Esej-rasprava
Draža
Mihailović na sudu istorije (5)
Presuda
pre suđenja
Književnik Ivan Ivanović napisao je raspravu o suđenju komandantu Jugoslovenske
vojske u otadžbini, generalu Draži Mihailoviću. U želji da ovu raspravu učini
aktuelnom, Tabloid će u šest (pet) nastavaka doneti odlomke iz Ivanovićevog
rukopisa. Ujedno,
Tabloid poziva javnost da se uključi u ovu polemiku.
Ivan
Ivanović
Već
sama mogućnost da general Draža Mihailović može da bude rehabilitovan izazvala
je lavinu novih napada na generala. Izrečene su optužbe koje prevazilaze Minićeve
iz Topčiderskog procesa. General Draža je još jednom oglašen krivim, pre
rehabilitacionog procesa.
Ovoga puta napadi su koordinirani, kao da se radi o balkanskoj zaveri. Iako
nisam pristalica besmislene tvrdnje da nas svi mrze jer imamo svoju istoriju,
ne mogu a da ne analiziram novi Topčiderski proces. Najpre ću da nabrojim te
optužbe, bez hronološkog reda, onako kako sam ih percepirao, a zatim da
ih postavim na nekakav psihoanalitički sto, jer odgovor na njih izlazi iz sfere
racionalnog.
Kad
se u Narodnoj Skupštini Srbije raspravljalo o Zakonu o rehabilitaciji, javio se
socijaldemokratski poslanik iz Sandžaka, čini mi se da mu je ime Meho
Omerović, da kaže da je Draža Mihailović fašista, ratni zločinac, i da ne
može da bude obuhvaćen ovim zakonom.
Kad je državna komisija za pronalaženje groba Draže Mihailovića zaključila na
osnovu iskaza nekih svedoka da je Draža ubijen na Adi ciganliji i bačen u krečanu
(kao u literarnoj verziji Vuka Draškovića i Miroslava Todorovića), a
Srpski pokret obnove to mesto obeležio krstom, reagovala je Latinka Perović
izjavom da je Draža ratni zločinac.
Potom su se javile nevladine organizacije iz Srbije, njih 14 (Helsinški odbor
za ljudska prava, Žene u crnom, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beogradski centar
za ljudska prava, Društvo nezavisnih novinara Vojvodine...), koje su kolektivno
potpisale saopštenje, u kojem se kaže:
"...Pokušaj
rehabilitacije Draže Mihailovića poništava antifašističku borbu srpskog i svih
drugih jugoslovenskih naroda. Poslednjih decenija u Srbiji je, međutim, došlo
do revizije i falsifikovanja istorije i marginalizacije partizanskog
pokreta".
Nevladine
organizacije tvrde da je "Mihailović odgovoran za ratne zločine protiv
muslimana i Srba i da se nepobitno borio na strani nacističke Nemačke tokom
ključnih bitaka za Neretvu i Sutjesku u Drugom svetskom
ratu".
U dva navrata je na jednoj beogradskoj televiziji istupila profesorka
antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (u penziji) Zagorka
Golubović sa sličnom tezom.
Beogradski levičarski list Danas doneo je tekst Zlatka Pakovića u kojem
se tvrdi da je program Ravnogorskog pokreta bio "šovinističko
nacionalistički, a njegova suština je Velika Srbija u okviru Jugoslavije".
Tekstopisac podseća da je "frapantna sličnost između ovog programa
četničkog pokreta i njihovih akcija ubijanja civila 1941-1945. s programom i
akcijama protiv civila koje su srpske vojne i paravojne formacije preduzimale
od 1991. do 1995. godine".
