Razaranje
Šta
stoji
iza
"sjajnog"
lica
navodno
najboljeg
muzeja
Srbije?
Sumnjivo lice valjevskog
Luvra
Šta su Potemkinova sela?
Kakav je, u stvari, valjevski Luvr? Ko je valjevski muzej pretvorio u
muzej voštanih figura? Ko je u muzeju sagradio veštačku pećinu, kolibu i lažnu
rimsku kapiju? Ko je uzurpirao Muzejsko društvo Srbije? Kako je muzej voštanih
figura u dva navrata dobio nagradu Mihailo Valtrović? Ko je pobrkao
muzeologiju i muzeografiju? Kakve međusobne veze imaju istorija, muzeologija,
kulturologija i menadžment? Zašto danas valjevski Luvr časti posetioce
kafom, ako se uopšte reše da dođu u muzej? Kako je vampir Sava Savanović postao
maskota valjevskog turizma?
Stanislav Živkov
Potemkinova sela je
fraza koja označava nešto što u stvarnosti ne postoji, već postoji samo kao
privid i opsena. Ova metafora nazvana je po ruskom vojskovođi i knezu Grigoriju
Aleksandroviču Potemkinu, koji je u vreme Rusko-turskog rata 1787-1792. postao
namesnik novoosvojenih krajeva (Krim i priobalje Crnog mora). Potemkin je tada
po opustelim stepama južne Rusije dao sagraditi pored puta (kojim je carica
Katarina II sa svojom pratnjom trebalo da prođe) lažna sela - kulise, sa lažnim
seljacima (manekenima), lažnim pastirima i lažnim stadima (koja su premeštana
po potrebi). Time je obmanuo caricu Katarinu II, koja je prolazeći tuda 1787.
na svom putu za Krim, videla lažnu sliku brze i uspešne obnove kojom je
rukovodio Potemkin.
Bolje ne raditi ništa
nego makar šta
Danas se ta fraza često
koristi za one pojave kojima se pokušava stvariti lažni utisak, a u srpskoj
muzeologiji najidealniji primer za muzeološka Potemkinova sela predstavlja tzv.
valjevski Luvr, odnosno Narodni muzej u Valjevu, koji je po količini
prodate magle i neopravdanom samoreklamerstvu ubedljivo nadmašio sve do sada
viđeno! Sama najava na sajtu valjevskog muzeja predstavlja tipičan primer na
koji način se zamazuju oči neupućenoj javnosti kako bi se gromoglasnim
samohvalisanjem prodala svojevrsna muzeološka Potemkinova sela. Tako, recimo,
čitavo busanje u agitpropovske grudi počinje ovako:
Posle atraktivnog
sadržaja Brankovine i Muselimovog konaka stručni tim Narodnog muzeja Valjevo,
zvanično najboljeg muzeja u Srbiji u 2004. godini, je u Valjevu, u centralnoj
zgradi Muzeja, na površini od skoro 1.000 kvadratnih metara, za Vas priredio
svojevrstan događaj i atrakciju, pri čemu se autori pozivaju na svoja prethodna
muzeološka Potemkinova sela, zaboravljajući pri tome da je sama titula navodno
najboljeg muzeja u Srbiji, takođe mistifikacija nastala činjenicom da je
Vladimir Krivošejev zajedno sa još nekim likovima poodavno uzurpirao Muzejsko
društvo Srbije i pretvorio ga u glasačku mašinu gde manjina od recimo 50
ili 60 prisutnih na skupštinama, zahvaljujući manipulisanju sa blanko
punomoćjima kolega koji nisu prisutni, može da naraste i do 200 glasova i da se
na taj način namesti izglasavanje bilo koje odluke!
Dalje se publika poziva
da proveri zašto je Narodni muzej Valjevo dobitnik plakete Mihajlo Valtrović
- najprestižnije nagrade Muzejskog društva Srbije, za najbolji muzej u
prethodnoj godini.
Zbog ovakvog
samohvalisanja ukazala se potreba da se malko pozabavimo sa oba lica ovog valjevskog
Luvra, jer svako sjajno ili manje sjajno lice ima i svoje naličje, daleko
manje svetlo i blistavo, što se i ovog puta pokazalo tačnim!
