Tabloid je pozvan

Pismo dugogodišnjeg novinara Radio Prištine: skica za portret novog direktora Radio Beograda, Milivoja Mihailovića

Miki Prodan, svakoj vlasti odan

Redakcija Magazina Tabloid dobila je pismo dugogodišnjeg novinara Radio Prištine koji opisuje dalju i bližu profesionalnu i stranačku prošlost novoizabranog direktora Radio Beograda Milivoja Mihailovića i njegovih prijatelja i pomagača, albanskog novinara Fatmira Šeholija i bivšeg direktora Radio Beograda, Dušana Radulovića. Autor pisma piše o njihovim nikada prekinutim poslovnim i drugim vezama. Redakcija objavljuje ovo pismo u celini, uz neznatne redaktorske intervencije.

Piše: Insajder 34

Posebno je bila iritirajuća tirada penzionisanog novinara Radio Beograda, Draška Petrovića, koji je u jednom svom nastupu oduševljenja, napisao sve što zna o ovom čoveku, pa čak i to da je i nosilac crnog pojasa u karateu! Verovatno da pripreti da se sa njim niko ne igra!

Slavio ga je kao nekakvog Mesiju, koji je poslat da spasi ovaj posrnuli medij, koji je, kako tvrdi, upropastio Dušan Radulović, dugogodišnji čelnik Radio Beograda, koji je za glavnog urednika doveden posle petooktobarskih promena 2000.godine.

Ne znam koliko je istina ovo o čemu piše Petrović, ali pouzdano znam da je Radulović godinu dana pre agresije NATO pakta, kao dopisnik Bi-Bi-Sija angažovao svog velikog prijatelja, glavnog i odgovornog urednika Radio Prištine, Milivoja Mihailovića, da radi za ovaj britanski servis.

Mada reklamiran kao vrstan novinar, Mihailović je u vreme satanizacije Srba i Srbije učinio mnogo za ondašnju zapadnu propagandu. To je činio i kao glavni urednik Međunarodnog Pres centra u Prištini i dopisnik Bi-Bi-Sija iz tada uzavrele južne pokrajine predratne 1988. i ratne 1999. godine. Kad se već tu našao, i Mihailoviću se jedne večeri ,,otelo" da po ukusu gazda, za servis koji je radio, uživo javi: "...I noćas su srpske vojne i paravojne formacije širom Kosova provocirale albanske gerilce...".

Eto, čak i za „moralnog i izuzetno časnog profesionalca" kakvim se smatrao Mihailović, albanski teroristi predstavljali su ,,samo gerilce".

Nekada najpoznatiji novinar sa Kosova i Metohije, pokojni Mirko Čupić, koji je Mihailovića kao početnika podučavao novinarstvu u prištinskom ,,Jedinstvu", bio je šokiran kad je to čuo, pa je kasnije godinama pokazivao snimak ovog izveštaja, tvrdeći da je te iste večeri Radio Priština, čiji je Mihailović bio glavni i odgovorni urednik, izveštavala o strašnom kidnapovanju srpskih rudara u Obiliću od strane ,"albanskih gerilaca" kako ih je ,,časni" Mihailović predstavljao za pomenuti medij. Kidnapovane nije ni pomenuo za britanski servis.

Krajem 1995. godine, bez ikakvog uređivačkog staža, Mihailović je na zbunjujući način, sa mesta drugog dopisnika RTS sa Kosova i Metohije, imenovan ni manje ni više nego direktno za glavnog i odgovornog urednika Radio Prištine, tada kadrovski vrlo jakog i uticajnog medija.

Glavni kadrovik na Kosmetu, predsednik PO SPS Vojislav Živković čistio je sve dotadašnje kadrove, pogotovo one koji su mu se bilo kad zamerili dok je on, kao večiti i nikad svršeni student bio, kao i Mihailović, samo običan dopisnik tadašnje "Ekspres Politike" iz Prištine. Na rukovodeća mesta dovodio je svoje ljude. Tako je i izvršio pritisak na svog kuma generalnog direktora RTS Dragoljuba Milanovića da „malog Mikija" kako su ga zvali, postavi za glavnog urednik Radio televizije Priština.

Bilo je to vreme kada su se čelnici SPS na Kosovu i Metohiji bavili uglavnom sobom, međusobnim obračunima, kadrovanjem po sopstvenoj želji, jer su Albanci skoro čitavu deceniju bojkotovali državu i sve njene organe. Istini za volju, nije mi poznati da je ,,mali" a veoma lukavi Miki učestvovao u tim obračunima, ali je bio jedan od „mozgova" prekrajanja izbornih rezultata na Kosmetu, kako bi se održala tadašnja vlast u Beogradu. Iako na izbore nije izlazilo više od pet promila Albanaca, prema zvaničnim izveštajima, glasalo ih je više od pet stotina hiljada, listom za Miloševićev SPS, a tek poneko i za JUL, da se ne rasrdi gospođa Marković.

Posle NATO agresije i izgona Srba sa Kosova i Metohije, kolumnista lista „Koha" vlasnika Vetona Suroija, inače bliskog prijatelja Mihailovića, koji se takođe javljao Bi-Bi-Siju, ali na albanskom, zapisao je anegdotu o krađi glasova koju je čuo od Fatmira Šeholija, Mihailovićevog odgovornog urednika u Radio Prištini i veoma bliskog saradnika: „Halo, ovde Gorica Gajević, generalni sekretar SPS". Sa druge strane javlja se MIhailović: „Počastvovan sam drugarice Gajević. Pri aparatu Milivoje Mihailović, portparol izbornog štaba SPS.".

