Rusija
Južni Kurili: Zašto Rusija i Japan igraju "kartašku igru" oko statusa nekoliko ostrva u Ohotskom moru?
Kako su se ostrvili na ruska ostrva
Nedavni dolazak predsednika
Rusije Dmitrija Medvedeva na
ostrva južnokurilskog grebena izazvao
je buru gneva u Japanu. Iz Moskve je, u znak protesta protiv takvog koraka
prvog čoveka Ruske Federacije, čak bio opozvan japanski ambasador. Navodno na
konsultacije. Izjava Medvedeva o tome da se Rusija ni pod kakvim izgovorom ne
sprema da preda navodno sporna ostrva toliko je dolila ulje na vatru da se
sukob razgoreo novom snagom. Šta
je u pozadini teritorijalnih pretenzija Japanaca na Južne Kurile? Moj prijatelj,
novinar Anatolij Strojev, već
godinama pokušava da razjasni sukob oko ovih ostrva koji je čak i mnogim Rusima
nejasan.
Redakcija mu je danas dala
reč, kako bi objasnio ovu složenu
situaciju.
Viktor Hlistun
dopisnik iz Moskve
Svaki put kada razgovor, uz kriglu piva u zadimljenom kafeu ili za okruglim
stolom u blistavoj sali, dođe na temu Kurilskih ostrva, koja su sporna i za
Rusiju i za Japan, obavezno se među mojim sagovornicima nađe, da li među
običnim svetom ili među političarima, neki "pametnjaković" koji tačno
zna šta sa tim ostrvima treba uraditi. Tu je stvar kao sa fudbalom: igra njih
jedanaest, a na milione njih su stručnjaci za ovu igru.
Ako poslušate ove "navijače", uopšte
nema potrebe ni da igrate: odmah je moguće odrediti pobednika (kojeg su oni
izabrali) i dati mu nagradu. Na sveopštu radost fanova. Sa ostrvima, kao i sa
fudbalom, na žalost, ništa slično se ne događa. Spor, kao i igra, nastavlja se.
Pitanje je koliko je taj spor pametan i opravdan.
Postoji nekoliko rasprostranjenih mitova o tome šta treba činiti sa
ostrvima, koja se nalaze tako daleko da čak i stanovnicima ruskog Dalekog
istoka deluju nekako apstraktno, gotovo nedostižno. Odatle, verovatno, potiču
mišljenja da Rusiji ova ostrva uopšte nisu potrebna. I da bi bilo korisnije
otarasiti ih se. Ali, tu želju nekih Rusa bih nazvao nerealnom i bajkovitom.
Prvi mit: ova su ostrva, kako mnogi smatraju, četiri stene u okeanu koje
nikome nisu potrebne.
Drugi mit: ostrvima treba trgovati, prodati ih susednom Japanu za velike
pare, kako bi se Rusija obogatila.
Treći mit: Rusi treba da daju ostrva, jer ona nisu ruska, već su ih Rusi
"okupirali" tokom kratkog rata protiv Japana u avgustu 1945. godine.
Moram da primetim da se o vraćanju ostrva Južni Sahalin, koje je bilo
"okupirano" tih dana, zbog nečega uopšte ne govori. Ni u Japanu, ni u
Rusiji. Možda zato što Japan ne traži povratak Južnog Sahalina?
Odmah odbacujemo mit o mogućnosti prodaje ostrva za veliki novac. Niko u
Japanu se ne sprema da ih kupi od nas. Niko o tome i ne razmišlja. Zato što Japanci traže
od Rusije da im "vrati" njihove "severne teritorije", kako
oni nazivaju Južne Kurile.
