KiM

Nasilje Albanca nad Srbima na Kosmetu Vučića ne dotiče

On je samo opsednut priznanjem

Bezbednosno veoma osetljiv deo srpskog stanovništva centralnog Kosova, od koga su u lošijem položaju jedino malobrojni a razbijeni Srbi u Metohiji, pod novim je naletom albanskih napada i to, bezmalo, svakodnevno. Od onih "bezazlenih" kao što su provokacije i pljačke, koje najčešće i ne završe među novinskim naslovima, do krajnje ozbiljnih napada.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Samo u u selu Babin Most, nedaleko od Prištine, došlo je do serije napada počev od 29. avgusta. Tada je grupa Albanaca, oko 22 časa, napala četvoricu srpskih srednjoškolaca dok su se šetali selom. Napad je započeo na ulici a onda su nasilnici pojurili za dečacima koji su počeli da beže preko polja. Sustigli su ih i tukli po glavi, stomaku, grudima, i naneli im povrede. Za napad nije postojao povod.

Crkva posvećena Pokrovu Presvete Bogorodice u ovom selu oskrnavljena je i opljačkana u noći 14. na 15. septembra. Ispreturane su i oštećene ikone, kandilo, oltarski deo bogoslužbeni predmeti... Iz nepoznatog razloga mediji su preneli da se radi o trećoj provali ove crkve ali je u stvari reč o čak osamnaestom slučaju skrnavljenja ovog hrama i to samo od potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine!

Već u noći između 22. i 23. septembra ovde je opljačkana porodična kuća Vučkovića. Ukraden je novac u iznosu od 2 hiljade evra, porodični nakit a pričinjena je i velika materijalna šteta.

U Plemetini, susednom selu, 30. septembra četvorica Albanaca pokušala su da uvuku dečaka Martina Vuksanovića u crveni "audi" kojim su se vozili. Iako učenik trećeg razreda, uspeo je nekim čudom da se otrgne i da otrči u obližnje srpsko dvorište što ga je spasilo.

Početak narednog meseca biće takođe buran. Četvrtog dana oktobra, grupa albanskih navijača "Arpađik" iz Prizrena vikala je ispred crkve Bogorodica Ljeviška u tom gradu "Kosovo je srce Albanije". Oni su bili isprovocirani fotografijom snimanom prethodonog dana kada je par koji se tu upravo venčao, raširio zastavu Crne Gore kako bi se fotografisali a policajac koji to mesto obezbeđuje, saglasio se sa tim i čak na kratko zaustavio saobraćaj. Međutim, vlasnik lokalne radnje u blizini crkve fotografisao je ovaj momenat i to prosledio medijima na albanskom tumačeći događaj "na svoj način" pripisujući mu jaku dozu nacionalnog naboja.

To je izazvalo burnu reakciju navijača ali i lokalne albanske "organizacije za ljudska prava i slobode" (KMDLNJ) koja je javnosti saopštila da je "Prizren poznat kao grad kulturološke i tolerancije za višenacionalnu raznovrsnost" i ocenilo da je razvijanje "srpske zastave" ne doprinosi toleranciji...

Istog dana, u selu Donja Brnjica nedaleko od Babinog Mosta, nešto pre 20 časova, sigurnosna kamera snimila je mlađeg Albanca kako prilazi grupi srpske dece koja su sedela u školskom dvorištu, vadi pištolj, repetira ga i puca u njihovoj neposrednoj blizini. Hitac nikoga nije povredio ali je napadač pojurio za decom koja su se razbežala i počeo da šutira devojčicu koja mu se našla u blizini.

Tri dana kasnije, 7. oktobra, u selu Ljubožda u Metohiji, u koje se pre četiri godine vratilo trinaestak Srba, Albanci su zapalili obnovljeni krst urezan na drvetu zapis kraj koga prolazi Litija tokom seoske slave Spasovdan, a preko toga okačili albansku zastavu. Slično se takođe dešavalo i ranije. Malobrojni Srbi nerado govore o tome jer se ne osećaju bezbedno "možda je bolje da trpimo" kažu ovde ipak ne predajući se strahu. Jakom verom, odvažnošću, izuzetno visokim moralom i nezaustavljivom obnovom porušenih kuća odgovaraju na napade koji nisu retki.

Tog istog dana, opet u Babinom Mostu, još jednom je došlo do pokušaja otmice ovaj put 11-togodišnje srpske devojčice. I nju je nekoliko Albanaca pokušalo na prevaru da uvuče u svoj automobil. Devojčica je pobegla a zbog jakog stresa ukazana joj je pomoć u lokalnom Domu zdravlja.

Svim ovim događajima zajedničko je nekoliko stvari.

Kod prvog ozbiljnijeg napada, prebijanja srednjoškolaca u Babinom Mostu krajem avgusta, njihove porodice posetio je pomoćnik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković. On je sa njima razgovarao pred kamerama, dao izjave, dozivao pameti druge...

