Pogled iz Moskve

Rosstat je objavio ažurirane podatke o demografiji

Sve nas je manje

Za prvu polovinu 2023. prirodni pad stanovništva (broj rođenih minus umrlih) u Rusiji smanjen je za 29% i iznosio je 272.500 ljudi. Rezultati bi se mogli nazvati ohrabrujućim da natalitet nije podbacio. U junu ove godine, u poređenju sa junom 2022. godine, rodilo je 6,7% manje dece. Demografi su 2023. već nazvali najgorom godinom po pitanju nataliteta u celoj postsovjetskoj istoriji. Ako se ovaj scenario nastavi, do 2050. možemo da izgubimo desetine miliona građana. Uostalom, u našoj zemlji se rađa sve manje beba, a ne vidi se poboljšanje situacije u skorije vreme. Ipak, prof. Moskovskog državnog univerziteta Irina Kalabihina ne vidi u tome ništa neobično: u kriznom periodu natalitet opada jer ljudi odlažu rađanje dece. Profesorka smatra da će na demografiju i dalje uticati životni standard i neizvesnost u pogledu budućnosti, kao i pad broja žena u fertilnoj dobi rođenih devedesetih godina prošlog veka, kada je zemlja upala u „demografsku rupu".

Piše: Jurij Aleksejev

Možemo reći da vreme stresa i strasti u kojima živimo ne pogoduje porastu stanovništva. Ali, čovek se adaptira na sve, čak i na ekstremne uslove. Dešava se da se deca rađaju čak i u za to najneprikladnije vreme. Pa i sada, one koji žele da prošire svoju porodicu ne zaustavljaju ni pretnje bezbednosti, ni kućne neprijatnosti, ni svakodnevne poteškoće. Ove godine najviše dece je rođeno u Čukotskom i Jamalo-Neneckom autonomnom okrugu, Mordoviji i Republici Altaj. A Magadanska i Novgorodska oblast su razočarale: kod njih je natalitet veoma opao, približno za trećinu.

Iznenadni porast nataliteta (u senci smanjenja gubitka stanovništva) pokazala je Jakutija. Ova severna republika zauzela je sedmo mesto u zemlji i prvo na Dalekom istoku po prirodnom priraštaju stanovništva. Već ove godine vlasti su obećale da će preći granicu od milion stanovnika. Podsticanju nataliteta i zaustavljanju odliva stanovnika pomogle su očigledne stvari: dobre plate, visoka zaposlenost, razvijena socijalna politika, kao i oslanjanje na tradicionalne porodične vrednosti.

Za borbu protiv smanjenja broja stanovnika država odvaja velika sredstva. Vlada ne samo da preduzima mere za podršku mladim porodicama sa decom u okviru nacionalnog projekta „Demografija", već se trudi da ove mere stignu do svih.

U 41 ruskom regionu organizovali su kampanju za podršku porodičnoj politici. Na bilbordima koji prikazuju bebu možete pročitati: „Pomoć onima koji imaju bebe: porodična hipoteka, materinski kapital, mesta u jaslicama, dečji dodatak."

Mlade usmeravaju na savezni projekat „Finanskijska podrška porodicama za rođenje dece", u koji ulazi materinski kapital; sada on može da se iskoristi za poboljšanje životnih uslova, kao i za mesečne isplate za decu (njihov obim zavisi od egzistencijalnog nivoa utvrđenog u svakom regionu za dete) i besplatnu proceduru vantelesne oplodnje.

„Demografska reklama" sada se nalazi na programima TV i radio-stanica sa nacionalnom pokrivenošću i na internetu. Na radiju je prate reči: „Naša deca su produžetak nas". Informacije o tome šta dobijaju porodice sa decom mogu se naći na sajtu íaöčîíaëüíuaiđîaeou.đô. Ovde se može saznati sve o materinskom kapitalu, o isplatama za decu, o mestima u jaslicama i o hipotekarnim beneficijama.

