Razaranje

Najnoviji dogadaji iz raspuštenog harema smenjenog "sultana" Etnografskog muzeja u Beogradu, Miroslava Tasica

Neko je oklevetao Sulejmana

Ko je sve i zbog cega pretrpeo težak duševni bol. Ko je nakon smene najuren iz kancelarije od 50 kvadrata. Ko je i zbog cega dobio nadimak Muzejska Ledi Godiva. Zbog cega se krije jedna fakultetska diploma. Ko je prežderavanjem istraživao nematerijalnu baštinu. Ko je strefio bolovanje i Šancovu kragnu a gde je održan boks mec dostojan knjiga Bore Cosica. Ko je trideset godina radio bez položenog pravosudnog ispita. Zašto je udruženje Cincara pokušalo da se useli u zgradu Etnografskog Muzeja i kako su upuceni na adresu glavnog Cincara. Ko u muzej dolazi sa saksofonom i šta bi na njemu trebalo odsvirati kao ekvivalent pravosudnog ispita.

Stanislav Živkov

U Etnografskom muzeju u Beogradu, gde je nakon imenovanja dr Mirjane Menkovic za vršioca dužnosti direktora, nastala konsternacija ravna panici u parku droga, najzastrašeniji su bili smenjeni sultan Miroslav Sulejman Tasic i njegove hanume sultanije Vesna Mahidevran Marjanovic , Vesna Hurem Barišic Duškovic, te neizbežna sultanija Vilma majka Niškanovic.

Nastala je nevidena panika, ko god je to mogao, zbrisao je na razne strane, slobodne dane, godišnje odmore i godišnje umore a neki i na bolovanje, pošto je vrlo brzo usledilo dovodenje muzeja u red. Tako je, recimo, sultanija Vesna Mahidevran Marjanovic, nakon dugogodišnjeg nerada na utešnom radnom mestu nacelnika Prvog odeljenja, hitno smenjena i još uz to premeštena iz kancelarije od 50 kvadrata u mnogo manju.

Inace, poslednjih dana, medu kolegama se procula i nova plemicka titula sultanije Vesne Mahidevran Marjanovic, koja je postala poznata i kao muzejska Ledi Godiva. Za neupucene Ledi Godiva, bila je stvarna anglosaksonska plemkinja, najpoznatija po tome što je projahala Koventrijem na konju, zaogrnuta samo svojom kosom pošto je njen suprug, Leofrik III nametnuo velike poreze. Kada više nije mogao Godivine molbe za smanjenje, rekao je da ce ukinuti poreze, ako ona projaše gola gradom, što je ona i ucinila.

Medutim, muzejska Ledi Godiva stekla je taj nadimak zahvaljujuci neobicnom obicaju da se na terenu iz cistog mira svuce do gola plašeci pritom svojom nedepilisanom pojavom sve ocevice koji su nakon višegodišnje torture od strane sultana Miroslava Sulejmana Tasica napokon smogli snage da progovore o svemu o cemu se ranije nije smelo pricati.

Takode je izišla na videlo još jedna dugo skrivana tajna a to je cinjenica da nakon više od 13 godina Ledi Godiva uopšte nikada nije predala svoju diplomu Filozofskog fakulteta u personalni dosije, pod izgovorom da je ostala u Muzeju Vojvodine. Kako doznajemo iz dobro obaveštenih izvora sa Filozofskog fakulteta, ova diploma se krije iz prostog razloga, jer je ovdašnja Ledi Godiva diplomirala etnologiju sa prosekom jedva nešto vecim od 6 te da je poslediplomske studije, za koje je kao uslov bio potreban daleko veci prosek, uspela da upiše tako što su joj objavljeni radovi priznavani kao ekvivalent nedostajucem proseku.

Što se proseka studiranja tice, ni strucnjakinja za pletene carape, Dušica Živkovic, nije se nešto narocito proslavila tokom studija, jer je njen prosek jedva nešto veci od 6, 80. Zato je za nepoznate zasluge najpre dovedena za direktorku Etnografskog muzeja da bi nakon tri meseca postala državni sekretar u Ministarstvu kulture, gde se proslavila svojom istrajnom saradnjom sa cistacicom, koju je svako jutro konsultovala- da li je tog dana crveno slovo u crkvenom kalendaru, kako zbog te, za gradansko društvo veoma važne cinjenice, tog dana ne bi donosila nikakve odluke niti potpisivala bilo kakva rešenja. To joj, pak, nije smetalo kada je iz Budžeta Ministarstva, nemilice upumpavala beslovesne svote novca.

