Kako je preneo Volstrit žurnal, američki magnat Džordž Soros predao je kontrolu nad svojim fondom vrednim više milijardi dolara sinu Aleksandru. Ranije je Soros, koga nazivaju „najopasnijim čovekom u Americi" i koji je organizator gotovo svih obojenih revolucija na svetu, izjavljivao da ne želi da prenese na decu svoje bogatstvo. Sada je, očigledno, promenio svoje mišljenje i objavio je da je Aleksandar „to zaslužio".
Piše: Vladimir Mališev
Tridesetsedmogodišnji Aleksandar koji je tajno, još u decembru, postavljen za prvog čoveka Sorosovog Fonda za otvoreno društvo, u intervjuu za Volstrit žurnal je rekao da je on „političniji" od svog oca i da planira da nastavi da troši porodični novac za levičarske političke kandidate u SAD. Drugim rečima, nastaviće kurs svog oca za promovisanje globalne hegemonije SAD i organizaciju obojenih revolucija.
I još je dodao: „Udvostručićemo naše napore da zaštitimo biračka prava i lične slobode kod kuće i da podržimo razvoj demokratije u inostranstvu."
Nedavno je Soros mlađi ojbavio na Tviteru fotografiju na kojoj pozira sa potpredsednicom SAD Kamalom Haris, čime je javno demonstrirao svoje političke preferencije i jasnu nameru da krene stopama svog oca.
Podsećamo ko je Džordž Soros, koji je sada predao sinu da upravlja njegovom fondacijom. Pravo ime njegove porodice je Švarc, a on se rodio u Budimpešti u jevrejskoj porodici, kako kažu u njegovim biografijama, prosečnog bogatstva. Njegovi roditelji su 1936. promenili prezime, prvo u mađarsku varijantu Šoroš, a zatim u Soros. Sorosov otac je 1914. godine otišao na front kao dobrovoljac, bio je zarobljen i poslat u Sibir, gde je proveo tri godine, a po završetku građanskog rata pobegao je u rodnu Budimpeštu.
Soros je 1947. promenio ime Đerđ u Džordž i prešao u Englesku. U početku se zaposlio kao konobar, radio je i kao moler, a onda se više puta hvalio prijateljima kako je dobro savladao ovu profesiju. Maštajući da se obogati, 1949. je Džordž Soros upisao Londonsku školu ekonomije. A 1956. je stigao u Njujork, na poziv oca svog londonskog druga, gde je počeo da se bavi špekulacijama na tržištu hartija od vrednosti - kupovali su ih u jednoj zemlji, a prodavali u drugoj
Brzo je uspeo, oborio je britansku valutu i ??zaradio, prema različitim procenama, od milijardu do milijardu i po dolara. A pad funte doveo je do devalvacije valuta drugih evropskih zemalja. Sada se bogatstvo Džordža Sorosa procenjuje na oko 23 milijarde dolara.
Obogativši se, počeo je da se bavi dobrotvornim radom, a u stvari, pod maskom „filantropa" organizacijom obojenih revolucija po celom svetu i promovisanjem američke hegemonije na planeti, vladajući iz senke. Zbog toga je i dobio nadimak „sive eminencije" svetske politike.
Borba protiv SSSR-a, a zatim protiv Rusije, odavno je postala njegova opsesija. Godine 1988, još u Sovjetskom Savezu, Džordž Soros je organizovao fond „Kulturna inicijativa", za podršku nauke, kulture i obrazovanja, kako je zavnično objavljeno.
Pod plaštom „doprinosa svetskoj nauci", Džordž Soros je izvozio najvrednija naučna dostignuća na koja je u SSSR-u trošen ogroman novac. Takođe, aktivno je doprinosio „odlivu mozgova" iz Rusije. Ali, glavni njegov cilj bio je da preformatira stavove naših sugrađana, posebno mladih.
Tokom devedesetih godina Soros je organizovao izdavanje novih udžbenika koji su nametali prozapadne koncepte istorije i razvoja društva. Kako je ustanovio Komitet za bezbednosti Državne dume RF, u njegove „dobrotvorne i humanitarne" projekte uključena su i znatna finansijska sredstva američkih specijalnih službi.