Rehabilitacija
shvaćena kao osveta
Kulminaciju napada na Dražu Mihailovića predstavlja Otvoreno pismo SUBNOR-a
Srbije domaćoj i svetskoj javnosti, objavljeno u listu Tabloid, pod naslovom
"Samo kod nas poraženi pišu istoriju", sa potpisom predsednika te
organizacije prof. dr Miodraga Zečevića. U pismu se najpre konstatuje da je SUBNOR
(Savez udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata) Srbije "baštinik
antifašizma i slobodarske tradicije", (valjda jedini?) i da kao takav mora
da reaguje na vest o mogućoj rehabilitaciji "raže Mihailovića. Borci kažu
da eventualno pomilovanje četničkog vođe "nailazi na osudu u susedstvu i
ne može da bude prihvaćeno među evropskim i prekookeanskim saveznicima, koji
su, zajedno sa jugoslovenskim partizanima od 1941. do 1945. slamali fašistički hitlerovski
i teror njihovih upornih i vernih pomagača iz naše sredine". SUBNOR navodi
četvoricu profašističkih aktera koji ne bi smeli da budu rehabilitovani: knez Pavle
Karađorđević, Slobodan Jovanović, Dragiša Cvetković, Draža Mihailović. Za
prvu trojicu je zakasnio, a rehabilitaciju četvrtog će sprečiti po svaku cenu.
Rehabilitacija pomenutih ličnosti predstavlja "osvetu potomaka i vernika kolaboracije
i kvislinštva".
Što se dešavaju rehabilitacije, kriva je država Srbija koja omogućava sudstvu
da "prekraja istoriju". Za borce je istorija završena, nju su napisali pobednici.
Samo pobednici imaju pravo da pišu istoriju, ali kod nas se dešava jedinstveni
fenomen u svetu da je omogućeno poraženima da to čine. SUBNOR se zavetuje
da to neće dozvoliti, pomoć će zatražiti od "zemalja antihitlerovske
koalicije, od država koje baštine tradiciju slobode, veteranskih organizacija
širom sveta, od OUN i Evropske unije". "O neshvatljivim rehabilitacijama
kvislinga i nacističkih okupatora obratićemo se i sudu u Strazburu."
Rehabilitacija Draže Mihailovića non pasaran (neće proći).
Frapantan
je podatak u pismu da SUBNOR Srbije danas ima oko 100.000 aktivnih članova.
Možda nisu svi uživaoci boračkih penzija, ali svakako najveći broj jeste.
Boračke penzije iznose 150% od normalnih, a tu su još i druge privilegije,
danas nešto manje nego u vreme Tita, ali značajne.
Paralelno sa napadima na Dražu u Srbiji stigli su ataci iz drugih bivših
republika Jugoslavije. Tako su u Hrvatskoj reagovale "antifašističke udruge",
pandan borcima Srbije. Više od toga, oglasila se i Hrvatska država. Najpre je
predsednik Hrvatske Ivo Josipović izjavio da "rehabilitacija bivšeg
četničkog vođe Draže Mihailovića ne bi bila dobar potez, zato što je on ratni zločinac
iz Drugog svetskog rata".
Zatim
je ministarka spoljnih poslova Hrvatske Vesna Pusić rekla da "sa
tugom gleda na taj proces" i da "rehabilitacija kvislinga i saradnika
nacista vuče sve zemlje regiona unazad". Kulminaciju reagovanja iz
Hrvatske predstavlja zahtev HDZ (Jadranka Kosor) da Hrvatska povuče svog
ambasadora iz Beograda, odnosno da prekine diplomatske odnose sa Srbijom.
Brojni politički komentatori i analitičari u Hrvatskoj ponavljaju da je
"Srbija sklona fašizmu te da će sve ovo dati legitimitet jednom fašističkom
pokretu - četnicima".
Stigle
su slične reakcije iz entiteta Federacije BIH, Bošnjaci (muslimani)
takođe osporavaju rehabilitaciju Draže Mihailovića. Više začuđuje vest da se
protestima pridružuje i Crna Gora, odnosno predsednik crnogorske Skupštine Ranko
Krivokapić izjavom da bi "Dražina rehabilitacija bila opasna po BIH i
Crnu Goru".