Zaposlenici "plemenitog kova"

Sve u svemu, muzej je sve više poceo da podseca na fajtersku arenu o cemu svedoci cuveni slucaj boks meca, poput onog opisanog u "Ulozi moje porodice u svetskoj revoluciji", Bore Cosica, gde se u detalje opisuje boks mec susetke Darosave i njenog najnovijeg ljubavnika. U slucaju Muzeja, radi se o tome da je muzejski savetnik Ranko Barišic zatekao sultaniju Vesnu Hurem Duškovic, kako pretura po kancelariji vd direktorke Vilme Niškanovic, na šta ga je ona gadala i rasekla! On joj se revanširao, nakon cega je Sulejman Tasic pozvao policiju kojoj se Vesna Hurem Duškovic predstavila kao Vesna Hurem Barišic Duškovic, verovatno tako pokazujuci svoju podsvesnu želju!

O tome da se tamo dešavalo baš svašta, zaposleni su se iz dana u dan gotovo svakodnevno upoznavali nakon smene Sulejmana Tasica. O tome govori cinjenica da su u najmanje deset navrata u Muzej dolazili razni clanovi udruženja gradana, odnosno, srpsko cincarskog društva Lunjina, koji su tražili od radnika Muzeja da ih odvedu u društvene prostorije. O tome niko živi u Muzeju pojma nije imao da udruženje Lunjina uopšte ima sedište u muzejskoj zgradi!

Medutim uvidom u dokumentaciju u Agenciji za privredne registre ustanovljeno je da je ovo udruženje zaista registrovano sa sedištem u palate beogradske Berze , te im je nakon toga receno da odu kod glavnog Cincara Sulejmana na adresu Vlajkoviceva 5. Što se samog Sulejmana Tasica tice, pokazalo se da svemu dode kraj pa i njegovim marifetlucima. Tasic nikada nije obavljao poslove pravnika valjano, cemu su dokazi nepostojeci ugovori o radu zaposlenih, koji ovde rade više od 20 godina, kao i to da nikada nije položio pravosudni ispit! Trideset godina je primao izuzetno visoku platu, kao da je stvarno položio pravosudni ispit, te se godinama lažno predstavljao i redom gubio sve moguce sporove koje je Muzej pokretao!

Pokazalo se da Tasic bezocno laže, pa je tako ustvrdio kako se posle dugog odsustva radi obavljanja funkcije državnog sekretara u Ministarstvu kulture, i rukovodenjem Muzeja u svojstvu vršioca dužnosti direktora, vratio na svoje predašnje radno mesto, o cemu je sa Muzejem zakljucio ugovor o radu te u nastavku moli da mu se omoguci nesmetano obavljanje poslova sekretara. Naime, poznato je da je Tasic izbacen iz Ministarstva kulture, zato što se otimao za parking mesto koje finansira Ministarstvo kulture, jer stanuje u zgradi pored nje.

Zbog toga se cak pobio sa vozacem Ministarstva kulture, koji nije imao gde da parkira službeni automobil, dok je drug Tasic bio na funkciji državnog sekretara. Svoju dugu karijeru u Ministarstvu kulture, Tasic je završio za citavih 7 meseci i 21 dan. Dalje, Bratislav Petkovic, tadašnji ministar kulture, koji se nije proslavio u svojoj karijeri upravo zato što je funkciju državnog sekretara dodelio svom drugu iz kraja, nakon pomenutog skandala koji je Miroslav Tasic svojom bahatošcu priredio za širu javnost, šalje istog u Etnografski muzeju u Beogradu - Ustanovu kulture od nacionalnog znacaja, kao po kazni, na mesto vršioca dužnosti direktora.

Miroslav Tasic u svoj svojoj osionosti i ludilu na, ponovo, lažnoj funkciji vršioca dužnosti direktora, ponašajuci se kao da sa zaposlenima iz Muzeja nikada nije radio, ne trepnuvši, trošio je i otimao sva namenska sredstva, te se „ugradivao" sa 10% u projekte kustosa, koje je Ministarstvo kulture finansiralo 2013. i 2014. godine po redovnom planu i programu rada, o cemu se otvoreno „nagadao", te kao „pravnik" pravio izložbe „Njegoš", „Masoni", skidajuci pritom izložbu „Bosanska soba", autora Irene Gvozdenovic, višeg kustosa Etnografskog muzeja u Beogradu, te je otvarao kafice sa svojim pajtosima, koje je potpuno, bez ikakvog pravnog osnova zapošljavao u Muzeju.