Naravno, objašnjenje za
ovakvo hvalisanje nalazi se u knjizi Muzeji i publika, autorke doktorke
Irine Subotić, penzionisane sive eminencije srpske muzeologije, koja u
poglavlju Šta je uspešan muzej i kako se ostvaruje uspešnost, piše: Muzeji
danas usmeravaju svu svoju pažnju na publiku, tražeći načina da, pored
postavljanja svojih eksponata, postavke i izložbe budu i događaji... Prvi takav
događaj u našoj muzeologiji je postavka Seča knezova u Muselimovom konaku
Narodnog muzeja Valjevo.
Ovo uopšte ne čudi jer
je sama dr Subotić ovde očito pobrkala lončiće, što logično dolazi sa godinama,
jer je to navodno muzeološko pravljenje događaja opšta stvar već jedno
70-80 godina i poznato je u svetu, recimo u muzeju voštanih figura Madam Tiso u
Londonu gde su zaista verno, a ne karikaturalno, rekonstruisani čitavi događaji
poput pomorske bitke sa sve audio-vizuelnim efektima. Ako se to zna, onda je
sasvim jasno da gospodin Krivošejev i dr Subotić kasne sa muzeologijom kao
Janko na Kosovo!
Po sasvim nejasnim
mentalnim i drugim kriterijumima ovaj osrednji lokalni muzej je u nekoliko
navrata proglašavan najuspešnijim muzejom u Srbiji, ali kada se bolje prouče
tamošnja "epohalna" muzeološka dostignuća, koncept i realizacija
stalne postavke, jasno se stiče utisak da je ponekad bolje ne raditi baš ništa
nego po svaku cenu makar šta!
Dakle, pravo Potemkinovo
selo valjevskog Muzeja predstavlja navodna prva savremena, multimedijalna,
kompleksna, stalna muzejska postavka u Srbiji pod bombastičnim imenom TREĆA
DIMENZIJA PROŠLOSTI - pogled iz budućnosti. Očito je da je autor te
postavke, diplomirani istoričar prof. Vladimir Krivošejev, magistar
kulturologije, doktor menadženta kulture i muzejski savetnik, ustanovio da je
publika ili potpuno retardirana ili sasvim nedorasla, pa joj stoga sve treba
servirati u trodimenzionalnom audio-vizulnom obliku. Tako je usred monumentalne
stambene palate, jedna od dvorana pretvorena u veštačku pećinu, a u drugoj je
sagrađen enterijer neolitske kuće, a kako bi se dočarao ambijent Rimskog
carstva, usred muzeja osvanuo je totalni kič u vidu trodelne proburaznice kroz
zid u obliku umanjene rimske kapije izlivene od gipsa, kroz koju je potrebno
proći kako bi se susreo srednjovekovni trgovac!
U daljem
"ambijentalnom" uređivanju valjevskog muzeja nekome je palo na pamet
da kao jednu od glavnih atrakcija ove bizarne postavke u jednoj od prostorija
"rekonstruiše" ambijent valjevske bolnice, koja je navodno od velikog
istorijskog značaja. Pošto je očito da su autori ove postavke insistirali na bitnim
momentima iz istorije Valjeva, da li to znači da uskoro onda možemo očekivati
da se u postavku uvrsti i odeljak posvećen još jednom eminentnom valjevskom
liku, recimo izvesnoj Milanki Valjevki, čuvenoj beogradskoj štajgerici, koja je
bila čuvena ličnost iz vremena osamdesetih i devedesetih? Samo bi se tu pojavio
problem kako rekonstruisati ambijent u kome je ona radila!
Ambijentalni utisak
Naravno na potpuno isti
način izvršena je muzeološka prezentacija dela stalne postavke pod nazivom Seča
knezova u Muselimovom konaku u Valjevu koja je svojevremeno priređena
povodom 20. marta, dana oslobođenja Valjeva u Prvom srpskom ustanku. Naravno i
ovde je autor postavke neizbežni Vladimir Krivošejev. Kao po šablonu, i ovde se
pod izgovorom moderne i ambijentalne postavke javnosti prodala prepotopna, u
svetu davno viđena i sasvim prevaziđena stvar, koja čak obuhvata rekonstrukciju
turske apsane u podrumu Konaka u kojoj su bili zatočeni valjevski knezovi
Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin, pogubljeni u Seči knezova 1804.