Ako
stavimo pod lupu sve ove izjave ispada jedno: rehabilitacija generala Draže
Mihailovića značiće priznanje Republike Srbije da je ona danas fašistička
država i da joj nije mesto u antifašističkoj Evropskoj Uniji. Kad se uzme
u obzir da Hrvatska iduće godine postaje redovna članica EU, a da Crna Gora
počinje pregovore, ova pretnja nije nimalo naivna, jer ove države mogu da
blokiraju pristup Srbije u EU. A da bi stvar bila regularna, potrudio se da je
overi izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Slovenac Jelko Kacin,
evropskim pečatom. Tako je Srbija dobila ucenu: "Posleratna Evropa
izgrađena je na antifašističkim vrednostima, dok bi rehabilitacija Draže
Mihailovića predstavljala korak u suprotnom pravcu".
"...Nemojmo
biti familijarni"
Kad se
u Narodnoj skupštini Srbije pojavio Zakon o rehabilitaciji, očigledno iznuđen od
Evropske unije, istakao se poslanik iz Sandžaka, socijaldemokrata Meho
Omerović. (O njemu sam već govorio, da to pojasnim.) On je bio protiv zakona
jer se njime rehabilituju četnički zločinci, sluge okupatora, kolaboracionisti...među
njima i Draža Mihailović. Draža je bio izdajnik, borio se na strani okupatora
protiv partizana.
Uzalud mu je
istoričar Nikola Žutić, radikalski poslanik, dokazivao da četnici nisu
bili nemački saveznici (bio je to javni čas iz istorije u Narodnoj skupštini),
Meho je ostao na barikadi antičetništva. On ima je jedan krunski dokaz: Draža
Mihailović se u novembru 1941. godine sastao sa Nemcima i tom prilikom ugovorio
sa njima saradnju u borbi protiv partizana, koja je trajala do kraja rata. Meho
nije istoričar, ali pouzdano to zna, kao da je držao sveću, kao da je
vodio zapisnik i niko ne može da ga uveri u suprotno. U životu sam sreo mnogo dogmatskih
komunista, pa me Meho nije impresionirao, više mi je ličio na vampira. Ipak, činjenica
da neko, posle svega što nam se izdogađalo, može da bude tako zadrti mrzitelj četništva,
i to još u Narodnoj skupštini, duboko me je zamislila. Taj Meho Omerović
nije samo ružna epizoda našeg političkog života, nego neumitna činjenica. Bauk
komunizma kruži Srbijom!
Taj
sastanak je održan 11. novembra 1941. godine u selu Divcima, na putu za
Valjevo. Pre toga su se desili Kragujevac i Kraljevo, krvava nemačka odmazda.
Pukovniku Draži bilo je jasno da je preuranjeni ustanak propao i da će ubrzo
biti slomljen. Dan ranije, 10. novembra, partizani su prekršili dogovor o
saradnji, napali Ravnu goru i zarobili Mihailovićevu arhivu. Samo zahvaljujući
pomoći u oružju od strane oca Nikole Kalabića, penzionisanog žandarmerijskog
majora Milana, koga su Nemci angažovali u Ljigu, četnici su uspeli da se izvuku
iz partizanskog obruča. Jasno je da je Mihailović otišao na sastanak bez znanja
savezničkih partizana.
Pregovori su održani u kafani i trajali su od 19.15 do 20.35 sati. Sa nemačke
strane prisustvovao je potpukovnik Rudolf Kogard, opunomoćenik nemačke
komande, sa još dva tri oficira, od kojih je jedan bio kapetan Jozef Matl,
koji je valjda i napravio beleške. Sa Ravne gore sišli su Mihailović i Mišić
(obojica u uniformi Jugoslovenske vojske), a iz Beograda su došla dva oficira u
civilu.
Draža je
nosio bombu u džepu da je aktivira u slučaju nemačke podvale. Pre toga je sva
ovlašćenja za rukovođenje Pokretom preneo na Dragišu Vasića.
