Postdemokratija

NIŠTA NIJE CRNO-BELO

Opasno je pojednostavljena tvrdnja brojnih analitičara da Srbija nema drugog izbora nego da se konačno opredeli za istok ili zapad, pri čemu je istok Putinova Rusija, debelo kompromitovana agresijom na Ukrajinu, a zapad tzv slobodni svet, koji predvode SAD i NATO, sa još debljim dosijeom sličnih napada na suverene države širom sveta, uključujući i Srbiju. Govore o novom vremenu i novom svetskom poretku, a predviđaju ponovno uvođenje gvozdene zavese. Sve je kao novo, a kao da se ništa nije promenilo. Razlika, i to poprilična, ipak postoji. Niti je Amerika ono što je nekad bila, naročito posle Trampa koji je, ponašajući se kao slon u staklarskoj radnji, otkrio brojne slabosti i na unutrašnjem i na spoljnjem planu, niti je Rusija ono što je bio SSSR ili što je bila u vreme Jeljcina. A Kina je sve to iskoristila i od sparing partnera postala glavni izazivač za svetskog šampiona, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Situacija nije ni malo jednostavna, pogotovo ne crno-bela, jer istok više nije samo Rusija, a i na zapadu se pojavila nova potencijalna velesila, Evropska unija, koja se istina još traži i još to nije, ali bi mogla i morala postati.

Srbija je u Evropi i odavno se opredelila, ali ne za nekakav nedefinisani zapad, nego za Evropsku uniju, onakvu kako je definisana u svojim osnivačkim aktima. Međutim, pošto ona nikako da postane ono što treba da bude, pa stalno menja i kriterijume za prijem, Srbija, ni na nebu ni na zemlji, u slobodnom padu hvata se za svaku slamku spasa.

Pozivajući se na stara prijateljstva, sve više se povezivala sa Rusijom i Kinom, usput pokušavajući da obnovi saradnju i sa SAD. Jedino tako je mogla da opstane i da počne da se čupa iz živog blata u koji se sama uvalila, ali koje joj je zamesila takozvana međunarodna zajednica sankcijama, koje su joj nametnuli udruženi i „zapad" i „istok".

Dakle, do ulaska u EU, onu pravu, što nije ni na vidiku, spoljna politika koju trenutno vodi Vučić, samo je nastavak Tadićeve politike sa „ četiri stuba", EU, SAD, Rusija i Kina, koju je etablirao još DOS, a na temeljima Titove nesvrstanosti, koja se pokazala veoma uspešnom decenijama. Problem je u tome što jedan od ta četiri stuba, a reč je o Evropskoj uniji koja, zbog svojih unutrašnjih problema, ni po jednom parametru nije ravnopravna sa ostala tri.

Zato je pogrešno govoriti o tome kako Srbija sedi na dve stolice, jer zapravo pokušava da sedne na jednu normalnu sa četiri noge, ali pošto je jedna noga klimava, ta stolica se neprestano ljulja i naginje malo na jednu, malo na drugu stranu. Upravo zbog te nestabilnosti, za koju je najdirektnije odgovorna, EU uporno toleriše stabilokratiju autokratskog režima Aleksandra Vučića, koji umesto demokratije i pravne države zavodi vladavinu korupcije i kriminala, a umesto evropskih vrednosti, već čitavu deceniju neguje proruske sentimente i afinitete u narodu. Ne toliko zbog toga što veruje da mu je to prava alternativa, nego više kao dokaz da ona ipak postoji.

Iz sličnih razloga je krenuo i u povezivanje sa Kinom, ne shvatajući da i oni na to pristaju iz svojih a ne njegovih interesa. Kao uostalom i Rusija. Pošto mu je prijalo da se, kao klinac starijim bratom, hvališe velikim prijateljima i zaštitnicima, tako je i ne primećujući, malo po malo, zapao u jednu vrstu zavisnosti iz koje se nije lako iščupati. A i u zemlji je stvorio za to nepovoljnu klimu, uporno predstavljajući Rusiju i Kinu kao najveće prijatelje i poslovne partnere, urkos čnjenici da ubedljivo najviše poslova i pomoći dobijamo iz Evropske unije.

