Feljton

Britanski sociolog madarskog porekla, Frank Ferenc Fuerudi u knjizi "Politika straha" tvrdi da je zapadna civilizacija pred izborom (3)

Nemocni gradanin u svemogucoj državi

Madarski sociolog Ferenc Fueredi (1947), profesor je na Univerzitetu Kent, u Engleskoj, autor je više knjiga i naucnih radova o društvenim pokretima i njihovim anomalijama. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz njegovog dela (objavljenog u originalu 2005) pod nazivom "Politika straha" (Politics of Fear), jer se autor u njemu bavi fenomenom zastrašivanja gradana u zemljama Zapada, kako od strane politickih elita, tako i od strane medija, a vreme i okolnosti u kojima žive i gradani Srbije, namece pitanje boljeg upoznavanja vladavine strahom.

Frank (Ferenc) Furedi

U Sjedinjenim Americkim Državama, vozaci koji su kažnjeni za uvredu policajca, prisiljeni su da pohadaju kurseve za obuzdavanje besa. U Britaniji je ranije puštanje zatvorenika na slobodu uslovljavano polaganjem kurseva za obuzdavanja besa, odvikavanja od alkohola, droge ili seksualne terapije. Medutim, upravljanje emocijama nije ograniceno samo na sistem krivicnog pravosuda.

Ljudima je "potrebna podrška" da bi se mogli uhvatiti ukoštac s vlastitom ranjivošcu. Predstavljanje terapijskog vladanja kao necega što u osnovi nije problematicno, nalazi se u podlozi kulturnih normi koje nemaju mnogo smisla za kapacitete pojedinca. To je stav kojem je teško prihvatiti ideal samoodredenog subjekta sposobnog za praktikovanje svoje uloge demokratskog gradanina.

Shvatanje individualne subjektivnosti kao slabe, predstavlja nalicje novog oblika državnog poimanja intelektualnog. Ono predstavlja sumnju u sposobnost ljudi da deluju kao odgovorni gradani, cineci to bez podrške profesionalaca koji znaju što je njihov najveci interes. Antidemokratski duh o kojem je bilo reci u prethodnim poglavljima, prožima prakse koje provode državne institucije.

Ljudi nisu u tolikoj meri ukljuceni koliko su "tretirani", "podržavani" ili"savetovani". Kao dominantna paradigma pojavila se visoko individualizovana usmerenost spram javnosti koja ih želi rascepiti i upravljati njima kao korisnicima ili pacijentima.

Dakako, sve dok je javnost dezangažovana od politike, sa ljudima se može postupati kao sa atomizovanim pojedincima. Politika ponašanja u jednakoj meri potvrduje ovaj status. Kao što ga i uspostavlja.

Predstavljanje državne politike kao instrumenta nadležnosti, preobražava odnos zavisnosti pacijenta prema terapeutu, na uznemirujuci, institucionalan nacin. Teško je pomiriti stav pojedinca kao nekog cija emocionalna dobrobit zavisi o institucionalnoj potpori sa demokratskom vizijom gradanina koji ima moc i odgovornost koju treba uzeti u obzir. Preobrazovanje gradanina u pacijenta, može promeniti odnos izmedu ljudi.

Kao što kaže Vanessa Pupavac u svojoj kritici terapijskog vladanja, "ponovno osmišljavanje odnosa izmedu gradanina i države, prati urušavanje konceptualizacije društvenog ugovora u kojem je gradanin autonomni racionalni subjekt". Novi terapijski društveni ugovor u podlozi ima paternalisticku pretpostavku, da ranjivi subjekt treba nekoga da njime upravlja i da treba "podršku" državne birokratije.

Zaista, po svemu ostalom, osim po nazivu, to više nije nikakav društveni ugovor; on izokrece odnos izmedu javnosti i države u proces individualne razmene.

