Ekonomija

Monetarna politika, stabilnost i ekonomski rast (17)

Dubinska reforma privrednog i finansijskog sistema

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

3) Institucionalne promene bez materijalno-finansijskog osporavanja privrede

Do sada se, uglavnom, institucionalnim promenama nastojala oživeti privredna aktivnost i nekakav „investicioni ciklus". To je nemoguće bez finansijski i kadrovski (znanjem) osposobljene privrede. Ona mora da bude u stanju da prihvati i što brže apsorbuje razvojne i tehnološke impulse i motive za razvoj, te da takav impulsni rast može stalno da održava. Preduzeće, kao profitnu organizaciju, mora napustiti partija (stranke) i politika, uz oslobađanje prostora za nauku, rad i stvaralaštvo. O takvim pravcima reforme privrednog i političkog sistema i osposobljavanja privrede za razvoj u nas se vrlo malo raspravlja (uz potpunu dominaciju nekritičkih stavova o potrebi privatizacije, svojinske transformacije preduzeća i sl.). Uglavnom, dominira interes za institucionalnim rešenjima, ali bez rešavanja materijalno-finansijske baze privrede, a to je upravo "karika koja nedostaje". Srbija mora napraviti generalni zaokret ka scientizaciji društva od neplodnog i sterilnog sloja reprezentanata ka profitu i stvaralačkom korišćenju nauke (stvaranje kreativnog sloja menadžera).

Dakle, postoji vizija i putevi kako dalje. Ne smemo dozvoljavati neproučena i kritički nevalorizovana makro eksperimentisanja sistemom i generacijama, ali i budućnosti. Stihijski procesi izazvani višegodišnjom krizom i zahtevom za sve bržim izlaskom iz krize su na sceni našeg društva i privrede, kao i "efekti ugledanja", pa i nekritičko prihvatanje tuđih rešenja i iskustava, posebno zapadnog kapitalizma u krizi danas. Time smo unapred osuđeni na zaostajanje i pravi tehnološko-naučni kolonijalni odnos.

Stav monetarne vlasti da stabilizacija cena znači stabilizaciju privrede "znači elementarno ekonomsko neznanje" (B. Horvat). "Stabilna privreda je ona u kojoj je ostvarena i održava se opšta tržišna ravnoteža". Osim stabilnih cena to znači odsustvo spoljnotrgovinskog i budžetskog deficita i puna zaposlenost. Deficiti se dozvoljavaju samo ukoliko se nalaze u planskim okvirima usmerenim na ubrzavanje privrednog rasta. „Bez navedenog privreda je nestabilna". Stabilnost cena jeste važan uslov za trajan ekonomski rast, ali samo u slučaju da se to ne ostvaruje monetarnim restrikcijama i deflacijom, odnosno porastom nezaposlenosti.

Bez obzira na to što je inflacija kod nas bila četiri - pet puta viša od inflacije u EU, a sada se približila dvostrukom nivou od 6,5% prema 12% pri čemu je permanentni budžetski deficit vrlo visok, a ogroman deficit spoljne trgovine i platnog bilansa održavaju veliku neravnotežu eksterne (i interne) ekonomije. Stabilnost cena (antiinflaciona politika) je nedovoljna i ex ante deluje protiv razvoja i zaposlenosti.

I dalje ostaje problem budućeg kretanja inflacije i reakcije finansijskih tržišta na inflatorna očekivanja, ali i problem prevelike zaduženosti privrede i stanovništva po nepovoljnim uslovima.

Labava monetarna regulacija i slaba kontrola banaka ostaje kao veliki problem, koji nije teško rešiti. Jer, samoregulacija koju promoviše finansijska i industrija, vidimo, ne funkcioniše. Vešto upravljanje privredom i masom novca postaje sve veći problem, ali ne na liberalizmu i čestom tržišnom automatizmu, već programiranoj i selektivnoj politici razvoja, sa izabranim prioritetima grana, oblasti, proizvodnje, a zatim njima podesiti kompleks stimulativne mere razvojne politike. Pretpostavka za takvu razvojnu politiku je potpuna kontrola svih monetarnih, fiskalnih i platno-bilansnih tokova, kao i sistema raspodele. Bez navedenog i dalje je na sceni stihijski proces razvoja i destruktivni tokovi razaranja privrede i društva. Hoćemo li da i dalje nekontrolisano rasipamo novac i kapital?

Ekonomska istorija je pokazala da je osnovni model napretka i razvoja u svakom uspešnom društvu "zasnovana na kontroli novca i kredita od strane javnog organa (centralne banke) definisanim sa standardima podrške životu, investicijama i proizvodnji".

Monetarna politika nije u funkciji privrednog razvoja, koji mora biti nužno podržan pravom i usmerenom kreditnom politikom banaka. Ona je uglavnom u funkciji odnosa centralne i poslovnih banaka i generisanja finalne potrošnje kroz finansiranje budžetskih-rashoda, deficita budžeta, odnosno „sterilisanju" viškova novca poslovnih banaka kupovinom hartija od vrednosti centralne banke.

Ovde je monetarna politika izgubila svoju osnovnu funkciju - podržavanje privrednih procesa, razvoja i likvidnosti privrede, a okrenula se posledicama u obliku održavanja stabilnosti cena i deviznog kursa. Stabilnost kao osnovni cilj monetarne politike mogu birati kao isključivi cilj visoko razvijene privrede, ali ne i nedovoljno razvijene, nelikvidne i prezadužene privrede u razvoju. Celokupan koncept monetarnog regulisanja u odnosu na privredni sektor i razvoj je pogrešan. Koncept je posuđen od nekih razvijenih zapadnih privreda, koji ne odgovara našoj privredi, a koje su ga nedavno i zvanično napustile. Naša privreda je postala rob kredita i monetarne nemaštine. Upravo je i novac početak i završetak svakog ciklusa reprodukcije, a njega nema dovoljno. Nema ni efikasnih i zaokruženih svih faza reprodukcije. Nema uspešnog razvoja. Restriktivna monetarna politika protiv inflacije i dizanje kamatne stope dovele su do toga da su „visoke bankarske kamate sasekle kredite". Umesto da automatski dobiju monetarnu podršku za realne transakcije, najveću energiju gube u preživljavanju i traženju kredita kod banaka za podmirivanje dugova i obaveza, ne pitajući za uslove.

