Sudovanje

Poništena građevinska dozvola posle 16 godina

 

Nikad nije kasno za nepravdu

 

Niko više u Srbiji ne može da garantuje da oni koji se danas pridržavaju odluka nadležnih organa sutra zbog toga neće biti kažnjeni. U ludoj državi pravosuđe se potpuno otgrlo kontroli zdravog razuma

 

M. Grabež

 

Milan Đurović, korisnik zemljišta u ulici Repiškoj broj 32 u Beogradu sklopio je maja 1996 .ugovor sa stambenom zadrugom Brodarac po kome je zadruga imala da dovrši izgradnju objekta i isplati korisniku 40.000 tadašnjih novih dinara i zauzvrat postane vlasnik polovine kuće. Zadruga svoje obaveze nikada nije ispunila, ali je Jugoslovenskom rečnom brodarstvu ustupila stan u pomenutoj kući na koji nije imala pravo.

JRB sa svoje strane porodici Babić dozvoljava korišćenje spornog stana oko koga se u međuvremenu pokreće i sudski spor, ali radnički savet tog preduzeća stan izuzima iz otkupa baš zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa.

U međuvremenu Đurović sklapa ugovor sa Milanom Bogavcem kome dozvoljava nadgradnju kuće, sa čim se u pismenoj formi složio i JRB.

Porodicu Babić u to vreme niko ništa nije pitao, jer se oni ni u kojoj kombinaciji nisu pojavljivali kao suvlasnici objekta ili na bilo koji drugi način zainteresovana strana.

Sa kompletnom i urednom dokumentacijom Đurović dobija građevinsku dozvolu 1993. godine na osnovu koje je Bogavac izvršio nadziđivanje, a onda nastaje sudska rašomonijada.

Sada se odjednom pojavljuju Babići koji su na volšeban način, mimo odluke nadležnog organa JRB-a od tog preduzeća uspeli da otkupe stan pod sporom, pa naknadno podnose tužbu protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju grada Beograda.

Šesnaest godina posle izdavanja građevinske dozvole Okružni sud u Beogradu uvažava tužbu Babića i poništava dozvolu za nadogradnju. Većem koje donosi ovakvu presudu predsedavala je sudija Mirjana Aranđelović. Presuda zainteresovanoj strani, Milanu Bogavcu, nikada nije bila dostavljena već je on za istu sasvim slučajno saznao.

Razlozi zbog kojih je presuda čuvana kao državna tajna lako su vidljivi. Sudsko veće na strani tri u obrazloženju navodi kako Bogavac navodno nije dostavio odgovor na tužbu. Pošto je sudu dostavljen dokaz da je na tužbu ne samo dat odgovor, već priloženi i odgovarajući dokazi, u arhivi odjednom pronalaze celokupnu dokumentaciju. Sada sud više nije imao kud i presuda je morala da bude izmenjena.

To se i desilo, ali se izmena ne odnosi na izreku, već na obrazloženje u kome sada stoji kako je Bogavac odgovorio na tužbu. Sud, međutim, ne menja deo obrazloženja sa treće strane koji doslovno glasi: "Ocenom navoda tužbe, odgovora na tužbu tuženog i zainteresovanog, kao i na osnovu celokupnih spisa sud je našao da je tužba neosnovana."

Dakle, u izreci sud prihvata tužbu, a u obrazloženju istu odbacuje!? Da li su sudije bile samo pijane ili je nešto drugo po sredi?

U međuvremenu je jedena od sudija, koja je bila član veća postala predsednica Upravnog suda u čiju nadležnost je prešao pomenuti predmet. I pored toga, umesto da samu sebe izuzme, ona donosi odluku kojom odbacuje zahtev Bogavca za obnavljanje postupka smatrajući, sada kao predsednik suda, da ni kao običan sudija nije mogla da pogreši. Osim rimskog pape jedino su još pojedine srpske sudije po definiciji nepogrešive.

Ostaje potpuno nejasno šta sada Bogavac treba da čini, pošto je sud posle 16 godina poništio građevinsku dozvolu na osnovu koje je zidao. Kakva je to pravna država i gde je pravna sigurnost kada svaka odluka, svaka dozvola i svako rešenje mogu retroaktivno i bez držanja bilo kakvih rokova da budu poništeni? Da li građani uopšte imaju obavezu da se drže odluka nadležnih državnih organa za koje se ne zna da li će u nekoj dalekoj budućnosti da budu poništene?

Bogavac je posle svega podneo i krivične prijave protiv aktera ove pravosudne lakrdije i o svemu obavestio Ministarstvo pravde i Visoki savet sudstva. Mala je verovatnoća da će bilo ko iz ovih institucija da reaguje, jer kao što se zna "vrana vrani oči ne vadi".