Feljton

Henri Kisindžer: Treći američki pokušaj stvaranja novog svetskog poretka (2)

Amerika opsednuta Rusijom

Uzroke hladnog rata Henri Kisindžer je opisao 1957. godine u knjizi „Nuklearno oružje i spoljna politika". Posledice i izazove u posthladnoratovskom prekomponovanju sveta analizirao je 1994. u svom kapitalnom delu „Diplomatija", koje je tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Daglas Herd preporučivao kao savremenu verziju Makijavelijevog „Vladaoca". U „Diplomatiji", Kisindžer je definisao odnose među velikim silama i ulogu Amerike u novom, promenjenom svetu. Između ostalom, isticao je da je integrisanje Rusije u međunarodni sistem ključni zadatak nastajućeg međunarodnog poretka. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti poslednji deo „Diplomatije", koji se odnosi upravo na stvaranje novog svetskog poretka, kojim Amerika po treći put pokušava da na globalnom nivou nametne svoju izuzetnost.

Henri Kisindzer

Međunarodni sistem koji je trajao najduže bez velikog rata bio je onaj posle Bečkog kongresa. On je kombinovao legitimnost i ravnotežu, zajedničke vrednosti i diplomatiju balansa snaga. Zajedničke vrednosti su obuzdale opseg nacionalnog zahteva, dok je ravnoteža ograničavala mogućnost da se na njima insistira. U 20. veku, Amerika je dva puta pokušala da stvori svetski poredak zasnovan isključivo na svojim vrednostima. To predstavlja herojski napor koji je zaslužan na mnogo šta dobro u današnjem svetu. Ali vilsonijalnizam ne može da bude jedina osnova za poslehladnoratovsku eru.

Porast demokratije će nastaviti da bude dominantna aspiracija Amerike. Ali neophodno je uvažiti prepreke sa kojima se ona suočava u momentu privida svog filozofskog trijumfa. Ograničavanje vlasti centalne vlade bilo je glavna briga zapadnih političkih teoretičara, dok je, u većini drugih društava, politička teorija nastojala da ojača autoritet države. Nigde kao u Americi nije zapravo bilo toliko insistiranja na širenju ličnih sloboda. Zapadna demokratija se razvila u kulturno homogenim društvima sa dogm zajedničkom istorijom (čak je i Amerika, sa svojom poliglotskom populacijom, razvila jak kulturni identitet). Društvo i, u izvesnom smislu, nacija, prethodili su državi, nije morala sama da ih stvara. U takvom kontekstu, političke partije predstavljaju varijacije podrzumevajućeg konsenzusa, današđnja manjina je potencijalno sutrašnja većina.

U većini ostalih delova sveta, država je prethodila naciji, ona je bila i često ostala glavni element njenog formiranja. Političke partije, tamo gde postoje, održavaju fiksene, uglavnom sektaške identitete, manjine i većine teže da budu permanentne. U takvim društvima svha političkog procesa je dominacija - ne smenjivanje na položajima, koje se zbiva, ako se uopšte zbiva, pre pučevima, nego ustavnim procedurama. Koncept lojalne opozicije - suštine moderne demokratije - retko preovlađuje. Mnogo češće na opoziciju se gleda kao na pretnju nacionalnoj koheziji, ona se izjednačava sa izdajom i okrutno se suzbija.

Demokratija zapadnost stila pretpostavlja konsenzus o vrednostima koje postavljaju granice pristranostima. Amerika ne bi bila ona prava kad ne bi insistirala na univerzalnosti ideje slobode. Izvan sumnje je da bi Amerikala morala da preferira demokratske vlade za račun represivnih i da bi morala da bude pripremljena da plati neku cenu za svoja moralna ubeđenja.

Teškoće nastaju u određivanju precizne cene koja treba da se plati i njenog odnosa prema drugim, takođe suštinskim, američkim prioritetima, uključujući nacionalnu bezbednost i opšti geopolitički balans. Ako treba da bude nešto više od patriotske retorike, američko propovedanje mora da odrazi realističko razumevanje američkog dometa. Amerika mora da bude pažljiva da ne umnožava moralne obaveze dok istovremeno ograničava svoje finansijske i vojne resurse za vođenje jedne globalne spoljne politike.