Tako je zaposlio Milana Calea, kome je otvorio dva privatna kafica u galerijskom prostoru Etnografskog muzeja, zbog cega su podignute optužnice, kako Tužilaštvu, tako i Agenciji za borbu protiv korupcije, jer je u osnivackom aktu udruženja „Žurnal", jedan od potpisnika i sam Tasic. Dalje, zaposlio je i Milana Žilovica, policajca u penziji na mesto preparatorke Zvezdane Pavkovic, koju je pre toga primorao da potpiše sporazumni raskid ugovora o radu. Zaposlio je i Slobodana Radovica na mesto higijenicara, koji taj posao nikada nije obavljao ali je zato lascivno dobacivao zaposlenima šaljuci im pozive na seks u taštinoj kuci u Obrenovcu , da bi ova aktivnost najpre privremeno bila obustavljena zbog poplava, a trajno kada ga je neko, možda žena oklagijom, nacisto polomio, tako da je nosio šancovu kragnu. Razbio glavu i napravio frakturu lobanje!

Inace, u široj javnosti je gotovo nepoznato da je drug Miroslav Tasic najpre radio u Zavodu za poljoprivrednu kontrolu u Beogradu u Topcideru, u prvom pokušaju citavih 5 meseci i 27 dana, da bi u istom Zavodu, u drugom pokušaju istrajao cak citava tri dana. Kasnije je prešao u Gradevinsku radnu organizaciju „Krajina", gde je isti posao uspeo da zadrži punih 11 meseci. Nakon toga, uspeo je da se zaposli u Etnografskom muzeju, gde je vecina zaposlenih „plemenita kova", zbog cega se samo zahvaljujuci takvom stanju svesti, zadržao citavih 30 godina. Za tih 30 godina u Etnografskom muzeju u Beogradu, g. Miroslav Tasic je cinio nedopustive stvari, poput toga što je otvarao privatne kafane u prostoru Muzeja i za to uzimao „tal", što je javna tajna u Muzeju, uspeo je da u centralnom galerijskom delu republicke ustanove, uglavi i privatnu galeriju „Artmedija", koja je u prostorima Muzeja opstala oko 15ak godina.

Odbrana integriteta, dijagozom "F"

Miroslav Tasic je zasnovao radni odnos u Etnografskom muzeju u Beogradu davne 01.07.1983. godine Odlukom radnickog saveta Etnografskog muzeja na osnovu koje je izdato Rešenje broj 682/1 od 06.07.1983. godine. Zvuci neverovatno ali istinito da od tada pa do 09.08.2012. godine, kada je imenovan za državnog sekretara Rešenjem Vlade RS broj 119-4817/2012, drug Miroslav Tasic uopšte nije imao Ugovor o radu u Etnografskom muzeju. Prvi Ugovor o radu broj 227/1 od 12.04.2013. godine u Etnografskom muzeju je dobio za radno mesto sekretara Etnografskog muzeja, nakon pomenute tuce ispred Ministarstva kulture i Rešenja o razrešenju državnog sekretara broj 119-2541/2013 od 28.03.2013. godine, koje je potpisao Ivica Dacic, tadašnji predsednik Vlade. Dakle, imenovani ni samom sebi nije bio u stanju da sroci Ugovor o radu citavih trideset godina.

Iz ove situacije je kristalno jasno kakav je pravnik bio drug Miroslav Tasic. Onda, nakon mesec dana, od tadašnjeg ministra Bratislava Petkovica, stiglo je famozno Rešenje o imenovanju vršioca dužnosti direktora broj 119-3711/2013 od 20.05.3013. godine, ciji je potpisnik Ivica Dacic, predsednik Vlade, zbog cega Miroslav Tasic dobija novi Ugovor o radu u Etnografskom muzeju. Odredena mu je funkcija vd direktora Etnografskog muzeja u Beogradu, koja je trajala do petka trinaestog, kada je stiglo Rešenje o razrešenju Vlade RS broj 119-5362/2014 od 13.06.2013. godine, koje je potpisao Aleksandar Vucic, sadašnji predsednik Vlade.

Zbog toga, isti ugovor prestaje da važi i pored toga što u tacki 3. piše da zaposleni zasniva radni odnos na neodredeno vreme, što je greška, ili tacnije, nedovoljna promišljenost da se dosegne prava formulacija koja bi trebalo da glasi: „zaposleni zasniva radni odnos za vreme trajanja funkcije vršioca dužnosti direktora"!