Besna kao ris, Gajevićeva podviknu: :"Treba mi Živković!". Odmah je usledio odgovor: ,,Voja nije tu". ,,A gde je?" pitala je Gajevićeva. Opet je Mihailović veselo raportirao: „Preko puta u kafani, slavimo izbornu pobedu!". Ona poče srdito da naređuje: „...Pronađi hitno tu pijanu budalu i kaži mu da nam pošalje novi izveštaj. Ne treba nam 700 nego 500 hiljada glasova za apsolutnu pobedu. Šta on misli, kako će se ovoliki broj protumačiti u svetu?".

„Razumem, drugarice", otpozdravio je revnosno Mihailović.

Kasnije, prema detaljnijoj ispovesti Fatmira Šeholija, ispostavilo se da on nije smeo da napusti radno mesto, već je poslao njega da Živkoviću prenese šta zahteva šefica iz Beograda. Kada ga je Fatmir pronašao, Živković mu je navodno drsko rekao: „Ko joj ...j. mater! A ti, šta ćeš ti u štabu SPS-a, stostruka šiptarska špijunčino?!". Umalo ga nije išamarao.

Međutim, Živković je bio u pravu. Fatmir Šeholi , kojeg je Mihailović doveo za svog zamenika za program na albanskom jeziku u Radio Prištini, u vreme kada su Albanci i nju bojkotovali i tada je radio na dva, i više koloseka. Ovamo, jedan od retkih albanskih novinara (pre toga je bio piljar) koji je „lojalan državi" (iako ga je DB odbacila kao višestruko kompromitovanog saradnika) a sa druge strane radio je za „OVK" , jer su ga i Agim Čeku i Hašim Tači odmah pozvali na razgovor, čim je došlo do progona Srba, Crnogoraca i ostalih nealbanaca, i dali mu mesto pomoćnika ministra za povratak izbeglih i raseljenih lica u vladi albanskog Kosova!

Šeholi je odmah po izgonu Srba sačinio spisak srpskih novinara, navodnih „ratnih huškača" kao i radnika službe DB, koji ne smeju ni da kroče na Kosovo i Metohiju, jer bi bili pohapšeni, a onda dao nekim albanskim medijima da to objave.

Postao je potom glavni urednik novog radija u Prištini gde ga i dalje nagrađuju, jer je dobro odradio posao kontraobaveštajca u „srpsko vreme", upravo kada je bio dobio nameštenje za Mihailovićevog pomoćnika u Radio Prištini, i zamenio novinarskog doajena Ilijaza Duku, kojeg su optužili da je „srbofil" i mnogo bliži Šešeljevim radikalima nego SPS i JUL-u! Bilo je to vreme velike parodije u kadrovskoj politici na Kosovu i Metohiji u kojoj je riba sve jače smrdela od glave.

Neki hvalospevci tvrde da Mihailović nikada nije bio član ni jedne partije. Moguće da im je bio samo portparol. Posle petog oktobra 2000-te godine u DOS-u su ga „pokrili" da je on bio njihov čovek „ubačen u redove SPS."

To mu je obezbedio Dušan Radulović, kojeg je, eto, sada nasledio u Radio Beogradu.

I tako sve u krug. Predlagano je Mihailoviću da dovede prave urednike u Radio Beograd. Mnogi će se silno razočarati ako se Radulović i Mihailović ponovo nađu na istom zadatku. Ali, to bi bilo sasvim prirodno, za sve ono što je Radulović učinio za njega. I ono za Bi-Bi-Si, i što ga je promovisao u DOS-u, pa Đinđićevoj, Koštunicinoj, Tadićevoj i sadašnjoj vladi u kojoj je njegov komšija Veljko Odalović bio sekretar.

Vaskrsnuće oni zajedno još jednom. A sa njima i Fatmir Šeholi, koji je posle mnogo godina opet „došao među Srbe", mada se to desilo znatno ranije kad se po dolasku Mihailovića za direktora vladine kancelarije za odnose sa medijima, pojavio kao „analitičar sa Kosova", koji je za više medija u Beogradu tumačio tamošnju zbilju. A, sada, po dolasku Mihailovića za direktora Radio Beograda, Šeholi postaje „komentator-analitičar" kojem "Večernje Novosti" objavljuju na udarnoj strani 6. avgusta ove godine „analizu rada sudova na Kosovu".

Šeholi, kao i Mihailović, uvek može i na struju i na baterije, ali im je najmilija gurka, ona na kurblu.

Ovo je samo mali deo priloga za biografiju čoveka koji kroz sva vremena i vlasti opstaje i napreduje evo već dvadeset godina. Kameleonski! Menja kožu u sve boje.

Beogradom je svojevremeno kružila anegdota. Na spomen obeležju predratnog kraljevog, a posle rata Titovog ministra Jaše Prodanovića, osvanula je parola:

„...Kralju veran, Titu odan, ovde leži Jaša Prodan!".

Na vratima Mihailovićevog kabineta u Radio Beogradu, bilo bi možda primereno da se napiše: ,,Svakoj vlasti odan, kameleon Miki Prodan".