Bio je to razgovor
gluvih telefona. Kogard je zahtevao bezuslovnu Dražinu predaju i polaganje
oružja, što je vođ Ravnogorskog pokreta odbio. Draža je ponudio obustavu
neprijateljstava, raskid ugovora sa partizanima (koji je već bio raskinut), u
zamenu za obustavljanje nemačke ofanzive. Pošto se dve strane nisu
približile, sastanak je propao. Draža Mihailović se više nikad u toku rata nije
sastao ni sa jednim nemačkim komandantom. To je bila celokupna njegova saradnja
sa okupatorom.
Interesantni su napadi na Dražu od nevladinih organizacija (njih 14). Ko čini
taj nevladin sektor? Sve sami bivši komunisti, partizanska deca i unuci, koji
su se u partijskom obračunu između Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića
našli na strani drugog. (Tragična sudbina Ivana Stambolića ne pruža alibi
njegovim sledbenicima.) Pošto su izgubili partijsku bitku, stambolićevci su
zaposeli nevladin sektor, jer se iz njega, kao iz bunkera, može nekažnjeno
pucati po Srbima. Zapad to obilato finansira, pa je biti antisrbin profitabilan
posao. U stvari, savremeni Zapad, pre svega Amerika kao njegova vodeća sila,
čini isto ono što je radio Čerčil sedamdesetak godina ranije: finansira
komuniste. Fond Soroš je u Srbiji komunistička banka. Ipak, taj nevladin sektor
ima jedan problem: Miloševića je progutao Hag!
Karadžić
i Mladić su na istom putu. Šešelj je upokojen u Srbiji (njegova Srpska
radikalna stranka, kao i Vukov Srpski pokret obnove odlaze u istoriju). Za šta
onda tražiti pare? Ali korisnici Soroševog fonda su mnogo vitalniji nego što mi
možemo da mislimo: pronašli su "ražu. Biti protiv generalove rehabilitacije
znači biti antifašista, antinacista, europejac...
Jer,
preci današnjih neokomunista su osudili Dražu kao fašistu, možda će ta laž na
Zapadu još jednom da prođe? I produžiće život, kako duhovni tako i finansijski,
ženama u crnom. Zato se one motaju pred sudnicom, nose transparente protiv Draže,
pevaju partizanske pesme, trude se da utiču na rad nezavisnog suda. Moram da
kažem da mi liče na veštice.
Svojevremeno sam sa nekim prijateljima vodio polemiku oko liberala, nastojao
sam da ih odbranim od komunizma. Jedan od njih je bio Ilija Moljković,
autentični šezdesetosmaš, neprijatelj ne samo Titovog nego uopšte komunizma. On
je isticao tezu da je za vreme liberala
bilo
najviše sudskih progona, zabrana knjiga, bunkerisanja filmova, progona slobodoumnih
ljudi. Liberali nisu bili protiv komunizma, samo su bili frakcija koja se
zalagala za nešto liberalniji kurs Partije. Ja sam, opet, krivicu za progone (i
svima sam bio žrtva progona) pripisivao dogmatskim komunistima, a liberale
branio da nisu mogli protiv Tita. Kad sam sad čuo Latinku Perović na
jednoj televiziji, kako onim svojim piskavim glasom, kojim mi je zagorčavala
čitav jedan period života, još jednom napada Dražu, morao sam da priznam
pokojnom Iliji da je bio u pravu. Latinka Perović je još jednom pocrvenela na lakmusov
papir "raža, u starosti kao što je crvenela u mladosti.
Dok je
Vuk Drašković postavljao krst na Adi ciganliji, na mestu gde je po nalazu
Komisije, ali i po njegovom romanu, zverski ubijen Draža, Latinka je kreštala
na toj televiziji da bi rehabilitacija Draže Mihailovića značila odustajanje
Srbije od evropskog puta. Dok sam je slušao, imao sam utisak da je to rimejk iz
1972. godine, kad je Tito odlučio da liberale pusti niz vodu. Druže Tito - cvrkutala
je Latinka, u mladosti nije kreštala - srpski komunisti Vas vole! A Tito, sa pijedestala
pobednika u partijskom obračunu, ali i komunističkog boga: "...Moljim
vas, nemojmo biti familjijarni!"
Draža
je kriv i za zločine Nedićeve policije!