Inace, nevezano za tacku 3, isti ugovor nikada nije ni bio validan zbog samih potpisnika. Ugovor su potpisali: za Upravni odbor Irena Gvozdenovic, koja jeste bila clan Upravnog odbora ali nepostojeceg, iz razloga što je prof. Živko Mikic, predsednik istog tog Upravnog odbora, koji je došao u „paketu" sa strucnjakinjom za pletene carape Dušicom Živkovic, tadašnjim vršiocem dužnosti direktora, dao ostavku ubrzo nakon postavljenja. Nakon toga, isti Upravni odbor nikada više nije ni funkcionisao.

Drugi potpisnik je g-dica Tijana Dimic, pravnica, koja je bila na zameni samog druga Miroslava Tasica, i koja uopšte nije bila u stalnom radnom odnosu u Etnografskom muzeju. Treci potpisnik je Ljiljana Ristanovic, šef racunovodstva, koja uopšte nije imala pravo potpisa. Kasnije, kada je stigao novi Upravni odbor u „paketu" sa drugom Miroslavom Tasicem, on se nikada nije setio da zahteva da njegov Ugovor o radu potpišu moguci potpisnici, koje je sam odabrao. Tasicev nerad i nemar najocigledniji je na njegovom primeru, cime se objašnjava cinjenica da je Etnografski muzej zahvaljujuci toj cinjenici izgubio više sporova nego što ih je pokrenuo!

Iz svega proizilazi da, trenutno, g. Miroslav Tasic jedino ima Aneks ugovora o radu broj 1075/2 od 26.08.2014. godine, dakle, Aneks nevažeceg Ugovora o radu broj 381/2 od 27.05.2013. godine, koji je strmoglavo potpisao na oglasnoj tabli, izvodeci performans pritom, nakon skoro tri meseca nejavljanja, nedolaženja u Etnografski muzej, vracanja pošte koju mu je Etnografski muzej slao na kucnu adresu u više navrata i kojom su slata razna obaveštenja i informacije o radnom odnosu...Izmedu ostalog, i Rešenje o prestanku mirovanja radnog odnosa broj 726/1 od 23.06.2014. godine, prema kome je imao rok samo 15 dana da se izjasni da li se vraca na radno mesto sekretara, kao i novi Ugovor o radu koji nije potpisao, prkoseci vršiocu dužnosti direktora, dr Mirjani Menkovic, i ostalim službenicima koji se bave radnim odnosima.

Dakle, Tasic je potpisao Aneks nakon nešto više od dva meseca, tacnije 26.08.2014. godine, dok je za to vreme donosio doznake iz Doma zdravlja „Stari grad", na kojima je stajala dijagnoza „F" . Nakon toga, daje sebi za pravo, ne razgovarajuci sa direktorkom, kao ni sa ostalim radnicima iz Sekretarijata muzeja, da koristi nepostojeci godišnji odmor na kome su falsifikovani potpisi! Na kraju, ispostavlja se da g. Miroslav Tasic nema ugovor o radu zato što ga nije ni potpisao, kako tvrdi u dopisu broj 1194/1 od 26.09. 2014 godine.

Cena duševnih bolova

Iz navedenih razloga, Etnografski muzej u Beogradu nije izvršio odjavu sa mesta vršioca dužnosti direktora u nadležnim institucijama, odnosno u PIO fondu, zato niko nije mogao da zna da li se Sulejman Tasic vraca u Etnografski muzej kao sekretar, dok su njegovi pajtosi bili ubedeni da se nece vratiti „jer je njemu ispod casti da se vrati u Etnografski muzej", kako su govorili, kao i zbog toga što je sve vreme bio na bolovanju, zbog cega je muzej bio primoran da u PIO fondu interveniše tek 09.09.2014. godine, kada je Tasic zakljucio bolovanje. te da se nakon tri meseca uradi odjavu po Rešenju o razrešenju Vlade RS od 13.06.2014. godine, mada je rok za prijave i odjave samo tri dana. Tom prilikom, službenici u PIO fondu su morali da ponište zdravstvenu knjižicu koju je imao po osnovu „postavljenog lica" i da urade prijavu na mesto „organizatora pravnog poslovanja" što je potpuno drugi osnov, i zbog cega je trebalo izvaditi novu zdravstvenu knjižicu.