Uz neophodno jačanje supervizije bankarskog sektora, potpune izmene monetarne strategije i politike, izmene kamatne politike - podešenih privrednom sektoru (nije tačno da se kamate ne mogu limitirati, što čini i EU), moguće je tražiti izlaz iz sve dublje krize, finansijskog kolapsa privrede i sprečavanje opšteg privrednog sloma. Kontrakciona monetarna i fiskalna politika, na kojima insistira MMF, gurnuli su privredu u duboku recesiju i deflaciju.

Siguran i zdrav bankarski sektor je vrlo značajan, ali on mora da obezbedi kapital za finansiranje privrede, novčana sredstva za likvidnost reprodukcije preduzeća i novo zaposlenje. To je najsnažnija poluga ekonomskog razvoja, samo se postavlja pitanje da li ih država efikasno i racionalno koristi i da li oni koji vode državu i privredu uopšte to znaju.

U borbi protiv nove inflacije naša centralna banka je odlučila da vodi restriktivnu politiku novca i kredita, uz smanjenje mase novca u privredi. Referentna kamata se zadržava na 6,5%, a na depozitne olakšice 5,25% i na kreditne olakšice 7,75%. Povećava se stopa obaveznih rezervi - čime se povlači deo viška dinarske likvidnosti banaka. Time se dodatno pooštravaju uslovi moć banaka u kreditiranju. Povlači se 115 milijardi dinara i 25 milijardi evra. „Višak likvidnosti" banaka je nastao preko neto kupovine deviza od NBS na deviznom tržištu, u cilju zaštite dinara od precenjenosti. Sterilizacija novca smanjuje kredite banaka, potrošnju, a time i privrednu aktivnost. Oživela je poznata dilema: stabilnost ili privredni rast. Za šta se opredeliti kao prioritet u određenoj fazi razvoja?

Poslednji je momenat da se izvrši dubinska reforma ne samo fiskalnog sistema, već celokupnog privredno-finansijskog sistema. Treba nam novi razvojno postavljen privredni sektor. Oživljavanje proizvodnje u uslovima unutrašnjih i eksternih velikih faktorskih ograničenja je izuzetno težak i složen proces, posebno ako se želi održavanje dovoljno stabilnog dugoročnog ekonomskog rasta. Takav rast proizvodnje i društvenog proizvoda, praćen željom za ostvarivanjem „pune zaposlenosti" i stabilnosti cena i deviznog kursa, često je upravo zbog navedenih ograničenja kontradiktoran.

Da li je moguće oživljavanje proizvodnje, gotovo u svim granama i oblastima, dakle gotovo kao linearan proces rasta proizvodnje, u sledećim ograničavajućim uslovima:

Potpuni izostanak nacionalne štednje,

Gotovo potpuna zavisnost privrede od bankarskih kredita (privreda je i dalje bez sopstvenih obrtnih sredstava i akumulacije),

Izostanak priliva svežeg kapitala, uz neto odliv kapitala u inostranstvo,

Izostanak dovoljne amortizacije osnovnog kapitala,

Potpuna zavisnost poslovnih banaka od Centralne banke u svojoj kreditnoj politici,

Investicioni zamah zasnovati uglavnom na stranim komponentama (sa potpunim osloncem na strani kapital, a i kredite iz inostranstva,

Blokada u tehnološkim inovacijama i informacionoj tehnologiji,

Velike teškoće u procesu prilagođavanja preko novih investicija i nove proizvodnje, a prema promenama na svetskom tržištu,

Hronična nelikvidnost sektora preduzeća,

Osnovno, strateško pitanje je: kako pokrenuti i održati dugoročni stabilan ekonomski rast, a da to ne bude samo „trenutni bljesak" (posebno bez nacionalne štednje, depozita banaka, uz istovremeno veliko bekstvo kapitala u inostranstvo - sve to dopunjeno restriktivnom monetarnom politikom orijentisanom na stabilnost cena i deviznog kursa).

„Malaksavanje" proizvodnje samo ukazuje na to da se ne radi o „pregrejavanju, konjunkture", kako se to često ističe, koja dovodi do eksplozivnog rasta monetarnih agregata. Domaći faktori razvoja nisu pokrenuli, kapaciteti su ostali nedovoljno aktivirani, dok su strukturni problemi i motivacioni faktori i dalje ostali snažni ograničavajući faktori rasta. U privredi i ekonomsko-finansijskim procesima se ništa bitno nije promenilo. Privredna preduzeća i svi drugi subjekti sistema nisu naterani ili motivisani za potpuno drugačije ponašanje.

Stvarni „pokretači" (generatori) ekonomskog rasta nisu aktivirani. Oživljavanje proizvodnje je stoga bilo „kratkoročni bljesak", koji nestankom pozitivnih psiholoških faktora i monetarnog dopinga (koji je mogao samo da kratko traje, koliko jedan ciklus raspodele) brzo nestaje. Privreda se svodi na objektivno date odnose realnih faktora proizvodnje i rasta. Monetarni doping i gotovo ortodoksna monetarna politika u potpuno nepripremljenom okruženju (raspodeli) za stimulativno delovanje monetarne politike na ekonomski rast, brzo završava u generisanju nekontrolisanog kretanja finalne (javne i lične) potrošnje, bez stvarnog efekta na investicije i proizvodni proces privrede. Monetarne infuzije ne mogu u takvim uslovima delovati produktivno.

Monetarna politika kao snažna poluga razvoja i stabilizacije, okreće se u proinflatorni faktor. Podgrejavajući finalnu potrošnju i tražnju, nezavisno od proizvvodnje i ponude, ona postaje osnovni generator neravnoteža na robno-novčanim tržištima. Kreatori ekonomske politike kao da su uoči takve posledice, „neodmerenog napajanja" privrede, novcem i kreditom (bez depozita), prave novi „sfing" u ekonomskoj politici birajući za ciljeve 2023.godine „održavanje stabilnosti cena i stabilnost kursa domaće valute", ali preko oštre restriktivne monetarne politike. Ta dva osnovna cilja biće praćena „podrškom povećanju proizvodnje i poslovanja preduzeća na tržišnim osnovama i tržišnim principima". Da li se stabilnost cena i deviznog kursa mogu održati bez ekonomskog rasta? Da li restriktivna monetarna politika (smanjenje ili fiksiranje mase novca na realnom nivou može dati očekivane (vrlo skromne) rezultate?

