Kontranapad
Doživotni
Tole u susretu sa doživotnim Platinijem
Ko šiša fudbal, važne su ovce
Provereni model manipulisanja čestitim i
poslušnim narodom odavno se preslikava na sve segmente života i rada. Fudbal
kao najrazvijeniji i najrasprostranjeniji, konačno i najpopularniji sport,
stari je preslikač državnog modela organizovanosti i odnosa. Tako je i danas
kada se fudbalska organizacija nalazi pred izborima, jednako kao i država, što
u izbornoj ponudi nema kvalitet ideja, pameti, sposobnosti, morala - već
servira recepte pređenog puta - tako i u fudbalu nema na vidiku novih,
poštenih, čistih...
Miroslav Vislavski
Predizborno
ludilo na političkoj pozornici Srbije počelo je i pre formalnog proglašenja i određenog datuma za
parlamentarne i lokalne izbore. Psihoza iščekivanja izborne audicije čini
svoje. Potemkinova sela i minhauzenovske laži osvedočenih političkih
prevaranata i prevrtljivaca udaraju po grogiranom i izmrcvarenom glasačkom
truplu.
Jahači
apokalipse nastavljaju svoj krvavi pir nad kukavnom rajom. Hipnotisano roblje u
bunilu korača bespućem, turskom kaldrmom ka svemirskim destinacijama... A
Srbija, kažu, nema alternativu! Narod koji je minulih četvrt veka dizao
"demokratske" revolucije sam protiv sebe, omogućio je prodanim dušama
da mu okače preteški jaram i bace ga u okove tamnice u koju ne dopire ni zračak
svetlosti. Uništena radnička klasa, potlačeni seljak, tužan narod, prihvataju
da mu i dalje sude iste vucibatine i ološ, prevaranti i kriminalci, polupismeni
kapital-nikogovići...
Državna
vladajuća oligarhija je uoči izborne kampanje "počašćena" od svojih
mentora statusom kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, a fudbalska je
posegla za čelnikom UEFA ne bi li obezbedila status Tomislavu Karadžiću. Stari prevarant je "u znak
zahvalnosti za sve što je učinio za dobrobit srpskog fudbala" uručio
zlatnu značku Mišelu Platiniju i maketu igrališta FSS u Staroj Pazovi koje je
nazvano njegovim imenom!
Prevejani
lisac je nakon potpisivanja ugovora o saradnji sa prvim policajcem Srbije
iskoristio dolazak Francuza na samit ministara za sport Evrope, koji je održan
u Beogradu, da se još jednom pozicionira uz čelnika UEFE i pokaže svojim
podanicima i nejakim oponentima koliko je ugledan u vrhu Evropske kuće fudbala.
Mišel Platini je bio iskren kada je povodom iznenadnog priznanja rekao: "Bio sam ponosan i istovremeno malo
postiđen. Nikada do sada nisam prihvatio da se neki sportski objekti zovu po
meni. Do sada je samo jedan teren dobio moje ime, u Klerfontenu u
Francuskoj!"
Srpskoj
javnosti nije bila poznata ideja da se tereni u okviru Nacionalne kuće fudbala
u Pazovi nazivaju po znamenitim ličnostima iz istorije fudbala, pa je nečija odluka da se jedan od terena nazove imenom
predsednika UEFE licemerstvo najveće vrste, primereno najpodlijim motivima
ljudi koji sa pozicije moći manipulišu kako bi ućarili svoj interes.
Ako je
prvi selektor Srbije nakon poklonjene samostalnosti bio Španac Havijer Klemente, onda nije moralo prvo
igralište u kampu FSS da se nazove po strancu, Francuzu Platiniju. Ovim
primerima FSS pokazuje da mu nedostaje malo poštovanja i dostojanstva prema
nacionalnom ponosu i osećanjima najvećeg dela sopstvene organizacije i
članstva. Mnogi su taj gest videli i doživeli kao podmuklo podaničko
dodvoravanje evropskim moćnicima i zauzimanje dobre pozicije uoči odluke o
novim mandatima.
Iz
ovog primera postavlja se više pitanja, a posebno kada se radi o objektima koji
su u svojini države ili određene organizacije. Možda je prvo: ko odlučuje i
koji su kriterijumi kada se donose odluke o davanju naziva sportskim objektima?