"Šta bi se desilo kada bi samo jedna kap krvi pala, ko bi onda odgovarao. Zato upozoravamo da je vreme da se vruće prištinske glave ohlade da dođe do normalizacije odnosa i rade svoj posao i krenu da kažnjavaju one koji napadaju Srbe. A ako ovo prođe bez ikakve kazne, jasno je koja se poruka šalje", gotovo svečano i pomalo ljutito izjavio je Petković za medije nakon razgovora sa napadnutim mladićima i njihovim roditeljima.

Nažalost, vrlo brzo smo bili u prilici da vidimo šta je učinjeno. Što se Petkovića i njegovih kolega zamenika tiče, verovatno nemaju ništa novo da kažu, pa ih više nije ni bilo a to i te kako jeste simbolično.

Nakon sledećih napada srpske porodice posećuju i o događajima govore predstavnici lokalne vlasti, Srbi koji ispred Vučićeve "Srpske liste" učestvuju upravo u izgradnji i jačanju sistema albanskih separatista.

Kome sve ovo još uvek nije jasno, Vučić mu je, narodski rečeno, "nacrtao". Kako "Blic" prenosi deo intervjua za austrijski dnevni list "Klajne cajtung" s početka oktobra, u kome je bilo reči i o Kosovu i Metohiji, Vučić je na pitanje zašto Srbija nije spremna da prizna nezavisnost Kosova, odgovorio da je to zato što jer "ono što nam svi nude nije ništa". Zatim je istakao:

- "Kažu nam glasajte za nezavisnost Kosova i onda će put u pravcu EU biti lakši, to je veliko "ništa". Niko ne može da nam garantuje zauzvrat članstvo u EU. Niko nam ne kaže šta Srbija zauzvrat dobija na Kosovu, čak ni Zajednicu srpskih opština ili nešto drugo".

Na kraju je dodatno podvukao da "niko neće moći da natera Srbiju da prizna Kosovo bez da za to nešto dobije". Vučiću je, očigledno, jedini problem to što mu za Kosovo i Metohiju niko ništa konkretno ne nudi inače bi on to dao. Samo da ima čime narodu zamaže oči!

kampanji napada i atmosferi straha koja jača a u kojoj žive Srbi u pokrajini, za koje se on "bori kao lav", nije bilo reči. O tome će se nešto kasnije oglasiti Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM i to će učiniti iz Beograda, apelujući na međunarodni faktor da nešto preduzme.

Isto bi se ponašala svaka država na svetu pokušavajući da zaštiti svoj narod - na tuđoj teritoriji. Ovim se Vlada Srbije taktički , nedvosmisleno i de-fakto ogradila od sudbine dela svog naroda, i to dok je u nevolji, i prepustila ga svojim mučiteljima. Zato je paralelno sa albanskim napadima, umesto insistiranja na zaštiti naroda, otpočela i javna kampanja pozivanja da se problem Kosova i Metohije reši što pre, da ne bi "došlo do rata" pa da u njemu strada nedužan narod...

Jednom takvom, "sveobuhvatnom sporazumu", čvrst garant bila Međunarodna zajednica i najveće svetske sile danas.

Da, one koja je uz najveće političke i vojne sile danas, prisutna na Kosovu i Metohiji ravno 20 godina i u čijem je prisustvu prognano preko 250.000 Srba, počinjeni neki od najstravičnijih zločina još od Drugog svetskog rata, porušeno preko 150 crkava i 10.000 nadgrobnih spomenika... Oni bi bili garant mira i bezedebdnosti za Srbe, ne znamo samo šta ih je do sada sprečavalo da to obezbede?

Proporcionalno naglašavanju (namerne) nemoći srpskog državnog aparata, jača albanski tradicionalni faktor najbanalnijeg ignorisanja srpskih nevolja. To je drugi, veoma izražen i za sve događaje zajednički sadržalac - uporno i krajnje degutantno demantovanje napada od strane takozvane "kosovske policije".

Prvi pokušaj otmice deteta u Plemetini, ova služba nazvala je "netačnim", sa "zlonamernim tendencijama". To su utvrdili nakon što su pregledali snimke sa terena koje su zabeležile sigurnosne kamere. Novinari su ovo uzeli zdravo za gotovo iako meštani u čudu kažu da to nije moguće jer u tom delu sela kamera nema, niti ih je bilo.

Iz ove službe su još naveli da roditelji deteta nisu bili zainteresovani za davanje izjave ni otvaranja slučaja "pošto je i on (otac) saznao i otklonio sumnje da se tako nešto dogodilo".

Nasuprot njima otac dečaka, Dejan Vuksanović, kaže da ih je pozvao ne nadajući se ničemu s obzirom da ni kod ranijih nekoliko napada na njegovu decu takođe ništa nisu preduzeli. Želeo je samo da ih obavesti.