Precizna ravnoteža između moralnih i strateških elemenata američke spoljne politike ne može da bude apstraktno propisana. Ali početak mudrosti se sastoji u uvađavanju pretpostavke da je neophodno uspostaviti ravnotežu. Ma koliko Amerika bila moćna, ne postoji zemlja koja je sposobno da nametne sve svoje vrednosti ostatku čovečanstva, moraju se ustanoviti prioriteti.

U poslehladnoratovskom svetu, američkom idealizmu je potreban katalizator geopolitičke analize da bi našao svoj put u lavirintu novih složenosti. to neće biti lako. Amerika je odbila da dominira čak i kad je imala nuklearni monopol i prezirala je ravnotežu snaga čak i kad je praktikovala, kao za vreme hladnog rata, nešto što je u stvari bila diplomatija sfere interesa. U 21. veku Amerika, kao i druge nacije, mora da nauči navigaciju između neophodnosti i izbora, između nepromenjivih konstanti međunarodnih odnosa i elemenata koji su predmet izbora državnika.

Geopolitički, Amerika je jedno ostrvo izvan obala velikih zemljišnih masa Evroazije, čiji resursi i stanovništvo daleko nadilaze one u Sjedinjenim Državama. Dominacija bilo koje od dve glavne sfere Evroazije - Evrope ili Azije - od strane jedne sile ostaje dobra definicija strateške opasnosti za Ameriku, sa hladnim ratom ili bez njega. Takva grupacija bi, naime, imala moć da Ameriku nadmaši ekonomski i na kraju i vojno. Takvoj opasnosti se treba suprotstaviti, čak i tamo gde je dominantna sila očigledno dobroćudna, jer, ako se namere ikad promene, Amerika će se naći sa veoma smanjenom sposobnošću za efektivan otpor i bez mogućnosti da utiče na događaje.

Amerika je u hladni rat uvučena pod pretnjom sovjetskog ekspanzionizma i veliki deo svojih poslehladnoratovskih očekivanja je zasnovala na nestanku komunističke opasnosti. Kao što su stavovi prema sovjetskom neprijateljstvu oblikovali američke stavove prema globalnom poretku, iz perspektive obuzdavanja - tako su ruski reformski napori dominirali u američkim razmišljanjima o poslehladnoratovskom poretku. Američka politika je zasnovana na premisi da mir može da bude osiguran time što će Rusija biti primirena demokratijom i njene energije skoncentrisane na razvoj i tržišnu ekonomiju. U takvom svetlu, začeta je ideja da je ključni američki zadatak da ojača rusku reformu, merama zasnovanim na iskustvu Maršalovog plana pre nego na tradicionalnim oblicima spoljne politike.

Kao ni u jednoj drugoj zemlji, američka politika je dosledno prilagođavana proceni svojih namera pre nego svojih potencijala. Franklin Ruzvelt je založio svoje nade za mir u posleratnom svetu u velikoj meri na Staljinovu umerenost. Za vreme hladnog rata, operativna američka strategija - obuzdavanje - imala je kao svoj deklarisani cilj menjanje sovjetskih namera i debata koja se o tome vodila odnosila se uglavnom na to da li se očekivana promena u sovjetskim namerama već dogodila. Među posleratnim predsednicima, jedino je Nikson dosledno tretirao Sovjetski Savez kao geopolitički izazov. Čak je i Regan uložio mnogo u nešto što bi moglo da se okarakteriše kao preobraćenje sovjetskih lidera. Nije zato iznenađenje što je, posle komunističkog kolapsa, shvaćeno da su neprijateljske namere nestale i, pošto vilsonijanska tradicija odbacuje konfliktne interese, američka poslehladnoratovska politika je vođena kao da tradicionalni spoljnopolitički kriterijumi više ne važe.