Dobro je poznato da je Seča
knezova bila neposredni povod Prvom srpskom ustanku, a Muselimov konak
mesto gde su kneževi bili utamničeni. Međutim, bilo bi veoma lepo i krasno kada
bi autori postavke detaljnije pojasnili svoju tvrdnju i objasnili kako je i
kome, posle poslednje noći knezova, počelo da sviće jutro slobode.
Srbiji, kada se tek nakon nekoliko godina oslobodila, ili Turcima jer su se još
tog dana rešili kneževa?
Dalje se navodi kako je postavka
Seča knezova prezentirana primenom muzejskog materijala, voštanim
figurama-replikama, čak i originalnim rekvizitima, dočaravajući konkretne
istorijske scene. Pomoću senzorski upravljanim svetlosnih i audio-efekata,
posetiocima se nudi snažan ambijentalni utisak.
Sve bi to bilo lepo i
krasno kada ne bi bili totalno deplasirano i zastarelo jer je prezentacija
muzejskog materijala uz pomoć ljudskih figura, tzv. muzejskih manekena, stvar
koja je poznata još sa kraja 19. veka i koja je pretežno korišćena radi
prezentacije kompleta narodnih nošnji u etnografskim zbirkama i muzejima poput Zemaljskog
muzeja u Sarajevu, ali se ni tada, kao ni sada, novac nije arčio na izradu
voštanih figura, što je verovatno pomodarija viđena iz jednog putujućeg muzeja
voštanih figura koji je pre nekoliko godina kružio po Srbiji prikazujući
raznorazne uvoštene likove.
Takođe bi bilo vrlo
zanimljivo da se nađe neko ko bi bio u stanju da da neko suvislo objašnjenje
šta uopšte znači deo rečenice "ambijentalni utisak", jer se zna šta
je ambijent a zna se i šta je utisak, ali se takođe zna da te dve stvari imaju
međusobne veze kao zadnjica i milihbrot! S obzirom na sadašnju situaciju u
srpskoj muzeologiji, čini se da bi zaista trebalo izraditi čitavu seriju
voštanih figura eminentnih muzealaca, a konkurencija za uvoštavanje zaista bi
bila velika. Kako bi tek izgledala i kakvu bi tek posećenost imala putujuća
izložba uvoštenih figura sivih muzeoloških eminencija poput dr Tatjane
Cvjetičanin, dr Irine Subotić, dr Vladimira Krivošejeva, Miroslava Zubića,
Lidije Milašinović, Tijane Palkovljević, Vladimira Kopicla, Branke Kulić,
Svetlane Mladenov i drugih?
Naravno, pošto neupućeni
posetioci u životu najčešće nikada nogom nisu kročili u neki ozbiljan muzej,
stoga ni najmanje ne čude zapisi divljenja i adoracije iz tamošnje knjige
posetilaca, što je najbolji dokaz da se u ovom slučaju od izmeta uspešno
pravila torta! O tome da se kod nas naveliko prodaju "muda za
bubrege" najbolje svedoči samoreklamerstvo valjevskog muzeja, mada bi s
obzirom na činjenicu da se gdin Krivošejev čak navodi na Internet
prezentacijama, kao da je maltene od istog značaja kao ustanova kojom rukovodi
(na primer
sajta:http://www.comexworld.com/search2.php?userid=410&lng=10ARODNI MUZEJ
VALJEVO SRBIJA (dir. Vladimir Krivosejev)
Klulturni turizam
Što se samog dr Krivošejeva
tiče, čini se da je on od svega pomalo, ali ničega dovoljno, jer je dotični
Krivošejev, inače rođen u Valjevu 1963 godine, diplomirani istoričar sa temom: Vojvoda
i popečitelj Jakov Nenadović; mentor prof. dr Radoš Ljušić, i muzejski
savetnik, što sa muzejima i muzeologijom i te kako ima veze, zatim magistar
kulturologije (magistrirao 2007. na Fakultetu za medije i kulturu Univerziteta
Megatrend u oblasti marketiga i mendžmenta kulture, tema: Marketing i odnosi
sa javnošću u funkciji posećenosti stalnih muzejskih postavki; mentor prof.
