Osvrt

"U traganju za izgubljenom adresom"-ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (5)

Ćosićevi heroji i ubice

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

Gde da tražim adresu? Videli smo da je građanska adresa izgubljena. Da je četnička adresa ubijena. Ostala je, dakle, jedino partizanska adresa kao validna, na koju mladi pisac može da se obrati. Ali ja na tu adresu nisam mogao da pišem! A adresat ne bi ni primio moje pismo!

U vreme mog književnog sazrevanja u Srbiji najbolju adresu su dobili mladi pisci Dobrica Ćosić i Antonije Isaković. Reč je o dve knjige, Ćosićevom romanu „Daleko je sunce" (1951) i Isakovićevim pripovetkama „Velika deca"(1953). Pokušaću da se prisetim kako sam o toj adresi razmišljao kao student.

Oba pisca su hvaljena što su postavili pitanje partizanskog morala i što su u partizanskoj borbi videli antičku heroiku.

U ovom nastavku, govoriću o Ćosićevom romanu.

Da vidimo kakav to partizanski moral zastupa Ćosić kroz lik komesara odreda, studenta Pavla Lukića u romanu "Daleko je sunce"?

U velikoj nemačko-bugarskoj ofanzivi na Jastrebac, poslednjeg dana 1942. godine, partizanski odred se našao u velikim problemima: neprijateljske snage su bile nadmoćnije i odred je trpeo teške gubitke.

Kako u tim prilikama biva, u odredu je došlo do podele u pogledu dalje borbe: komesar Pavle je zastupao ideju da odred mora da se povuče sa terena Jastrepca i prebaci na Kopaonik, ali taj manevar bi morao da se izvede preko četničke teritorije (postojala je, dakle, podela teritorija!); komandant Uča se tome protivi jer smatra da su mogućnosti borbe na planini daleko povoljnije nego u ravnici. Uči se pridružuje seljak Gvozden, njegov zamenik. Pošto je Gvozden iz tog kraja, on više od drugih saoseća sa tragedijom naroda, njega stradanje njegovih seljana najviše pogađa. Stoga on odbija da se povuče i traži da se odred rasformira i svaki seljak brani svoj dom ("Samo privremeno rasformiranje odreda može da spase daljeg uništenja i odred i narod"). "Njegova seljačka duša se sad raspinje između kuće, dece - svojih ukorenjenih interesa, i interesa borbe i odreda."

Pisac je Gvozdena predstavio kao jednog od najuglednijih i najnaprednijih domaćina u kraju, koji vinograd i voćnjak uzgaja po savetu ekonoma. Istina, nešto je posustao kad su mu do ruku došle Pelagićeve knjige, pa se više okrenuo politici nego ekonomiji. Čitanje Pelagića i drugih socijalista ga je odvelo u komuniste. Komesar Pavle je ocenio njegovo držanje kao defetističko.

Komesar ad hok obrazuje preki sud koji osuđuje Gvozdena na smrt. U tom sudu glavnu reč vodi Vuk, koji i izvršava egzekuciju nad Gvozdenom streljanjem. Vuk je predstavnik čvrste linije, radikalne struje među komunistima. Za razliku od Gvozdena, Vuk je nadničar, proleter. Očito je da je piščev miljenik! Komandant Uča se ne usuđuje da zaštiti Gvozdena, iako mu je jasno da čovek nevin gine. Razume se da je volja Partije presudna, a komesar je njen zastupnik. Komesar Pavle je oličenje pravog komuniste.

"Revoluciju je zamišljao kao uskovitlanu šumu pesnica i pušaka koja se tiska po gradskim ulicama, kao reke ljudi koji sa Lenjinovom slikom i parolama Živela socijalistička revolucija i Dole buržoazija - jurišaju na barikade. Juriš na barikade sa crvenim zastavama, juriš na fabrike, banke, poštu, ministarstva; radničko-seljačka Crvena armija, koja posle čuva diktaturu proleterijata - to je za njega bila revolucija."