Oni koji proučavaju geopolitiku i istoriju ne osećaju se prijatno kad se suoče sa jednostranošću ovakvog prilaza. Oni strahuju da bi Amerika, procenjujući svoju sposobnost da oblikuje rusku unutrašnju evoluciju, mogla nepotrebno da bude uvučena u unutrašnje ruske protivrečnosti, da generiše nacionalističku reakciju i da zanemari uobičajene ciljeve spoljne politike. Oni bi podržali politiku osmišljenu da modifikuje tradicionalnu rusku nasilnost i u tom cilju bi favorizovali ekonomsku pomoć u kooperativne projekte o globalnim pitanjima. Istakli bi, međutim, i argument da je Rusija, bez obzira ko njom vlada, rasprostrta na teritoriji koju je Halford Mekajnder nazvao geopolitičkim središtem i da je naslednica jedne od najpotentnijih imperijalnih tradicija. Čak i kad bi se pretpostavljena moralna transformacija zaista i zbila, zahtevala bi vreme.

U tom međuvremenu, Amerika bi morala da se kladi na dobitak na ovoj kocki. Amerika takođe ne bi smela da očekuje da ekonomska pomoć u Rusiji postigne rezultate uporedive sa rezultatima Maršalovog plana. Zapadna Evropa je u neposrednom posleratnom periodu imala funkcionalni tržišni sistem, dobro organizovane administracije i, u većini zemalja, demokratsku tradiciju. Uz to, sovjetska vojna i ideološka pretnja povezivala ju je sa Amerikom. Iza štita Atlantskog saveza, ekonomska reforma je izazvala pomaljanje već latentne geopolitike realnosti, Maršalov plan je Evropi omogućio da obnovi svoj tradicionalni model domaće uprave.

Nigde u poslehladnoratovskoj Rusiji ne postoje slični uslovi. Smanjivanje patnji i podsticanje ekonomskih reformi su važne alatke američke spoljne politike, ali to nije zamena za ozbiljan napor da se održava globalna ravnoteža snaga prema zemlji koja ima dugu istoriju ekspanzionizma.

Rusija hoće Ukrajinu

U vreme pisanja ovog teksta, široka ruska imperija, formirana tokom dva veka, nalazi se u stanju dezintegracije - kao što je uveliko bila u periodu od 1917. do 1923, kada se oporavila bez prekida svog tradicionalnog ekspanzionističkog ritma. Kontrolisati opadajuću moć jedne raspadajuće imperije najteži je zadatak diplomatije. Diplomatija 19. veka usporila je paranje Otomanske imperije i sprečavala je da se to izrodi u opšti rat, diplomatija 20. veka pokaza se nesposobnom da obuzda posledice dezintegracije Austrougarske imperije. Carstva na umoru generišu dva razloga za tenzije: pokušaje suseda da iskoriste slabost imperijalnog centra i napore opadajuće imperije da obnovi vlast na periferiji.

Oba procesa se danas zbivaju simultano u državama koje su naslednice Sovjetskog Saveza. Iran i Turska nastoje da povećaju svoju ulogu u centralnoazijskim republikama sa pretežno muslimanskim stanovništvom. Ali dominantan geopolitički potisak je nastojanje Rusije da obnovi svoju dominaciju na svim teritorijama koje su nekad kontrolisane iz Moskve. Pod firmom mirovnih operacija, Rusija nastoji da vaspostavi neku formu svog tutorstva i Sjednjene Države, usmeravajući svoju pažnju na dobru volju "reformističke vlade" i oklevajući da se suoče sa geopolitičkim dnevnim redom, zasad na ovo pristaju.

Sa izuzetkom baltičkih republika, SAD su učinile malo da omoguće međunarodnu prihvatljivost republikama-naslednicama SSSR-a. Posete viših američkih funkcionera njihovim prestonicama su retke, a pomoć minimalna. Aktivnost ruskih trupa tamo, kao i samo njihovo prisustvo, retko su osporavani. Moskva se de fakto tretira kao imperijalni centar, što je uloga u koju se ona mentalno uživljava.

Delimičan razlog za ovo je okolnost da se Amerika prema antikomunističkim i antiimperijalističkim revolucijama na tlu bivše sovjetkse imperije odnosila kao prema jedinstvenom fenomenu.

U stvari, reč je o dva fenomena koji deluju u suprotnim smerovima. Antikomunistička revolucija je imala suštinsku podršku širom teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza. Antiimperijalistička revolucija, usmerena protiv dominacije Rusije, veoma je popularna u novim neruskim republikama i krajnje nepopularna u Ruskoj Federaciji. Grupe ruskih lidera su, naime, tradicionalno sagledavale ulogu svoje države u "civilizacijskoj" misiji; ubedljiva većina vodećih ruskih ličnosti - bez obzira na politička uverenja - odbija da prihvati kolaps sovjetske imperije ili legitimitet država naslednica, posebno Ukrajine, kolevske ruskog pravoslavlja.