Monetarna politika, o kojoj smo ovde raspravljali nalazi se u procepu osnovnih ciljeva makroekonomske politike. Ovako koncipirana i vođena ona nije u stanju da pokrene ekonomski razvoj, ali ni da duže održava cene i kurs stabilnim, još manje da drži pod kontrolom strukturu i visinu potrošnje.

Postoje i drugi, izrazito negativni, odnosi i tokovi u privredi, koji nije potrebno navoditi (neizgrađen finansijski sistem prilagođen preduzećima, a ne sektorima preraspodele, finansijska kriza države, javni inflatorno „pokriveni" dugovi, slab i one sposobljen bankarski sistem i dr.). U takvim odnosima izbor strategije stabilizacije na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca, obaranju investicija, likvidacijama preduzeća, izbacivanje „tehnoloških viškova" zaposlenih u pri vredi pogođenoj višegodišnjom krizom i odlivom kapitala i sl. smatramo promaše na je i ubitačna strategija.

Nasuprot naglog slamanja hiperinflacije, uz istovremeno oživljavanje ekonomskog rasta i osposobljavanja privrednog sektora za prihvaćanje i trajno održavanje rasta (nakon početnog impulsno-razvojnog dopinga), nudi nam se u teoriji toliko poznata koncepcija krizno-deflatornog modela stabilizacije. Bez obzira na teorijski dobro istraženi koncept kada je moguće provoditi istovremeno obaranje inflacije i oživljavanje ekonomskog rasta (oni se nužno međusobno ne isključuju), nudi nam se samo novo odricanje, socijalni programi (i tenzije), „plaćanje cene" za stabilizaciju, što je davno poznata ortodoksija.

Poreski sistem i politiku treba okrenuti ka razvojnoj fazi ciklusa, a u sklopu toga na akcionarstvo, priliv kapitala, reprivatizaciju, reinvestiranje dobiti i stimulaciju investicija, kontrolu finalne potrošnje, dividende i kamate. Reforma poreskog sistema (kao i tržišta kapitala) je trenutno na samom početku, što se odnosi i na strukturne promene koje su nužne da bi se ponovo uspostavio i trajno održavao brzi privredni rast. To je i osnovni cilj „programa oporavka privrede", dakle oživljavanje privrednog rasta i brže ostvarivanje „društva blagostanja", te veće socijalne ravnoteže.

67. Dubinska reforma privrednog i finansijskog sistema

Da li smo na pragu grčke dužničke krize i bankrota javnog sektora? Da li nas tek očekuje bankrot? Budžetski deficit naglo raste, ali i spoljna zaduženost. Da li je moguće koncipirati i izgraditi bolju alternativu postojećem sistemu i modelu?

Ovo do sada nije celovit i efikasan koncept razvoja i makroekonomske politike i izlaska iz krize, već uglavnom otklanjanja slabosti nagomilanih u prethodnim godinama niza vlada, na gotovo svim segmentima ekonomskog, finansijskog i socijalnog sistema.

Na bazi postojećeg modela Srbija nema mogućnosti da izađe iz krize, privredne zaostalosti i mogućeg ekonomsko-socijalnog sunovrata, ali i nastale prezaduženosti. Takav sistem i model, koji više ne funkcionišu, ne mogu se „reformisati", posebno parcijalnim potezima, kako se to predlaže, oni se moraju hitno napustiti. Potreban je potpuni razvojni zaokret i filozofija razvoja (da se ne upadne u jedan oblik grčke dužničke krize i bankrotstva javnog sektora).

Potrebna je radikalna i dubinska reforma u izgradnji novog privrednog sistema sa svih deset podsistema - koji će celu naciju dići na noge i aktivirati domaće faktore razvoja. Trebaju nam temeljne promene naših društvenih odnosa i nova strategija ozdravljenja privrede i društva, ali i potpuno drugačija makroekonomska politika. Do sada, vidimo, potpuno izostaje privredni oporavak, a i ne vidi se izlaz iz krize. Iz samih osnova treba sve mere i instrumente menjati i usmeriti na razvoj, a ne isključivo stabilizaciju cena i deviznog kursa. Potrebno je hitno promeniti prioritete u vođenju makroekonomske politike i izradi novog modela razvoja i stabilizacije. Do sada prihvaćeni neoliberalni model uveo je privredu i društvo u duboku krizu.

Izabrana strategija stabilnosti cena, kao primarni zadatak makroekonomske politike, posebno monetarne politike, treba da se napusti. Ekonomski rast i po mogućnosti puna zaposlenost (rada i kapitala) dobijaju prioritet. Za njihovo ostvarenje „žrtvuje" se ravnoteža u platnom bilansu, dok se relativna stabilnost cena stavlja u funkciju razvoja. Dosadašnji koncept prioriteta stabilnosti cena napuštaju i države na zapadu, gde je i formiran. Novi direktor FED-a Džeromi Pauel, kao i prethodni, smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

Sledeći delovi makrosistema i ekonomske politike moraju se menjati:

Monetarnu i kreditnu politiku (u ekspanzivnu, razvojno usmerenu i potpuno kontrolisanu),

Fiskalnu politiku u celini (efikasnija naplata javnih prihoda i potpuna kontrola vrlo selekcionisanih rashoda),

Spoljnotrgovinsku i platno - bilansnu politiku - prilagođenu domaćoj privredi i izabranoj strategiji razvoja,

Politiku raspodele (potrošnja, štednja, investicije).

Izlaz iz začaranog kruga privredne depresije, finansijske krize i sloma velikog materijalnog siromaštva - koji vode u sve dublju finansijsku i socijalnu krizu, može biti samo preko visokih stopa privrednog rasta, oživljavanja privredne aktivnosti preko aktiviranja svih domaćih faktora razvoja, uz visoku stopu zapošljavanja. Strani kapital, u ovakvoj koncepciji razvoja, može biti samo dopunski oblik akumulacije.

Mora se izbeći katastrofa u koju se otvoreno srlja i u koju nas vode ovakvi „ekonomski eksperti". Oni ne mogu napraviti zaokret, sa njima ne možemo očekivati stvarne ekonomske, socijalne i političke reforme. To je period vladanja nestručnosti i pohlepe. Isplivao je kao politički faktor „obogaćeni kriminalni talog". Program stabilizacije - liberalizacije - privatizacije, nije bio program za privredni rast, već privredno propadanje. Nema ni dalje dugoročne strategije razvoja. Nema novog modela razvoja i makroekonomske politike. Nastavlja se po prihvaćenom i gotovo ubitačnom neoliberalnom modelu.

