Postdemokratija

Premijer je mrtav, živeo predsednik

Što Vučić više ponavlja da ga ne zanima mesto predsednika države, sve je izvesnije da će se ipak kandidovati za tu funkciju. On, doduše, ne bi, ali ako narod baš navali... A, navaliće kad on to naruči. A, naručiće kad vidi da bi poraz njegovog kandidata mogao biti početak kraja njegove vladavine. A svog kandidata ni nema, jer niko nije kao on. A, zgodno će mu doći i da pobegne od odgovornosti za obećanja koja njegova vlada ne može ispuniti, pa da krivicu prebaci na neke nove premijere za jednokratnu upotrebu, koje će moći da smenjuje kad god mu zatreba žrtva za na oltar narodnog nezadovoljstva. Uostalom i njemu je jasno da su ovo poslednji izbori koje bi mogao da dobije i tako produži svoj rok trajanja koji je već istekao. Bio bi kompletan idiot da ne zgrabi tu priliku, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador u Tel Avivu. Ako dotle bude živ, dodaje uredništvo svoj komentar

Piše: Mile Isakov

U trenutku kad sam završavao ovaj tekst stigla je vest da je preminuo nobelovac Šimon Peres, bivši predsednik i u više navrata premijer Izraela, pa jednostavno moram i na ovaj način da odam počast jednom od najmudrijih ljudi koje sam imao čast da upoznam. I nije to nikakva digresija jer prisećanje na susrete i razgovore sa njime uvek je poučno, pa i u ovom slučaju o kojem pišem.

Jednom prilikom, na primer, u razgovoru o promenama u svetu, upotrebio je ovu metaforu: “Nije kameno doba nestalo zato što je nestalo kamenja, nego zato što je otkriveno nešto novo". Dakle, Šimon Peres nikada ne bi rekao da mu ne pada na pamet da nešto uradi jer je bio duboko svestan dijalektike kao "nauke o opštim zakonima kretanja, kako spoljašnjega sveta tako i ljudskog mišljenja".

Kad Vučić kaže da mu ne pada na pamet da bude predsednik države, to je isto kao kad kaže da su organizatori noćnog rušenja Savamale kompletni idioti. Odlučno zvuči a ništa ne znači. Sad nas ubeđuje da kao pravi legalista čeka da istražni organi po zakonu utvrde krivicu ili nevinost beogradskih čelnika, što nema nikakve veze sa njegovom dijagnozom, jer ako je neko kompletan idiot ne može više da vodi glavni grad, bez obzira da li se ogrešio o zakon ili nije. Isto će biti i kad se bude kandidovao za predsednika, objasniće nam da je morao da ispoštuje volju naroda koji je to od njega tražio, kao da za takvu volju naroda nije znao i ranije dok mu nije padalo na pamet da se uključi u predsedničku trku. Traži narod od njega i da bolje živi pa mu ipak ne pada na pamet da mu tu želju ispuni, ali to ne sme da kaže da ne bi izgubio dotičnu volju naroda. Nema tu nikakve dijalektike, samo večito istog nastojanja da se osvoji i što duže očuva vlast.

Njutnu je pala na glavu jabuka sa drveta i on je smislio zakon gravitacije, Vučiću da padne i puna gajba ništa. Ni posle kiše kamenja koja mu je u Srebrenici padala na glavu njemu ništa pametno nije palo na pamet, samo kako da to predstavi kao svoje junaštvo pa nas već godinu dana uporno ubeđuje kako se tada nije uplašio i nije saginjao, što bi bilo sasvim prirodno. Sad je to ponovio i na Klintonavoj fondaciji, kao svoje najveće iskustvo sa tog događaja.

Zašto mu je toliko stalo da dokaže da nije kukavica? Pa, zato što misli da su, kao u kamenom dobu, samo borci bez straha i mane predodređeni za vođe, a ne pada mu na pamet da ga doza straha čuva od mana, pa i od kukavičluka. Ja se, recimo, najviše plašim ljudi koji se ničeg ne plaše, naročito onih koji se time hvale, kao što ništa ne verujem onima koji kažu da nikad ne lažu.

Nije, dakle, više nikakva mudrost predvideti Vučićevo ponašanje, samo treba pratiti njegove izjave i tipovati na suprotno od onoga što kaže da će uraditi, odnosno da neće. Naročito kad kaže da mu ne pada na pamet da to nešto uradi, jer na njegovu pamet su padale razne budalaštine, ali mu ne pada na pamet da na osnovu toga izmisli nešto pametno.

Previše je primera kojima je potvrđena takva njegova navika, da govori jedno a uradi sasvim suprotno, od samog početka vladavine kad je obećao da će iskoreniti korupciju i partijsko zapošljavanje, da će doneti zakon o poreklu imovine, da će rešiti 24 sporne privatizacije, da će sprovesti reforme javnih preduzeća i privatizaciju fudbalskih klubova, a da neće dirati u penzije i prava radnika. O njegovim garancijama za napredak privrede i bolji život građana da i ne govorim. Ništa nije bilo kako je najavio, naprotiv, uradio je uglavnom suprotno. Pardon, održao je govor od šest sati i za to vreme nijednom nije išao u toalet, kao što je i obećao. I osvojio je duplo više medalja na Olimpijadi, kao što je i najavio. Dakle, moram priznati, bilo je i nekog napretka,ako ništa drugo bar on je napredovao. Dva puta je u istom mandatu unapređivan u premijera. Vreme je da ide dalje, u nove pobede. Ove se više ne mogu podneti. Vreme mu je za presedanje, dok mu nije preselo.