Nije
4, već 24
Potrebno je staviti još jednu veliku tačku na kraj još jednog mita: navodno
spornih ostrva je ne četiri, kako uporno tvrde svi koji "razmišljaju" - političari, novinari, brbljivci svake vrste
i "istraživači", već minimum - osam! Imenujem ih za diletante, one
koji ponavljaju mitove, neretko smišljene sa određenim ciljem (o tome nešto
kasnije): Iturup, Kunašir i ostrva Malog kurilskog grebena u koje spadaju Šikotan, Polonski, Tanfilev, Anučin, Jurij i Zeleni. Lako
je i osnovcu da prebroji da je ostrva - osam! A sa stenovitim ostrvcima rasutim
po okeanu, koje zbog intenziviranja mitologije o beznačajnosti ostrvskih
teritorija vole da pokazuju na televiziji, broj ostrva sa ruskim imenima se
penje na - 24. Tačno toliko ih je, na karti Sahalinske oblasti kojoj pripadaju
ova ostrva, izbrojao deputat Sahalinske oblasne dume Sergej Ponomarjev!
Odakle potiče ovaj mit o "četiri ostrva" koji tako uporno
ponavljaju Japanci, naši političari i novinari, čak i predstavnici ruskog
ministarstva inostranih poslova?
Pitao sam o tome doktora istorijskih nauka i naučnika od autoriteta kada je
istorija Dalekog istoka u pitanju, Borisa Petroviča Poljevova. Rekao mi
je da su nam taj mit nametnuli Japanci. Oni su dovoljno brzo objedinili sva
ostrva Malog kurilskog grebena, sa izuzetkom Šikotana, u jedno ostrvo i dali mu japansko ime Habomai. Samo ime Habomai
nije slučajeno uzeto: bukvalno preko puta Kurilskih ostrva nalazi se naselje
istog imena na japanskom ostrvu Hokaido, kome su, u stvari, pravno i
administrativno racionalni Japanci i pridodali tzv. "severne
teritorije".
Mislim da je, takođe, potpuno besmisleno sporiti se (kako je to, na primer,
radio bivši gradonačelnik Moskve Jurij Luškov u svom članku u Ruskoj gazeti) o tome čija je
noga, ruska ili japanska, prva stupila na obalu tih ostrva. Kako da znate ko je
i gde stupio pre dva-tri veka. Ako mi sada počnemo da krojimo granice
savremenih država u skladu sa tim principom, onda će Treći svetski rat odmah
izbiti. Bile bi to bahanalije kakvih nikada nije bilo na planeti Zemlji od kako
je nastala.
Američki
otisak
Evo šta je - što je za mene bilo
neočekivano! - o tom sporu izrekao u Literaturnoj gazeti moj omiljeni
pisac Viktor Viktorovič Koneckij: "Bio sam na tim ostrvima, tamo
vlada potpuni nered, zato ih treba dati Japancima, bez odlaganja".
Odgovorio sam mu: "Ja sam bio u Kareliji, tamo takođe vlada nered, možda
bi trebalo da je damo Fincima?" Priča se da je ovaj moj
"predlog" zbog nečega uvredio Viktora Viktoroviča. Da nije imao daču
tamo, u Kareliji? Zbog čega se vređa? Treba objasniti našim japanskim susedima
da treba priznati realno stanje stvari. I da treba živeti bez pretenzija prema
Rusiji, bez političkih i ekonomskih igara, već u dobrosusedskim odnosima i na
opštu ekonomsku dobrobit obe zemlje.
To je tim više važno, jer su Japanci dali Sjedinjenim Državama za vojnu bazu ogromnu teritoriju na ostrvu Okinava, koja može po
veličini da se uporedi sa teritorijom Južnih Kurila. Uzgred, s vremena na
vreme, lokalno stanovništvo protestuje protiv prisustva najmoćnijih vojnih
snaga SAD na Dalekom istoku, traže da im se vrati njihova iskonska teritorija.
Ali, za sada, ovaj vojni spor se ne rešava. Amerikanci ne žele da odu, iako je
upravo sa likvidacijom ove baze Sovjetski Savez povezivao svojevremeno (1956.
godine) i samu mogućnost razgovora o daljoj sudbini "četiri" Kurilska
ostrva.
