Dežurna

Kako je Vučićeva vlada proizvela potpuni državni, administrativni, organizacioni i finansijski haos

Da li je ovo moguće?

Vlada Srbije na sva zvona obaveštava građane i medije da je prepun republički budžet. Kada je on prepun zašto je u Trezoru, gde se vode novčana sredstva Vlade, otvoren novi račun, na koji se uplaćuju prilivi, a sva sudska i druga prinudna naplata je na starom računu, pa poverioci već šest meseci ne mogu da naplate svoja potraživanja? Na ova i brojna druga pitanja, odgovore je potražio ekonomski ekspert Miodrag K. Skulić

Miodrag K. Skulić

Drugi dokaz o praznom republičkom budžetu je dug od deset miliona evra rudarima Rudnika uglja Resavica, a znamo da to republičko javno preduzeće ima devet rudnika uglja sa podzemnom eksploatacijom. Veći deo rudara od njih 3.600, preko advokata tužio je JP Resavica za godinama neisplaćen noćni i smenski rad i povrede na radu, jer im sedam godina nisu isplaćene i dobio izvršna pravosnažna sudska rešenja. Nakon advokata i njihovih troškova potraživanjima rudara pridružili su se privatni izvršitelji. Rudnik je bio okupiran, imovina (oprema, vozila, kompjuteri i utovareni kamioni sa ugljem za otpremu stalnim kupcima) je plenjena i počelo je čerupanje svih rudnika i direkcije ovog javnog republičkog preduzeća.

Vlada u panici šalje ekipe obećavajući da će u nekoliko rata isplatiti taj mukotrpan stečen prihod rudarima, naknade advokatima, sudske troškove i naknade izvršiocima, samo da se prestane sa rasprodajom imovine i prekidom procesa rada u rudnicima. Zar se morala desiti ta bruka, ako je republički budžet toliko naduvan?

Državnom revizoru u republičkom budžetu namenili su pet miliona evra, a to je bacanje para u bunar bez dna, jer iz prethodnih nekoliko godina znamo da taj državni revizor podnosi samo prekršajne prijave, od kojih nema nikakvog efekta, jer nema krivičnih dela za brojni kriminal u ministarstvima i vladi.

Državni revizor Radoslav Sretenović je privatizovao tu izuzetno važnu državnu instituciju. Profesor dr Jovan Gorčić sastavio je ekspertizu na 212 stranica i to dostavio Skupštini, Vladi, ministru privrede i ministru finansija, još pre dva tri meseca. On je dokazao da prema Međunarodnim računovodstveno finansijskim standardima, koje je Srbija prihvatila, nema organa koji planira i kontroliše rad ove institucije!

Naime, Sretenović sam menja Pravilnik, sam planira koga i kada će da kontroliše, pa se posebno okomio na lokalnu vlast u kojoj nema vladajućih partija, već tim opštinama vladaju opozicione partije!

Već dve godine iz teksta predloga republičkog budžeta izbačen je broj zaposlenih u ministarstvima, agencijama, upravama i drugim direktnim korisnicima budžeta, a Vlada širi propagandu da je Svetska banka i MMF teraju da smanjuje broj zaposlenih u republičkim organima, lokalnoj samoupravi i javnim preduzećima.

Najveći dužnik u Republici Srbiji je Javno preduzeće Srbijagas, sa obavezama od 1,6 milijardi evra, iako mu cela imovina vredi manje od polovine tog iznos, a već četiri godine nema ni dinara sopstvenog kapitala. Direktor Srbijagasa, Dušan Bajatović, elektromonter ili tome slično, inače ugledni čelnik Socijalističke partije, umesto tog bolesnog privrednog giganta do sada je "lečio" posrnula društvena preduzeća: Srpsku fabriku stakla iz Paraćina, Azotaru iz Pančeva, Metanolsko sirćetni kompleks iz Kikinde, Industriju crepa „Toza Marković" iz Kikinde....

Pre izvesnog vremena država je poništila prodaju SFS iz Paraćina bugarskom biznismenu, nakon što je garant za ulaganja od 65 miliona evra bila njegova bugarska banka Rubin, koju je sofijski sud uveo u stečajni postupak. JP Srbijagas je naplatio deo duga, a Socijalistička partija imenovala gospođu Vericu Matković, suprugu bivšeg generalnog direktora Železare Smederevo za generalnog direktora SFS. Petrohemija, AD, Pančevo duguje 620 miliona evra, veći deo JP Srbijagas, dok Azotara Pančevo ima dug od nekoliko stotina miliona evra, od čega dobar deo JP Srbijagas. Pre godinu dana Agroživ sa 1.100 radnika otišao je u stečaj, a ti radnici na ulicu. Zar je Bajatović postao stručnjak i za hranu i piliće?

