(P)likovi

Vučić i njegovi kumovi ne shvataju koji će vetrovi dunuti sa zapada krajem januara

Omča se steže

Sat otkucava, omča se steže, bliži se kraj vladavine Aleksandra Vučića. Stislo ga je sa svih strana. Stranka mu je u rasulu, najbliži saradnici se otimaju kontroli, strani centri moći već pripremaju prelazno rešenje za postvučićevsku Srbiju, a i najverniji prijatelji i kumovi su shvatili da im, kad brod tone, nije bezbedno da budu uz kapetana, opisuje Vođine poslednje dane kolumniosta Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Sve te nesreće Vučić je očekivao i pripremao se, ali svejedno nije našao spasonosna rešenja. Za poslednje četiri godine izvršio je nekoliko kadrovskih čistki, kojima je ispunio dva sebi izuzetno važna cilja: nametnuo se kao jedini i nesumnjivi autoritet i ratosiljao se svih nesrećnika kojima je, dok su mu bili potrebni, obećavao brda i doline.

Da je normalan, sad kad mu niko ne smeta, iskoristio bi priliku da svoj kartel organizuje na čvrstim osnovama.Međutim, karakter mu je jači od inteligencije. Na funkcije s kojih je oterao prvoborce-parazite postavio je njihove moralne klonove, jednako alave i nestrpljive. S njima još nekako uspeva da izađe na kraj, ali nema rešenja za probleme koje mu prave najznačajniji saradnici.

Najveće muke mu zadaje svemoćni dvostruki kum Nikola Petrović. Kako mu je rasla politička i finansijska moć, tako su mu se povećavale i ambicije. Moderniji od Vase Ladačkog, nije želeo samo njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce vezane čilaše; Petrović je to prevazišao, pa mu se prohtelo da uzme funkciju generalnog direktora Elektroprivrede Srbije. S tog mesta imao bi još veći uticaj na resor kojim se bave sve njegove firme, koje je, posle dolaska na čelo Elektromreže Srbije, na upravljanje prepustio ljudima od poverenja. I do sada, zahvaljujući statusu konsiljerea, uspešno je razvijao svoj biznis, ali uspon na vrh EPS-a potpuno bi mu odrešio ruke. Posle brutalne medijske kampanje u jeku izborne kampanje, smenjen je Aleksandar Obradović i otvoren je put Nikoli Petroviću. Međutim, preprečio se Vučić. Da bi obuzdao drugovenčanog kuma, funkciju generalnog direktora EPS-a prepustio je Miloradu Grčiću.

- Ne kukaj, tvoja „Hidrotehnika" radi odlično, dobijaš sve poslove, opusti se i uživaj - rekao je tada Vučić kumu Petroviću.

Nije ga utešio. Piroćanac je podvio rep, nadajući se da će posle izbora ipak uspeti da uzme EPS. Naprednjački kartel je formirao novu vladu, Grčić se raskomotio u gospodarevoj milosti, njegovu smenu niko ne pominje, pa se Petrović unervozio. Nezadovoljstvo je držao pod kontrolom jer se u međuvremenu opet otvorila mogućnost da za male pare kupi Diposovu luksuznu vilu u Ulici Beogradskog bataljona 63. Kao pre dve godine, Vučić je i ovu akciju, na žalost mnogih tajkuna, stopirao u poslednji čas.

Petrović je Vučićev gest shvatio vrlo lično. Demonstrativno je odlučio da abdicira s mesta direktora EMS. U vrhu Srpske napredne stranke odmah su krenule priče o definitivnom razlazu dvojice kumova. Umesto da sportski prihvati poraz, uveren da je jači, odnosno da ima jače zaštitnike od Vučića, Petrović mu je postavio ultimatum. Odustao je od namere da preuzme EPS, sad želi Privrednu komoru Srbije.

Ne samo što je PKS uticajnija od Vlade Srbije, nego ima i pogodnosti koje Petrović obožava-direktno je uključena u pregovore i provizije, računi su uvek pokriveni, nema knjigovodstva i ostalih opterećujućih tragova...Dvogodišnje iskustvo na mestu potpredsednika PKS omogućilo mu je da upozna sistem iznutra i nauči kako da ga koristi za ostvarenje ličnih interesa.