Džordž Soros je odavno počeo da otvoreno govori da je njegov cilj promena svetskog poretka. „Bogatstvo mi je dalo mogućnost da radim ono što mi se čini važnim, da ostvarujem moje snove o boljem svetu", govorio je. „Pre ili kasnije narodi i vlade koje su izabrali, moraju preuzeti na sebe odgovornost za stvaranje Otvorenog društva - ne samo u Rusiji, već i u celom svetu. Kada nastupi to vreme, postaće jasni i moji motivi i niko neće pitati zašto sam pomagao."
A pod tim „Otvorenim društvom" Soros je podrazumevao globalnu svetsku hegemoniju SAD, uspostavljanje oligarhijske diktature liberala na planeti.
Džordž Soros je odigrao važnu ulogu u padu komunističkih režima u Istočnoj Evropi, tokom „baršunastih" revolucija 1989. godine. Jedna od njegovih glavnih akcija, na primer u Gruziji, bilo je uklanjanje s vlasti Eduarda Ševardnadzea i postavljanje na njegovo mesto Mihaila Sakašvilija, diplomca Kolumbija univerziteta, koji je dobijao podršku od Sorosa. Upravo je Džordž Soros učestvovao u finansiranju kijevskih „majdana", a početkom januara 2015. godine pozvao je da se Ukrajini obezbedi hitna finansijska pomoć u vrednosti 20 milijardi evra za podršku „zemlji u ratu". Nije slučajno u znak zahvalnosti Petro Porošenko nagradio Sorosa Orednom slobode.
U Rusiji je Sorosov Fond za otvoreno društvo počeo rad još 1995. godine; tada su realizovani projekti u oblasti kulture i umetnosti, obrazovanja i zdravstvene zaštite, nauke i ljudskih prava. Među onima koji su dobili grantove fonda bili su nastavnici, novinari, studenti, naučnici, umetnici, advokati i privrednici.
U novembru 2015. godine, kada je postalo savršeno jasno čine se ovaj fond zaista bavi, Fond za otvreno društvo je stavljen na listu „nepoželjnih NVO, što je onemogućilo njegov dalji rad u Rusiji.
Džordž Soros ima petoro dece iz tri braka. Aleksandar je rođen u braku sa Suzan Veber. U treći brak je zaljubljivi magnat stupio pre nekoliko godina, a njegova izabranica postala je Amerikanka japanskog porekla Tamiko Bolton. Tom braku prethodio je niz romansi, između ostalog i sa ruskim modelima Anom Malovom i Marinom Cele.
Sadašnji naslednik tajkuna odrastao je u luksuznoj vili sa 14 soba u Kejtou u Njujorku. Imali su sopstveni prevoz za kretanje po imanju, poslugu, farmu lama i privatni bioskop. Aleksandar je 2009. diplomirao na Njujorškom univerzitetu, a zatim je doktorirao iz oblasti istorijskih nauka na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju.
Jedno vreme je Aleks, kako ga zovu prijatelji, živeo poput plejboja i njegova fotografija u pijanom stanju posle jednog od provoda dospela je na stranice bulevarske štampe. Ali onda se, očigledno, skrasio, zajedno sa mlađim bratom Gregorijem osnovao investicionu firmu Soros Brothers Investments, gde je postao upravljački partner. Još kao student, na predlog i uz pomoć oca, osnovao je svoju fondaciju - Fond Aleksandra Sorosa i objavio da je odlučio da postane filantrop.
Počeo je da sponzoriše organizacije koje se bave borbom za ekologiju i ljudska prava. Svog novca, tada, naravno, nije imao, i to je radio po nalogu oca. Kojem je, kao što je poznato, upravo to „dobrotvorstvo" dugo godina služilo kao paravan za mešanje u unutrašnje stvari drugih država, podmetanje američkih „vrednosti".
U martu 2012. Soros mlađi je donirao 200.000 dolara Jevrejskom savetu za obrazovanje i istraživanje, organizaciji koja je 2008. podržala Baraka Obamu, tadašnjeg kandidata za predsednika.