dr Dragan Nikodijević), što sa muzeologijom naravno nema nikakve veze, ali zato
sa prodavanjem magle i te kako ima, te doktor menadžmenta kulture (doktorirao
2011. godine na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti Beograd na
katedri za menadžment u kulturi sa temom: Menadžment regionalnih muzeja u
Srbiji sa osvrtom na aspekte razvoja potencijala kulturnog turizma; mentor
prof. dr Vesna Đukić)... što nema ama baš nikakve veze ni sa čime, baš kao što
su studije menadžmenta skupo prodavanje magle naivcima.
Ovaj naširoko razvikan
doktorat predstavlja idealan primer kako se prazno može prikazati u šupljem jer
bi bilo baš lepo da se nađe neko pa da objasni šta je zapravo menadžent i kakve
on ima veze sa regionalnim muzejima, a kakve sve to veze pak ima sa razvojem
potencijala kulturnog turizma. Doduše, ako se zna da se valjda samo kod nas
poodavno u konferencijaški jezik uvrstila i složenica kulturno uzdizanje,
onda ne čudi i tzv. kulturni turizam. A ako se zna da se pod kulturnim
turizmom zapravo ponajviše krije prisilno dovođenje učenika osnovnih i srednjih
škola da posećuju kojekakve bizarne muzeje i muzejčiće, onda ni najmanje ne
čudi da je tom i takvom tzv. kulturnom turizmu neko čak posvetio doktorat.
Iako se naokolo mlatara
ciframa od više desetina hiljada posetilaca, ubrzo je i vrapcima na grani
postalo očito da je ovakav muzeološki diletantizam postao zamoran i dosadan,
što najbolje potvrđuje lamentiranje, nedavno objavljeno u novinama, kojim se iz
valjevskog muzeja žale da su tokom godine imali svega 4.000 posetilaca iz samog
Valjeva, pa su stoga zaposleni predvođeni dr Krivošejevim pribegli očajničkim
koracima ne bi li publiku vratili natrag, i to tako što će svaki posetilac
dobiti kafu zabadava jer se udostojio da poseti valjevski muzej.
Dr Krivošejev se
svojevremeno "proslavio" svojom izjavom da je Nova postavka
zamišljena kao pionirski korak srpske muzeografije u modernom pristupu
prezentacije istoriografskih tema. O tome da dr Krivošejev zapravo ne zna
šta govori najbolje govori pravo značenje reči muzeografija. Naime, pravo
značenje ove reči je (grč. museion, grafia - opis) opisivanje umetničkih i
prirodnjačkih zbirki i njihovih retkosti, što sa njihovim izlaganjem odnosno
ekspozicijom nema ama baš nikakve veze! Naravno, podršku ovakvim nepočinstvima
svesrdno je u javnosti, finansijski u tajnosti, svojevremeno dao izvesni Jovan
Despotović, bivši pomoćnik bivšeg ministra kulture za oblast zaštite kulturnog
nasleđa, svojedobno najuren iz Muzeja savremene umetnosti, koji se
"proslavio" izjavom kako "Javnost treba da vidi novo
shvatanje muzejske postavke koja nudi mnogo ambijentalniji odnos. Sledeći "slučaj" vezan za valjevski
muzej i dr Krivošejeva bio je tzv. slučaj Vampira u vodama marketinga!
Naime, svojevremeno je u medijima gromoglasno
odjeknula informacija da će na Sajmu turizma u Beogradu zahvaljujući
novoosnovanom klasteru (???) "Valjevo za vas" ovaj grad imati
ekskluzivnog promotera. Naime, nekome je na pamet pala ingeniozna zamisao da se
uz štand na kojem će se nuditi i prodavati turističke lepote ovog kraja,
postavi replika u prirodnoj veličini najčuvenijeg srpskog vampira Save
Savanovića, vodeničara iz sela Zarožja, čuvenog junaka pripovetke Posle
devedeset godina Valjevca Milovana Glišića. Naravno, idejni tvorac ovog
svojevrsnog "bisera" bio je čelni čovek klastera Vladimir Krivošejev
zajedno sa dizajnerom Dušanom Arsenićem! Navodni razlog za izbor ovako bizarnog
lika kao promotera valjevskog turizma bila je želja Krivošejeva i Arsenića da
vampir Sava bude lajtmotiv uz kojeg su želeli da materijalizuju i čuveni
valjevski duh pun samoironije i crnog humora koji nije karakterističan za druge
krajeve Srbije.