Čak se i Aleksandar Solženjicin, pišući o potrebi da se Rusija oslobodi more nevoljnih "stranih građana", zalagao da Moskva zadrži jezgro sastavljeno od Ukrajine, Belorusije i gotovo polovine Kazahstana, što ukupno čini blizu 90 odsto bivše imperije. Na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza nije svaki antikomunista demokrata, niti je svaki demokrata protiv ruskog imperijalizma.

Jedina realistična spoljna politika bi priznala da je čak i reformistička ruska vlada Borisa Jeljcina zadržala ruske armije na teritorijama većine bivših sovjetskih republika - sve članica Ujedinjenih nacija - često protiv izražene volje volada domaćina da te vojske tamo ne budu. Ove snage su učestvovale u građanskim ratovima u nekoliko republika.

Ruski ministar spoljnih poslova je nekoliko puta predočio koncept ruskog monopola u mirovnim operacijama na teritorijama "bliskog inostranstva", koncept koji je nerazdvojiv od ruske dominacije. Na dugoročne izglede za mir uticaće ruska reforma, ali kratkoročni izgledi će zavisiti od toga da li će ruske armije biti ubeđene da ostanu kod kuće. Ako se one ponovo pojave duž granica stare imperije u Evropi i na Bliskom istoku, istorijske napetosti - kombinovane sa strahom i uzajamnim sumnjama - između Rusije i njenih suseda sasvim će vaskrsnuti.

Rusija je predodređena da ima specijalne bezbednosne interese u onom što ona naziva "bliskim inostranstvom" - republikama bivšeg Sovjetskog Saveza. Ali mir u svetu zahteva da ti interesi budu zadovoljeni bez vojnih pritisaka ili unilateralne vojne intervencije. Ključno pitanje je dali ruske odnose sa novim republikama tretirati kao međunarodni problem, podložan pravilima spoljne politike, ili kao izraslinu ruskog unilateralnog procesa odlučivanja na koji će Amerika nastojati da utiče, ako to uopšte bude činila, apelima na dobru volju ruskih lidera. U izvesnim područjima - na primer u republikama centralne Azije kojima preti islamski fundamentalizam - nacionalni interes SAD verovatno je paralelan sa ruskim, u najmanju ruku u onoj meri koliko se odnosi na otpor iranskom fundamentalizmu. Saradnja u ovom pogledu je sasvim moguća toliko dugo dok ne piše scenario za povratak na tradicionalni ruski imperijalizam.

Misionarski nacionalizam

Na prelazu u novi milenijum izgledi za demokratiju u Rusiji još su neizvesni, kao što nije ni jasno da li će čak i demokratska Rusija voditi politiku koja pospešuje međunarodnu stabilnost. Celim tokom svoje dramatične istorije, Rusija je marširala uz doboše sasvim različite od onih u ostatku zapadnog sveta. Ona u prošlosti nije imala autonomnu crkvu, odvojenu od države, propustila je reformaciju, prosvećenost, vreme otkrića i ekonomiju modernog tržišta. Gotovo svi ruski lideri - kao i oni u novim republikama - bili su funkcioneri u komunizmu, posvećenost pluralizmu nije bio njihov prvi instinkt i možda se neće potvrditi ni kao poslednji.

Štaviše, prelazak sa centralno planirane na tržišnu ekonomiju pokazao se bolnim. Menadžeri nemaju iskustva sa tržištem i njihovim podsticajima; radnici su izgubili motivaciju; ministri nikad nisu morali da brinu o fiskalnoj politici. Stagnacija, pa čak i silazni trend, gotovo da su neizbežni. Nijedna centralnoplanska ekonomija još nije uspela da izbegne mučna stezanja na putu ka tržišnoj ekonomiji, i problem je uvećan strogim pristupom preporučivanim od mnogih američkih stručnih savetnika. Nezadovoljstvo socijalnom i ekonomskom cenom tranzicije omogućilo je komunistima značajne dobitke u postkomunističkoj Poljskoj, Slovačkoj i Mađarskoj. Na ruskim parlamentarnim izborima u decembru 1993. komunističke i nacionalističke partije dobile su gotovo 50 odsto glasova.