Pred tako visokim ciljevima jedan Gvozden ne predstavlja ništa! Ovde nam pisac pomaže da razrešimo dilemu da li je partizanska borba bila oslobodilačka ili revolucionarna: "Naša borba nije samo ratovanje nego revolucija." "Ona ima svoj moral, a to je borba do kraja i bez obzira na sebe. Šta može drugo da učini neuspehom jednu revoluciju nego neodlučnost u vođenju borbe do kraja... Žrtve? Pa to je ono što odlaže revoluciju u mnogim zemljama. Kad će se onda izvršiti smena u društvu i istoriji ako se misli šta košta borba?"

Pošto se odred podelio u dve čete, komesar Pavle vodi svoju četu na četničku teritoriju, na levu obalu Zapadne Morave. Posebno je dramatično opisan prelaz preko Morave, koji je omogućio Vuk, komandir čete, prešavši na rukama zamrzlu prevodnicu. Time je pisac herojizovao Gvozdenovog ubicu.

Da vidimo kako vladaju četnici na svojoj teritoriji? Prvo na šta su naišli partizani bila je zaklana žena! Samo po sebi se razume da su je zaklali četnici! "Četnici su se naročito za poslednjih mesec dana razbesneli i izludelo klali ne samo partizanske pristalice: klali su komšije s kojima su bili u svađi ili parnici, žene koje im se nisu podavale, putnike iz grada koji su dolazili u sela rođacima po namirnice; ubijali su za sat, naliv-pero, cokule, zimski kaput, torbu; klali su sve što bi im došlo pod nož; u kockanju i pijančenju klali su se između sebe...".

O četničkom teroru svedoči i devojka, ćerka opštinskog delovođe, koja će se priključiti partizanima. Iako joj je otac član ravnogorskog odbora, ona u čitalačkoj grupi prorađuje "Kako se kalio čelik". Za četnike kaže da kolju svake noći ponekog, a naročito školovane!

Partizani su, razume se, sasvim drugačiji. "Mi smo narodna vojska. Borimo se za slobodu, za radnike i seljake, mi smo partizani."

A jedan seljak se čudi: "Kakva je ovo vojska, pobogu brate? Žene ne napadaju, pastrme ne kradu, ništa ne piju. Kod mene je samo jedan popio pola čaše. Takav je kod njih zakon, kaže. I ne psuju, boga ti, kao da nisu Srbi!"

Naravno da seljaci znaju pravilno da procene političku situaciju: "Baš ih briga što ih Engleska ne priznaje. Sad oni krvare, a posle drugom da puste vlast, nisu ludi! Ja vam, ljudi, kažem ovo je revolucija! Isto kao u Rusiji sedamnaeste godine kad ubiše cara Nikolu i dovedoše Lenjina. Pričao mi je Rus živopisac da je taj Lenjin hipnotisao narod."

U romanu se jasno vide smernice komunističke propagande. Tako se komandir Vuk obraća seljacima: "...A što vi, prijatelji, ne pošaljete svoje sinove da se bore za slobodu, no ste ih poslali u četnike da kolju narod?"

Kad mu seljaci lepo kažu da oni ne razumeju ko se tu s kim bori, da vide da tu ratuje Srbin protiv Srbina, Vuk povlači glavnu liniju razdvajanja: "Jedni se biju protiv Nemaca, a drugi brane Nemce." To će biti posleratna komunistička dogmatika!

U borbi protiv četnika na novoj teritoriji Vuk (pravo ime Miloš) postaje glavna ličnost. On je, inače, iz tih krajeva i sebe zamišlja kao posleratnog predsednika kolhoza. Njegov radikalizam u borbi protiv četnika dostiže kulminaciju kad sazna da mu je četnički major odveo ženu Branku. (Kao Turčin Vlah-Alija ljubu Banović Strahinje u istoimenoj narodnoj pesmi.) "Satrću četnicima seme, korov ću da im posadim po kućama." A seljacima kaže da neće ni oni bolje da prođu: "Zapamtićete me i vi, kukavice, što ih hranite i sedite kod kuće! Pričaće se da je ovde nekad bilo selo!" Preti da će uskoro doći sa partizanskom divizijom.