Među prvima koji su dobili sredstva od Fonda Aleksandra Sorosa bili su Nacionalni savez radnika koji rade u domaćinstvu, koji zastupa prava 2,5 miliona radnika u domaćinstvu u SAD i organizacija Make the Road New York, koja podržava latinoamerička i radnička udruženja.
Zašto? Zato što su upravo migranti iz latinoameričkih zemalja važan deo biračkog tela u SAD. Tako da „filantropija" naslednika Džordža Sorosa u stvari, kao i u slučaju njegovog oca, ima dalekosežne političke ciljeve.
U poslednje vreme Soros mlađi se već sreo sa službenicima iz Bajdenove administracije, kao i sa liderom većine u američkom Senatu Čakom Šumerom. Poznati su i njegovi kontakti na međunarodnom nivou, pre svega susret sa kanadskim premijerom Džastinom Tridoom.
Ranije je Aleks izjavljivao da ga plaši perspektiva povratka Trampa u Belu kuću, zbog čega će Fond za otvoreno društvo igrati „jaku finansijsku ulogu" u predsedničkoj kampanji 2024. godine.
„Kao i njegov otac, on slobodno troši u liberalne svrhe", primetio je Njujork tajms. „Filantropija ne predstavlja odgovor na svaki problem, ali može da postane katalizator promena", pisalo je u izjavi povodom stvaranja Fondacije Aleksandra Sorosa.
A mediji su već primetili da na svom Instagramu ima veliki broj fotografija žute patke, koja je bila simbol antivladinih protesta u Rusiji, Brazilu, Srbiji i drugim zemljama.
Odavno je primećeno interesovanje Sorosa mlađeg za Rusiju. Na jednoj od fotografija iz 2016. godine, Aleksandar je snimljen zajedno sa pobeglim ruskim opozicionarom Petrom Verzilovim (koga u RF smatraju stranim agentom) i Nadeždom Tolokonikovom iz pank grupe Pussy Riot, koja takođe u rukama drži žutu patku.
Prema podacima iz medija, jedna od osnivačica subverzivnog propagandnog izdanja Medijazona (koje se u RF smatra stranim agentom), gostovala je u Aleksandrovoj vili, o čemu je pisao Njujork post.
U vezi s tim se smatra da je upravo Soros mlađi bio jedan od sponzora Medijazone. I sam Petar Verzilov nije negirao da se ova neprofitabilna publikacija izdržava od grantova stranih investitora. Prema navodima iz medija, upravo je privatni avion Aleksandra Sorosa prebacio 2018. Verzilova u berlinsku kliniku Charite, nakon navodnog trovanja psihotropnim supstancama. Žuta patka u rukama Navaljnog, na fotografiji, takođe govori o njegovoj vezi sa klanom Soros.
Osim na mesto prvog čoveka Fonda za otvoreno društvo koji muti vodu po celom svetu, Džordž Soros je odlučio da Aleksandra postavi i na mesto predsednika Super PAC - organizacije koja treba da podržava Demokratsku partiju na predsedničkim izborima u SAD.
„Aleksandar ima dobre šanse da nadmaši svog znamenitog oca", napisao je o Sorosevima centar Jewish. Kako oni primećuju, u najskorije vreme, pod prezimenom Soros će se podrazumevati, već izašao iz senke oca, „milijarderski naslednik, sponzor liberalnih pokreta, šef demokratskih fondova i generator obojenih revolucija u suverenim državama - Aleksandar Soros mlađi."
Bez obzira na sankcije, „Rosatom" ostaje lider svetske energetike
Ruski nuklearni adut
Zaključeni sporazumi o razvoju saradnje sa državnom korporacijom „Rosatom" na Peterburškom ekonomskom forumu, govore o rastućoj ulozi Rusije na globalnom tržištu nuklearnih tehnologija i globalnom energetskom prostoru. Možda nijedna korporacija ne može svetu ponuditi toliko projekata i usluga, od iskopavanja uranijuma do izgradnje nuklearnih elektrana i proizvodnje električne energije.
