Kosovo i Metohija

Ko je Srećko Spasić, čovek koji je proterao više Srba iz opštine Klokot nego albanski teroristi

Batine po Briselskom sporazumu

Zlo koje su kosovskometohijski Srbi dočekali devedesetih godina, ima milion lica. Ali je najmonstruoznije ono domaće, "naše" zlo, koje govori srpskim jezikom i teroriše gore nego što su to činili albanski teroristi. Oličenje tog zla je i Srećko Spasić, takozvani "gradonačelnik" opštine Klokot, u kojoj on, po nalogu Vučića i Vulina, sprovodi okupatorski teror, preti, prebija, zastrašuje i proteruje preostale Srbe! Albanci mu se u "posao" ne mešaju. A, i zašto bi kad umesto njih dovršava etničko čišćenje, zaključuje Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice

Ivan Maksimović

Nedugo po samoproglašenju „nezavisnosti" separatista na KiM, dolazi do ukidanja srpskih i formiranja „opština" po planu Martija Ahtisarija bez obzira na to što je plan odbačen od naroda, Vlade Republike Srbije, Ujedinjenih nacija...Znajući kakvo se zlo sprema malo je Srba želelo da se nađe na čelu neke od tih „opština". A oni koji jesu, želeli su to isključivo iz lične koriste i sujete. A, po zloj volji i još goroj naravi, u samom vrhu našao se i Srećko Spasić, takozvani "gradonačelnik" opštine Klokot. Srbin, poreklom iz starosedelačke porodice ovog kraja.

Nije se moglo naslutiti da će tako biti jer se njegova sposobnost do tada svodila na prizemne veštine preživljavanja. Kako je izgubio posao šefa prodavnice mešovite robe „Gornja Morava", u vreme sankcija devedesetih kao i mnogi, biva primoran da se za život snalazi kako zna i ume. Bilo je to „poslovanje" klasičnog tipa u narodu tog vremena, šverc benzina i nafte, ponekad cigareta. Tada i ulazi u politiku na mala vrata ali sa pripremljenim računom za svoje dalje aktivnosti. Pristupa SPO-u, tada najjačoj opozicionoj partiji, a njegov rođeni brat Milivoje, sa kojim je nedavno živeo u zajednici, postaje član SPS. Nije se radilo o suprotstavljenim ideologijama, naprotiv, ljudi tog kraja koji ih odlično poznaju tvrde da su tako „dopunjavali" svoj uticaj kada bi to bilo potrebno.

Novo vreme nastupa sa okupacijom KiM pa on te 1999. godine počinje da švercuje pivo koje je kupovao najčešće u centralnoj Srbiji a zatim po višoj ceni prodavao Srbima koji su se nalazili u albanskom okruženju. Paralelno sa tim uspeva da od stranih organizacija dobije finansijsku podršku za otvaranje sopstvene fabrike mineralne vode "Aqua Sana" u svom dvorištu gde se i nalazi izvor. Početak rada fabrike stvorio je dobru osnovu za dalja potraživanje finansija kako bi ona nastavila da radi iako vrlo dobro posluje sa dnevnom dobiti od preko 3.000 evra.

Zahvaljujući svojoj materijalnoj moći uspeva da u Skupštini opštine Vitina svojoj listi „obezbedi" 7 od ukupno 25 odborničkih mesta koliko ih je bilo. Stupajući na lokalnom nivou u koaliciju sa DSS-om, postaje zamenik predsednika Skupštine.

Formiranje SNS-a za njega je otvorilo još jednu priliku. Njegova moć na lokalnom nivou bitno je narasla jer je sada bio ovlašćen da smenjuje školske odbore i direktore u državnim institucijama na čije mesto je dovodio svoje ljude i tako kupovao glasače za naredne. Sve to i danas čini pa ovdašnji Srbi ne žive u uverenju da će skoro biti smenjen sa vlasti.

Da ni malo ne krije kako mu je sopstveni interes iznad svega drsko je pokazao kada je 2012. godine podržao Borisa Tadića koji je te godine u tom kraju i imao više glasova od kandidata SNS o čemu postoji dopis jer se opštinsko rukovodstvo žalilo vrhu stranke na svog člana koji ih je izdao. Zahvaljujući takvoj igri Spasić učvršćuje svoju poziciju predsednika opštine. Već tada je Aleksandar Vulin vodio lokalnu administraciju na KiM koja je funkcionisala po propisima Republike Srbije, kada je Opština Kikinda sa Vitinom potpisala „Povelju o bratimljenju" sa ciljem unapređenja saradnje.