Ali, od tog doba je mnogo vode proteklo, promenili su se lideri, vladari,
čak i države. Pa ipak, i dalje ima mnogo lovaca, posebno među političarima,
koji bi da se poigraju "teritorijalnim kartama". S vremena na vreme,
u ulozi igrača nastupaju i novinari. Sa posebnim entuzijazmom "igra se
ostrvima" ruski novinar koji je u poslednje vreme izgubio ugled, Aleksandar
Podrabinek. Evo njegove argumentacije iz jednog od poslednjih tekstova na
ovu temu: "Veličina ostrva za Rusiju je potpuno nevažna, ona zauzimaju
4954 kvadratna kilometra, što
iznosi samo 0,03 odsto teritorije cele Rusije. Pritom, gustina naseljenosti u
Rusiji je 8,3 ljudi na kvadratni kilometar, a u Japanu - 337 ljudi, čime težnja
da se po bilo koju cenu zadrže četiri, za Rusiju beznačajna ostrva, postaje teško objašnjiva."
U ovom članku gospodina Podrabineka svi mitovi o Južnim Kurilima su
prisutni u izobilju: i "četiri ostrva", i "beznačajnost"
ove teritorije (velika je Rusija-matuška, šta je košta da podeli ostrva sa
bednim susedima koji i spavaju stojeći?), i "aneksija" ostrva tokom
rata protiv Japana, itd. itd. Dok čitate tekst, javlja se u vama osećanje da je
tu reč o jednim te istim argumentima pobornika, grubo govoreći, rasturanja
ruske zemlje. Ali, koliko su mala i beznačajna ova ostrva?
Razjašnjenja radi, navodimo reči sahalinskog deputata Sergeja Ponomarjeva:
"Njihova teritorija (spornih ostrva) dva puta premašuje teritoriju japanske prefekture Okinava, ona se može uporediti sa teritorijama država
kao što su Liban i Kipar, a teritorija Šikotana je gotovo istovetna sa teritorijom Lihtenštajna." Eto! Gde ćete još naći toliko lakovernih
ljudi, osim u Rusiji, koji se razbacuju prostranstvima koja se mogu uporediti
sa evropskim državama?
Ipak, kada je naša zemlja gubila
svoje teritorije? Nije nepoznato da to nije bilo u vreme rata (u vreme rata mi
smo samo proširili svoju vlast - uzeta su Kurilska
ostrva i Južni Sahalin, 1945. godine), već zbog
siromaštva (najpoznatiji primer, Aljaska je
prodata Americi) i oskudnog uma političara (opet Kurilska ostrva koja je
"nekako nakrivo", kako je to primetio Anton Pavlovič Čehov,
car Pavle I dao Japanu). Mi se i sada bavimo pitanjem "dati - ne
dati", ali ne zbog velikodušnosti
i bogatstva ruske duše, već zato što se takođe nalazimo u dubokoj ekonomskoj
krizi. I, pristalice ovih kriza najjasnije demonstriraju svoje ideje na primeru
trgovine Kurilskim ostrvima.
Dati
ostrva - izgubiti more
Još jedan mit, koji kruži među stanovnicima Rusije glasi: predaćemo sporna
ostrva Japancima, a oni će ih pretvoriti u cvetnu baštu.
Nije nego! Oni imaju problem sa svojim najsevernijim ostrvom, Hokaidom,
koji je za Japan isto što i Čukotka za Rusiju. Ko je bio na Hokaidu, taj zna
kako se tamo teško živi. Zato što je klima surova (mnogo snega, velika
hladnoća, uragani i tajfuni), i zato što nema dovoljno morskih resursa za
ishranu stanovništva.