Vučić bi lakše pristao da mu da pola svoje jetre ili, još bolje, celu Ksenijinu, nego da mu dozvoli da dođe na tako značajan položaj. Ipak, neće mu biti lako da mu se suprotstavi. Za saveznike ima samo Gorana Veselinovića i Slavišu Kokezu. Veselinović je koristan za šaptačke diverzije, odnosno širenje tračeva. S autoritetom gospodarevog večnog druga i prvog operativca za poslove u sivoj zoni, on naprednjacima i novinarima plasira priče kojima podriva Petrovićev autoritet, ali na tome se završava njegova upotrebna vrednost. Mnogo eksplicitnije nastupa militantni Kokeza.

Jednu svađu, dok je Petrović u vučićevskom stilu piljarice vređao njegovog tajkunskog mentora Slobodana Kvrgića, Kokeza je prekratio svojom omiljenom uzrečicom:

- Obrisaću te!

Petrović, svestan da Kokeza ne priča uludo i da su neki moćni tipovi na svojoj koži iskusili težinu te pretnje, diskretno je pobegao s megdana. Umesto na Kokezi, bes je iskalio na Vučiću.

Zahtev za imenovanjem na mesto predsednika PKS pojačao je pretnjom da će, ako mu ta želja ne bude ispunjena, raskinuti prijateljstvo i napustiti Srbiju. Kao i odlazak iz EMS-a i ove tvrdnje potkrepio je konkretnim postupcima. Razglasio je da je prodao stan u „Crvenkapici" i da će izvesno vreme provesti u Sjedinjenim Američkim Državama.

Vučić je razumeo poruku, setio se da se tako i Beba Popović, kad je dogorelo u DOS-u, distancirao od Zorana Đinđića. Zna se, kao što kaže jedan od najznačajnijih Vučićevih savetnika, da se u Ameriku sklanjaju samo oni koji od CIA traže status zaštićenog svedoka. A, kum bi imao o čemu da svedoči. Reketiranje Marka Krandala i Lidije Udovički uništilo je posao u koji je njihova kompanija CWS uložila oko 300 miliona dolara. To se ne oprašta, kao ni pranje para i prebacivanje u strane banke od Dubaija do Hong Konga, nameštanje tendera, zloupotreba pravosuđa i policije, mafijaški državni udar u Savamali... Tragova je mnogo, Petrović ih sve zna.

Zna i Vučić da bi ga kumovo pevanje skupo koštalo. Iako Petrović nema političke ambicije, njemu SNS služi samo kao repromaterijal za zidanje vlastite poslovne imperije, njegovo odbacivanje omerte sigurno bi izazvalo haos u stranci. Preslab da rizikuje, Vučić će, po svemu sudeći, morati da pristane na ucenu i da Petrovića postavi na mesto predsednika PKS.

U kakvu paranoju je upao najbolje ilustruju Vučićeve reakcije na tekst „Kad bude mrtav i beo" iz prošlog broja „Tabloida". U sredu, 14. decembra, dan pre nego što je naš magazin stigao na kioske, diktator je pročitao taj tekst i sazvao sastanak trusta naprednjačkih mozgova. Na ribanje su pozvani Goran Veselinović, Nebojša Stefanović, državni sekretar u MUP-u Jana Ljubičić i nesuđeni generalni sekretar Narodne skupštine Radoslav Vujović. Posle histeričnog ispada, Vučić im je naredio da otkriju ko i kako poverljive informacije dostavlja novinarima Magazina Tabloid. Da bi i ostali saradnici shvatili ozbiljnost njegove kritike, sutradan je na improvizovanoj konferenciji za medije u Skupštini Srbije javno zakukao zbog naslova „Kad bude mrtav i beo", dobro pazeći da ne pomene nijedan navod iz teksta koji je razotkrio stepen njegovih mentalnih poremećaja.

Istovremeno, izdaju je doživeo i od Vojislava Šešelja, svog omiljenog opozicionara. Naivno uveren da je mudriji i veštiji, da može nadšešeljiti Šešelja, Vučić ga je dve godine koristio kao močugu za gruvanje po svim protivnicima, uključujući i Tomislava Nikolića. Naravno, Šešelj je samo čekao zgodnu priliku da po ko zna koji put opravda status doajena srpskog politikanstva.