Piše: Jurij Aleksejev
Među novim sporazumima se izdvajaju: stvaranje zajedničkog preduzeća za izgradnju energetske flote zasnovane na plutajućim nuklearnim jedinicama za inostrane partnere, projekti u oblasti nuklearne energije, energije vetra i hidroenergije, radi obezbeđivanja energetske nezavisnosti zemalja, pa čak i kontinenata, međunarodni projekti iz oblasti nuklearne medicine, i proizvodnja magneta retkih zemljanih elemenata. I ovo je samo deo onoga što možemo hrabro ponuditi svetu.
Državna korporacija „Rosatom" odavno ne da mira onima koji nam ne žele dobro. Blumberg sa zavišću piše da naša uspešna državna korporacija napreduje krupnim koracima, dok američke i evropske kompanije jedva sastavljaju kraj s krajem. I zaista, za godinu dana „bezumnih sankcija" ruski nuklearci su povećali izvoz za 20%.
Britanski analitički institut Royal United Sevrices Institute primećuje da je uvećanju profita „Rosatoma" doprineo rast prodaje i reaktora i goriva. Posebno neprijatno iznenađenje za SAD i evropske zemlje je to što od isporuka nuklearnog goriva iz Rusije zavise NATO zemlje (Češka, Mađarska, Bugarska, Slovačka) jer njihove moćne elektrane rade sa našom opremom.
Istina, u Evropi ima jedan jedinstveni konkurent „Rosatomu" - to je britanska kompanija „Urenco", ali ona se teško nosi sa ispunjavanjem zaključenih ugovora i ne može da prihvata dodatne narudžbine. Ipak, to ne zaustavlja besne rusofobe. Oni nastavljaju da traže posebne sankcije protiv svih delova „Rosatoma", zaboravljajući na bezbednost. Uzgred, devet reaktora od onih koji su ostali Kijevu, ne mogu da rade bez našeg nuklearnog goriva čije se zalihe ubrzano troše. Pronalaženje zamene za ovo gorivo trajaće godinama, ako ne i decenijama.
Pristalice zaoštravanja antiruskih sankcija ljuti to što nuklearni izvoz Rusije cveta ne samo u Aziji i Africi, već i na drugim kontinentima. Isporuke nuklearnog goriva u zemlje bivšeg socijalističkog bloka posle 2019. iznose oko 40% celokupnog izvoza „Rosatoma". Prošle godine, na primer, evropske zemlje su kupile od nas rekordne količine nuklearnog goriva, iako je Brisel iz dana u dan pretio da će objaviti zabranu bilo kakvih transakcija sa državnom korporacijom.
Na Zapadu dobro znaju da nuklearni izvoz ne donosi samo dobar profit već i jača uticaj Rusije na svetskoj sceni za decenije koje dolaze. Ugovori o izgradnji nuklearnih elektrana predviđaju ne samo nabavku nuklearnog goriva, već i obuku stručnjaka, održavanje reaktora i bezbednost.
Nuklearna energija se razvija sve brže u Kini i Indiji. Nuklearnom klubu pristupaju nove zemlje: Mjanmar, Kirgizija, Šri Lanka, koje takođe žele ove godine da postignu pravne sporazume sa Rusijom za izgradnju energetskih kapaciteta. „Radićemo, jačaćemo odnose sa onima kojima su nacionalni interesi važniji od političkih direktiva", izjavio je na Peterburškom ekonomskom forumu generalni direktor državne korporacije za nuklearnu energiju „Rosatom" Aleksej Lihačov. „Svetska nuklearna porodica nastavlja da živi i radi zajedno, da nudi nove proizvode koji planetu čine čistijom."
SAD i Evropa su odavno želele da udare na nepotopivu industriju, ali jake pozicije „Rosatoma" na međunarodnoj sceni su svaki put uspevale da odlože ovu odluku. Prekid saradnje sa našom zemljom u strateškoj sferi može dovesti do nepredvidivih posledica, kako za SAD, tako i za Evropu. Jedna petina obogaćenog uranijuma koji pokreće 92 američka reaktora dolazi od „Rosatoma". U Evropi, kako priznaje Blumberg, sa „Rosatomom" je povezano snabdevanje energijom sto miliona stanovnika. Primećujemo, uzgred, da engleski Kraljevski ujedinjeni institut za studije odbrane i bezbednosti (RUSI), na čije podatke se poziva Blumberg, ne uzima u obzir da od ruskih nuklearnih naučnika zavisi na desetine drugih zemalja koje se nalaze pod sankcijama.