U predizbornu trku na kvazi-izborima van sistema Srbije 2013. ušao je prilično glasno-tučom! Mediji su preneli vest kako je Spasić napadnut i povređen te su mu konstatovane povrede glave i po telu. Spasić je pretukao i Srđana Nikolića, Trajana Trajkovića, a nedavno je napao i Božidara Kojića „i još Boga pitaj koliko njih" ali iz nekog razloga mediji se ovim ne bave.

No, Spasić uspeva da se nađe i u Privremenom organu kao član i istovremno kao gradonačelnik „opštine Klokot" pri tzv. „Republici Kosovo" ispred liste „Srpska" koju je kao „ogranak" svoje SNS i naizgled politički aktivne struje u tzv., „parlamentu" nelegalne albanske tvorevine osnovao Aleksandar Vučić ne bi li radu separtističkih institucija dao pun legitimitet.

Spasić je na ovim izborima „pobedio" ali tesno i to tek u drugom krugu. Prema tvrdnjama upućenih, na to mesto je u stvari došao po želji Aleksandra Vulina koji izvršava ono što je Vučić već dogovorio, najčešće u Briselu. Da bi sve to lakše sproveo na terenu, sa rukovodećih pozicija Vulin je brzopotezno uklonio obrazovane ljude, intelektualce koji su se u ovom delu države Srbije goloruki i nezaštićeni odupirali Albancima i otimanju Kosova i Metohije.

Kako je Vulin od Vučića dobio zapovest da sprovede ono što je obećano EU, on je na čelnim pozicijama kako srpskih tako i tzv., „kosovskih institucija" doveo nepismene ljude najčešće sa kupljenim diplomama kakav je i Srećko Spasić.

Mada je i sam morao da se pomuči za mesto "gradonačelnika" jer zbog „ugleda" koji uživa u svojoj sredini, u „opštini Klokot" ne uspeva da formira skupštinsku većinu sa odbornicima srpske nacionalnosti jer je lista „Srpska" koju je predstavlja, na albanskim kvazi-izborima, osvojila 4 mandata, SLS 5 i po jedno grupe građana. Kako je sam tvrdio u prvom krugu je pokušao da kupi (doslovce je tako opisao) odbornike ali mu to nije pošlo za rukom. Sa SLS nije želeo ni da razgovara o saradnji pa mu je preostalo jedino da sklopi savez sa albanskim odbornicima što je i učinio.

Koliko je ovakva koalicija opasna, mogli smo da se uverimo nedavno. Naime, trojica Albanaca spremila su zasedu u koju su uvukla ovdašnjeg Srbina, oca troje dece, Gorana Pejića, i pretukla ga bezbol palicama nanevši mu povrede opasne po život. Napadač je bio Albanac, Bislim Trema, iz obližnjeg sela Mogila. Bislim je prepoznatljiv po svom imidžu mudžahedina, zna se da redovno nosi lično naoružanje sa sobom iako nema dozvolu za to, a bavi se i raznim drugim nelegalnim poslovima. Ovde se veruje da je Bislim bivši pripadnik terorističkih jedinica takozvane „Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe" i da je učestvovao u napadima na srpsku vojsku i policiju nakon rata na KiM u takozvanoj tampon-zoni. Bislim je zaposlen kao radnik komunalnog preduzeća u „opštini Klokot", jer je zahvaljujući podrškom njegove grupe građana Spasić postao gradonačelnik!

Istovremeno se prema Srbima Spasić ponaša despotski i daje otkaze bez osnova. Primanja, socijalnu i humanitarnu pomoć deli po sopstvenom nahođenja i slobodnoj volji i ispred države Srbije i ispred „opštine Klokot". Odluku kome će se graditi kuća, ko će se hraniti u narodnoj kuhinji, ko će od interno raseljenih primiti pomoć bilo novčanu, bilo materijalnu, doneće Spasić.

Gledajući tu njegovu bahatost i samovolju mnogi razočarani, koji su ostali bez posla, odlaze. Težak emotivni šok pretrpi se svaki put kada nekoga iz Klokota pitate maltene bilo šta.

Srbi ovog kraja napravili su spisak u čijem začelju, ispod neformalnog naslova da dokument predstavlja broj odseljenih srpskih porodica od dolaska Srećka Spasića na mesto gradonačelnika, stoji - „još uvek se ažurira".

Spisak i upozorenje o alarmantnom stanju, na kome se nalazi preko 50 identifikovanih porodica slali su nadređenima, pre svega vrhu liste „Srpska", ali ni od jednog predstavnika Vlade Srbije nikada nisu dobili odgovor. Prepušteni sebi žalbe su upućivali i predstavnicima separatističkih kvazi-institucija, pre svega tzv. „ministru za lokalnu samoupravu" Ljubomiru Mariću, sada već bivšem, u čije ime su iz njegovog kabineta zahtevali da se podnese pismeni zahtev, kako bi se arhivirao i potom razmatrao. Međutim, i kod njih je sve ostalo samo na rečima što je Srbe iz Klokota dovelo u nezavidan položaj iz koga su mnogi izlaz pronašli jedino u trajnom napuštanju KiM.