A sve to samo zato što će na sajmu biti stotine štandova koji će mnogi
ličiti kao jaje jajetu. Stoga je Sava imao zadatak da na štand Valjeva dovede
što više posetilaca i naprosto ih natera da se što duže zadrže kako bi se kroz
ostali propagandni materijal što bolje upoznali sa onim što može da ponudi
Valjevo sa okolinom. Štaviše, Krivošejev je izjavio da se nada da će vodeničar
i vampir Sava biti na visini zadatka i ispuniti naša očekivanja, te da je Sava
u međuvremenu stekao epitet javne ličnosti. Naime, čim mu je otvoren profil na
Fejsbuku, za nepuna tri dana stekao je preko 500 prijatelja iz svih krajeva
Srbije, pa i inostranstva. Ovaj „oživljeni" vampir prijateljima
odgovara na sva postavljena pitanja, a najradije se odaziva na akcije
dobrovoljnog davanja krvi. Maksimalno se trudi da popravi svoj pređašnji imidž
žestokog krvopije, uz objašnjenje da mu je sve namestio čiča Milovan Glišić i
to iz ljubomore na njegovu lepotu i uspeh kod žena. Dakle, prosto da čovek
ne poveruje sa kakvim se budalaštinama zamlaćuje jedan istoričar i doktor nauka
uz to!!!
Naravno, nasedajući na ovakve jeftine štosove, za
nepostojeće zasluge lokalno veće Evropskog pokreta u Valjevu svojevremeno je
proglasilo Vladimira Krivošejeva
za Valjevca Najevropljanina 2007. godine. Krivošejevu je priznanje dodeljeno,
kako je navedeno u obrazloženju, za očuvanje i negovanje istorijske i
kulturne baštine valjevskog kraja, muzeološke postavke koje oživljavaju
predmete (i muzeje), angažman na razvoju lokalne samouprave i zajednice i
doprinos evropeizaciji Valjeva. Ako je ovo samo doprinos evropeizaciji
Valjeva, postavlja se s pravom pitanje. na šta će tek prava evropeizacija
ličiti?
Depolitizacija kulture na
rečima
Posebna je priča o izradi Lokalnog plana razvoja kulture grada Valjeva koji
je uradio gradski Savet za kulturu uz pomoć parazitskog Zavoda za proučavanje
kulturnog razvitka iz Beograda,
još jednog prodavca magle na republičkom nivou, za koji se već decenijama
uopšte ne zna čemu služi i koji sistematski maltretira sve ustanove kulture
naturajući kojekakve bespotrebne upitnike sa po 10 strana sa stupidnim
pitanjima na koja treba odgovoriti.
Predsednik gradskog saveta, neizbežni Vladimir Krivošejev izjavio je kako
je ceo plan urađen sa nekoliko fokus grupa koje su imale zadatak da ukažu na
probleme u kulturi i koji su pravci da se ti problemi reše. Savet za
kulturu je razmatrao sve te razrade i pojedine stvari su morale da budu vraćene
na doradu jer se zakon promenio u nekim oblastima. Naznačeno je više od 20
problema, a prvi apsolutni problem koji mora biti rešen jeste depolitizacija
kulture. Rešenje ovog problema vidi se u konkursima na kojima će se zaista
birati najbolji u svojoj struci. Ovde bi bilo lepo da se prvo pojasni šta
su uopšte fokus grupe, a kao daleko važnije, ako dr Krivošejev insistira na
depolitizaciji kulture neka onda objasni koliko već mandata vrši dužnost
direktora valjevskog muzeja, te da li je bio u sukobu interesa kada je
istodobno vršio i dužnost predsednika Izvršnog odbora Muzejskog društva Srbije,
te da li je zloupotrebio taj položaj kako bi izdejstvovao da Narodnom muzeju
Valjevo bude dodeljena nagrada Mihailo Valtrović, i to čak dva puta, kao
navodno najboljem muzeju u Srbiji.