Država već više godina daje nove garancije inostranstvu i domaćim bankama za JP Srbijagas i isplaćuje iz republičkog budžeta sve dospele dugove tim poveriocima. Da li je to domaćinsko poslovanje naše vlade.

Poznato je da pod pritiskom Svetske banke Železnice Srbije rasturene u tri nova samostalna privredna društva, u kojima je Republika Srbija sto odsto vlasnik, a Železnice Srbije, nisu više njihovi osnivači niti upravljaju njima. Ta tri nova samostalna društva su Infrastruktura, Kargo saobraćaj i Putnički saobraćaj, koji su preuzeli i srazmeran deo godinama nagomilanih gubitaka Železnica Srbije, a sa tim gubicima i ogromne obaveze kojima je finansiran taj gubitak. U „starom" preduzeću Železnice Srbije ostalo je 160 zaposlenih i infrastruktura, lokomotive i vagoni na Kosovu i Metohiji, nama nedostupni.

Zatim je u avgustu mesecu 2016. godine, to isto napravljeno u JP Srbijagas. Takođe pod pritiskom Svetske banke, osnovana su dva nova preduzeća: Srbijagas Distribucija i Srbijagas Transport, a deobni bilans i dugovi nisu preuzeti i u APR-u registrovani. To je samo fasada da se obmane Svetska banka, da je počeo njihov zahtev da se realizuje.

Na trećoj strani, najveća glupost u privredi Srbije, realizovana je u JP Elektroprivreda Srbije. Ranija samostalna privredna društva kojima je upravljao EPS, i to: Hidroelektrana Đerdap, Termoelektrana Nikola Tesla, Termoelektrana Kostolac, Limsko-drinske hidroelektrane...spojene su u jedinstveno preduzeće EPS, a Elektrodistribucije Novi Sad, Niš i Kragujevac, pripojene su Elekrodistribuciji Beograd.

Pre tri godine, EPS je procenjen na 11 milijardi evra i to upisano u Registar APR. Neko iz Vlade Srbije je naložio da se to smanji za dve milijarde evra. I to je sprovedeno. Ali je ove jeseni potpisan novi ugovor o proceni vrednosti imovine EPS-a, sada jedinstvene proizvodnje, jedinstvene distribucije, hotela na Staroj Planini drugih privezaka sistema. Taj posao poveren je Ekonomskom institutu iz Beograda (čije je sedište u zgradi stare Narodne skupštine, čitaj: privatno preduzeće u zgradi Skupštine Srbije!). Vlasnici tog Instituta kupljenog na aukciji su Danko Đunić, već odavno odbegao u inostranstvo (živi u Grčkoj), bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović i izvesni gospodin Lazarević. Pre bega u inostranstvo zaključeno je poravnanje te je Vlahović istupio, a Đunić i Lazarević ustupili Institut braći Gobeljić. Ta braća su zaključili sa državom ugovor o novoj proceni vrednosti imovine, kapitala i obaveza Elektroprivrede Srbije.

Kako su moguća dva aršina, da se Železnice Srbije i JP Srbijagas decentralizuju, a Elektroprivreda Srbije centralizuje?

Na prvi pogled pada u oči pad neto dobiti u 2012. godini, zatim nagli pad u narednoj 2013. godini, po svemu izgleda da su u vezi sa otpisom potraživanja JAT-a i novoj kompaniji iz Emirata.

Ukupan godišnji prihod u 2015. godini bio je 9,1 milijardu dinara, ili po srednjem kursu Narodne banke Srbije, oko 66 miliona evra. Na tom prihodu, u toj godini ostvarena je čista dobit, nakon oporezivanja, 3,3 milijarde dinara, ili više od 27 miliona evra. To čini 40,55 odsto ukupnog prihoda, što je izuzetno, izuzetno visok nivo profita sadržanog u ukupnom prihodu, koji se skoro u celosti sastoji iz pružanja aerodromskih usluga. Šta je sa brojem povećanih 623 radnika u 2015. godini? Zvanično stoji da je 31. decembra 2015. godine bilo 1.871 zaposlen, od čega: 1253 zaposlena (491 stalno zaposleni, 762 na određeno vreme, 164 na privremenom radu 454 preko omladinskih zadruga..).