Šta će
nama naši velikani?
Teško
bi Tomislav Karadžić mogao pobrojati kakvu je "dobrobit srpskom
fudbalu" doneo predsednik UEFE. Ako je reč o sufinansiranju izgradnje
Nacionalne kuće fudbala, onda se može govoriti o doprinosu UEFE, ali kao jednom
od ciljeva kojima se rukovodi u podizanju uslova za fudbal u zemljama svojih
članica, posebno nerazvijenih kakva je Srbija. Njegovo višedecenijsko
poznanstvo i prijateljstvo sa Ivanom
Ćurkovićem ne znači i njegovo dobročinstvo ili posebne simpatije prema
našem fudbalu. Konačno, da je i o tome reč, da li to znači da je Platinijev
učinak veći i značajniji od učinka velikana srpskog fudbala poput Moše Marjanovića, Aleksandra Tirnanića,
Rajka Mitića, Stjepana Bobeka (koji iako Hrvat, nije nikada napustio svoj
Beograd), Todora Veselinovića,
Vujadina Boškova, Dobrosava Krstića,
Dragoslava Šekularca, Dragana Džajića, Milana Galića, Velibora Vasovića,
Milutina Šoškića, Ilije Petkovića, Dušana Bajevića, Ivana Ćurkovića, Slobodana
Santrača, Jovana Aćimovića, Ilije Pantelića, Dobrivoja Trivića ili mlađih kao
što su Dragan Stojković Piksi, Siniša Mihajlović, Dejan Stanković, Nemanja
Vidić...
O
obeležavanju imena i vrednosti velikana našeg fudbala kao da se u Fudbalskom
savezu Srbije ne razgovara. Javnost o tome nije obaveštena. Fudbalski velikani
iz Srbije pre mogu doživeti počasti takve vrste u inostranstvu, nego u svojoj
zemlji! Podsetimo se samo da je nekada sjajan igrač Milinko Pantić doživeo svoje zvezdane trenutke kao najbolji igrač
Atletika iz Madrida, zbog čega skulptura njegovog poprsja i danas krasi
ambijent na stadionu Madriđana.
Svežiji
primer je slučaj sa Draganom Stojkovićem
Piksijem koji je kao fudbaler doživeo da bude i najbolji igrač japanske Džej lige, a kasnije sa svojom Nagojom u
kojoj je već pet godina šef struke, biva proglašen i za najboljeg trenera u
Zemlji izlazećeg sunca. Zbog toga jedna ulica u Nagoji nosi njegovo ime, a novi
stadion ovog kluba će takođe poneti ime nekada najboljeg fudbalera velike Jugoslavije.
A
kakva je fudbalska pamet u Srbiji i poštovanje zasluga velikana koji su
obeležili istoriju našeg fudbala neka posluži ilustracija novosadske Vojvodine.
U klubu u kome su u stogodišnjoj istoriji postojanja stasavali i proslavili ga Kosta Hadži, Bane Sekulić, Joška Velker,
Franja Hirman, Sima Milovanov, Vujadin Boškov (po njemu je nazvan Vojvodinin trenažni cenar), Todor Veselinović, Zdravko Rajkov, Dobrosav
Krstić, Aleksandar Ivoš, Novak Roganović, Žarko Nikolić, Silvester Takač, Ilija
Pantelić, Dobrivoj Trivić, Ivica Brzić, Petar Nikezić, Zvonko Ivezić, Ratko
Svilar i mnogi drugi sjajni fudbaleri, "zdrave snage" su odlučile
mimo raspoloženja Novosađana da se gradski stadion nazove Karađorđe! U ovom slučaju
nisu prevladali izborni interesi, kao u slučaju "prekrštavanja" imena
fudbalskog terena u Pazovi. Apsurd je i u jednom i u drugom slučaju...
Šta je
to čime Platini utiče na poboljšanje prilika u našem fudbalu? Ništa više od
onoga za šta se zalaže u svom programu razvoja fudbala u Evropi, sa kojim želi
da učvrsti svoju poziciju čelnika UEFE! Da li je rešio problem nasilja na
stadionima u fudbalu i oko njega? Na širem, globalnom planu to je problem koji
postoji u mnogim zemljama, posebno sa labavim sistemom kakav je u Srbiji. To je
unutrašnji problem i pitanje za svaku državu pa i Srbiju!