I Vuk uskoro ostvaruje svoje pretnje; napada četnički štab u seoskoj kafani i uništava ga. Upravo je pravoslavni Božić, veliki hrišćanski praznik. Četnici zaseli u kafani uz iće i piće i proslavljaju dan Hristovog rođenja. Bilo je tu muzike, pesme, a čuli su se i ženski glasovi. Vuka je izbezumljivala pomisao da li je tu njegova Branka.

Pošto su savladani stražari, neiskusni mobilisani seljaci, i opkoljena kafana, Vuk s puškomitraljezom upada unutra.

"Srećan Božić!" Video je u dnu stola bradatog četnika kome je sedela u krilu žena i pevala. Na škiljavoj petrolejskoj lampi nije mogao da je raspozna, ali mu se učinilo da je to Branka. Ludački je pritisnuo oroz puškomitraljeza i kosio četnike. Partizani su bacili bombe kroz prozor. Bio je to neviđeni masakr! Vuk je prestao da puca tek kad je umukla cika žene. Kad je baterijskom lampom osvetlio ubijenu ženu, video je da to nije Branka. (Suprotno je postupio Banović Strahinja, on je svojoj ljubi oprostio!) Od svih četnika samo su preživela dvojica i oni su se predali. Vuk je naredio svojim borcima da upale opštinu i demoliraju poštu, a sam uzeo da sasluša zarobljenike, koljašine.

Od njih je saznao da mu je žena u majorovom zarobljeništvu, da ni sa kim ne govori, da je pokušala bekstvo i da je "hteo major da je zakolje posle toga". Po saslušanju, Vuk ih je "bez predomišljanja posekao rafalom". Te noći su partizani uništili tri četnička štaba, ubili nekoliko komandanata, upalili tri opštine i pokidali telefonske i telegrafske linije po čitavom srezu.

Komesar Pavle je mogao da bude zadovoljan, njegov plan prepada na četničku teritoriju je u potpunosti uspeo. Međutim, zadovoljstvo mu je pokvarilo pismo Okružnog komiteta Partije, tačnije sekretara Brke, u kojem se osuđuje streljanje Gvozdena: "Partija, drugovi, ima pre svega zadatak da vaspitava i podiže ljude, da ih spasava ako su na putu da pogreše i propadaju. Drug Pavle je zaboravio na to. Zbog toga mi ćemo ga pozvati na partijsku odgovornost čim se vrati natrag".

Pavle nastavlja da vodi četu iz pobede u pobedu, a najveći mu je podvig što je uspeo da je izvuče iz obruča na Gledićkim planinama (daleko od Kopaonika!) koji su načinili zajednički "četnici Draže Mihajlovića i Nemci".

A ti "četnici su se vraćali u sela, tobože kradom od Nemaca, a noću klali partizanske porodice i one koji su im se za vreme njihovog odsustva nečim zamerili."

Stoga Pavle i Vuk donose odluku da udare u samo srce četničke organizacije u kraju, u štab korpusa. Obojica imaju lični motiv: Pavle može samo junaštvom da se opravda pred Brkom, a Vuk mora da oslobodi ženu koja je zatočenica komandanta štaba, majora Baloševića. (U situaciji kad mu je oteta ljuba, Banović Strahinja sam kreće u tursku vojsku da je oslobodi.) Partizani opkoljavaju četnički štab, borba je strahovita a završava se totalnim porazom četnika. Opet je glavni junak Vuk koji uleće u kišu četničkih kuršuma da bi oslobodio Branku. Njegova bomba je razorila štab. Kad je upao u kuću, upravo je zatekao majora kako puca iz revolvera sebi u glavu sa uzvikom: "Živeo kralj!"