Pripreme za predstojeću kampanju za predsedničke izbore vođa radikala počeo je tako što je u medije plasirao temu o poteri za političkim nalogodavcima atentata na Zorana Đinđića. Šešelj će tim lešinarenjem dobiti priliku da čereči mrtvog „mafijaškog premijera" i njegove žive naslednike u Demokratskoj stranci i njenim derivatima. Neoprezni Vučić je upao u klopku, pomislio je kako će ta predstava skrenuti pažnju s nerazjašnjene afere u Savamali i dozvolio je da se Šešelj razbaškari po režimskim medijima, ne shvatajući da se čerupanje neće završiti samo na Nebojši Čoviću, Velimiru Iliću i ostalim zajedničkim protivnicima. Za potrebe predizbornog spektakla vođi radikala potrebno je osnivanje skupštinskog anketnog odbora, gde bi on lično, kao u vreme istrage ubistva Pavla Bulatovića, propitivao koga hoće i šta hoće. Kad okupira scenu Šešelja ništa neće sprečiti da se zadrži na ciljanim metama, već može i da ukaže i na ulogu koju je tada imao Aleksandar Vučić, koji je javno, čak i u sudu, optuživao Đinđića da je vođa mafije i najveći kriminalac u Srbiji, koga treba, kako je govorio, istrebiti kao gubu iz torine.

Oživljavanje radikalskih uspomena je poslednje što treba Vučiću, koji se godinama trudi da se domaćoj javnosti i stranim diplomatama predstavi kao autentični naslednik vizonarske Đinđićeve politike. Kad je shvatio šta mu je Šešelj pripremio, Vučić je upomoć pozvao saveznike Tomislava Nikolića i Dragana Šutanovca.

Nikolić je jedva dočekao priliku da pomogne predlogom da Tužilaštvo pokrene novu istragu. Tužilaštvo je pod apsolutnom kontrolom vlasti, tamo niko neće smeti ni da pomene Vučića, baš kao ni u istrazi ubistva Slavka Ćuruvije, streljanog vlasnika „Dnevnog telegrafa", koji se zamerio mnogim političarima, ali samo mu je jedan javno pretio osvetom - tadašnji ministar protiv informisanja Aleksandar Vučić. Nikolić se nada da će mu Vučić zauzvrat dozvoliti da se opet kandiduje za predsednika, pa da još pet godina o trošku građana uživa u svim državničkim beneficijama.

Priliku da dokaže spremnost na saradnju i uđe u milost vladara, Dragan Šutanovac je prigrabio s još većim ambicijama. Do juče nije znao šta će sa sobom i strankom na čijem čelu se našao. Na prvom izbornom testu, kad bi se lično kandidovao, doživeo bi totalni fijasko, a za Demokratsku stranku bilo bi poražavajuće da prizna kako u svojim redovima nema dovoljno jakog predsedničkog kandidata. Iako javno demonstrira spremnost da učestvuje u podršci tzv. zajedničkog opozicionog kandidata, Šutanovac nije spreman da stane iza Vuka Jeremića, koga nije hteo ni za potpredsednika DS-a. Takođe, ne pada mu na pamet da podrži Sašu Jankovića, jer, kako objašnjava saradnicima, zaštitnik građana namerava da posle izbora formira vlastitu stranku, koja će biti konkurentna DS-u. Pored toga, Šutanovac ne propušta priliku da naglasi kako „nije sve čisto i razjašnjeno u aferi sa samoubistvom Jankovićevog prijatelja". Da stvar bude gora, Vučić je najavio mogućnost održavanja novih vanrednih parlamentarnih izbora, a Šutanovac nije toliko naivan da se ne bi zabrinuo pred cenzusom.