Takođe bi bilo veoma zanimljivo videti da li je dr Krivošejev bio u sukobu
interesa kada je vršio dužnost potpredsednika Izvršnog odbora ICOM-a Srbije
(nacionalnog odeljenja UNESKO-vog Internacionalnog komiteta za muzeje), te dok
je bio član Radne grupe Ministarstva kulture za razvoj muzejske mreže Srbije i
Komisije za izradu Nacrta zakona o muzejskoj građi i muzejskoj delatnosti,
potom član Republičke komisije za digitalizaciju kulturne baštine. Ovo pitanje
se pre svega postavlja jer je upravo tih godina u izradu novih postavki u
valjevskom muzeju preko raznoraznih interesno povezanih lica iz Ministarstva
kulture nemilice upumpavana ogromna količina novca kako bi se pravile nove
ambijentalne multimedijalne postavke! Osim toga, na jednoj od internet
prezentacija lika i dela dr Krivošejeva kao "izuzetno" važna stvar
navedeno je članstvo u Rotary klubu Valjevo, a i činjenica da je on
marta 2004. do juna 2006. godine bio poslanik G17 plus u Skupštini državne
zajednice Srbija i Crna Gora i član skupštinskog odbora za odbranu, što je od
posebnog značaja za muzeologiju, u periodu septembar 2004 - mart 2009. član
i zamenik predsednika UO HK Krušik Valjevo, a od 2005. do 2007. čak i v.d. predsednika UO!
Neću da plaćam...
Svojevrsna kruna u bisernoj karijeri dr Krivošejeva bio je čuveni
"slučaj" neplaćanja TV pretplate!!! Naime, Vladimir Krivošejev,
istoričar i direktor Narodnog muzeja u Valjevu, javno je saopštio da prestaje
da plaća pretplatu javnom servisu, Radio-televiziji Srbije.
Krivošejev je na ovaj način protestovao jer mu je uskraćeno pravo da u
televizijskom prenosu fudbalske utakmice Austrija-Srbija u sredu veče na
programu RTS-a sluša himnu Srbije Bože pravde čime su mu
verovatno ugrožena patriotska osećanja i sprečeno da se kulturno uzdiže!
Krivošejev je dopis u kojem navodi da prestaje sa plaćanjem TV pretplate uputio
na adresu pretplatne službe RTS-a, ali i na adrese RATEL-a i Republičke
radiodifuzne agencije. Tada je za medije izjavio: Uredno sam izmirivao svoje
građanske obaveze plaćanja TV pretplate, iako nisam imao utisak da RTS u
potpunosti ispunjava sve zadatke javnog medijskog servisa. Međutim, kada sam
pre početka direktnog prenosa fudbalske utakmice Austrija-Srbija, umesto da slušam
himnu naše zemlje, morao da gledam reklame, uvideo sam da RTS ne ceni ne samo
građane države čiji javni servis predstavlja, već javno nipodaštava najviša
znamenja naše zemlje, te da mu je od svega najvažniji novac koji ubira od
oglašivača . Izgleda da osim Krivošejeva muzealca, Krivošejeva menadžera,
Krivošejeva političara, uskoro možemo očekivati i pojavu Krivošejeva direktora
RTS-a!!!
Od Noje do Avnoja
Narodni muzej u Valjevu ima pet zbirki od kojih je arheološka sa 30.000
predmeta najbrojnija, numizmatička sadrži 5.000, istorijske zbirke sadrže
12.000 predmeta i eksponata, u etnografskoj ih je 1.500 i umetničkoj 900.
Inače, u dva objekta nalazi se po jedna stalna postavka. U centralnoj zgradi je
posebno privlačna postavka "Treća dimenzija prošlosti - pogled u
budućnost", u okviru koje je, kako kažu ovde, obuhvaćeno sve od Noje do
Avnoja, dok je u Muselimovom konaku utaborena postavka "Seča knezova i
Valjevska nahija u Prvom i Drugom srpskom ustanku". U muzejskoj ponudi
nalazi se i restaurirana Kula Nenadovića kao i postavka posvećena delu slavne
srpske pesnikinje Desanke Maksimović u Brankovini.