Izgleda da su gubernatori konačno shvatili da za porodicu sa više dece treba da se bore svim snagama i sredstvima. Ipak, neki smatraju da je porpaganda porodičnih vrednosti zakasnila nekoliko decenija.

Od 1990-ih godina u našem informativnom svetu zagovornici „zapadnih vrednosti" dobro su odradili svoj posao. Zapad, uz pomoć seksualne propagande i filmova o sada modernoj homoseksualnoj orijentaciji, iz godine u godinu su nametali omladini sliku slobodne žene, a lutka Barbi služila je deci kao simbol blagostanja.

U osvit tržištnih reformi kada je Rusija pokušala da uđe u sistem međunarodnih sporazuma, potpisali smo završni dokument Kairske konferencije 1994. godine, koji je čovečanstvu nametnuo „Akcioni program regulacije stanovništva", koji je „u interesu održivog razvoja" naložio svima da do 2015. godine „obezbede univerzalnu dostupnost usluga planiranja porodice" i obuhvate adolescente „seksualnim obrazovanjem" do 2015. godine. Našu zemlju su ispunile razne vrste pseudomedicinskih komercijalnih struktura koje su pružale usluge pravilnog planiranja porodice, na osnovu zdravstvenog stanja supružnika, njihovih finansijskih mogućnosti i želje za razvojem karijere. U stvari, novcem stranih fondova oni su promovisali otvoreno antiporodičnu politiku. Mladi su učeni da se u savremenom svetu porodica pretvara u anahronizam, da glavna stvar nisu deca, već karijera, „uspeh" i „novac", za koje možete kupiti sve i podmititi sve da biste živeli dobro i za svoje zadovoljstvo.

Mnogo godina smo zatvarali oči pred tim kako Zapad, u svojstvu navodnih „normi zajedničkih civilizovanom svetu", ohrabruje LGBT zajednicu, propagirajući perverzije, seksualni promiskuitet i abortuse. Uzgred, od 1990. smo abortusima uništili milione nerođene dece.

Nedavno su naši zakonodavci pažljivo proučili zakone donete pod pritiskom Saveta Evrope i pronašli sporne članove koji podrivaju osnovu porodice, usađujući nam tuđe vrednosti i ozloglašene predloge zakona o „sprečavanju nasilja u porodici".

Činilo se da je vlast konačno shvatila katastrofalne gubitke na demografskom frontu. Ali mere predložene u demografskoj strategiji, kako tvrde analitičari, mogu samo donekle da poboljšaju situaciju sa rađanjem, a ne da je preokrenu. Da bi porasla zdrava i jaka generacija, nedovoljno je izgraditi sportske terene u svakom dvorištu i organizovati topli obrok za sve osnovce bez izuzetka, iako se i to, naravno, mora raditi.

Koliko god se Građanska komora RF trudila da ubedi potpredsednicu vlade Tatjanu Golikovu da se u nacionalnom projektu „Demografija" postavi ciljna stopa nataliteta od najmanje 1,95 (inače, normalna reprodukcija stanovništva počinje od 2,2 dece po ženi) i da se po njoj sudi o radu onih koji su na vlasti da spasavaju narod, od toga ništa nije bilo. Državni službenici su odlučili da se fokusiraju na skromniju cifru - 1,74 (taj rezultat je država ostvarila 2012. godine), a planirali su da joj se približe tek 2024. godine. Snizivši ovaj najvažniji indikator koji odražava efikasnost demografskog projekta vrednog više od 3,5 triliona rubalja, u njega su „upregli" mnogo članaka i izveštaja o brojkama, od broja onih koji su dobili pomoć do broja sportskih terena, verovatno zato jer je tako zgodnije izveštavati o „korišćenju" javnih sredstava.

Oprez stručnjaka iz socijalnog bloka obično se objašnjava posledicama pandemije korona virusa, nesređenošću mladih porodica, prinudnim gubicima na frontovima specijalne operacije, koji su povećani usled intenziviranja uloge Zapada. Moraćemo da živimo u novoj realnosti, na koju svi, pa i mlade porodice, tek treba da se prilagode i, uzimajući u obzir trenutnu situaciju, prave planove za budućnost.