Spas je, kao i uvek, potražio u američkoj ambasadi. Svoje strane mentore podsetio je na plan koji je na istom mestu skovan pre osam godina. Da ne bi bilo zabune poneo je transkript snimka razgovora koji su 19. marta 2008. obavili Aleksandar Vučić, Miodrag Rakić i Tomas Tifke, agent CIA, koji je od 2007. do 2014. radio u Zagrebu, Sarajevu i Prištini, a trenutno vodi odeljenje svoje agencije pri ambasadi u Berlinu. Na tom sastanku, u ime DS-a, Vučić je dobio obećanje za finansijsku i logističku podršku transferu iz radikalskog u naprednjački status. Istovremeno je napravljena i strategija o redefinisanju srpske političke scene. Osnovna ideja se zasnivala na formiranju dvostranačkog sistema u kome bi se, kao u Americi, na vlasti smenjivale samo DS i SNS, dok bi ostale partije imale izbor, ili da se utope u neku od njih ili da se ugase. Kao prelazno rešenje, kojim bi se sprovelo generalno čišćenje, predviđena je i tzv. Velika koalicija DS-a i SNS-a.

Usponom na vlast, Vučić je, u diktatorskom nadahnuću, zaboravio na taj plan i potpuno se koncentrisao na uništavanje svih mogućih oponenata. Međutim, ne lezi vraže, okolnosti su se promenile, a Šutanovac namerava da ih iskoristi.

Predsednik DS-a je Amerikancima garantovao da će, kao i uvek, štiti njihove interese, bezrezervno nastaviti evro-atlantske integracije i sprečiti širenje ruskih pipaka po Srbiji. Umesto nepouzdanih i politički problematičnih partnera, kakvi su Ivica Dačić, Nenad Popović i Bogoljub Karić, Šutanovac je kao idealnog koalicionog saradnika preporučio sebe.

Tu tezu geostrateškim šibicarenjem dokazuje i Gordana Čomić, koja je iz Pajtićevog pretrčala u Šutanovčev tabor, gde je postavljena na mesto generalnog sekretara stranke. Valjda s namerom da otrgne Vučića iz zagrljaja rusofila, Čomićka na društvenim mrežama tvrdi da Rusija insistira da Tomislav Nikolić dobije novi predsednički mandat, a da u koaliciji sa SNS obavezno ostane SPS, kao i da se ne raspisuju vanredni skupštinski izbori. Prošli su, smatra ona, održani na zahtev Dmitrija Rogozina, koji je tako hteo da pomogne Šešelju da vrati radikale u parlament. Iz tog kola, izgleda, Vučića može da izvuče samo Demokratska stranka.

Mudro, Šutanovac je odmah spremnost za saradnju dokazao i Vučiću. Kao i Nikolić, i on je podržao predlog da novu istragu ubistva Đinđića vodi Tužilaštvo, a ne anketni odbor. Iako su on lično, a naročito funkcioneri i članovi DS-a, šest meseci optuživali Vučića za puč pod fantomkama u Savamali, Šutanovac je nedavno abolirao diktatora za tu aferu.

- Mislim da je premijer možda kao retko kad bio iskren kada je rekao da su to rušili, kako je on rekao, idioti. Mislim da je tu bio iskren. Bez obzira koliko mislimo da je on snažan, jak i veliki, mislim da postoje ozbiljni sistemski otpori, jer su kreirali atmosferu i sistem koji je disfunkcionalan, haotičan, entropija u kojoj jedno vreme možete da upravljate, a onda vas ta entropija poklopi i ostanete bespomoćni - rekao je Šutanovac, pokušavajući da za zloupotrebu policije, pravosuđa i medija opravda svog bespomoćnog i iskrenog Vučića, koji, eto, želi ali ne može da se suprotstavi opakom sistemu!

U te besmislice ne bi mogla da poveruje ni prvovenčana Ksenija, ali nema sumnje da diktatoru dobro dođu takvi izlivi poltronstva. Uporedo s tim, Šutanovčevi saradnici agituju po stranačkim odborima u unutrašnjosti, pripremajući ih za buduću koaliciju sa naprednjačkim kartelom. Demokrate koje se do sada nisu transferisale u SNS uskoro mogu da očekuju šansu da se kolektivno priključe zločinačkom udruženju na čijem čelu je Aleksandar Vučić.