Zato
Platinijeva ukazivanja, prilikom nedavne posete, na nasilje i huligane,
pokazuju da ni FSS ni država nisu uradili dovoljno da se ova pošast kontroliše
i iskoreni.
Sledeće
preko čega se olako prolazi jesu nameštanja rezultata. Fudbalski
"autoriteti" tvrde da toga nema ili je svedeno na minimum. Povodom
toga Platini je i ovom prilikom iz Beograda poručio: "...Nameštanje je uzelo maha, otuda veliki strah. Vrebaju mreže
kriminalaca, koriste rupe u zakonu i zarađuju ogroman novac. Društvo nije
bespomoćno i ne bi smelo da ostane nemo na dešavanja koja uzimaju maha!"
Dok se
u susednoj Hrvatskoj o tome žestoko talasalo na svim nivoima, a mediji udarali
na sva zvona, Srbija se hvalila da je naš fudbal "regularniji" u
odnosu na neko vreme iza nas! Kao da je "regularnije" regularno!
Pitanje je samo kada počinje nameštanje rezultata, da li od prvog kola ili u
završnici takmičenja? Znaju čelnici da su nam prvenstva bila neregularna! Nisu
oni ni naivni, niti su od juče!
Da li
je finale Kupa Srbije prošle godine bilo regularno? Preko svih neregularnosti i
kršenja normi prešlo se samo nakon dva tri dana galame koju su (ne)opravdano
dozirali predstavnici Vojvodine, a koju je prekinuo svoji autoritetom Ratko Buturović izjavom: "Ne želim da neko strada!"
Kao
odgovor na Batin "zdrav razum", već kroz nekoliko nedelja se iz Kuće
fudbala naprasno saopštilo da će sledeće finale Kupa biti odigrano u Novom
Sadu. Tako se nakon više decenija finale Kupa iseljava iz Beograda! Bila je to
Toletova nagrada za ćutanje i stišavanje bure zbog skandaloznog epiloga
prošlogodišnje završnice najmasovnijeg takmičenja!
Čelnici
FSS su u mnogo navrata pokazali svoj reži(m)ski karakter, pa nam sve govori da
je poznat pobednik Kupa Srbije za 2012. godinu. Biće to najbolji uvod u
predstojeći početak obeležavanja stogodišnjice postojanja najstarijeg
prvoligaša (superligaša) u srpskom fudbalu. Sa druge strane, biće to potvrda i
dokaz da novi pobednik Kupa "ima najbolju upravu u stogodišnjoj istoriji
postojanja" (zamenik predsednika FK Vojvodina), imajući u vidu latentna
osporavanja kredibilnosti rukovodstva Vojvodine, kao i činjenicu da će Voša
prvi put poneti naslov najboljeg u nacionalnom Kupu.
I dok
Tole i njegovi povlače poteze koji su sastavni deo predizborne kampanje,
fudbalska opozicija ćuti. Zapravo, kao da ne postoji! Nema ih već dugo. Povukli
su se ili potpuno predali: Zoran Arsić,
Nebojša Leković, Dragan Bulić, Vladan Lukić, Ratko Buturović, Mirko Vučurević,
Dragiša Binić, Vićentije Petrović... Ne oglašavaju se ni oni koji su bili
deo sistema, ali su u nekom trenutku napustili kompromitovano društvo - kao što
je slučaj sa prof. dr Zoranom Bingulcem ili sa Rakom Đurovićem. Znači li njihovo ćutanje definitivan poraz
ili će kukuriknuti u poslednjem
trenutku?
Čini
se ipak da je za Srbiju takav trenutak iščezao. Ko god da dođe, biće isto -
samo bez Njega. U fudbalu se ništa
neće promeniti - On ostaje večiti!
Interes Tomislava Karadžića je da se obezbedi
pred izbornu trku koja je počela u srpskom fudbalu i da u svojoj 74. godini
ponovo osvoji mandat u kome na najvišim funkcijama našeg fudbala uživa bezmalo
trideset godina!