Izlazak iz ćorsokaka demografske situacije moraće da se traži u novim, složenijim uslovima. Podsećamo, pre deset godina u Državnoj dumi, na okruglom stolu o demografiji, zaslužni naučni radnik Rusije Natalija Rimaševska navodila je podatke koji na prvi pogled nemaju direktne veze sa natalitetom. Iako su, u suštini, oni odražavali osnovni uzrok sadašnjih i budućih nevolja koje prete stanovništvu cele zemlje. Tako, prema zapažanjima naučnice, kada je reč o ženama u reproduktivnom dobu, pokazalo se da „skoro svaka treća majka pati od anemije, koja je posledica neuhranjenosti". I skoro svaka treća beba se rodi, ako ne odmah bolesna, onda se razboli ubrzo nakon rođenja. Početkom 1990-ih, pred raspad SSSR-a, ovaj broj bio je tri puta manji.

Poznata demografkinja skrenula je pažnju nadležnima da se svaka naredna generacija rađa slabija od prethodne (i to je naučno dokazano). Odnosno, „naša deca su slabija od nas, a unuci su slabiji i bolesniji od dece". To navodi na zaključak da država treba da vodi računa ne samo o broju rođene dece, već i o njihovom „kvalitetu".

Suština problema je u tome što zbog siromaštva mnoge majke štede na hrani i neuhranjene su. Zato je kao prvu tačku programa za očuvanje i povećanje stanovništva Rimaševska predlagala stvaranje posebnih uslova za kvalitetnu ishranu žena ili da se dozvoli da se deo materinskog kapitala troši na ishranu. Pritom je smatrala da je apsolutno besmisleno podizati granicu za odlazak žena u penziju, jer će to „samo dovesti do povećanja invalidnosti i povećanja budžetskih rashoda, a nikako do njihove optimizacije".

Pre deset godina, zaključci poznate naučnice izazvali su nepoverenje državnih službenika-liberala. Ali parlamentarci su insistirali na tome da se u statističke izveštaje uključe rezultati bar selektivnog praćenja ishrane stanovništva. Takvo istraživanje je 2018. godine Rosstat prvi put uradio. Rezultati su pokazali da je 1,55% stanovništva Rusije neuhranjeno. Iza ovog, naizgled malog broja, krije se više od 1,3 miliona žena i 930.000 muškaraca, a među njima je i dosta dece. Rosstat je tada istakao da 3,1% dece mlađe od pet godina pokazuje fizičku iscrpljenost, a 10,6% zaostaje u rastu. Zatvarati pred tim oči, ne samo da je nemoralno, već je i krajnje neracionalno s tačke gledišta državnih troškova. Jer, zbog nerazvijenosti takve dece, država i društvo će u budućnosti trpeti gubitke koji će višestruko premašiti troškove koji bi im obezbedili dobru ishranu u sadašnjosti.

Prema podacima Rosstata za 2021. godinu, najsiromašniji su dnevno konzumirali u proseku 1,4 kilograma hrane (hleb, krompir, povrće, voće, meso, mlečni proizvodi, jaja, riba, šećer i konditorski proizvodi, biljne masti), čija vrednost je u najjeftinijoj varijanti bila 125 rubalja po čoveku. Uzgred, međunarodna granica siromaštva iznosi 1,9 američkih dolara po čoveku dnevno.

Po broju pojedinačnih proizvoda, najsiromašniji jedu 1,5-2,5 puta manje od racionalnih normi potrošnje koje preporučuje Ministarstvo zdravlja za sve osnovne proizvode osim šećera, a po ukupnoj težini - 70% manje od preporučenog. Ako su takvi prosečni pokazatelji ishrane gotovo 15 miliona ruskih građana, onda su brojke među najsiromašnijim delom njih, čiju je neuhranjenost statistika evidentirala, još niže.