Za potpuno odustajanje od ruskog nuklearnog goriva biće potrebno najmanje tri, pa i četiri godine. Ali to ne znači da nam oni koji nam ne žele dobro neće činiti štetu.
Tokom posete Rišija Sunaka Vašingtonu, između SAD i Velike Britanije potpisana je „Atlantska deklaracija", čiji je jedan od ciljeva „istiskivanje Rusije sa tržišta nuklearne energije". Kako će to da urade, ostaje misterija.
Zašto je zapadni svet dozvolio rusku prednost kada je reč o nuklearnoj energiji? Odgovor na ovo pitanje analitičari direktno povezuju sa 2013. godinom kada je „Rosatom" kupio kanadsku kompaniju „Uranium One", koja se bavila iskopavanjem uranijuma u Kazahstanu i imala 20% prava na iskopavanje uranijuma u SAD. Prema jednoj od verzija, dozvola za posao je data u zamenu za obezbeđenje neformalnih aranžmana za obezbeđivanje uranijumom SAD (Amerikanci i danas zavise od isporuka „Rosatoma"). Ali, još više pitanja izaziva sporazum sa Kazahstanom iz februara 2023. o davanju „Rosatomu" kontrole nad velikim udelima uranijumskih preduzeća, što u suštini pretvara našu zemlju u apsolutnog svetskog lidera kada je reč o iskopavanju uranijuma.
Ko bi mogao i da zamisli da će u predvečerje sankcionog rata protiv Rusije, pod kontrolu „Rosatoma" preći najveće nalazište urana u Kazahstanu, „Budenovskoje". Tako smo dobili veliku sirovinsku bazu za dalje snabdevanje izgrađenih i budućih blokova nuklearnih elektrana u celom svetu, što samo pojačava dominantnu poziciju „Rosatoma".
Stručnjaci zvone na uzbunu, samo lenjivci ne govore o padu nuklearne energetike u evropskim zemljama. Nuklearne jedinice sovjetskog tipa u Mađarskoj proizvode polovinu električne energije, a u Slovačkoj - više od polovine. Cene struje u ovim zemljama su najniže do sada. Ali čak i ako Bugarska, Slovačka i Finska zamene ruske distributere goriva za nuklearke američkim, malo je verovatno da će to značajno uticati na pozicije „Rosatoma". Druge, opreznije zemlje, teško da će se odlučiti na takav korak.
„Rosatom" se ne pridržava „pravila za neširenje nuklearnog oružja" koje je uvelo Ministarstvo za energetiku SAD. Atomski diktat SAD pokušavaju da zaobiđu mnoge zemlje.
Naša državna korporacija mirno isporučuje nuklearno gorivo i gradi dva nova nuklearna reaktora u Indiji (a sa te zemlje do sada nisu skinute zapadne sankcije za istraživanje nuklearnog oružja od 1974. godine). Za kineski reaktor, koji, kako izjavljuje Pentagon, radi u vojne svrhe, prošle godine je „Rosatom" isporučio nuklearno gorivo vrednosti 375 miliona dolara.
Vlada Južnoafričke Republike nije u januaru ove godine produžila ugovor sa američkim partnerima za isporuku nuklearnog goriva za njihove nuklearke. Južna Afrika je Amerikance zamenila „Rosatomom" jer ga smatra pouzdanijim.
Izgraditi nuklearku u Africi, naravno, mogu i Francuzi (široko je poznat njihov projekat nuklearne elektrane „Olkiluoto-3" u Finskoj). Istina, za izgradnju elektrane, konzorcijum AREVA-Simens morao je da uključi 1400 (!) podizvođača iz 27 zemalja, zato što nema svojih. Svaka manja modifikacija, prema rečima stručnjaka, zahteva koordinaciju na nekoliko jezika sa izvođačima iz različitih delova sveta. Pronalaženje greške u takvom sistemu je kao pronalaženje igle u plastu sena. Zbog ove raznolikosti izvođača radova Francuzi su morali da prekinu građevinske radove na deset godina. O kakvom kvalitetu rada može da se govori sa ovako velikim rasturom sredstava?