Imajući sve to u vidu, sad kad je Putin proizveo zlo pred kojim se ne može ostati neutralan, ima problem da to osudi i sankcioniše zbog mogućih posledica po sopstvenu popularnost i rejting kod kuće. Dakle, nije njegova dilema na koju bi sada stranu, nego kako da to izvede a ne legne na drugu rudu i zapadne u novu zavisnost? I da li je to uopšte moguće bez velikih posledica po njega i njegovu vlast. Ali, za njega manje više, ono što mene brine su posledice koje će zbog svega toga morati da snosi i Srbija. A, posledice će biti velike kako god da se on okrene.

To je osnovni razlog mog nezadovoljstva crno-belim analizama i predviđanjima, brojnih analaitičara i uglednih prifesora i diplomata. Zapravo, pun mi je kufer tobožnjih poznavalaca prilika koji trenutnu situaciju u svetu svode na stvaranje nove gvozdene zavese između istoka i zapada, a poziciju Srbije kao nužno definitivno opredeljivanje za jednu ili drugu stranu. Jer veliko je pitanje šta je danas uopšte Zapad, a šta Istok, i posebno šta su za nas ta dva pojma kada treba da se opredelimo.

Sada se pod istokom podrazumeva pre svega nedemokratska Putinova Rusija, sa hipotekom agresije na Ukrajinu, ali potajno se misli i na Kinu, koja tzv demokratski zapad ugrožava pre svega ekonomski. A zapad su nesumnjivo i EU i SAD, mada među njima postoje i velike razlike, pre svega u mnogo većoj saradnji Evrope sa Rusijom, pa i zavisnosti od njenih energenata. Ali, pravo oličenje zapada je i NATO, čija uloga u demokratskom svetu nije baš najjasnija, a svakako nije demokratska. I gde bi onda bila nova gvozdena zavesa, ko bi je određivao i ko uspostavio? Na osnovu čega i skojim pravom?

Strašno je to što se događa u Ukrajini i posebno je tragična sudbina tog naroda, što je za svaku osudu, ali iza toga se opet nazire tuča velikih preko leđa malih, koji se bez milosti žrtvuju. Oni će se na kraju nekako nagoditi, a najveću cenu platiće Ukrajinci i svi drugi mali narodi koji se na vreme ne postroje po komandi jednog od njih. Zbog toga ne mislim da je jedino rešenje za nas da se svrstamo na jednu od te dve strane, da moramo i možemo jedino tako.

U principu ne podnosim i ne prihvatam situacije ili-ili, uzmi ili ostavi, kada se postavljaju kao pitanja života ili smrti. Ništa nije crno-belo, čak i na dresu Partizana postoji crvena petokraka na grbu. Uvek postoje nijanse koje životu dodaju boje i čine ga bogatijim, ali i komplikovanijim, pa bogami i težim.

Nekad je to bio izbor između kapitalizma i socijalizma, sada više nema tako jasnih i oštrih podela, jer sve je to nekakav kapitalizam, sa manje ili više državnog intervencionizma, manje ili više demokratije, manje ili više vladavine prava i manje ili više socijalnih razlika. Dakle, podele nisu više strogo ideološke, tako da ni izbor pri opredeljivanju nije tako jednostavan.