Umesto da „tajkuni" i novokomponovani kapitalisti dobijaju povoljne kredite za kupovinu preduzeća i finansijske spekulacije - to su mogli dobiti zaposleni i uložiti ih u svoje fondove preduzeća za razvoj, kao svoj akcionarski kapital. Tada je otvoren i proces revitalizacije privrede i domaćih poslovnih banaka.

Istorijski, imali smo šansu da stvarno spojimo rad i kapital u preduzeću (kao ni jedna druga „privreda u tranziciji"), promenimo vlasničke odnose, povećamo interes radnika za razvoj (profit preduzeća i njegovu upotrebu), programe razvoja, vraćanje visoko obrazovanih stručnjaka u privredu, dakle, vraćanje radnika i kapitala u preduzeće, a ne njihovu nezaposlenost, pauperizaciju i potpuno osiromašenje.

Pri tome najveći broj njih postaju socijalni slučajevi. Postojeći proces dalje privatizacije treba odmah zaustaviti (ostalo je još oko hiljadu preduzeća i veliki strateški sistemi) i sprečiti dalju pljačku naroda uz ogromno socijalno raslojavanje društva. Postoji razrađen drugi koncept u kojem su preduzeće, radnici i stručnjaci u centru ovih procesa, ali se tada menjaju društveni odnosi.

Da li je kasno za drugi koncept? Da li sada u nužnoj reviziji privatizacije kroz proces dokapitalizacije uključiti i zaposlene u vlasničke odnose i pretvoriti ih u većinske vlasnike (akcionare, ali sada njihovih preduzeća)?

Sada se postavlja, nakon ovako rendgenskog snimka stanja privrede, sistema i primenjenog modela, te njihovih efekata (bez navođenja raspoloživih brojnih podataka za svaki navedeni stav), kako dalje? Da li je moguće promenom makroekonomske politike, tražiti izlaz iz krize ili se radi o potrebi izmene modela privrednog sistema u celini i njegove teorijske osnove (liberalizma).

Rešenje ipak postoji? Ono se mora tražiti u jednoj ekspanzivnoj politici ekonomskog razvoja - politici osmišljenog ekonomskog programiranja i planiranja razvoja i izboru prioriteta. To je jedna elastična, pokretljiva ekonomija „pacifičkih tigrića", a ne stihijskog neoliberalnog razvoja malih inputa, u kome danas dominira carstvo kazino-ekonomije, vladavine stranih banaka sa jarmom kamatnih stopa, ogromnim javnim dugom koji ne možemo otplaćivati.

Nova politika podrazumeva teži samostalni put izgradnje privrede, ulaganja u razvoj i aktiviranja mrtvih potencijala zemlje, koji i dalje čekaju neiskorišćeni, uz stalni proces devastacije. Sve ostalo, svaka priča o monetarnoj disciplini i štednji samo je kupovina vremena ljudi na pozicijama sa manjkom časti, a viškom situacione pozicije sa kojom su možda danas na dobitku, a sutra će već i oni doći na red da podele našu nesrećnu sudbinu.

Državni intervencionizam, revitalizacija države blagostanja, nova monetarna, fiskalna, spoljnotrgovinska politika, sistem raspodele i kontrole - dakle, reformisanje je svih deset podsistema privrednog sistema u funkciji privrednog sektora, razvoja, zaposlenosti i izvoza, a to je polazna osnova dubinske reforme sistema. Samo da se podsetimo tih podsistema: Investicije, štednja, monetarni sistem, kreditni, fiskalni, sistem cena, raspodele, spoljnotrgovinski, devizni i informacioni.

Dakle , može li se iz višegodišnje krize u uzlaznu razvojnu fazu? Na osnovu kakvog koncepta i modela razvoja? Zadržavanje postojećeg modela i makroekonomske politike vodi daljem produbljavanju i produžavanju krize, Model se mora napustiti i izgraditi novi koji će u svim delovima biti usmeren prema sektoru privrede (preduzeća), razvoju i novoj zaposlenosti. Ako se želela stvarna promena vlasničkih odnosa trebao se primeniti sasvim drugačiji model privatizacije - da zaposleni postanu vlasnici (akcionari) preduzeća, a sa svežim kapitalom uloženim od strane zaposlenih preko povoljnih dugoročnih bankarskih redita. Tada se otvara proces revitalizacije privrede, a preko njega i domaćih banaka i sektora stanovništva. To je istorijski organski spoj rada i kapitala u preduzeću. Stoga je potrebna revizija svih do sada provedenih prijava.

Elementi koje ekspanzivna i razvojno usmerena monetarna politika mora uzeti u obzir

Ekspanzivna monetarna politika mora redovno uzeti u obzir sledeće elemente:

Ekspanzivna monetarna politika vođena u cilju podsticanja proizvodnje i ekonomskog rasta ne može se voditi linearno pa gde emitovani novac konačno završi (potrošnja, lični dohoci, kamata, otplata duga, porezi i doprinosi i sl.), već isključivo selektivno - sa potpunom kontrolom monetarnih i fiskalnih tokova;

Ekspanzija novca i kredita banka podrazumeva finu selektivnu politiku kreditiranja privrede;

Ekspanzija novca treba da je praćena snižavanjem kamatne stope da bi se opšta poslovna klima izmenila i ponašanje preduzeća, snizili troškovi poslovanja (u cilju smirivanja troškovne inflacije), a posebno eskontna stopa kao barometar za promenu ponašanja privrede i banaka;

Ekspanzija novca i kredita mora biti praćena snažnom kontrolom upotrebe kredita i ukupnih monetarnih tokova.

Ako postoje velike deformacije u monetarnim tokovima u odnosu na normalna kretanja i ako postoje nekontrolisani monetarni tokovi od strane centralne banke, tada monetarna politika ne može biti efikasna i davati očekivane rezultate (efekte).