Tako da je najbolje imati posla sa „Rosatomom" koji objedinjuje stotine preduzeća koja pokrivaju ceo životni ciklus izgradnje nuklearne elektrane bilo koje snage i složenosti, koje snabdevaju naše gradove strujom. Od iskopavanja uranijuma i proizvodnje nuklearne energije do flote ledolomaca i brojnih naučno-istraživačkih instituta, marketinških službi koje promovišu interese kompanije van Rusije.
Za razliku od zapadnih država, koje su bagatelisale svoju nuklearnu energiju, Rusija je nastavila da investira u proizvodnju nuklearnog goriva i tehnologije i u sovjetsko vreme, i posle raspada SSSR-a. Treba li se čuditi tome što danas nijedan konkurent nema tako široke kompetencije kao naš „Rosatom".
Saradnja u nuklearnoj sferi (posebno malih nuklearki) predstavlja jedan od prioriteta za Ruisju. Za nuklearne projekte male snage zainteresovani su Sudan, Nigerija, Etiopija, Ruanda, Zambija. Ruska nuklearna energija samouvereno korača po planeti. Kako je izjavio Aleksej Lihačov, prvi čovek „Rosatoma", danas kompanija pregovara sa oko desetak zemalja o novim projektima, od kojih su neki blizu potpisivanja međuvladinih ugovora. A tamo gde je već počela izgradnja nuklearnih elektrana, „sve ide svojim tokom".
Evropa i SAD su postale zavisne od ruskog monopoliste zbog strateških i tehnoloških grešaka iz prošlosti. Zapadne kompanije pogrešno su izračunale, napustivši brze reaktore zbog njihovog veoma dugog perioda otplate. Oni koji lobiraju za obnovljive energije preuzeli su primat u nadi da će jednog dana biti profitabilni. Proučavanje i stvaranje reaktora zasnovanih na brzim neutronima sa zatvaranjem nuklearnog ciklusa smatralo se neperspektivnim pravcem u inostranstvu. A mi smo se, naprotiv, na njih kladili.
Zaključak: Zapad kasni za ruskom nuklearnom tehnologijom 60, a možda i više godina. Sada naši konkurenti moraju da priznaju veliki poraz: savremene i čiste nuklearne tehnologije ima samo Rusija, koju civilizovani Zapad naziva „zaostalom" i „regionalnom državom".
U nadi da će se izbaviti od ruske nuklearne zavisnosti, Amerikanci gotovo da su dospeli u „kaljugu". Ipak na vreme su shvatili da ograničavanje isporuka ruskih energenata može da se pretvori u energetski krah za njih, jer ova zemlje nema dovoljno prirodnog uranijuma koji je neophodan za rad nuklearnih elektrana. Bez ruskog uranijuma, već u toku sledeće godine američki nuklearni reaktori počeće masovno da se zatvaraju, da ne govorimo o tome da je ovoj zemlji preko potrebno povećanje njihovog broja. Nuklearna energija SAD je po svom obimu najveća na svetu. U SAD ima 93 nukearne elektrane sa ukupnom instalisanom električnom snagom od 95,5 GV (to je petina sve elektroenergije zemlje). Glavni problem predstavlja to što Amerikanci nemaju tehnologiju za obogaćivanje uranijuma. A ruski naučnici iz nuklearne oblasti više od pola veka zauzimaju prvo mesto na svetu po njegovoj proizvodnji. Taj uspeh nije iznenađujući jer mi sami proizvodimo gasne centrifuge, koje je razvio još SSSR i posedujemo 40% svetskog kapaciteta za obogaćivanje nuklearnog goriva.