Misaona policija

Važno je shvatiti da politika ponašanja ne ogranicava svoje ambicije samo na upravljanje ljudskim aktivnostima. Ona se takode bavi upravljanjem emocijama i krajnja joj je svrha upravljati na nacinon na koji ljudi razmišljaju. Naravno, to pokušava da napravi svaka vlada, nastojeci svojim autoritetom, institucionalnom moci, propagandom i obrazovnim sistemom, da dobije podršku za svoja shvatanja, istovremeno pokušavajuci da eliminiše stavove koji se tome suprotstavljaju. Medutim, sve donedavno, moderne demokratske vlade nisu težile da svoje aktivnosti prošire na domen nadziranja ljudskih misli. Takva želja da se utice na razmišljanje ljudi, tek je u zadnje dve decenije promenjena uverenjem da unutrašnji život pojedinca nije samo njegova licna stvar, nego legitimni predmet javnog interesa. Taj trend je pogotovo uocljiv u sistemu krivicnog pravosuda u kojem su pojedinci redovno dužni da ucestvuju, terapijskim aktivnostima poput odvikavanja od droge ili se pak na njih vrši pritisak.

U jednom dokumentu britanskih zdravstvenih vlasti piše da je ispravno "pomaganje ljudima da izaberu ono što je za njih zdravo" koje je "sada postala glavna aktivnost ove vlade", te da je cak je povezano i sa ciljevima smanjivanja rasne nejednakosti i izgradnje društvene kohezije.

Nacela koja podržava država (poput zdravog životnog stila ili razlicitosti) cesto dobijaju kvazireligijski karakter i ponekad su pretvoreni u apsolutne vrednosti. Najjasniji iskaz takvog trenda su takozvani "zlocini zbog mržnje".

Kako kaže americki kriticar Paul Piccone, "takozvani zakoni o 'mržnji' pokušavaju homogenizovati unutrašnja psihološka stanja s moralnim porivima i pravnim strukturama koje podsecaju na špansku inkviziciju". Zakoni o mržnji su usmereni protiv neprihvatljivih oblika mišljenja pojedinaca u svrhu zaštite emocionalno ranjivih ciljanih skupina od predrasuda. Takvi zakoni imaju vrlo malu prakticnu svrhu s obzirom da vec postoji bezbroj pravnih sredstava za progon razlicitih oblika nasilja i poticanja na nasilje. Oni, medutim, imaju važnu simbolicku ulogu ukazivanja koji su oblici mišljenja i emocija prihvatljivi a koji to nisu.

Ova sklonost nadziranja mišljenja u odredenoj meri podseca na scenario prikazan u Orvelovom romanu "1984", gde ljudsko ponašanje neprestano nadzire Misaona policija.

"Clan stranke od rodenja do smrti živi pod budnim okom Misaone policije", piše Orwell. "Njegovi prijatelji, odmor, njegovo ponašanje prema ženi i deci, izrazi na njegovom licu kad je sam, reci koje bunca u snu, pa cak i karakteristicni pokreti tela, sve se to pomno ispituje."

U Orwellovom romanu, Misaona policija predstavlja instrument totalitarne kontrole. Taj režim pocivao je na strahu od nestabilnosti i nereda. Današnja situacija ima vrlo malo veze s takvim scenarijom. U današnje vreme, imperativ nadziranja mišljenja pokrece potreba elite da uspostavi kontakt sa javnošcu od koje je razdvojena.

Upravljanje ljudskim emocijama nije usmereno na postizanje nekog posebnog cilja. Njegov cilj je proizvodenje stanja zavisnosti o autoritetu. Za razliku od "1984", autoritarna i nasilna dimenzija nadziranja mišljenja retko se pojavljuje u otvorenom i javnom obliku. Takvo nadziranje ne vrši kontrolu mehanizmima kažnjavanja, nego proizvodenjem osecaja ranjivosti, bespomocnosti i zavisnosti. Njen cilj je internalizacija osecaja vlastite ogranicenosti. Upravljanje emocijama, osim aspekta nadziranja mišljenja, stvara i atmosferu emocionalne korektnosti. Recimo, pretvaranje osecaja mržnje u zlocin pridonosi stvaranju okruženja koje je neprijateljski raspoloženo prema sukobljavanju razlicitih ideja.