Za to vreme imenovani se javio na tri konkursa za mesto direktora, nadajuci se da ce svojim „neprikosnovenim znanjem i imanjem kojekakvih masonskih veza", uspeti da se uglavi, makar na jedno od tih mesta. Najviše se nadao Pedagoškom muzeju. Medutim, Miroslav Tasic je, kako u Pedagoškom, tako i u Kulturnom centru grada, ispao u prvim krugovima. Nakon svih neuspelih pokušaja, vraca se u Etnografski muzej u trenutku kada je sam zakljucio da mu je istekao godišnji odmor koji je sam sebi odobrio falsifikovanim potpisima 23.09.2014. godine, noseci pritom i saksofon. Od tada pocinje da dolazi svaki dan, u vreme kada njemu odgovara, uvek noseci saksofon sa sobom, i da odlazi, takode, u vreme koje njemu odgovara, ne radeci pritom apsolutno ništa.

Onda, pocinje da sve oko sebe „smara" dopisima, dostavljajuci ih skoro svakoga dana.

Nakon prvog dopisa, Zahteva za izdavanje i overu zdravstvenih knjižica broj 1194/2 od 09.10.2014. godine, službenici Etnografskog muzeja su pokušali da pribave potrebnu dokumentaciju od imenovanog. To su kopije licnih karata, za njega i sina, kao i potvrda da je sin student, koju g. Tasic nije hteo da dostavi a obrazac M koji je uredno popunjen uzeo je sam.

Nakon deset dana se ponovo obraca direktorki dopisom broj 1194/3 od 20.10.2014. godine koji se zove „ponovljeni zahtev za izdavanje i overu zdravstvene knjižice" i u kome ne okleva da laže da njegov sin ima upalu slepog creva. O tome da je to ordinarna laž najbolje govori cinjenica da redovna procedura ipak traje neko vreme, a da je upala slepog creva stvarna, Tasic bi izvadio zdravstvene knjižice „glavom bez obzira" i ne bi imao vremena da se dopisuje sa Opštom službom Etnografskog muzeja.

Dana, 23.10.2014. godine, drug Tasic obaveštava dr Mirjanu Menkovic, vd direktora dopisom broj 1375/1 da je bio u Republickom zavodu za zdravstvenu zaštitu gde je obavio razgovor sa Snežanom Nikolic, višim referentom, koja mu je saopštila da je odjavljen 14.06.2014. godine, mada je Tasic trebao i sam da zna da mu se zbog Rešenja o razrešenju vršioca dužnosti direktora koje je doneto 13.06.2014. godine od strane Vlade RS, staž nastavlja od 14.06.2014. godine, ali po sasvim drugom osnovu. U istom dopisu g. Tasic pominje i datum 27.06.2014. godine kada mu je „brljano" po evidencionoj dokumentaciji od strane službenika Muzeja kojima je on dao ovlašcenje za elektronski potpis, što je istina koju bi mogla da mu otkrije Snežana Nikolic, viši referent u Zavodu za zdravstveno osiguranje ili eventualno sud stvarne nadležnosti.

Što se elektronskog potpisa tice, g. Miroslav Tasic ne zna šta to znaci i cemu zapravo služi, iako ga je uredno tražio i za sebe, pored toga što na racunaru ne zna da radi, te mu je isti poslednjih 10 godina, uvek služio iskljucivo kao stona lampa. Naime, elektronski potpis postoji samo zbog toga da po evidencionoj dokumentaciji ne bi moglo da se „brlja", te da se tacno zna ko je ulazio u Centralni sistem.

Konacno, nakon Upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu broj 1301/1 od 16.10.2014. godine, Miroslav Tasic podnosi Tužbu Višem sudu u Beogradu 27.10.2014. godine, radi utvrdenja zlostavljanja na radu, zabrane daljeg zlostavljanja i uklanjanja posledica zlostavljanja vrednosti 300.000,00 dinara, u kojoj navodi sve pomenute dosadašnje dopise kao dokaze. Iz svega navedenog, postavlja se pitanje ko koga zapravo zlostavlja u Etnografskom muzeju?

Drug Tasic koji saksofon ostavlja u Etnografskom muzeju šeta oko Etnografskog muzeja, noseci vazda saksofon, koji, naravno, ne zna da svira, sedi sa nekim olinjalim oblajhanim advokatom koji mu leci duševne bolove kako bi mu se bi se zbog minulog rada kao ekvivalent polaganja pravosudnog ispita moglo naložiti da na saksofonu odsvira „Žikino kolo", „Moravac" i „Cacak" !