U ovom trenutku iz Rusije stiže svaka sedma tona goriva za američke reaktore. Dodajte tome 29% usluga za obogaćivanje uranijuma za potrebe energetskog sektora SAD. Prava tragedija za SAD će nastati onda kada budu iscrpljene njihove zalihe uranijuma sredinom ovog veka. Tada će američkoj nuklearnoj energetici ostati jedini put razvoja - zatvaranje nuklearnog ciklusa. U najskorije vreme takve tehnologije su dostupne samo u Rusiji.
Zaustavljanje rada američkih nuklearki će kao rikošet da se vrati sa cenama struje. Od toga demokrate i strahuju, jer bi to značilo pad rejtinga u predizbornoj trci. Zato se, verovatno, embargo na uranijum do dana-današnjeg ne nalazi u paketima antiruskih sankcija.
Pouzdanost, sigurnost, efikasnost i perspektivnost su glavne prednosti koje „Rosatomu" donose posebno poštovanje i poverenje u celom svetu. Još jedan test snage tehnologije naša državna korporacija prošla je u Turskoj.
Četiri agregata sa inovativnim ruskim reaktorima VVER, koji predstavljaju osnovu prve turske nuklearne elektrane „Akuju", izdržali su veliki zemljotres ranije ove godine, zahvaljujući posebnom sistemu koji sadrži zaštitne omotače dizajnirane za ekstremna opterećenja.
Nuklearna energija osvaja svet. Danas 31 država sveta ne može bez tzv. mirnog atoma, a još oko 30 zemalja će graditi nuklearne elektrane. Za saradnju sa „Rosatomom" su posebno zainteresovani afrički i azijski partneri koji teže energetskoj nezavisnosti. U nekim državama „Rosatom" otvara prve nuklearke u njihovoj istoriji, npr. u Bangladešu. Ta zemlja južne Azije orijentisana je na dugoročnu saradnju sa Rusijom u oblasti nuklearne energije.
Bez sumnje, na svetu nema adekvatnih alternativa „Rosatomu". Jednostavno je nemoguće istisnuti Rusiju sa međunarodnog nuklearnog tržišta. Od zabrane našeg nuklearnog izvoza neće patiti samo energetika SAD već i većine drugih zemalja.
Ruski monopolista svetskih razmera ima svetlu budućnost, povezanu sa „večnim" reaktorima zasnovanim na brzim neutronima. Ako brzi neutroni „zavladaju", onda će sirovinska baza ruske nuklearne energije odmah da se poveća za 100 puta. Prelaskom na nove tehnologije za proizvodnju atomske energije, uranijum će trajati deset hiljada godina! Novo gorivo će omogućiti da se višestruko poveća broj nuklearnih elektrana. Ali već sada može da se kaže da je tiha nuklearna revolucija u Rusiji - završena. Fundamentalno nova tehnologija isprobana u beloruskoj nuklearki omogućava da se istrošeno gorivo iz drugih nuklearnih elektrana ne zakopava, već da se ponovo koristi nakon odgovarajuće obrade, zaokružujući ceo proizvodni ciklus. Ovo je efekat „perpetuum mobile", o kome je čovečanstvo sanjalo mnogo vekova.
Još jedan od poslednjih „nou-hau" „Rosatoma" je energetski reaktor sa vodom pod pritiskom (VVER) koji se koristi u neklearkama male snage. Njega odlikuju, kako tvrde specijalisti, mali gabariti, integralnost, modularnost, poveaćn nivo bezbednosti. Taj reaktor je jednostavan za rukovanje i održavanje. Uvođenje VVER-a omogućava brzu i jeftinu izgradnju pouzdanih kompaktnih nuklearnih elektrana. U maju 2020. u čukotskoj luci Pevek predstavljena je prva ploveća nuklearna elektrana bez premca „Akademik Lomonosov", snage 70 MB, najsevernija na svetu. Uskoro će se na Arktiku pojaviti još 15 plutajućih nuklearnih elektrana.
Globalno tržište nuklearne energetike ubrzano se menja. Samo naša državna korporacija „Rosatom" je spremna da ponudi principijelno nove tehnologije za dobijanje električne energije, modele novih postrojenja, kompaktne modularne blokove. Tražnja za njima raste. A to znači da vodeća ruska firma za nuklearnu energiju ima narudžbina za mnogo godina unapred.