Kao suverena i lokalnog tajkuna, kako ga meštani doživljavaju, ništa ga više ne može obuzdati u njegovoj bahatosti. Radnici srpske nacionalnosti vrlo često dobijaju otkaze bez obzira na sve. Uglavnom su to ljudi sa dvoje, troje ili više dece kojima je taj posao bio jedini izvor prihoda. Politički je najaktivniji u razračunavanju sa svojim neistomišljenicima. Uspeo je da smeni čak i predsednika privremenog organa opštine Vitina Miloša Jovanovića na čije mesto je postavljen njemu podoban Srđan Nikolić a umesto Srđana Dajića imenovan je Miloš Stojković poznat i kao „poverilac manastira Hilandar" o kome je Magazin Tabloid već pisao ranije, kao o jednoj od Vulinovih "grabljivica". Stojković je inače, zahvaljujući odličnim odnosima sa Spasićem ali i sa Vulinom, zaposlen i kao zamenik gradonačelnika pri tzv. „instituciji republike Kosovo" u kojoj je Spasić gradonačelnik a ni na jednom od ta dva radna mesta nije proveo ni čas, kamoli dan radnog vremena.

U svakoj prilici i na svakom mestu Spasić sebe, kod svojih pristalica i nastupima u medijima, predstavlja kao žrtvu što mu uspeva „jer je veliki majstor za stvaranje predrasuda o svojim političkim protivnicima". Uglavnom ih optužuje da svi oni rade protiv njega i interesa srpskog naroda dok se sve vreme upravo on nalazi na čelu ekipa koja takve postupke predvodi.

Zanimljiva epizoda u njegovoj karijeri je poseta Rusiji sa IPA (Internacionalna policijska asocijacija) Sekcijom Srbije septembra prošle godine. Iako samo zaposleni u policiji mogu da budu članovi ove asocijacije, Srećko Spasić se tamo našao kao „član kluba prijatelja" predstavljajući Kosovsko pomoravlje rame uz rame sa najvišim predstavnicima srpske policije.

S obzirom da je na uticajnim mestima i u privremenom organu opštine Vitine pri Republici Srbiji a istovremeno i „gradonačelnik opštine Klokot" po sistemu albanskih separatista, uspeo je da zaposli čitavu svoju porodicu i to najčešće u oba sistema istovremeno.

Njegov sin, Strahinja Spasić, vodi matičnu službu pri srpskoj opštini Vitina dok je u „opštini Klokot". Takođe, upravlja i porodičnom fabrikom vode. Radna mesta obezbeđena su i čitavoj porodici njegovog brata a zanimljivo je da je njegov bratanac zaposlen u školi „Sveti Sava" gde je njegova majka profesorica a otac direktor dok je on direktor iste te škole. Konkursi su namešteni, za njih znaju samo oni koje Srećko želi da zaposli.

Sa predsednikom opštine Čajetine Milanom Stamatovićem viđa se najmanje jednom mesečno i nosi pare, kojim kupuje njegovu zaštitu i nekretnine. Opštinskim parama kupio je novu tojotu od 30 hiljada evra, pored dva postojeća automobila, jer želi da isprazni kasu pre nego što pobegne na Zlatibor.

Otac dvoje dece, Aleksandar Perić, jedan od onih koji se politički suprotstavio Spasiću, i to ga je skupo koštalo. Dobio je otkaz na poslu, i gotovo istog dana istakao tablu „Kuća na prodaju". Spakovao se i sa porodicom otputovao za Francusku gde je dobio azil i gde se i danas nalazi. Za Magazin Tabloid, u više navrata, iskreno potresnim tonom, ponavlja kako je i on, kao i ostali Srbi tog kraja, izdržao rat na Kosovu, izdržao martovski pogrom 2004. godine, a odlazi zbog Srećka Spasića, te da sada čak i ne dobije boravišnu dozvolu u Francuskoj i da se nikada se više neće vratiti na Kosovo i Metohiju. Kivan je i kroz suze kaže da ga ništa neće pokolebati u nameri da proda svo svoje imanje.

I pravosuđe lažne albanske države na Kosovu i Metohiji "presuđivalo" je da je Spasić zloupotrebljavao službeni položaj, i slično, ali ovdašnji Srbi te presude smatraju čistom farsom. Hoće li se Srećku Spasiću suditi i pred srpskim sudom? Teško, jer Srećko je samo poslednja karika u lancu koji pada preko leđa izmučenog srpskog naroda. Doduše, ona karika na koju je prikačen buzdovan.