Čak i iskreni reformisti mogu u tradicionalnom ruskom nacionalizmu da vide ujedinjujuću snagu za postizanje svojih ciljeva. U Rusiji, nacionalizam je istorijski bio misionarski i imperijalan. Psiholozi mogu da debatuju da li je razlog za njegovu ukorenjenost osećaj nesegurnosti ili urođena agresivnost. Za žrtve ruske ekspanzije ovo razlikovanje je, međutim, samo akademsko. U Rusiji, demokratizacija i uzdržana spoljna politika ne moraju obavezno da idu zajedno. Zbog toga argument da će mir biti osiguran prvenstveno ruskom unutrašnjom reformom ima malo pristalica u Istočnoj Evropi, Skandinaviji ili Kini. To je i razlog zbog kojeg Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska toliko rade da pristupe Atlantskom savezu.

Kurs akcije vođen obzirima spoljne politike nastoja bi da stvori protivteže predvidivim tendencijama i ne bi stavio sve čipove na domaću reformu. Podržavajući rusko slobodno tržište i rusku demokratiju, takav kurs bi takođe nastojao da pojača prepreke ruskoj ekspanziji. Moglo bi se, u stvari, dokazivati da bi ruska reforma bila ojačana ako bi Rusija bila ohrabrena da se koncentriše - prvi put u svojoj istoriji - na razvoj svoje nacionalna teritorije, koja, prostiruči se preko 11 vremenskih zona, od Sankt Peterburga do Vladivostoka, ne daje razlog za klaustrofobiju.

Posle hladnog rata američka politika prema postkomunističkoj Rusiji založila sve u jednu vrstu socijalnog inženjeringa usmerenog ka individualnim liderima. Za vreme Bušove administracije to je bio Mihail Gorbačov, pod Klintonom to je Boris Jeljcin. Zbog svoje pretpostavljene lične posvećenosti demokratiji, oni su tretirani kao pojedinačni garanti miroljubive spoljne politike Rusije i ruske integracije u međunarodnu zajednicu. Buš je osudio denzitegraciju Gorbačovljevog SSSR-a, a Klinton nije glasno protestovao zbog napora da se obnovi stara sfera ruskog uticaja. Američki lideri su oklevali da potegnu tradicionalne diplomatske kočinice za rusku politiku iz straha da bi time isprovocirali Jeljcinove (a pre toga Gorbačovljeve) pretpostavljene nacionalističke protivnike.

Rusko-američkim odnosima očajnički je neophodan jedan ozbiljan dijalog o spoljnopolitičkim pitanjima. Ne čini se usluga Rusiji ako se ona smatra imunom na normalne kriterijume spoljne politike, jer će kasnije za to biti prinuđena da plati veću cenu, ako bude primamljena na kurs sa kojeg nema povratka. Američki lideri ne bi trebalo da strahuju od otvorene diskusije o tome gde se američki i ruski interesi susreću, a gde razilaze. Veterani ruskih unutrašnjih borbi nisu stidljive novajlije čija će unutrašnja ravnoteža biti poremećena realističkim dijalogom. Oni su sasvim sposobni da shvate politiku zasnovanu na obostranom uvažavanju međusobnih nacionalnih interesa. U stvari, oni će pre da shvate takvu računicu nego apele za jednu apstraktnu i daleku utopiju.

Integrisanje Rusije u međunarodni sistem je ključni zadatak nastajućeg međunarodnog poretka. On ima dve komponente koje moraju da se drže u ravnoteži: uticanje na ruske stavove i tehnički saveti su neophodni da bi se olakšali bolovi tranzicije, a rusija treba da bude dobrodošla u institucijama koje podstiču ekonomsku, kulturnu i političku saradnju, kao što je Konferencija o evropskoj bezbednosti.