Reći ćete da je u svetu sve više ljudi koji su primorani da budu neuhranjeni. U mnogim zemljama siromašni se izdržavaju pomoću državnih i privatnih dobrotvorni programi za hranu (oni uključuju i iznos budžetskih subvencija za kupovinu hrane). U SAD, na primer, ovakav program pomaže milionima građana koji žive ispod granice siromaštva i jedva sastavljaju kraj s krajem.

Kod nas se, do sada, nije otišlo dalje od razgovora o takvoj vrsti pomoći. Još 2016. godine Ministarstvo industrije i trgovine predložilo je da se uvedu prehrambene kartice za siromašne, kojima bi mogli da kupuju domaće proizvode. Vlada je podržala taj program, ali u poslednji čas Ministarstvo finansija ga je u korenu saseklo, potkrepljujući to činjenicom da država nema budžetska sredstva da obezbedi potreban novac. Usledio je obrazložen odgovor Saveza industrijalaca i preduzetnika: za svaku budžetsku rublju uloženu u takav program, povećanje BDP-a bilo bi oko dve rublje.

A nije teško utvrditi broj onih kojima je takva pomoć potrebna. Prehrambene kartice prvo su mogli da dobiju svi oni koji primaju subvencije za stanovanje i naknade za nezaposlene (što je 6-7% stanovništva).

U mnogim zemljama, u dobrotvornim menzama se hrane oni kojima je potrebna hrana, a hrana kojoj se bliži istek roka trajanja deli se besplatno. Inače, ovo ne samo da pomaže onima kojima je to potrebno, već i omogućava prodavcima i proizvođačima hrane da uštede na skladištenju i uništavanju hrane, smanjujući uticaj na životnu sredinu.

U našoj zemlji gubici hrane se procenjuju na 1,6 miliona tona. Šta sprečava da se hrana koja je kvalitetna, a kojoj ističe rok trajanja, ne baci, već da se deli ljudima? U nekim prodavnicama, inače, takvi proizvodi su počeli da se prodaju po sniženim cenama. Biznis bi ga rado jednostavno podelio najsiromašnijima, ali po postojećem zakonodavstvu to se zove dobročinstvo. A u dobrotvorne svrhe, trebalo bi da se u budžet uplati PDV na iznos koji bi, prema rečima poreskih službenika, stekli prodajom ovih proizvoda po tržišnoj ceni.

Na kraju su na ovaj apsurdni zahtev zakonodavci obratili pažnju. Porez na dobročinstvo doveo je do toga da, pod plaštom recikliranja, roba sa isteklim rokom trajanja dospeva na pijace. Po sniženoj ceni nju kupuju siromašni, a biznis „u sivoj zoni" cveta.

U Državnoj dumi za raspravu se priprema nacrt zakona o ukidanju PDV-a na prenos proizvoda dobrotvornim organizacijama. Kakva će biti njegova sudbina, može se samo nagađati.

Na kraju, želimo da iznesemo podatke Ruskog statističkog godišnjaka za 2022. Očekivani životni vek bebe rođene u Rusiji 2021. godine iznosi 70,06 godina. Ispod su samo Južnoafrička Republika (64,4 godine) i Moldavija (69 godina). Zato u zemljama „stare" Evrope, kao i u Kanadi, Australiji, Japanu, Južnoj Koreji, sadašnjim bebama predviđaju da će živeti 80 i više godina.

Nijedan naš demografski program ne nudi rešenje za ovaj problem, iako deluje da bi životni vek nove generacije trebalo da postane glavni kriterijum efikasnosti politike javnog zdravlja. I svi drugi ciljevi za koje se troše milijarde u ime, da tako kažem, čoveka budućnosti, moraju biti u korelaciji sa tim.

Izgleda da se francuski neokolonizatori ne spremaju da odustanu od svojih pozicija u Africi

Šagrinska koža kolonijalizma

Nedavno se pojavila vest o prebacivanju dodatnih vojnih snaga Francuske u Zapadnu Afriku, u francuske vojne baze u Senegalu i Obali Slonovače. Takođe, i o slanju nekih pojačanja u četiri francuske vojne baze u Nigeru.