Zainteresovani samo za ostvarenje ličnih ambicija, lideri Demokratske stranke ne shvataju promene koje je na globalnom nivou izazvala pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi. Uvučeni u vučićevsko slepilo, koje kao jedini politički parametar shvata stanje na vlastitom bankarskom računu, nisu sposobni da se snađu u novim okolnostima. Zagledani u prošlost, ne vide kako to izgleda u praksi na primeru Mila Đukanovića.

Crnogorski vladar je dve decenije potrošio na izvršavanje svih zahteva nekoliko američkih administracija, dogurao je svoju državu do vrata NATO alijanse, da bi odlukom jednog čoveka bio stopiran. Spoljnopolitički odbor američkog Senata odbio je da ratifikuje Protokol o pristupanju Crne Gore NATO-u, što ukazuje da Tramp i pre nego što je inaugurisan počinje da realizuje proklamovane ideje o reformi statusa Severnoatlantske alijanse. Najvažniji deo tih promena usmeren je na partnerstvo sa Rusijom, što podrazumeva i zaokret u politici prema Srbiji, Crnoj Gori i ostalim bivšim jugoslovenskim republikama.

Stavljanjem na čekanje crnogorskog zahteva za ulazak u NATO, Amerika je na najkonkretniji način pokazala kakva politička sudbina čeka i promotere propalih ideja iz prošlosti. Đukanović je bio američki ključni partner u procesu obaranja Slobodana Miloševića, a danas mu je politički uticaj sveden samo na DPS, i to s tendencijom pada. Naravno, Đukanović će se braniti mnogo pametnije nego Vučić, koga čeka ista sudbina, pošto mu ubrzano ističe rok trajanja.

Vučiću se steže omča oko vrata. Čak i ako pristane na podelu vlasti s Petrovićem i Šutanovcem, to ga neće održati na tronu. Petrović će mu oduzeti uticaj na finansijske tokove, a Šutanovac će ga, kao sidro, povući na dno, na kome su se već našli svi američki i evropski kreatori ovakve srpske političke scene. Vučićeva politička krvava bajka uskoro će se neslavno završiti, a da bi Srbija iskoristila tu šansu za oporavak biće neophodno da se pojavi nova politička snaga, koja će naći načine za saradnju sa Amerikom i Rusijom i da, pre svega, u fer i korektnim sudskim procesima utvrdi odgovornost Aleksandra Vučića i ostalih saučesnika u svim nezakonitim aktivnostima. To nije lak posao, ali dok ne bude obavljen građani će biti taoci pohlepnih diletanata koji se smenjuju na vlasti.

A 1. Karić izaziva Vučića

Bogoljub Karić je rešio da se vrati u Srbiju, pa makar odmah na aerodromu bio uhapšen i sproveden u Centralni zatvor.

Posle deset godina bekstva i šest godina plaćanja otkupa Vučiću i naprednjačkom kartelu, Karić je odlučio da zavrne slavinu i testira svoje abonente. Kad dođe u Beograd, staviće Vučića pred svršen čin, bez mogućnosti da ga i dalje zavlači, obećava i cedi. Vladar može da slegne ramenima i naredi saradnicima da smisle kako da izigraju zakon i ostave Karića na slobodi. Može i da naredi hapšenje. Karić je toliko ogorčen da mu je svejedno.

Srpsko pravosuđe, pod Vučićevom komandom, donelo je oslobađajuće presude Stanku Subotiću, Zvonku Veselinoviću, Mihalju Kertesu i mnogim drugim sponzorima diktatora. Dok su oni slavili, Bogoljub je plaćao i čekao. Sad mu je prekipelo. Dolazak je najavio u medijima, objasnivši da stiže na drugo venčanje svoje ćerke Danice. Na svadbu je pozvan i Vučić, koji može da bira: ili će da skače za bidermajerom ili da s lisicama juri tajkuna osumnjičenog za pljačku više od 66 miliona evra.

Karić je svakakav, ali nije naivan. Da se nije obezbedio, ne bi dolazio mečku na rupu. Ako zaista dođe pred Novu godinu, biće jasno da je negde u Minsku, na bezbednom, ostavio dokaze o kovertama, koferima i ostalim detaljima sa susreta s vladarom i njegovom svitom.