Primer ovakve tendencije je pokušaj britanske vlade da zabrani religijsku netrpeljivost sprovodenjem novog zakona koji bi potkopao pokušaje kritikovanja religija i religijskih organizacija. Nezavisno od nacina na koje vlada pokuša opravdati ovakvu, sasvim neliberalnu meru, njen ucinak je i dalje zatvaranje rasprave o stvarima koje su tokom nekoliko stoleca bile predmet kontroverzi. "Država ima pravo da ogranici slobodu govora"; tako glasi nonšalantan odgovor kojim je ministarka Fiona Mactaggart opravdala ovakvu autoritarnu legislativu.

U Britaniji i SAD-u nacelo slobode govora dovodili su u pitanje oni koji su smatrali da reci mogu naneti bol i uzrokovati psihološke posledice, te da stoga žrtve treba zaštititi od takvog uznemiravanja. Cak se i umetnost našla pod lupom. Umetnici su se suocili sa cenzurom i bili su prisiljen da zatvori izložbe zbog toga što njihova umetnost navodno vreda javnost.

Kako kaže Mick Hume, radikalni britanski društveni komentator, "imate pravo da mislite i kažete što osecate, u onoj meri dok to ne vreda nekog drugog - no, definicija vredanja proširena je tako da obuhvata povredu necijih osecaja ili uništenje necijeg samopouzdanja". On kao primere ovog trenda navodi nove zakone o poticanju na mržnju i nova pravila o tome šta smete reci u svakom pojedinom kontekstu, od seminara na univerziteta, do fudbalskog stadiona", zato jer se najneposredniji zadatak s kojim se susrecu oni koji nastoje obnoviti prosvetiteljski stav spram buducnosti sastoji u zagovaranju humanisticke verzije posebnosti. Pre nego što se politika ponovno ustroji, potrebno je stvoriti i osnažiti intelektualnu klimu koja bi bila sklona osecajima koji direktno dovode u pitanje dominantnu paradigmu ranjivosti.

Humanizovanje humanizma i naredovanje straha

Humanizovanje osebnosti, najkriticnija je tema i praktican problem s kojim se suocavaju oni koji bi hteli prekinuti s dominirajucom kulturom fatalizma. Osim iscrpljenosti tradicije levice i desnice, postoji još jedan razlog zbog kojeg bi trebali otvoriti novo polje borbe za razvitak javnog života. Dominirajucom paradigmom ljudske ranjivosti, politika (bila ona levicarska ili desnicarska) ima male prakticne rezultate. Bitno je jesu li ljudi spremni da prihvate konformisticki duh, koji paralizuje društvo zamrzavajuci ga u sadašnjosti i koji nas podjednako lišava naše prošlosti i buducnosti.

Nema sumnje da ce u buducnosti postojati mnoga naucna pitanja o kojima cemo se sporiti. Ali, na neocekivan i izokrenut nacin, danas pravi konzervativci, liberali i socijalisti imaju mnogo više toga zajednickog nego što misle.

Zadatak uspostavljanja humanocentricne javne kulture trebao bi da okupi sve snage onih koje inspiriše tradicija povezana sa istorijskim pokretom, od Renesanse preko Prosvetiteljstva pa sve do modernizma 20. veka. Uprkos velikim politickim razlikama, svi mi imamo zajednicki interes za spašavanjem humanisticke tradicije i njenu obnovu u obliku koji je prikladan 21. veku. Politika straha hrani se mizantropijom i cinizmom u vezi nastojanja ljudi da promene i poboljšaju svoje životne okolnosti. Iz ove perspektive, instinktivni odgovor na takve pokušaje (bili oni izumi, novi proizvodi ili institucionalne reforme) jeste sve vece širenje sumnje koja utire put teskobi i strahu.

Takvi stavovi spremni su izbrisati zahteve za napredovanjem covecanstva, kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti. Postoji rašireno uverenje kako upravo razvoj ljudske civilizacije, posebno napredak znanosti i tehnologije, kao i posledicno podredivanje prirodnog poretka zahtevima ljudskog društva, predstavlja izvor mnogih današnjih problema zagadenja okoliša i društvene dezintegracije. Na dalji napredak nauke i tehnike više se gleda sa strahom negoli s oduševljenjem.