Ali ruskoj reformi će biti odmognuto, a ne pomognuto, zatvaranjem očiju pred ponovnom pojavom ruskih imperijalnih pretenzija. Nezavisnost novih republika, priznata na kraju krajeva od Ujednjinih nacija. ne sme biti prećutno degradirana pristajanjem na ruske vojne pokrete na njihovom tlu.

Američka politika prema Rusiji mora da bude vođena permanentnim interesom, a ne fluktuacijama u ruskoj unutrašnjoj politici. Ako američka spoljna politika kao vrhunski prioritet uzima rusku unutrašnju politiku, postaće žrtva snaga koje u suštini ne može da kontroliže i izgubiće sve kriterijume za rasuđivanje. Sme li spoljna politika da bude podešena prema svakom pokretu u jednom, u suštini, revolucionarnom procesu? Da li se Amerika distancira od Rusije kad god se desi kakva unutrašnja promena koju ne odobrava? Mogu li Sjedinjene Države da sebi priušte pokušaj simulacije Rusije i Kine i vaskrsnu kinesko-sovjetsku alijansu u ime svojih domaćih preferenci?

Deo američke politike koji je najbliže opšteprihvaćenoj definiciji vitalnog interesa je odnos prema saveznicima u području Atlantika. Premda je generalno opravdavan u vilsonijanskim terminima kao instrument kolektivne bezbedsnosti, a na kao savez, NATO u stvari predstavlja instituciju koja je u najvećoj meri uskladila američke moralne i geopolitičke ciljeve. Pošto je njegova svrha bila da spreči sovjetsku dominaciju nad Evropom, NATO je poslužio geopolitičkoj svrsi očuvanja centra moći u Evropi i Aziji da ne padnu pod vlast jedne neprijateljske zemlje.

Arhitekte Atlantskog saveza bi bile zapanjene da im je rečeno kako će pobeda u hladnom ratu izazvati sumnje u budućnost njihove kreacije. Oni su smatrali zagarantovanim da će cena pobede u hladnom ratu biti trajno atlantsko partnerstvo. U ime tog cilja vođene su i dobijene neke od odlučujućih bitaka hladnog rata. U tom procesu, Amerika je bila privezana za Evropu permanentnim konsultativnim institucijama i integrisanim vojno-komandnim sistemom - strukturom koja je jedinstvena po svom opsegu i trajanju u istoriji koalicija.

Ono što će biti nazvano Atlantskom zajednicom - nostalgični termin mnogo manje u modi od kraja hladnog rata - na tapetu je od kraja komunizma. Labavljenje odnosa sa Evropom je postalo isuviše moderno, uprkos naglašavanju demokratije. Izgleda da Amerika sada, na račun drugih regiona sveta, manje pažnje obraća na društva koja imaju slične institucije i sa kojima deli zajedničke stavove prema ljudskim pravima i drugim osnovnim vrednostima. Utemeljivači atlantskih veza - Truman, Ačeson, Maršal i Ajzenhauer - delili su većinu američkih rezervi prema evropskom stilu diplomatije. Ali oni su razumeli da bi se bez atlantskih veza Amerika našla u svetu nacija sa kojima - izuzev u zapadnoj hemisferi - ima malo moralnih veza ili zajedničkih tradicija. U takvim okolnostima, Amerika bi bila obavezna da vodi čistu realpolitiku, koja je u suštini nekompatibina sa američkom tradicijom.

Deo razloga za slabljenje onoga što je jednom bio najvitalniji deo američki spoljne politike je u tome što je NATO smatran zagarantovanim delom pejzaža koji nije trebalo dalje negovati. Možda je još važnije, nova generacija američkih lidera došla je sa američkog juga i zapada, gde je bilo manje emotivnih veza sa Evropom, nego kod starog severoistočnog establišmenta. Američki liberali - stegonoše vilsonijanizma - često su se osećali napuštenim od demokratskih saveznika koji praktikuju politiku nacionalnih interesa pre nego kolektivnu bezbednost i oslanjanje na međunarodno pravo; oni ističu Bosnu i Bliski istok kao primere neuspeha da se usaglase, uprkos zajedničkim vrednostima. U isto vreme, izolacionističko krilo američkog konzervatizma na iskušenju je da okrene leđa onome što prezire kao evropski makijavelistički relativizam i sebičnost.

(U sledećem broju: Američko-evropska svađa u porodici)