and Jewish World, 98

14)       Hilberg, Die Vernichtung, dodadatak III, str. 881

15)       Eva Schwitzer, "Entschaedigung fuer Zwangsarbeiter" u Tagesspiegel od 6. marta 2000.