Tako su, na primer, nedavni razvoj genetike ili nanotehnologije doživljeni kao nešto što društvu stvara više problema nego što donosi dobiti. Sumnja prema mogucnosti napretka znaci da se znacajan napredak u postojecim životnim uslovima, uobicajeno interpretira kao nešto samo po sebi loše. Sama cinjenica da su zapadnjacka društva postala zabrinuta zbog starenja populacije, odražava veliki napredak koji je poslednjih godina postignut u borbi covecanstva protiv bolesti.

Od 1950. došlo je do povecanja ocekivanog trajanja životne dobi od cak 17%: takvo povecanje najvece je u siromašnim azijskim zemljama gde je doseglo cak 20 odsto. No, ipak nam se s vremena na vreme kaže da je borba sa obuzdavanjem bolesti bila neuspešna i da se danas suocavamo s novim oblicima kuge i bakterijama protiv kojih ne pomažu antibiotici. U sve vecoj meri nas žele uveriti, kako je rizik za naše zdravlje veci nego ikad prije. Uprkos dubokom osecaju razocaranja ljudskom subjektivnošcu, koje prožima zapadnjacku kulturu, pojedinci imaju nevideni potencijal za uticanje na svoje licne životne okolnosti. Tek sada su nade u izbor i kontrolu postale znacajne za velik deo javnosti.

Autonomija i samoodredenje i dalje nisu puno više od ideala koji mogu nekoga nadahnuti. Medutim, daleko smo odmakli od kamenog doba ideologija i došli u vreme u kojem je potencijal ljudi za transformacijom postao vrlo snažan. Takode smo naucili da istorija ništa ne garantuje. Smislena i svrsishodna promena zaista je riskantan poduhvat. No, svidalo se to nama ili ne, preuzimanje rizika da bismo promenili naše živote i nas same, predstavlja jednu od najvažnijih karakteristika ljudskih bica. I stvaranje istorije je jedan od takvih transformacijskih eksperimenata koji nam pomaže da ostvarimo i definišemu našu humanost.

Politika straha neprekidno proizvodi upozorenja o zdravlju u buducnosti. Teško je biti nepristran i bezbrižan u razdoblju u kojem dominira oprez i strah od promene. Ali zato postoji mnogo vrednih ljudi koji veruju u svoju ljudskost i spremni su plivati protiv struje, korak po korak.

Ostvarivanje drugog prosvetiteljstva cilj je vredan postizanja. Neki od nas su proizvod prvog prosvetiteljstva, a pokušavajuci se suociti sa preprekama koje su sprecile njegovo ostvarenje, mogli bismo steci važne uvide da bismo drugi put bolje obavili taj posao. Politika straha cveta u okruženju u kome se na ljudsko delovanje gleda sumnjicavo ili pak s odbojnošcu. Antihumanisticki preokret, neprekidno svaljuje krivicu na napredak i civilizaciju za svaki strašni dogadaj, od Holokausta do globalnog zatopljenja. On daje zamaha konzervativizmu straha i njegovim temeljnim vrednostima i niskog nivoa ocekivanja. Mizantropsko shvatanje antihumanizma stalno širi uverenje da ljudska ambicija predstavlja oblik pohlepe. Težnje za vecom individualnom autonomijom odbacuju se kao sebicne i neosetljive spram patnji koje proživljavaju oni koji su ranjivi.

Iz ove perspektive, težnje prema poboljšanju životnih uslova što sacinjavaju temeljni motiv ljudi tokom istorije, onaj koji je pokretao covecanstvo od mracnih vremena do civilizacije, sada su postale predmet klevete.U takvim okolnostima, na raspolaganju su nam dva izbora. Možemo se odreci onih osobina koje nas cine ljudima i koje su pomogle transformaciji i humanizaciji sveta i prepustiti se kulturi fatalizma koja dominira današnjim svetom. Ili pak možemo uciniti nešto posve suprotno. Umesto velicanja pasivnosti i ranjivosti možemo pokušati humanizovati naše postojanje. Umesto da igramo ulogu publike koja je prisiljena gledati još jednu predstavu politike straha, možemo pokušati promeniti uslove koji su doveli do njenog nastanka.

A 1.