Načelno, reč je o demokratskom zapadu i nedemokratskom istoku, ali to je već mnogo fluidnija i manje konzistetna podela, što omogućava i veću proizvoljnost u tumačenju. Naprimer, kako objasniti činjenicu da su u najrazvijenijoj državi demokratskog zapada, Americi, najveće i socijalne razlike, pri čemu jedan procenat najbogatijih poseduje 99% imovine, a svih preostalih 99 procenata građana samo jedan postototak. A onda, kad jedan predsednik, Barak Obama, donese program zdravstvene zaštite za najsiromašnije stanovništvo, takozvani „Obama care", već naredni predsednik, Donald Tramp, to sabotira i nastoji da ukine. Kakva je to demokratija? Ili, kako je moguće da u jednoj demokratsko državi premijer mora da podnese ostavku i zbog najmanjeg skandala, a u nekim drugim ne odgovaraju ni za mnogo veće i očiglednije primere korupcije ili zloupotrebe vlasti. Pri tom sve su članice iste zajednice, Evropske unije, sa istim pravilima i propisima demokratskog uređenja i ponašanja. Ali, to je već rasprava koja bi nas mogla odvesti daleko od za nas najaktuelnije teme.

Predsednik Aleksandar Vučić je najavio, pa za nedelju dana odložio svoje obraćanje građanima Srbije, povodom pritisaka koji se na njega vrše da se izjasni i opredeli povodom agresije Rusije na Ukrajinu i sankcija koje joj zbog toga uvode Evropska unija, Amerika i brojne druge države. Očigledno ima problem sa time šta i kako da uradi.

U međuvremenu, njegovi mediji osuli su drvlje i kamenje po Putinu, kojeg su do juče kovali u zvezde i tretirali kao božanstvo. Navodno zato što nam je zabio nož u leđa izjavom da dve ukrajinske samoproglašene republike treba da imaju ista prava i status kao Kosovo, mada je on to govorio i ranije, povodom Krima. Pri tom, važno je primetiti da napadi nisu usmereni protiv maćuške Rusije, već samo na Putina, jer u krajnjoj liniji ni on neće večito, kao što Vučić planira.

Sve u svemu, jasno je da su njegovi novinari to uradili po njegovom uputstvu, da bi pripremili narod koji se samo tako i informiše, za ono što bi eventualno moglo da sledi. A odlaganjem svog izjašnjavanja želi da dobije na vremenu, kako bi mogao da vidi kakve će biti reakcije njegovih birača na taj nagli zaokret, pa da u skladu sa time dozira svoje reči i mere.

Dakle, ja nemam dilemu i davno sam ovde već napisao da će sigurno uvesti neke sankcije Rusiji, pitanje je samo kakve i kako će to saopštiti svojim pristalicama, koje je do juče ubeđivao da su nam Putin i braća Rusi jedini oslonac i zaštita. Naravno, vadiće se da je to morao pod velikim pritiskom i pretnjama zapada da će, ukoliko mi ne uvedemo sankcije Rusiji oni ih uvesti i nama. Što bi se verovatno i desilo, postepeno. Najpre nešto manje, kao opomene, a onda po potrebi sve veće i oštrije, kao kad keru seku rep u više navrata po malo, da ga manje boli. E, tako nekako i Vučić planira da postupi prema Rusiji, najpre nešto beznačajno, pa kad mu zapad kaže da to nije dovoljno, onda da dodaje po malo, pa dokle stigne. Sve u nadi da bi se u međuvremenu nešto moglo dogoditi, što bi zaustavilo rat i promenilo situaciju.

Nije ni Vučić lud da se sad odrekne evropskog puta, koji je i preuzeo da bi se dokopao vlasti i koji ga je dosad održavao na njoj. Posebno ne u ovom trenutku zbog Rusije, koja je postala svetski parija, baš kao što to nije uradila ni Rusija kada smo mi bili u sličnoj situaciji. I to će mu biti jedan od izgovora, i pred svojim pristalicama i pred Putinom, u nadi da mu ovaj to neće previše zameriti. U toj njegovoj taktici, smišljenoj isključivo zarad čuvanja sopstvene pozicije, ima nešto dobro i za Srbiju, jer i posle Putina Rusija će ostati važan igrač i na evropskoj i na svetskoj sceni.

I da zaključim. Mi bismo, umesto što kao himnu pevamo „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine" trebali češće da puštamo Džejevu „Ni na istok, ni na zapad" , ali da ne zatvarati ni jedna vrata dupetom, dok Evropska unija ne postane sila koja može da stane između.