"Kad su došli ispričao sam im šta se desilo a oni kažu - to su uobičajene stvari i da nismo jedini kojima se to dešava! Onda sam im se lepo zahvalio i rekao da mi nisu potrebni nakon čega su se razišli" objasnio je Predrag.

Umesto da pokrene istragu kod drugog pokušaja kidnapovanja, "kosovska policija" je i drugi ekspresno demantovala - ocenivši da nema elemenata krivičnog dela! Kako su naveli, auto se zaustavio na dvadesetak metara od devojčice "usled čega se ona uplašila". I ovu priču su mediji na srpskom jeziku bez problema "progutali" i na njoj se zadržali. Kao da su porodica i to dete na kraj sveta a njima budžet na izmaku pa ne mogu da ih posete. Da, ta presudna reč - budžet! Svaka vrata zatvara pa i ona iza kojih stoji saopštenje tzv. "kosovske policije" u sledećem obliku:

„Dana 07. 10. 2020. oko 15:55 časova, policija je primila jedan telefonski poziv od jednog stanovnika iz sela Babin Most za jedan slučaj. Policija se odmah odazvala slučaju, gde se na osnovu obezbeđenih informacija, sumnja da je, dok se jedna maloletna devojka hodala ulicom u blizini svoje kuće, u rastojanju od oko 20 metara, zaustavio jedan nepoznati automobil od kojeg se devojka uplašila" (sic!)

Direktor škole u tom selu Žarko Petrović, koji je medijima i prijavio slučaj, ispričao je da je đake sa lekarskog pregleda vratio kući, a devojčicu je ostavio nekoliko stotina metara od njene kuće, putem kojim inače svakodnevno sa ostalom decom ide do škole, T. D. je videla automobil crne boje iz kojeg je izašao muškarac i krenuo prema njoj, istovremeno dozivajući je rukama.

Devojčica je pobegla ali je zbog pretrpljenog stresa nekoliko puta povraćala, zbog čega su je roditelji odveli na lekarski pregled. "Kosovska policija" tu ne vidi ništa sporno. Možda bi videla ako pregleda snimke sa kamera kojih u ovom selu ima. Ipak ne, oni gledaju snimke samo sa onih kamera kojih nema.

Ako neće Vlada Srbije, a neće ni "kosovska policija" da zaštiti Srbe, ko onda hoće? KFOR možda? Možda, ali neki drugi put... Trenutno su zauzeti obeležavanjem 20 godina od usvajanja rezolucije 1325 o ženama, miru i bezbednosti(!) te usled nagomilanih obaveza u vidu konferencija, gostovanja u lokalnim medijima i slično, nemaju vremena da se bave zaštitom Srba.

Ono što je još jako upadljivo jeste da je ovaj talas nasilja započet u periodu potpisivanja sporazuma u Vašingtonu povodom koga je Vučić ekspresno poslao svoje momke, pripadnike popularno nazvanog "neformalnog centra moći" da u ime ovih istih Srba okite Gazivode, kojih se odrekao, transparentima pohvale Trampu, koji je takođe odgovorio Vučiću pismom zadivljen njegovim "angažovanjem u postizanju mira".

Nešto potom i neosuđeni ratni zločinac i šef mafijaškog klana, Hašim Tači je predsedniku SAD, Donaldu Trampu, u znak zahvalnosti za njegov doprinos "slobodi Kosova, jačanju mira i stabilnosti u regionu"... dodelio "Orden slobode". Tači je takođe pružio uveravanja "da Kosovo ostaje posvećeno trajnom miru".

Zbog očitog odsustva odlučne reakcije, Srbi su više nego ikada ranije ubeđeni da je sve to zapravo dogovor koji je u Vašingtonu i postignut iza kulisa. I to onaj najvažniji. O zajedničkim akcijama kojima će strahom i nasiljem i poslednji Srbi biti proterani sa Kosova i Metohije.

"Sve sam više ubeđen da beogradski vlastodršci žele da mi odemo odavde. Mi smo im izgleda smetnja za ono što su naumili u vezi Kosova i Metohije" kaže jedan od njih. Inače je iznenađujuće sa koliko sigurnosti među sobom Srbi baš ovo tvrde.

Normalnost je na Kosovu i Metohiji tek izbledela pretpostavka mogućnosti koja se sada čini potpunom ludošću, a stvarnost ono što je nekada izgledalo kao potpuna ludost.

Aleksandar Vučić na čelu vlade Srbije, pruža nikad jaču podršku i uporan je u rešavanju pitanja Kosova i Metohije. Problem je "jedino" u tome što je ta podrška usmerena ka ostvarenju cilja albanskih separatista - konačnom otimanju Kosova i Metohije i stvaranju etnički homogenog prostora u kome Srba neće biti. Pošto to do sada nije moglo da se dogodi mirnim putem, očekivano je da se dogodi nasiljem. Naravno, sve to isključivo radi "mirnog i trajnog rešenja".