Pre toga je ubio Branku metkom u čelo. (Za razliku od Strahinjine ljube, Branka nije izneverila svog gospodara. Od žene u čiju kuću su četnici nasilno smestili svoj štab, Vuk je saznao da se Branka "nije dala majoru" i da je ovaj "nekoliko puta tukao".

Zarobljene četnike saslušava komesar Pavle. Među njima je jedan "profesionalni koljaš"! "Na dugim, srebrnim lančićima visile su mu na bedrima sa obe strane dve kame" (Jedan iz serije četničkih koljaša iz partizanske literature: Požarevac, Čaruga, Kasapče...).

Komesar oseća gađenje i stid zbog ovakvog izgleda jednog svog sunarodnika.

Pošto koljaš ništa ne priznaje, dovode drugog četnika koji ga optužuje. Na komesarovo pitanje koliko je ljudi zaklao koljaš, četnik-svedok kaže: "Ja znam za trijes manje dva... a on se hvalio da je zaklao šeset manje tri".

Pritešnjen dokazima, koljaš priznaje da je zaklao "jedanaest žena, a ostalo su bili ljudi", ali krivicu baca na kapetana, koji ga je naterao da kolje. Eto to je taj Ćosićev propagandni folklor, stereotip koji će preuzeti komunistička publicistika i napraviti opšte mesto za vaspitavanje generacija posleratnih Jugoslovena.

Među zarobljenim četnicima nalazio se i jedan komandant, poručnik Vasić, Pavlov školski drug. Za njega se na jednom mestu kaže: "Vasić je komandant četničke brigade u Levču. Strašan krvolok".

Njegovo saslušanje je pikantno. Partizanski komesar prema svom školskom drugu oseća samo prezir. Naziva ga "izdajnikom otadžbine i profesionalnim ubicom": "Ti si novator! Klanje kamom, to je zaista nov stil ubijanja."

Ipak, stupa s njim u dijalog, valjda zbog gimnazijskog drugovanja sve do Pavlovog čitanja "Anti-Diringa".

Ranjeni četnički komandant se na saslušanju drži hrabro, ne odstupa od svoje ideje. "Pre svega, ja nisam izdajnik! Ja se borim za svoju otadžbinu, a ti nemaš otadžbinu. Tvoja otadžbina je boljševički SSSR. Ja sam nacionalista, i borim se za Srbiju i svog kralja, a ti ubijaš Srbe za nekakvog Tita i Staljina. Izdajnik si ti, a ne ja."

Vasić sebe kvalifikuje kao "pravog kontrarevolucionara, zakletog neprijatelja revolucije". Pavla optužuje da zajedno sa "drugaricama" želi da postavi u Srbiji sovjetsku vlast i postane rukovodilac. Zar je očekivao da Srbi to prime ćuteći kao ovce? "Loš si ti marksista."

Pošto je shvatio da je njegov školski drug nepopravljivi patološki slučaj, Pavle ga osuđuje na smrt. Tako partizanski komesar postupa sa zarobljenikom, koji u deobama nije bez argumenata.

Prema zarobljenim četnicima, običnim borcima, zavedenim od oficira, komesar postupa drugačije: drži im vakelu, ali ih oslobađa! "Slušajte vi, sramote ljudske! Kako ste mogli da postanete četnici?! Zar ne pomišljate da će se vaša deca stideti svojih očeva što su ratovali protiv slobode, služili okupatoru i ubicama? Kako se ne stidite da takvi gazite po zemlji koja vas hrani?" (...) "Uzeli ste puške, pljačkate i pijančite po selima, silujete devojke i borite se protiv nas koji krvarimo za slobodu."