Ekspanzivna monetarna politika podrazumeva smirenu raspodelup čvrsto budžetsko ograničenje, kontrolu nadnica i plata, uravnotežen uvoz, izvoz, dovoljnu snabdevenost robnih tržišta (uz snažnu poljoprivrednu proizvodnju);

Ekspanzivna monetarna politika i njena efikasna upotreba u cilju podsticanja proizvodnje i rasta bez pokretanja inflacije, pretpostavlja mogućnost zadržavanja novca i kredita u sferi proizvodnih procesa (ne i raspodele i potrošnje), čime se efekti dodatne emisije ispoljavaju u sferi porasta likvidnosti privrede i banaka, porasta proizvodnje i prometa, a ne u rastu cena. Većina monetarnih stručnjaka slaže se s tim da monetarna politika ima dominantnu ulogu u regulisanju tražnje.

Ekspanzivna monetarna politika podrazumeva i vrlo razvijeno finansijsko tržište i elastičnu strukturu imovine preduzeća, da bi se tekući novac lako pretvarao u druge oblike imovine, posebno dugoročnijeg karaktera. U manje razvijenim privredama, bez razvijenog finansijskog tržišta, slabo monetizovanim privredama, neelastičnosti faktora proizvodnje na monetarne infuzije i dr., takav ekscesivan monetarni rast se uglavnom odražava na rast cena. Pri tome, proizvodnja ostaje rezistentna, često i u opadanju. Upravo sve to govori protiv kvantitativnog monetarnog regulisanja i politike. Monetarna politike kao koncept i brojni instrumenti za njeno provođenje traže temeljito reformisanje i njeno okretanje ka ekonomskom rastu (proizvodnji i izvozu), povezivanje kreditne politike banaka sa realnim tokovima u privrednim procesima. Sve to treba imati u vidu kada se pristupa ekspanzivnoj monetarnoj politici i kreiranju primarnog novca i novčane mase iznad ravnotežnog nivoa (objektivno potrebne količine novca).

Da li je monetarna politika usmerena na stabilizaciju cena i kursa, restriktivno vođena, u stanju da bude dovoljno podsticajna na proizvodnju i privredni rast? Da li je privreda dovoljno monetizovana, da li raspolaže sopstvenim kapitalom, da li je likvidna i ima li mogućnost alternativnih ulaganja novca i kapitala, koliko je zavisna od kredita banaka, a banke od centralne banke, kako deluje novac i kredit u privrednim tokovima, da li su privredno-finansijski i monetarni tokovi pod kontrolom, šta je sa delovanjem kamatne stope i njena visina, kakav je mehanizam transmisije monetarnog delovanja u privredi i dr. sve su pitanja na koja se mora prethodno znati odgovor, kada kreatori ekonomske politike odluče na dugoročno vođenje restriktivne monetarne politike u cilju stabilizacije cena i kursa. Konačno, kakvu podršku i koordinaciju ova politika ima s fiskalnom politikom, politikom raspodele, deviznom, spoljnotrgovinskom politikom, politikom formiranja štednje i investicija. Koordinacija i sinhronizacija ovih delova makroekonomske politike u ostvarivanju ekonomskog rasta i stabilizacije privrede je pretpostavka ušpešne monetarne politike na ovim područjima.

Da li ekspanzivna i razvojno orijentisana monetarna politika može biti efikasna - da pokrene proizvodnju i ekonomski rast, a da ne dovede do obaveznog povećanja cena? Da li je i u kojim uslovima, pod kojim pretpostavkama sinhronizovanja navedenih instrumenata monetarne politike i mera makroekonomske politike, to moguće ostvariti, pitanja su na koja smo želeli da potražimo odgovor u našim istraživanjima.

Strah od pokretanja inflatorne spirale uglavnom se javlja kod ovih koji je ne poznaju dovoljno monetarni mehanizam. Uz visoku kontrolu svih novčanih tokova banaka i otvaranje procesa pretvaranja tekućeg novca i kredita u novčani kapital privrede moguće je napraviti generalni zaokret od isključivo stabilizacione funkcije monetarne politike ka stimulativno - razvojnoj.

Napuštanje koncepta „politike otvorenog tržišta" (repo operacije, kupovina HOV javnog duga i dr.) i prelazak na usmerenu, razvojno orijentisanu, selektivnu monetarnu politiku u privredi je neophodno.

Novac se veže za reprodukcione procese u privredi, kroz kreditiranje proizvodnje - prometa - zaliha - izvoza (i potrebnog selektivnog uvoza). Time se monetarna politika vezuje za reprodukciju i razvoj, a ne da se ex post kroz preraspodele (uglavnom nekontrolisane ili spekulativne) novčana masa kreće utnomno (stihijski), uz stalni odliv novca iz privrednog sektora u druge sektore finalne potrošnje (budžete, stanovništvo, inostranstvo), pa i u spekulativnu i kriminalnu delatnost. Preduzeća postaju „protočni bojler" za lošu upotrebu novca i kredita i njihove slabe razvojne efekte, uz narastanje spekulativne ekonomije.

Sada se može postaviti i pitanje: zašto centralna banka kao regulator kreditne politike bankarskog sektora ne bi ova imobilisana (mrtva i sterilna) sredstva obaveznih rezervi davala kao kredite poslovnim bankama, praktično ih vraćala bankama, ako banke plasiraju sredstva u sasvim određene prioritetne pravce i namene u duhu usvojene razvojne strategije. Time se postižu tri efekta: prvo, bankama se „vraćaju" (selektivno) „oduzeta" sredstva, drugo, podstiče se kroz monetarnu politiku centralne banke razvoj privrede, ali i treće, konačno se shvatilo da i bez delovanja obaveznih rezervi u bankarskom sektoru postoji niz faktora koji ograničavajuće deluju na proces multiplikacije kredita i depozita. Veliki je to zaokret u položaju i politici centralne banke, koja se do sada pretvorila više u evidentičara monetarno - fiskalnih tokova, a manje u snažnu instituciju koja podržava privredu i razvoj. Ako se aktivi centralne banke na potraživanja iz inostranstva (devizne rezerve i ostala potraživanja) odnosi 1.385 milijardi dinara (99,8%), a na domaća potraživanja (plasmane) svega 3,4 milijarde (0,2%), očito je da je funkcija centralne banke sterilna. (Tabela 1)

Kada se poveže ovaj problem sa međusektorskim odnosima države i bankarskog sektora (centralne i poslovnih banaka) tada postaje jasna slika o „izvrnutim" finansijskim odnosima ova dva osnovna sektora. Takav sistem vodi prezaduženoj državi i ogromnom kamatnom teretu na kredite države kod komercijalnih banaka sa tržišnom kamatom. To je cena koja se plaća za neoliberalno slobodno tržišno funkcionisanje privrede, države i banaka, pri čemu kamatni teret privrede i države postaje gotovo astronomski.