Profesorka
Zagorka Golubović je priča za sebe. Prosto ne mogu da shvatim šta će ovoj babi
tolika količina gneva protiv čoveka koji joj nije naneo nikakvo zlo. Bilo mi je
žao ove nekad ugledne profesorke antropologije, žrtve, kao i ja, titoističke
represije, kako u jednoj emisiji na televiziji ruši svoje delo, poput krave
koja je dala mleko pa je šutnula vedro i prosula ga. Zašto ne ćuti o stvarima
koje ne zna, koje nije proučila, što je valjda osnovni princip nauke kojom se
bavila? Moram da kažem da sam nekad, kao provincijski profesor, u tu ženu
verovao i mislio da se kao antropolog bori protiv dogmatskog jednoumlja
Komunističke partije.
Slušajući
je na televiziji kako se iz petnih žila upinje da podrži Latinkinu tezu da će
nas Evropa odbaciti ako rehabilitujemo Dražu Mihailovića, shvatio sam da je ona
samo Zagorka iz priče Jovana Popovića "Kad je mogla Zagorka i
mi ćemo" i da joj antropološka nauka nije pomogla da prevaziđe zablude
svoje skojevske mladosti. Problem je bio i u tome što je njen sagovornik u
emisiji bio istoričar Slobodan Marković, član tima za rehabilitaciju Draže, koji, po prirodi stvari, tu materiju mnogo bolje
zna od Zagorke. Ustvari, Zagorka je uopšte ne zna. Tako je profesorka mogla da
istakne samo jedan argument, da ona zna, pamti, kao četrnaetogodišnja
devojčica, da su četnici silovali, ubijali, klali...
Kako
četnika u njenom ratnom i posleratnom Beogradu nije bilo, postavlja se pitanje
gde je to skojevka videla. Naprotiv, beogradska gimnazijalka je mogla da vidi i
čuje kako već od novembra 1944. godine svakodnevno štekću partizanski
mitraljezi i ubijaju sve one koji su partizanski klasni protivnici. Zagorkina
priča o klanju četnika svakako se uštampala u njenu mladalačku dušu iz priča
njenog komunističkog okruženja.
Ustvari,
profesorka je u emisiji podsvesno otkrila u čemu je problem. Sagovorniku je
rekla da je izgubila sestru u logoru na Banjici, pripadnici Nedićeve policije
su je streljali u Jajincima. Svakako da je to bio strašan čin koji se upio u um
gimnazijalke. Kad joj je sagovornik rekao da je to žalosno, ali da Draža nema
nikakve veze sa streljanjima u Jajincima, da su u logoru na Banjici bile
zatočene i porodice Draže i Dragiše Vasića, profesorka je potrgla argument Miloša
Minića sa procesa Draži 1946. godine: jesu porodice četnika bile zatočene,
ali nisu streljane! To je rekao i Miloš Minić Dražinim braniocima, da bi
pokazao da je Dražina žena bila uhapšena, samo kobajagi, da bi se prikrila
njegova saradnja sa okupatorom.
Isto
važi i za letak o nemačkoj uceni Draže i Tita: Tito je ucenjen s razlogom, kao
vođa antifašističke borbe, a Draža da bi se prikrila njegova saradnja. Zato su
komunisti posle rata pocepali Dražinu polovinu plakata i po istorijama,
udžbenicima, novinama, filmskim žurnalima...prikazivali samo Titovu ucenu.
Istina, pritešnjena nadmoći istoričara Slobodana Markovića, Zagorka Golubović
je nevoljno priznala da je proces generalu možda bio aljkav (ne i montiran!) i
da je imao izvesne nedostatke. Moram da kažem da sam žalio profesorku dok sam
je slušao kako poništava svoju opozicionu prošlost. Ne može se to razumeti bez
Frojda, na koga se u antropologiji koju je profesorka Golubović predavala na
Filozofskom fakultetu dok je nisu nasilno otpustili, neprestano pozivala. Fama
da je general Draža Mihailović bio nacista i fašista starija je od profesorkine
antropologije. To je u stvari patologija a ne antropologija.