Piše: Igor Leonidov

Sve se to poklopilo sa izjavama „profrancuske" Ekonomske zajednice država Zapadne Afrike o neminovnosti njihove intervencije u Nigeru ako „pobunjenici" ne ostave na vlasti prethodnog predsednika M. Bazuma kojeg je, faktički, postavila Francuska, čiji je Niger bivša kolonija.

U međuvremenu, u Nigeru i nizu drugih zemalja regiona, nastavljaju se masovne demonstracije proruski nastrojenih građana, koji mole RF za podršku u borbi naroda i država regiona za istinsku ekonomsku i političku nezavisnost. Rusija se, sa svoje strane, protivi pokušajima Pariza i celog Zapada da svim sredstvima sačuvaju neokolonijalnu prevlast u Africi.

Očigledno je da će ispadanje Nigera iz orbite francuskog uticaja dovesti do lančane reakcije u celom regionu. To se već vidi u Senegalu gde je, bez obzira na tamošnju veliku francusku vojnu bazu, u prvoj dekadi avgusta došlo do masovnih demonstracija protiv francuskog neokolonijalizma.

Demonstranti su tvrdili da su upravo po naredbi iz Pariza krajem jula uhapšeni lideri senegalske antifrancuske opozicije. Francuska strana nije opovrgla ove optužbe i sada izajvljuje da se situacija u Senegalu navodno normalizovala. Ali, prema dostupnim informacijama, tamo se protesti ne smiruju. Mnogi senegalski opozicionari su uspeli da emigriraju u susedne države: Mali, Burkina Faso i Gvineja, čije vlasti se protive planiranoj intervenciji u Nigeru i spremni su da pruže vojnu podršku novom nigerskom rukovodstvu.

Pariz teži da na ovaj ili onaj način sačuva svoje vojno-političke i ekonomske pozicije u regionu koji je od 1880-ih do početka 1960-ih godina zvanično nazivan „Francuska Zapadna Afrika" (FZA). Pritom, teritorija FZA je činila trećinu teritorije bivšeg SSSR-a!

Karakteristično je što su francuski predsednici tokom poseta svojim bivšim afričkim kolonijama, uvek otvoreno govorili da bez FZA i bez ništa manje velike „Francuske ekvatorijalne Afrike" (od 1960. godine to su Gabon, Kamerun, Čad, Kongo i Centralnoafrička Republika), Francuska ne bi mogla da postane velika država, da ima tako visok nivo ekonomskog razvoja i materijalne sigurnosti Francuza.

Ali, da je samo Afrika hranila Francusku! Malo ko se danas seća da je Indiju do 1947. godine „posedovala" ne samo Velika Britanija: od 17-18. veka do 1954. godine pet primorskih regiona na jugozapadu i jugoistoku Indije bilo je u sastavu Francuske. U poslednjoj dekadi avgusta 1953, vlada Indije postavila je Parizu ultimatum da preda Indiji francuske regione najkasnije te godine. U suprotnom, nisu isključivali ni vojna dejstva za dekolonizaciju tih regiona. Francuska je bila prinuđena da se saglasi sa indijskim zahtevima.

Prema specijalnom dogovoru, 1948. godine planiran je referendum o statusu tih francuskih teritorija, do koga ipak nije došlo. A 1950-ih, Pariz je ipak predao Indiji region Čandernagod u Istočnom Bengalu (blizu Kalkute). Predaju ostala četiri regiona Pariz je odugovlačio. Indijske zahteve, zajedno sa SSSR-om i Kinom, aktivno su podržavale susedne zemlje: Indonezija, Nepal, Butan, Sikim, kao i bivše britanske kolonije Cejlon i Burma (to su Šri Lanka i Mjanmar od 1972, odnosno 1989. godine).