Verovatno je revizor, ili neko drugi, naložio da se i radnici na određeno vreme moraju uključiti u prosečan broj zaposlenih, što Aerodrom nije radio u godišnjem obračunu za 2014. godinu. Na dan 31. decembra 2014. godine, bilo je 1.682 zaposlena, od čeg 473 stalno zaposleni, 2 na određeno vreme, 594 preko OZB Komerc, verovatno neka omladinska zadruga i 205 na privremenim i povremenim poslovima.

Ako je Vlada, kao kroz protočni bojler progurala Zakon o upravljanju aerodromima, opravdano se sumnja da bi Aerodrom „Nikola Tesla" izložila prodaji, kako desetogodišnja neto dobit dostiže oko 300 miliona evra, sa kamatom, i sa kamatom na kamatu, dolazimo do cifre od pola milijarde evra, ispod koje cene se Aerodrom "Nikola Tesla" ne sme prodati, uz obavezu da ostane pet godina isti broj zaposlenih. Dakle, 1.871.

Ali, Vlada je unela u zakon skrivene klauzulu, jer za pola milijarde evra, nema kupca, posebno ne firme iz Emirata ili Istambula, pa je predviđeno davanje u koncesiju ovog aerodroma, a time gubljenje i dobrog oslonca novim avionima dobijenim iz Rusije. U toku 2017. godine bićemo svedoci već do sada sklopljenih aranžmana. Valjda neće biti tajnih klauzula, kao za Fijat, Beograd na vodi i neke druge marifetluke.

Kada je 3. januara 2003. godine proglašena likvidacija četiri poznate beogradske banke (Beobanke, Jugobanke, Investbanke i Beogradske banka) a istovremeno i Borske banke, akcionarima je, sasvim razumljivo, prestalo pravo upravljanja tim bankama, ali im nije prestalo pravo nad njihovom imovinom. Ako je to tako, stečajni, odnosno likvidacioni upravnik i stečajni sudija, ne bi mogli iz daljeg procesa stečaja, odnosno likvidacije, udaljiti akcionara i njihovo pravo na imovinu.

U današnjoj našoj sudskoj praksi imamo na stotine slučajeva gde se vodi stečaj akcionarskog društva, da stečajni upravnik i stečajni sudija brišu akcionare, i njihovo pravo na upravljanje, ali istovremeno brišu i njihovo pravo na imovinu. Stotine akcionarskih društava brisano je u Agenciji za privredne registre, a vode se u Centralnom registru hartija od vrednosti kao aktivna!

Navodim samo primer PIK Kikinda, koji je u APR-u brisan 06.08.2007. godine...U APR-u više desetina bivših AD se vode kao aktivna d.o.o., a u Centralnom registru hartija od vrednosti su aktivna akcionarska društva. Najveći deo njih je prošao stečaj kao AD, pa je u procesu kupovine postao d.o.o., ali je i dalje u Centralnom registru hartija od vrednosti ostao kao aktivno akcionarsko društvo.

Drastičan primer je Fabrika automobilskih delova iz G. Milanovca (FAD), koja je bila u većinskom vlasništvu jednog biznismena iz Beograda (Vlajkovićeva ulica broj 12). On je hipotekarno opteretio FAD i to privredno društvo je otišlo u stečaj. S obzirom da mu je FAD u susednom dvorištu, poznati privrednik iz G. Milanovca, kupio je FAD iz stečaja i kao takav u APR-u upisao kao d.o.o.!

Da bi problem bio veći, akcije FAD-a taj biznismen uneo je kao nenovčani kapital u svoju privatnu firmu. Danas Metalac AD ne zna da su bivše akcije FAD-a u tuđoj imovini, u APR-u se i dalje velika vrednost FAD-ovih akcija vodi kao nenovčana imovina tog privatnog preduzeća! Sličan je slučaj sa Industrijom crepa „Toza Marković" iz Kikinde, koja je na dan donošenja rešenja o proglašenju stečaja u Privrednom sudu u Zrenjaninu (Posl. br. St.3/2014) dana 11.04.2014. godine zapošljavala 867 radnika.

Svako razuman, ako je takvih još ostalo u Srbiji, mora danas da se zapita: da li je sve ovo moguće!