Dok
sam slušao Borku Pavićević u jednoj sličnoj emisiji sa istom argumentacijom,
vrzmao mi se u svesti moj Pančevački proces za zabranu "Crvenog
kralja". Kao što je poznato, na tom procesu me je kao sudski veštak branio
Borkin otac, profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali i član
Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, Vuko Pavićević. U
sudnici Okružnog suda u Pančevu bila je prisutna i Borka, tada još uvek šezdesetosmašica,
koja je došla da čuje svog oca, ali i da podršku neopravadno optuženom
"Crvenom kralju". Čitaocu da kažem da je profesorova odbrana bila briljantna,
valjda me niko tako uspešno u životu nije branio!
Da li je
Kacin čitao Monteskijea
Pisac
ima pravo na sopstveno viđenje stvarnosti! Tada Borki nije smetalo što njen
otac partizan brani četničkog sina od komunističke osvete. Tek u starosti je
otkrila da njen otac nije smeo to da radi, jer je Draža kriv za sve.
Kako
protumačiti napade iz susedstva, pogotovo iz Hrvatske? Činjenica da su osporavači
Dražine rehabilitacije iz komunističkih porodica (Ranko Krivokapić, Ivo Josipović,
Vesna Pusić, verovatno Jelko Kacin...) i kumrovečki đaci nije dovoljna, jer
pomenute ličnosti su zvaničnici svojih država, pa njihove izjave nose državni
pečat.
Stoga, ako to
razgrnemo, njihov napad je napad na Srbiju, odnosno odbrana svojih otcepljenih država.
Predsednik crnogorske Skupštine, zelenaš, ima problem sa Srbima koji ne
prihvataju da su Crnogorci, sa bjelašima. Ivo Josipović je autor hrvatske tužbe
protiv Srbije za genocid u ratu 1991-95. godine. Svi su izgledi da će Hrvatska
taj spor pred međunarodnim Sudom pravde u Hagu da izgubi, pa predsednik
Hrvatske hita da Srbiju dodatno oslabi. Ako Srbija prihvati da je Draža
nepravedno osuđen, onda je Srbija fašistička država, jer Draža je bio isto što
i Ante Pavelić. To je rekao Tito, to je rekao Staljin, to je rekao Čerčil. Saveznici su
Dražu osudili kao fašistu, šta sad hoće Srbija? Da ispravlja krivu Drinu, da
preinači Topčidersku presudu? A pošto Hrvatska naredne godine postaje
ravnopravna članica Evropske unije, a ni Crna Gora neće dugo da čeka, eto za
Srpsku državu belaja: ako rehabilituje Dražu dobiće veto bar od jedne od ove
dve države, ako ga ne rehabilituje, dobiće veto od same sebe.
Mene ovde najviše brine Jelko Kacin. Ovaj Slovenac je izvestilac
Evropskog parlamenta za Srbiju, njegova reč ima posebnu težinu. Da li će on da
izvesti Evropski parlament da se u Srbiji ponovo uvodi fašizam, jer, eto,
Srbija rehabilituje fašističkog saveznika generala Mihailovića? Dobro,
dozvoljavam da čovek nije čitao Aleksandra Bajta, pa nije baš upoznat sa
četničkim pitanjem, ali nemoguće je da ne zna da je njegova Slovenija, punopravna
članica Evropske unije, prva dala svojim četnicima nacionalne penzije, pa nije
zbog toga isključena iz evropske zajednice država. Kako je uopšte moguće da
ovaj Evropejac ne poštuje evropske zakone, od kojih jedan kaže da je u državama
Evropske unije sudstvo nezavisno? Da li je Jelko Kacin čitao Monteskijea,
ako nije Bajta?
Sve u svemu, u slučaju generala Draže Mihailovića država Srbija polaže svoj
ispit zrelosti, veliku maturu. A da bi se upisala na fakultet, mora najpre da položi
maturu. Bez maturskog svedočanstva nema upisa u Evropsku uniju!
(Nastaviće
se)