Francuska politika imala je ekonomsku pozadinu. Iz pomenutih indijskih oblasti odavno je obezbeđen izvoz raznih sirovina u metropolu: od šećerne trske, pamuka, voća, čaja, kafe - do mangana, hroma, rude bakra, boksita (aluminijumske sirovine), zlata, dragog i poludragog kamenja.

Plus, iako su Francuzi imali „simboličnu" teritoriju (pomenuti regioni prostirali su se na 550 kvadaratnih kilometara), oni su bili važne tačke prisustva Pariza u Aziji i u basenu Indijskog okeana. Bez obzira na činjenicu da su preko 70% stanovništva francuskih regiona u Indiji bili Indusi...

Odlaganje vraćanja Indiji četiri regiona, bili su uslovljeni i time što je Francuska od polovine 1940-ih godina uvela kolonijalni rat u obližnjoj Indokini, da bi Vjetnam, Kambodža i Laos ostali „Francuska Indokina". Karakteristično je da je pronacistički Višijev režim, za nekoliko dana 1940. godine bezuslovno stavio „Francusku Indokinu" pod kontrolu Japana. Ubrzo posle Drugog svetskog rata, Francuska je tokom gotovo deset godina, ognjem i mačem pokušavala tamo da ponovo uspostavi svoj režim. Ali, uzalud.

Zahvaljujući pomoći SSSR-a i Kine antikolonijalističkom pokretu, francuska vojska je pretrpela poraz u Vijetnamu, što je dovelo do njihove kasnije evakuacije i iz Laosa i Kambodže (1954-55) Tako su francuske pozicije u Aziji veoma oslabile.

General Andre Menar, jedan od poslednjih guvernera (1950-54) „Francuske Indije", rekao je da je, pošto je Francuska 1953. počela da gubi rat protiv Vijetnama, to doprinelo „ultimatumu Indije u avgustu 1953. za predaju francuskih hindustanskih regiona. Taj zahtev su aktivno podržavali SSSR i Kina.

Od poslednje dekade avgusta 1953. Francuska je počela da povlači iz tih regiona svoju vojsku i policiju. U Delhiju su Parizu ponudili sporazum po kojem Francuska bezuslovno priznae njihov indijski status i neće taj status osporavati. Ali Pariz je u početku odbio sporazum. Misli su da će odjednom uspeti da se vrate. Ipak, morali su da se povuku zauvek iz Indije: do 1. novembra 1954. francuski regioni Pondišeri, Karikal, Mae i Janaon zvanično su postali indijski: čestitku je uputila vlada SSSR-a, pozdravljajući politiku eliminisanja centara kolonijalizma u zemlji. Ali, Francuska je tek u avgustu 1962. potpisala sa Indijom sporazum kojim je konačno priznala indijski status tih regiona.

Ukratko, Francuska se do kraja držala i drži ne samo za očuvanje svojih kolonijalnih „fragmenata" u Istočnoj Africi (ostrva Majote, Reunion, Tromelin i još nekoliko malih ostrva u Indijskom okeanu), već i generalno za očuvanje svojih neokolonijalnih pozicija, bilo gde u svetu.

U istoimenom Balzakovom romanu, šagrinska koža je čudesna i ima svojstvo da svom vlasniku ispunjava svaku želju. Jedina joj je mana što se pritom smanjuje, a kad se sasvim smanji, kad je nestane, onda je došao kraj životu njenog vlasnika.

Antrfile

U međuvremenu je izvršen vojni puč u Gabonu, jednoj od najbogatijih afričkih zemalja u kojoj postoje ogromne rezerve nafte, mangana, drveta, urana. Uran je posebno važan za Francusku, čija je kolonija bio Gabon. Do puča je došlo samo nekoliko sati posle proglašenja rezultata predsedničkih izbora na kojima je pobedio dotadašnji predsednik Ali ben Bongo Ondimba (to bi mu bio treći mandat, pre njega predsednik je bio njegov otac koji je vladao 41 godinu) koji je vodio prozapadnu politiku i bio lojalan SAD i Francuskoj.