Ali, moguće je razumeti Japance, koji gledaju iz tzv "Kule sveta"
u gradu Nemuro na nepregledna, jednolična prostranstva mora oko naših ostrva, koji se veoma dobro vide sa platforme za
osmatranje: upravo ovde u izobilju ima plodova mora koji su osnova ishrane
svakog Japanca. Svoje obalske vode Japanci su već podosta iscrpli. A upravo
blizu Šikotana nalazi se glavni izvor na primer "noćnog bisera" -
skuše. Zbog toga predaja ostrva znači i gubitak ogromnih prostranstava Ohotskog
mora koja, ako žele, mogu da nahrane ribom i drugim
morskim plodovima i žitelje našeg Dalekog istoka i susede Japance, ako bi oni vodili
razumniju i uravnoteženiju politiku. Ali, o čemu to govorimo: mehanizam
političkih pretenzija napušten
je kada SAD nisu dozvolile mirne odnose SSSR-a i Japana, i već odavno je
izložen oštroj kritici: čemu inače služe izjave zvaničnika iz zemlje izlazećeg
sunca povodom dolaska predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva, navodno na
njihovu, a u realnosti na rusku teritoriju.
Strateški važno
Postoji još jedan važan
argument za to da ostrva ne treba predavati Japancima. Njega je svojevremeno
izrekao ruski istoričar Boris Petrovič
Poljevoj: značaj Kurilskih ostrva za Rusiju, rekao je on, ne meri se
samo njihovim bogatstvima, koliko njihovim strateškim položajem. On ih naziva
"glavnom predstražom
otadžbine" na putu u Tihi
okean, što su u svoje vreme i koristili Japanci, blokirajući ruskim brodovima
Kurilske moreuze.
Više puta sam boravio i na
Severnim Kurilima (Šumšu, Paramušir), i na Srednjim (Urup,
Iturup), i na Južnim
(Kunašir, Mali Kurilski greben).
Ta ostrva, od Alaida do Šikotana, osvajaju surovom i moćnom lepotom. Ploviš brodom, a iz morske pučine
kao da izranjaju divovi koji vrhovima streme ka snežnim oblacima. I nije reč o
golim stenama. Na Južnim Kurilima možete da se nađete u tropskim šumama sa
rastinjem koje je samo tamo moguće sresti. A vulkani? A topla jezera? A vodopadi?
Kurilska ostrva su biserna ogrlica Rusije, dragocena kao Bajkal ili Dolina
gejzira na Kamčatki. I bez obzira na rusku nemarnost i lošu upravu - to uopšte
nije povod da se Kurili daju susedima sa željom da oni tamo zavedu svoj azijski
poredak.
Zaključak
Kada me danas pitaju šta treba učiniti sa
Kurilima, odgovaram: ništa. Lukavo, naravno. Prvo, ostrva treba očistiti od
prljavih tragova ljudskog prisustva: prazne buradi, smeća, zarđalog krupnog
otpada. Drugo, treba promeniti način života lokalnog stanovništva: izgraditi
potpuno različite kuće od onih na kopnu, dati im odgovornost za upravljanje
svojim životima, dati im mogućnost da iskoriste darove prirode na korist, a ne
na štetu čovečanstvu. I, treba objaviti da Južni Kurili nisu "zona",
čak ni pogranična, kao sad, već ekološka teritorija koju će posećivati hiljade
i hiljade turista kako bi uživali u iskonskoj prirodi. Ekoturisti na Kurile već
dolaze, iz SAD, Evrope, Azije. Ali, iako se još uvek mere na desetine, njihov
broj svake godine raste. To mi je potvrdio predstavnik jedne turističke
agencije iz Sahalina, Pavel
Kuzničenko. Postoje ljudi, kao što je jedan Čeh, koji svake godine
dolaze zbog prirodnih lepota ostrva. Taj Čeh štedi novac i dolazi. Potpuno ga
razumem.
Na moskovskom aerodromu Šeremetjevo, na povratku sa
puta na Sahalin, čuo sam kako je jedan mlad čovek, vrativši se sa ostrva,
bukvalno urlao na mobilni: "Ne možeš da veruješ gde sam bio! Na Južnim Kurilima! Ti ne shvataš: na Kurilima! "
Delim njegovo divlje
uzbuđenje, jer ga može razumeti samo onaj ko je tamo već bio. Šteta što taj
usklik uzbuđenja često u Rusiji nadjačavaju sasvim drugi glasovi...