Ako ima bar malo soli u glavi promeniće električnu stolicu na kojoj sedi i na kojoj je sam uključio struju, za udobnu fotelju sa ugrađenim grejačem i masažerom, odakle daljinskim upravljačem lagodno može da upravlja i vladom. Na usijanoj stolici premijera nema više šta da traži, iskoristio je sve beneficije, a nema više šta ni da ponudi jer obećao je sve što se obećati može. A, tek dolazi najteži deo dugog putovanja u obećanu zemlju. Kao što se kadgod putovalo na more sa dva tri presedanja. Govoreći u tim relacijama, stigao je tek do Vinkovaca, kao da je koristio iste vozove i pruge kojima se putovalo na Jadran još u prošlom veku.

Prvo presedanje iz pozicije prvog potpredsednika u pozu premijera, obavio je u Bogojevu, tada značajnom željezničkom čvoru na kojem se prvi put presedalo na putu za more, koje je bilo velika želja i dostignuće u životu našeg radnog čoveka. I ponašao se isto kao tadašnji putnici iz Srbije koji su, čim bi se smestili u drugi voz, mada su tek krenuli, raspakivali pečeno pile pripremljeno za dugo putovanje. Posle drugog presedanja u Vinkovcima, samo dva tri sata kasnije, načeta bi bila i šunka ili slanina, jer putna groznica pred tako dalek i važan put stvara nervozu u stomaku. A, hvala bogu, mada mu tada nismo pevali himnu, imalo se, moglo se. I stizalo se. Sad, pošto nigde više ne putujemo, ne možemo nigde ni stići. Zato Vučić putuje umesto svih nas. Ali, misli i na nas i svaki put nam donese ponešto. Ranije nam je donosio nove države, tako smo ne pomerajući se iz svojih kuća gostovali u četiri različite države, SFRJ, SRJ, SCG i RS. Sad nam donosi suvenire u obliku priručnika za dualno obrazovanje i promenu svesti, pod naslovom "Srbija za početnike". Ako budemo dobri i uspešno savladamo taj kurs uskoro će nam doneti i "Zlatno doba". Tu brošuru iz njegovih neobjavljenih radova još nam nije pročitao jer ne postizava od silnih putovanja, a za to izlaganje bi mu trebalo bar nekoliko dana. Poseban problem pritom je kako da toliko izdrži za govornicom bez spavanja i pelena, a to mora zbog očuvanja imidža borca bez straha i mane.

Šalu na stranu, nije samo njegova sklonost da dela suprotno onome što govori argument za tvrdnju da će se ipak kandidovati za predsednika države. Naprotiv, postoje nekoliki još važniji razlozi koji navode na takav zaključak. Neki su sasvim lične prirode, takoreći dijagnoza, a neki objektivne iznudice. Naime, okolnosti su takve da je to za njega ne samo najbolje, nego i jedino rešenje da bi produžio svoju vladavinu. Ako ostane premijer pašće za godinu-dve, jer će narod izgubiti strpljenje u očekivanju boljeg života koji je obećao. A ako se lično ne kandiduje za predsednika pa njegov kandidat izgubi, to će još ubrzati njegov sunovrat.

Što se tiče ličnih razloga oni su diktirani psihološkim profilom te infantilne ličnosti, koja kao dete obožava da bude u centru pažnje, koja se hvali bez mere i dostojanstva, a kad mu se to ospori duri i svađa ko pravo derište. Takav ne može da podnese, ni privremeno, da bude u senci nekog drugog, makar i njegovog, a predsednički kandidat i eventualni pobednik će to svakako bit, bar neko vreme. Takav ni ne veruje nikom osim sebi. Znate li još nekog odraslog čoveka koji toliko priča o sebi i svojim osobinama, o tome koliko je vredan i požrtvovan, odgovoran i pošten, častan i neustrašiv. Možda ih je bilo ali su to bar ređe radili, odnosno mi smo ređe bili prinuđeni da ih slušamo u zanosu samoljublja. I uvek je mene bilo sramota u njihovo ime. Tako sam i sad pocrveneo kad je nastupajući u Klintonovom centru za prodavanje magle, već prvu ili drugu rečenicu započeo samohvalisanjem: " Da budem iskren, kao i uvek..." . Hvalite me usta da vas ne poderem, rekao bi naš narod, koji je davno tu pojavu definisao sloganom " Ko o čemu kurva o poštenju, vojnik o skraćenju".

Za čoveka koji ne može da živi bez pohvala, priznanja i aplauza, izborne kampanje su najbolja prilika za to, dok je u modi. A, Vučić se baš nosi ove sezone, mada sve je više i onih koji smatraju da treba da se nosi... Logično je onda da mu je stalo do još jednog priznanja dok je u trendu. I naravno do još jednog mandata od pet godina.

U prilog tvrdnji da će se Vučić, uprkos svemu, ipak kandidovati za predsednika države ide i činjenica da je već počeo pripreme terena za kampanju. Naime, ovih dana je najavio da će od januara iduće a izborne godine, doći do rekordnog povećanja plata i penzija. Znamo već da će to što on naziva rekordnim povećanjem zapravo biti vraćanje samo malog dela od onoga što je oteo prilikom smanjenja, ali u ovoj bedi i to može biti dovoljno da odobrovolji one najugroženije da ponovo glasaju za njega. Zna on da je to samo kusur od onog što im duguje, ali time želi da im poruči da je to početak poboljšanja koje je obećao.

Znaju i oni da to nije ništa naročito ali će ih možda navesti da mu još jednom poveruju i daju još malo vremena. I tako igre prestola u zemlji Srbiji se nastavljaju. Premijer je mrtav, živeo predsednik. (Ipak, da sahranimo premijera, napomena urednika).