Ostaje nam da još jednom razmotrimo stav okružnog politkoma, druga Brke. (Ćosić za njega kaže da ga zovu Brka iako nema brkove; da nije iz ovog kraja i da niko nije znao odakle je, da je došao za sekretara Okružnog komiteta Partije početkom četrdeset druge posle pogibije njegovog prethodnika; da je profesionalni revolucionar).

Iz ovoga se vidi kako su komunisti još za vreme rata uspostavljali hijerarhiju vlasti i nametali liniju Partije. Taj Brka je osudio Pavlovu odluku da strelja Gvozdena, jer "kako ne vidiš koliko će to teško primiti čitav kraj i koliko ćemo mi time politički izgubiti u narodu? Malo je takvih seljaka kao što je Gvozden bio". Više od toga, Brka je optužio i svmog Pavla da se izdigao iznad Partije. "Izmakao si se ispod partijske kontrole, podivljao si, ponašaš se kao poglavica, a ne kao partijski rukovodilac."

Postavlja se pitanje da li okružni politkom zastupa humanu liniju revolucije i protivi se partizanskoj retorziji? Ni govora. On postavlja Vuka, najradikalnijeg borca, čoveka ogrezlog u krvi i zločinu, Gvozdenovog egzekutora, za novog komandanta Odreda, pošto je samovoljni Uča, koji nije prihvatio liniju Partije i nije sišao sa Jastrepca, poginuo i uništio svoju četu.

Pisac u stvari sugeriše nešto drugo: komesar Pavle je srpski komunista, pa je to razlog da se okružni politkom, kome se ne zna poreklo, obračuna sa njim, isto onako kao što će se vrh Saveza komunista Jugoslavije obračunavati sa srpskom partijom i njenim čelnicima (pre svih sa Aleksandrom Rankovićem). Godine 1951, kad je "Daleko je sunce" objavljeno, Ćosić to nije mogao eksplicitno da kaže, ali imam utisak da je svakako naslućivao.

Revolucija koja jede svoju decu! Godine 1968, pošto je njegov patron Aleksandar Ranković uklonjen iz politike, Ćosić je otvoreno nastupio sa tezom o ugroženosti srpskog naroda u Jugoslaviji, zbog čega će ga upravo srpski komunisti ekskomunicirati iz svoje organizacije. U otpadništvu Ćosić je u ponečem revidirao svoja shvatanja o revoluciji.

Ali u jednoj stvari Ćosić nije odstupio ni za jotu: u mržnji prema četnicima. On se sa četništvom obračunao u romanu "Deobe" 1961. godine, a 1989. godine rekao je Slavoljubu Đukiću u knjizi "Čovek u svom vremenu - razgovori sa Dobricom Ćosićem": "...Da nisam napisao 'Deobe', bio bih kao pisac istinski nesrećan. Smatrao bih sebe izneveriteljem istine o jednom užasnom, sramnom i tragičnom padu, na sreću, malog dela srpskog naroda". (To je neistina: veći deo srpskog naroda, pogotovo u Srbiji, podržavao je pokret generala Draže Mihailovića. To danas kaže istorijska nauka, pa prosto začuđuje da pisac neće to da vidi.) "Ponovo da se rodim, ponovo da imam dvadeset godina, i sa ovim istorijskim saznanjem i poraznim ishodima svoje socijalističke i partizanske ideologije, opet bih bio partizan i ratovao bih protiv četnika i četništva."

Kad bivši komesari danas toliko mrze četništvo, nije teško zamisliti kako je to moralo da izgleda u toku samog građanskog rata, kad su partizanski komesari bili gospodari života i smrti. Kako ni četnici nisu mislili ništa bolje o partizanima, sukob između ove dve grupacije bio je ne samo neminovan nego i neviđeno brutalan i animalan. Teško je reći koja je grupacija nanela više zla, ali je izvesno da su partizanski zločini bili veći, pogotovo kad su se partizani dočepali vlasti i krenuli u krvnu osvetu.