Švedska

Građanski rat se sa Bliskog istoka seli u Skandinaviju

''Arapsko rukovanje''

U Švedskoj je do skoro bilo uobičajeno da „politički korektni" ili mejn-strim mediji ne obaveštavaju javnost o krivičnim delima koje počine stranci. Danas to čine, ali ne navode direktno da je počinilac migrant. Policija čak ni sada u svojim javnim statistikama ne razdvaja Šveđane od stranih državljana, a još manje navodi status stranog delikventa, odnosno da li se radi o nekome ko je već godinama tu ili o osobi pristigloj 2015. kada je migrantska kriza bila na vrhuncu. Građanski rat se sa Bliskog Istoka seli u Švedsku.

Dragan Lazarević (dopisnik iz Stokholma)

Situacija sa migrantima u Švedskoj se do te mere zaoštrila da su čak i mejn-strim mediji počeli da izveštavaju o njihovim krivičnim delima. Tako bar tvrdi, ne skrivajući cinizam, švedski novinar Jan Sjuneson. Ovaj nekadašnji glavni urednik lista "Samtiden" ("Naše doba") to bi trebalo odlično da zna, jer je on pre samo mesec dana bio u medijima kada je osuđen zbog govora mržnje. Pri tome je „Samtiden" liberalno orijentisani list iza koga stoje švedske demokrate.

Mediji, kako tvrdi Sjuneson, više ne mogu da skrivaju informacije o drastičnom porastu kriminala, posebno u sredinama u kojima žive migranti, pristigli u ovu nordijsku zemlju od 2015 . do danas. Međutim, to iznenadno podsećanje na slobodu medija ima svoje granice, pa se nikad i nigde eksplicitno ne navodi kako se radi o strancu, ali iole inteligentni čitalac to može lako da zaključi.

Tako, na primer, ako mediji izveštavaju o nekom krivičnom delu i objave da je počinilac „stanovnik Švedske", odnosno „švedski građanin", to znači da je poreklom iz inostranstva. U suprotnom bi bilo jasno navedeno da je u pitanju Šveđanin.

Identična je situacija i kada su u pitanju privatni razgovori, jer niko ne želi da, kao Sjuneson, bude osuđen zbog govora mržnje. Tako se primenjuju razne šifre, kako bi sagovornik shvatio o kome se radi, a da se pri tome ne upre prstom u nekog migranta i kaže kako je on počinilac krivičnog dela.

Za razliku od Sjunesona i ostalih Šveđana, ni jedan migrant do sada u Švedskoj nije osuđen za govor mržnje. Zato dolazi do grotesknih situacija da dvojica prijatelja tokom razgovora u nekoj kafani nikako ne smeju da pomenu poreklo čoveka koji je jednoj ženi na ulici dobacio kako je „švedska kurva" i ostao nekažnjen. Dakle, za žrtvu znamo koje je nacionalnosti, ali zato ne smemo nikako da glasno kažemo ono što je očigledno, a to je da joj je uvredu uputio stranac.

Švedska kraljevska vojna akademija je utvrdila kako se migranti pristigli sa Bliskog Istoka tokom poslednje krize, odnosno od 2015. do danas, grupišu. Njih 85 odsto boravi u getoima, ili kako ih Šveđani politički korektno nazivaju „utsatt omrada", odnosno „ranjiva područja". Švedska policija je, sa svoje strane, izračunala kako tih getoa ima čak 63 i svi se nalaze južno od grada Gevlea, koji se smatra najsevernijom tačkom u Švedskoj do koje migranti stižu.

Da je opasnost po stabilnost Švedske realna govori podatak kako je u ovu kraljevinu do sada stiglo oko 800.000 migranata, mahom iz Sirije, Iraka i Somalije, a da 70 odsto njih čine muškarci u vojnom uzrastu, što se može zaključiti iz dosta šturog izveštaja policije. Na „ranjivim područjima" oni brzo uspostavljaju prevlast nad drugim grupama stanovnika koje ili proteruju, ili uvlače u svoje paralelne sisteme vlasti i safalističke grupe.

Onaj ko malo više gugla, a malo manje prati zvanične, „politički korektne" medije lako može da zaključi kako se situacija već otrgla kontroli. Južno predgrađe Stokholma, Lijeholmen, nije na zvaničnom spisku „ranjivih područja" koji vodi švedska policija, zbog čega je jedan događaj posebno uznemirio one koji su o njemu saznali.

Ovog meseca je na ulici, dok se sa posla vraćala kući, u tom naslju napadnuta jedna žena zbog, kako se ispostavilo, toga što je bila „neprikladno obučena". Napadači su pripadnici muslimanske „moralne policije", koja već duže vremena patrolira tim ulicama i predstavlja strah i trepet za sve prolaznike. Ono što ledi krv u žilama jeste činjenica kako švedska policija Lijeholmen nije pratila sa posebnom pažnjom, kao ostala „ranjiva područja", a na njegovim ulicama nesmetano i neskriveno deluje paralelna vlast.

U pojedina naselja kola hitne pomoći ne smeju da uđu bez naoružane policijske pratnje. Građanski rat se sa Bliskog Istoka seli u Skandinaviju.