Menjanje osnovnih privrednih, finansijskih i društvenih odnosa

Ekonomija, dovedena pred finansijski slom, mora se preusmeriti sa krizno-deflatornog na ofanzivno-razvojni koncept. Potreban je potpuni razvojni zaokret i filozofija razvoja. Uz potpunu promenu osnovnih ciljeva monetarne politike sa stabilizacionih na razvojne, drugačiju kamatnu i kursnu politiku, politiku izvoza i uvoza, potpunu kontrolu svih monetarnih, fiskalnih i platno-bilansnih odnosa i tokova (a time i sasecanja korena nabujale sistemske korupcije i kriminala), time se bitno menjaju društveni i privredni tokovi i odnosi. Takav razrađen koncept menja sve funkcionalne odnose i pokreće ekonomski rast.

Da navedemo samo nekoliko osnovnih:

Menjaju se odnosi u preduzećima, posebno odnosi rada i kapitala, odnosi preduzeća i države, odnosno banaka;

Povećava se stalna likvidnost (i sredstva preduzeća, bez odliva, kreditne mase iz preduzeća);

Smanjuje se eksterna zaduženost, kreditne obaveze i kamate;

Povećava se finansijska samostalnost privrede i stepen samofinansiranja privrede;

Kolektiv (zaposleni) postaju nosioci kapitala i razvoja, sigurnosti i modernizacije;

Kontrola upotrebe korišćenja i efekata domaćeg i stranog kapitala se povećava na najviši stepen;

Menja se odnos prema nauci i kvalitetnom obrazovanju (znanju i sposobnostima), koji je danas potpuno devastiran i do najviših zvanja;

Političari i politika se marginalizuju (posebno ako se uvede zakon da političari svojom imovinom garantuju rezultate koje obećavaju). Ili potpišu da u slučaju da ne ostvare obećani rezultat da se 5-10 godina neće baviti politikom;

Celi sistem razvoja, vrednosti i kvaliteta vraća se prema preduzeću i stvaraocima vrednosti;

Banke i bankarski kredit se stavljaju u svoju „prirodnu" funkciju razvoja i likvidnosti (uz postepeni prelazak banaka u nacionalno bankarstvo);

Omogućava se društvena kontrola svih novčanih tokova, a kontrola novčanih tokova je pretpostavka svih ostalih promena;

Sasecaju se kroz novi sistem svi koreni korupcije i kriminala - koji danas uništavaju privredu i društvo;

Kapital preduzeća (fiksni, obrtni, informativni, ljudski - kreativni) postaju jedinstvena funkciji razvoja i sigurnosti preduzeća.

Postoje i takva, vrlo uspešna preduzeća, koja su okupila tim vrhunskih stručnjaka i menadžera - koji su u preduzeće doneli sveže ideje i energiju za unapređenje poslovanja. Dakle, radi se o spajanju rada i kapitala u preduzeću uz novo upravljanje u funkciji kontrole i efikasnosti kapitala.

Sve mere makropolitike treba usmeriti ka preduzeću i na razvoj, dok se potpuno kontrolisani strani i domaći kapital preusmeravaju sa spekulativnih transakcija na privredni razvoj i investicije. Naciji i društvu otvaramo perspektivu da aktiviramo mase, a ne da „tri godine mora mnogo da boli da bismo živeli bolje" (Vučić). Kada će se živeti bolje posle punih deset godina vođene pogrešne makropolitike na pogubnom privrednom i finansijskom sistemu.

Društvo se okreće ka proizvodnji i stvaranju bogatstva nasuprot danas dominantne i spekulativne i pljačkaške ekonomije (ekonomije destrukcije). Dakle, potrebne su temeljne promene društvenih odnosa i nova strategija ozdravljenja privrede i društva, uz potpuno drugačiju razvojnu politiku. Problem sa Srbijom, je u tome što su joj razvojni kapaciteti obezglavljeni, a privreda potpuno uništena. Ni jedna stranka nema rešenje za izlaz iz krize. Osnovni cilj je ubrzani privredni rast kojim bi se osiguralo redovno izmirivanie obaveza i spoljnih dugova, osigurao rast domaće štednje za investicije (a ne isključivi oslonac na strani kapital), uz rast potrošnje stanovništva, rast standarda i iskorenjivanje siromaštva.

Privredu i državu vode kadrovi oskudnog znanja, bez ideja, vizije i koncepta razvoja (korišćeni model je pogrešan i poguban). Nema dugoročne strategije razvoja, novog modela izlaska iz krize i razvojno usmerene makroekonomske politike. Nastavlja se primenom razornog neoliberalnog modela koji proizvodi krizu. Na navedenom neoliberalnom modelu ne može se izaći iz višegodišnje krize i rešiti nagomilani problemi, te ogromni deficiti u svim sektorima.

Politika štednje i „stezanje kaiša" je i dalje na sceni, uz višegodišnji pad realnih dohodata, realne potrošnje i svih elemenata funkcije potrošnje. Na sceni je „gajenje" i dalje dominantnog neoliberalnog modela i recepata za „oporavak" privrede i izlazak iz krize (recepti MMF, Svetske banke i STO).

Dakle, da li se radi o strukturnim reformama naše ekonomije kroz ponuđena rešenja? Nije to dubinska i kompleksna privredna reforma, već pre svega „lečenje" nagomilanih problema u privredi i društvu kao posledica loše tradicije koje su stvarale sve prethodne vlade, a u novoj krizi radi se o odlaganju problema i prenos tereta krize u sledeći period.

U osnovi radi se o potrebi menjanja temelja sistema za uspešno reformisanje i funkcionisanje našeg društva i privrede.

Sledeći delovi makrosistema i ekonomske politike moraju se iz osnova menjati.

