Natrag
Pogled iz Moskve
Transtihookeansko partnerstvo ostaje bez svog glavnog „menadžera" - SAD
Kraj TTP?
Pekinški projekat „Jedan pojas, jedan put" (novi Put svile) u potpunosti može da uguši Transtihokeansko partnerstvo (TTP). Jedinstveni sporazum o stvaranju zone slobodne trgovine, koji njegovim potpisnicima nudi besplatan pristup ogromnom tržištu SAD, nije preživeo ni četiri meseca od potpisivanja. Kao što je poznato, 5. oktobra prošle godine, potpisale su ga SAD, Kanada, Meksiko, Peru, Čile, Japan, Malezija, Bruneji, Singapur, Vijetnam, Australija i Novi Zeland, nakon 12 godina pregovora (!), bez obzira na to što je ovaj sporazum kreirao Vašington i što je on davao „odvezane ruke" transnacionalnim korporacijama, pre svega američkim. Dokument je svima diktirao američke norme i propise u radnom pravu, ekologiji, intelektualnoj svojini. Ali, ovakve sitnice „ravnopravni partneri" SAD-a su oprostili, objašnjava ruski istraživač Elene Pustovojtova
Elena Pustovojtova
Kao protivteža već postojećem trgovinskom bloku ASEAN, u trgovinskom ratu SAD protiv Kine koji se rasplamsava, TTP je trebalo da postane glavno oružje SAD za potčinjavanje Azijsko-tihookeanskog regiona. Ukupni BDP potpisnika sporazuma iznosio bi 40% svetskog i oni bi kontrolisali četvrtinu ukupne svetske trgovine.
Ko je nagovorio Trampa da odustane od već potpisanog dogovora? On sam. Obećavši biračima da će proizvodnju vratiti „u domovinu", i da će od zemlje napraviti „Ameriku pre svega", on je odlično shvatio da je uzrok nestanka radnih mesta u SAD globalizacija i odsustvo tarifnih barijera za uvoz.
On nije mogao da krene naniže, otvarajući granice za trgovinu za razne bruneje i vijetname...Prava je retkost da politički idiom bude važniji od ekonomske svrsishodnosti.
Ali, u stvari, krst na TTP nije stavio Tramp. Pred našim očima vrši se tektonski obrt u odnosima između država. Ostajući, u suštini ekonomski, on pomera prioritete svetske ekonomije sve dalje od SAD. Pogledajte Rusiju, uhvaćenu u zamku zapadnih sankcija, koja sve uspešnije promoviše svoje interese „oči u oči". „Severni tok" 1 i 2, „Južni tok", koji je pred našim očima postao „Turski tok", skreću pažnju na Moskvu, a sve to predstavlja znake smene pravca političkih snaga, što donosi vidljive koristi, uništavajući „korporativni" način upravljanja globalnom ekonomijom, na američki način.
A Peking, pažljivo ograđen od zapadnih tržišta, strpljivo razbija žestoku odbranu zapadne ekonomije u Azijsko-tihookeanskom regionu Šangajskom organizacijom za saradnju i Azijskom bankom za infrastrukturne investicije (ABII). Na kraju, „Jedan pojas, jedan put" postaje „omča oko vrata" američkih i uopšte zapadnih interesa tamo gde, koliko juče, SAD nije imao konkurenciju.
Ne treba misliti da je novi američki predsednik ravnodušan prema tome. Pre će biti da je spreman da primeni - i to je već pokazao - individualni, umesto blokovskog pristupa u izgradnji odnosa SAD sa svetom. Suviše su očigledne prednosti novog mišljenja koje su uspostavile Rusija i Kina, nemoguće ih je ne primetiti. I suviše upada u oči degradacija blokovskih struktura EU i NATO.
Novi centri moći nalaze se tamo gde miriše na novac. Ali, ne samo na njega. U Kini „miriše" i na persepktive od kojih Tramp, kao biznismen, ne može da pobegne. Mnogo je perspektivnije graditi odnose u duhu promena koje se dešavaju u globalnoj politici, nego stavljlati sebi „okove" kao što su TTP ili NATO. Odsustvo takvog razumevanja i provocira burne izjave o „nepredvidivosti" novog predsednika SAD.
Eto zašto je odmah posle potpisivanja zvaničnog odustajanja Tramp izjavio da će umesto TTP Vašington zaključiti bilateralne sporazume sa svakom državom pojedinačno. A za pojedinačne dogovore on je, očigledno, veliki stručnjak.
Ovladati ovim procesom, znači iskoristiti njegove prednosti, to je ono što ćemo videti od Vašingtona koji za to u rukama ima moćan instrument - dolar. Kako će se odraziti nacionalizacija ekonomskih interesa država na tu međunarodnu valutu, još uvek je teško zamisliti.
Prvi ukaz posle inauguracije, kojim je izložio podsmehu lidere 11 zemalja, nije bio Trampov blef. On je požurio da krene u proces koji je počeo bez Amerike. Eto zašto je tako važan za njega svaki dan i sasvim je nevažno šta će da misle o njemu premijer Japana Šinzo Abe ili njegov australijski kolega Malkolm Turnbul. Ovom poslednjem je najteže. On je čak spreman da pozove u TTP Kineze, da bi spasao sporazum od bliske „smrti". Partnerstvo na američkim principima bez Amerike je besmislica, a Australija ne može da se odrekne ovog projekta jer je već dala određena obećanja tržištu rada. Eto zašto, po mišljenju Turnbula, postoji mogućnost da se razmotri uključivanje Kine u TTP. Kanbera aktivno razmatra novonastali problem sa Kanadom, Meksikom, Japanom, Novim Zelandom, Singapurom, Malezijom, čak i sa Čileom i Peruom.
Prema pisanju New Eastern Outlook-a, „dolazak Donalda Trampa na mesto predsednika prestavlja dodatni elemenat nesigurnosti u vođenju međunarodne politike". Potpuno je jasan govor prethodne američke administracije, koja je radila po starom modelu ekonomskog ustrojstva sveta. Ali, kakav je Tramp, prema pisanju pomenutih novina - „dobro poznat mačor među geopolitičkim golubovima" - ako nije on, već Obama, okupio jedanaest „golubova" u Transtihookeansko partnerstvo, lišavajući ih značajnog udela dražvnog suverentita?
Izgleda da bi sledeće na redu za ponovno razmatranje moglo da postane i drugo partnerstvo - Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) koje dozvoljava transnacionalnim kompanijama da se čak i sude sa vlastima suverenih država - učesnica u projektu, kako bi održali željenu stopu profita.