Strah od promena, vera u sudbinu

Jedan od najvažnijih nacina na koji se doživljava nestanak subjektivnosti jeste osecaj da pojedincem manipulišu i na njega uticu neke tajne mocne sile: ne samo oni koji uticu na javno mnjenje, marketing koji cilja na subliminalne porive i mediji, nego takode i sile koje ne možemo imenovati. Zbog toga ne objašnjive fizicke i psihološke fenomene redovno pripisujemo nekim nespecifikovanim silama kad je rec o hrani koju jedemo i vodi koju pijemo, koje su zagadene sve vecim brojem materija, kao rezultat novih tehnologija i ostalih nevidljivih procesa. Americki naucnik Timoti Melley takav odgovor je nazvao panicno delovanje: "Ono predstavlja intenzivni strah i teskobu zbog ocitog gubitka autonomije, uverenja da delovanje kontroliše neko drugi ili da je ono 'proizvedeno' nekim mocnim i spoljnim okolnostima", kaže Melley.

Takav stav prema kome necije ponašanje i delovanje kontrolišu spoljne okolnosti, simptomaticno je za sve snažniji osecaj fatalizma koji je povezan sa osecajem oslabljene subjektivnosti. Osecaj da smo kao subjekti izloženi manipulaciji i spoljnoj kontroli (što predstavlja samu bit teorije zavere) u skladu je sa percepcijom da smo kao bica ranjivi ili "rizicni". Kako kaže Melley, prepuštanje sudbini takva reakcija "uvelike proizlazi iz osecaja smanjenog polja ljudskog delovanja, osecaja da pojedinci ne mogu proizvesti smisleni društveni cin te, u krajnjim slucajevima, da nisu u stanju kontrolisati vlastito ponašanje". Revitalizacija predmodernih strahova i teskoba o skrivenim snagama koje deluju u pozadini, svedoci o slabljenju osecaja humanosti koji se pojavio u doba prosvetiteljstva. Gubitak mogucnosti ljudskog delovanja nije samo potkopao javni angažman u politici, nego takode i promenio nacin na koji ljudi svet oko sebe cine smislenim mestom. Kriza uzrocnosti, doživljava se kao svet u kojem najvažnije dogadaje oblikuje i odreduje neki skriveni plan. Cini se kao da živimo u svetu senki, nalik onome iz trilogije Matriks, gde se radi o pravoj stvarnosti u kojoj živimo i o tome ko zapravo upravlja i kime. U ranijem razdoblju, takvi su stavovi uglavnom uticali na shvatanje desnicarskih populistickih pokreta koji su u pozadini velikih svetskih zbivanja nazirali jevrejsku, masonsku ili komunisticku zaveru. Danas je teorija zavere postala dominantna, a mnogi od njenih najglasnijih zagovornika mogu se naci medu radikalnim pobunjenicima, i medu kulturalnom levicom.

Današnji antikapitalisticki i antiglobalisticki pokreti nisu ništa manje neskloni teorijama zavere nego, na primer, njihovi protivnici s krajnje desnice. Iz njihove perspektive, velika globalna neokonzervativna zavera postala je generalno objašnjenje za sva zla koja se zbivaju u današnjem društvu. Pojednostavljujuci shvatanje teorije zavere, doliva ulje na vatru sumnje i nepoverenja prema politickoj vlasti. To shvatanje zamenjuje kriticki angažman u javnoj sferi destruktivnom potragom za nekim skrivenim planom. On onemogucava razjašnjavanje istinskih razlika i javni život pretvara u predstavi u kojoj su jedino važni privatni životi i licni interesi politicara kojima se ne može verovati. Zauzvrat, mediji dolivaju ulje na vatru prenoseci uverenje kako nije važno što javne osobe kažu, nego ono što je njihova "prava" namera.

Mediji poticu javnost da potraži skrivene motive. Ništa nije kao što izgleda. Takvo delovanje u kome sumnja i nepoverenje postaju normalni, nema nikakvu kriticku dimenziju. Panicno delovanje predstavlja strah ranjivog subjekta spram neshvatljivih promena koje se zbivaju u svetu. Ne postoji prava alternativa nego samo Sudbina!

(Kraj)

GLOSA

Nakon što je Hilari Klinton upozorila na "raširenu desnicarsku zaveru" postalo je jasno da je politika skrivenih planova postala sastavni delo svakidašnjeg života u Americi.