Monetarna i kreditna politika (ekspanzivna, razvojno usmerena i potpuno kontrolisana), sa novim instrumentima regulisanja;

Fiskalna politika u celini (efikasnija naplata javnih prihoda i potpuna kontrola vrlo selekcionisanih rashoda). Politika blagog i tolerantnog budžetskog deficita;

Politiku zaduživanja u inostranstvu (kontrola zaduživanja, upotrebe efekata priliva kapitala). Vrhunski razrađena javna kontrola kako zaduživanja, tako i uslova, upotrebe i efekata kapitala,

Potpuno drugačija kamatna, kursna, poreska, bankarska politika - okrenute proizvodnom sektoru privrede;

Politika „pune zaposlenosti", posebno mladih i školovanih kadrova (uz reformu potpuno razorenog i obezvređenog školstva sve do najviših zvanja). Jačanje svih elemenata „socijalne države" ili države blagostanja;

Sve mere makropolitike treba, dakle, usmeriti ka preduzeću i na razvoj. To je srce sistema. Prvi put želimo da spojimo rad i kapital u preduzeću, a kapital preusmerimo sa spekulativnih transakcija na programe i proizvodne investicije (zato se i predlaže formiranje Instituta za razvoj, Banke za razvoj, Fakulteta za finansije i razvoj, Direkcije za plaćanja i kontrolu, Direkcije za antikriminalnu i antikoruptivnu delatnost, uz postepeno vraćanje banaka u nacionalni bankarski sistem);

Treba i moguće je aktivirati domaće umrtvljene faktore rasta (u teoriji ekonomskog razvoja postoji 28 autonomnih faktora rasta), a odbegli kriminalni kapital vratiti u institucije sistema i angažovati u razvoju;

Ekonomsko i finansijsko jačanje privrednog sektora, uz kontrolu svih novčanih tokova. Kontrola novčanih tokova je pretpostavka svih ostalih promena, ali i mehanizma sprečavanja odliva kreditnog novca iz privrednog sektora (i sprečavanja kriminala i korupcije - kao rak rane u društvu);

Cilj nam je ubrzani privredni rast kojim bi se osiguralo redovno izmiravanje obaveza iz spoljnih dugova, osigurao rast domaće štednje za investicije (a ne isključivi oslonac na strani kapital), uz rast potrošnje stanovništva, rast standarda i iskorenjivanje siromaštva i gladi. To je u izvesnom smislu oživljavanje funkcija „države blagostanja" ili socijalne države, nasuprot privatizaciji i uskim privatnim interesima i potpunom otuženju u nametnutom individualizmu i egoizmu.

Preduzeće mora kreditnu masu korišćenih kredita kod banaka držati na posebnom računu u okviru žiro računa i kredit namenski koristiti. Nema više nevraćenih kredita. Drugo preduzeće prihvata ta sredstva za svoju robu i usluge na svoj analitički račun kredita u okviru svog žiro računa. Sada nema odliva korišćenih kredita kod banaka nenamenski, povećava se likvidnost privrede i vrši potpuna kontrola odobrenih kredita. Kredit banaka dobija razvojnu i likvidnosnu funkciju.

Centralna banka nije u stanju da reguliše područje raspodele, gde dominira fiskalna politika i politika dohodaka. Stoga ni novčana masa ne može biti realni indikator snabdevanja privrede novcem , to sve više postaje bankarski kredit (ali usmeren i kontrolisan).

Srednjoročnim kreditima banaka s niskom kamatnom stopom treba omogućavati da se oslobode tereta neplaćenih poreza i doprinosa, dok budžet dolazi do jeftinih poreskih sredstava iz privrede.

Treba staviti pod potpunu kontrolu društva sve monetarne i fiskalne tokove, što je i pretpostavka ostvarivanja zdrave i zacrtane politike razvoja i stabilizacije i efikasne sistemske borbe protiv kriminala i korupcije, ali i kontrole zaduživanja, upotrebe kapitala, efekte korišćenja kapitala i mogućnosti servisiranja dospelih obaveza.

Iz navedenog razloga treba detaljno istražiti politiku inostranog zaduživanja, strukturu i efekte strukturnih investicija. Neophodno je detaljno istražiti politiku i efekte spoljne trgovine i njen uticaj na privredni rast i deviznu politiku. Sa dosadašnjom politikom nekontrolisanog trošenja budžetskih sredstava i vrlo nepovoljnu strukturu javnih prihoda teško je voditi razvojnu i programiranu fiskalnu politiku.

Razvojno usmerena monetarna politika ne može biti efikasna bez koordinacije i sinhronizacije razvojno usmerenih mera fiskalne politike.

Jaka država treba da omogući da ljudi zarađuju novac i budu korisni za društvo. Dve najvažnije kategorije aktera u jednoj privredi jesu „oni koji sakupljaju znanje (naučnici) i oni koji sakupljaju novac (kapital, kapitalisti)". Stoga predlažemo da se formira državni Institut za razvoj (pri Vladi Srbije u koji bi se uključili najbolji kadrovi u zemlji i iz inostranstva), koji bi razrađivao projekte razvoja, strategiju dugoročnog razvoja, strukturni razvoj (grana, oblasti, regiona), a zatim Banka za razvoj (koja bi pratila navedene projekte, osiguravala domaći i inostrani kapital za projekte i vršila kontrolu, uz centralnu banku, korišćenja i efekta kapitala).

Naš ministar finansija sumnja da se u ovom fiskalnom neredu može ići na osnivanje Razvojne banke i da našu posrnulu privredu iz ekonomskog kolapsa ne može izvući nikakva razvojna banka. Međutim, u svetu postoje Razvojne banke. To je banka nad bankama. Razvojna banka u punom smislu reči, ali tada u njenom upravnom odboru nema mesta za „mangupe" iz stranaka na vlasti (ili još gore ministara, kao kod nas).

Bankarstvo je isuviše ozbiljan, odgovoran i veoma skup posao da bi se olako prepustio strancima i stranom kapitalu, a ostatak domaćih banaka u ruke i odlučivanje kriminalnim strukturama i političarima.

Sa te dve institucije povezuje se i Investicioni deo budžeta Srbije (sredstvima i projektima), a zatim Centralna banka Srbije, koja sve to prati kreditima i potrebnom likvidnošću, uz potpuno izmenjen koncept vođenja monetarne politike i njenih operativnih ciljeva.

Formiranje vrlo kompetentne državne Direkcije za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost, je nužnost, posebno zbog sistemski raširenog kriminala i korupcije (zbog sporog i slabog rada policije, sudstva i tužilaštva). Treba osnovati, uz navedeno, i državni Fakultet za finansije i razvoj (na kojem bi se školovali i stipendirali najbolji studenti u državi, čime bi se formirali kadrovi u zemlji za odgovorno upravljanje finansijama, bankama i razvojem, a ne da to rade slabi i priučeni političari iz stranaka ili indoktrinirani kadrovi školovani na zapadu. Time je izgrađena makrostruktura države, uz odvajanje političara od ekonomije i finansija. Ispod toga se formira Državna direkcija za obračun, kontrolu plaćanja - platni promet - naknadnu kontrolu i statistiku. To je slično ranijem SDK ili ZOP-u (kao najboljim institucijama u svetu). Zatim dolazi poslovno bankarstvo (sa postepenim vraćanjem iz ruku stranog kapitala u nacionalno bankarstvo) i konačno privredni i drugi subjekti i stanovništvo.

Ima onih koji spominjanje države kao vlasnika ili organizatora sistema i politike izaziva gnušanje, jer po njima „država nije dobar preduzetnik, slabo upravlja kapitalom, neefikasna je" i sl. Takvi se zalažu za potpunu privatizaciju i proterivanje države iz ekonomije. Moram posebno da naglasim da su to i dalje predstavnici neoliberalne dogme koji i pored svih katastrofalnih rezultata provedene privatizacije, liberalizacije, decentralizacije, defiskalizacije i monetarizma - koji im stoji u osnovi, i dalje zagovaraju ovaj koncept. Lekcije neoliberalne dogme izgleda nisu dovoljno izučili, a državno-monopolistički kapitalizam danas i ekonomski i finansijski imperijalizam prema nerazvijenim privredama i ne vide.

Samo se pri tome postavlja pitanje - kakvu državu imamo, kakve institucije, ko vodi državu i takve institucije? Ako su to sve nesposobni i nekompetentni kadrovi, uzurpirana i neodgovorna kriminalizovana i korumpirana vlast, očito je da je to potpuna suprotnost jedne prave, uspešne i odgovorne države.

„Država mora sama brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili kako se to „naučno" kaže, snagom tržišta. Razvoj se mora planirati, njime se mora upravljati, mora postojati jasna strategija. A mora postojati jedno ministarstvo koje se time bavi, ne četiri. Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija - nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti". (Nebojša Katić u „Politici", Beograd, 27.02.2010).

Uostalom mi nemamo nacionalnu jedinstvenu državu, već feudalizovanu, kao feudi pojedinih partija na vlasti. Nema tu nacionalne državne politike i nacionalnih interesa.

Piramida kontrole, upotrebe kapitala, odgovornosti i dugoročne (osmišljene) koncepcije razvoja, time je novim odnosima izgrađena.

Neophodno je da se u Institutu za razvoj izradi prava matrica međusobnih odnosa i međuzavisnosti grana i oblasti unutar privrede (kao i uvozno - izvozna zavisnost) da bi se mogao izraditi program razvoja, odrediti prioriteti, provoditi odgovarajuća stimulativna ili destimulativna makroekonomska politika. Bez navedenog razvoj postaje stihijski proces, bez bilo kakvog programiranja i očekivanja rezultata, sa mogućim velikim promašajima i gubicima (za koje niko ne odgovara). Društvo nema ni vizije, ni strategije svog dugoročnog i samostalnog razvoja. Operativna makroekonomska politika razvoja u novim odnosima i sistemu može efikasno da se usmerava, funkcioniše i kontroliše.

U politici jačanja monetarnog suvereniteta i samostalne razvojno i selektivno usmerene monetarne politike treba ukinuti zaštitne klauzule nametnute ovoj privredi i stanovništvu, jer su u potpunosti u funkciji reprodukcije zajmovnog kapitala, a ne finansijskog osamostaljenja korisnika kredita. Ovo posebno u situaciji kada je inflacija u našoj privredi svedena na nivo inflacije u EU.

Da pogledamo stanje dinarski i devizno indeksiranih kredita banaka. (Tabela 2)

Na dinarski indeksirane kredite banaka otpada svega 6,2%, uglavnom vezano za referentnu kamatnu stopu. Upravo zaštita kreditnih plasmana može da se vrši stopom naplaćene kamate i stopom inflacije i ništa više. Na devizno indeksirane kredite otpada preko 85% i to uglavnom kao evro indeksacija. Taj sistem treba ukinuti i uvesti potpuni dinarski sistem sa punom kontrolom. Sa napred navedenim ukidanjem i transformacijom funkcije obaveznih rezervi banaka, čini se krupan zaokret u bankarskom sistemu i politici.

Isto se odnosi i na devizne kredite poslovnih banaka date privredi i javnim preduzećima. Samo dinarski sistem kredita treba da postoji u monetarnom suverenitetu države. Najveći deo ovih kredita se odnose (98,4%) u evru. U periodu velikih turbulencija na svetskom monetarnom tržištu treba maksimalno smanjiti kursne rizike i razlike.

Dakle, treba osigurati što veću sigurnost i stabilnost u finansijskim i kreditno - depozitnim odnosima, posebno u međusektorskim prelivanjima novca, kredita i dohodnih efekata.

Odgovornost političara za poverene im funkcije upravljanja javnim resursima, odlukama od šireg društvenog i javnog značaja, a i posledicama, treba posebno zakonski razraditi, da se unapred znaju posledice. Uz moralnu i političku odgovornost treba da prihvatanjem javne funkcije, založi svoju imovinu kao garanciju rezultata koje je u svom programu obećao, ali i političke posledice i zakonske sankcije. Inače, to je visokounosno zanimanje političara, visokoprofitabilno, ali bez odgovornosti. U dosadašnjem sistemu nisu imali nikakvu odgovornost za slab rad, loše rezultate, ali ni za teške posledice i gubitke koje su proizveli, čak i za otkrivene kriminalne aktivnosti. Ravnoteže prava i moći i odgovornosti nema tu ni u tragovima. Stoga svi žele u politiku i njeno korišćenje za sopstvene interese.

Treba razmotriti mogućnost da se Narodna skupština Republike razdvoji na dva odvojena dela (veća) i to: 1) Privredno veće - u kojem bi bili kao poslanici isključivo stručni ljudi iz nauke, privrede, finansija i bankarstva i 2) Političko veće - u kojem bi kao poslanici bili stručnjaci iz pravnog i političkog područja. Pored njih mogao bi se formirati i senat u kojem bi bili vrhunski stručnjaci i naučnici iz različitih oblasti i nezavisni od tekućih političara.

Naravno, postoji i čitava lepeza novih predloga operativne antikrizne politike iz područja monetarne, fiskalne, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele, investicija, cena, kurseva, zaposlenosti, no to je poseban deo istraživanja.