Tako je centar „Simon Vizental" u Švedskoj još pre neku godinu objavio upozorenje Jevrejima na opasnosti od islamista kojima su izloženi u Malmeu, bogatom gradu južne Švedske. Posle čitavog niza nemilih događaja, a pošto vlasti, očigledno, nisu u stanju da ovladaju situacijom, danas Jevreja tamo skoro da uopšte više nema.

Malme je, inače, zbog izuzetno visoke stope silovanja (preko 200 godišnje) od medija već nekoliko puta bio proglašavan „silovateljskom prestonicom Evrope". U daleko većem, glavnom gradu Stokholmu, situacija je po tom pitanju još i gora. Tamo je samo za godinu dana broj prijavljenih silovanja sa 177 godišnje porastao na čak 782. Upravo zbog toga mladi u tom gradu su počeli da farbaju kosu u crno, kako ne bi svojim plavim vlasima privlačili poglede migranata, tvrdi Marija Bekman, profesorka etnologije na tamošnjem univerzitetu.

„Politički korektni" mediji i udruženja građana su ovo, međutim, proglasili modom mladih koji na taj način, navodno, žele da pošalju poruku migrantima kako ih ne posmatraju kao drugačije, odnosno da je to izvestan vid solidarnosti sa izbeglicama?!?

Kada bi to tumačenje bilo tačno onda bi „Stokholmski sindrom" (kako se već decenijama u psihologiji naziva slučaj kada se žrtva solidariše sa tlačiteljem) sa pravom nosio ovaj naziv, ali stvari su, očigledno, mnogo drugačije od onoga što bi orkestrirani mediji i udruženja za zaštitu svega i svačega želeli da vide.

Prema istraživanju koje je sproveo nezavisni „Institute for Futures Studies" („Institut za proučavanje budućnosti"), Švedska po stanovniku godišnje ima jednak broj bombaških napada kao i Meksiko (u kome besni rat narko bandi), dok je broj smrti prouzrokovanih vatrenim oružjem u posljednjih nekoliko godina takav da je za pet puta veći nego u okolnim skandinavskim zemljama i merljiv je tek sa Kalabrijom, Kampanjom i ostatkom južne Italije.

Situacija će u budućnosti biti još gora, jer po podacima koje je objavila nacionalna televizija SVT samo 0,3 odsto migranata pristiglih 2016. godine počelo je da radi. Ostali uživaju u blagodetima jedne od najbolje uređenih socijalnih država na svetu, a vreme prekraćuju patrolirajući ulicama kao „čuvari morala" ili vršeći druga krivična dela.

Zbog svega toga, ova nekada mirna država Skandinavije danas je lider u migraciji, ali ne u nju, već iz nje. Poslednji ovako veliki talas Šveđana koji su zauvek napustili svoju zemlju desio se početkom 19. veka usled stravične ekonomske krize. Za poslednje dve godine Švedsku je napustilo više od 300.000 njenih državljana (broj stanovnika je po poslednjem popisu iznosio 9,7 miliona). Da ovoga puta ekonomski razlozi nisu uzrok iseljavanju pokazuje činjenica kako se Švedska s obzirom na bruto domaći proizvod po stanovniku svrstava u sam vrh svetske rang liste (po studiji Međunarodnog monetarnog fonda, ova zemlja je ispred Nemačke po BDP-u po glavi stanovnika).

Na kraju, da se vratimo Janu Sjunesonu, jednom od retkih Šveđana koji se usudio stvari nazvati pravim imenom. Njega je za govor mržnje prijavila jedna od takozvanih nevladinih organizacija koju je on optužio da koristeći budžetske donacije deluje kao neka vrsta civilne žandarmerije. Njegov greh je bio što je na nekim društvenim mrežama objavio nacrte korica dve izmišljene knjige koje su trebalo da budu ironičan osvrt na dečije slikovnice objavljene u Švedskoj kojima pokušava da se deci približi islamski način života. Jedna od tih, pravih, slikovnica nosi naziv „Deda ima četiri žene", dok je fiktivna, Sjunesonova ponela naslov „Sa dedom na poslu", što je jasna aluzija na razlike između Šveđana koji su svojim radom stvorili jednu od najbogatijih država sveta i migranata koji se ni ne trude da nađu posao.

Novinaru je za ovo krivično delo pretilo pet godina robije, ali je dobio uslovnu kaznu.

A 1. ''Nemoj da me slijuše''

Umesto da pooštre kaznenu politiku prema migrantima koji seksualno uznemiravaju žene na ulici, švedske vlasti kao da se rugaju žrtvama. Posle prošlogodišnjih protesta desetina hiljada žena koje su tražile bolju zaštitu, vlasti su počele da dele narukvice na kojima je na švedskom i arapskom pisalo „Nemoj da me siluješ" ili „Ne diraj me". Posle žestoke reakcije javnosti, ove narukvice su povučene.

Poznavaoci prilika tvrde i kako policija i pravosudni organi naivno nasedaju na odbrane uhvaćenih silovatelja poreklom sa Bliskog Istoka. Njihova standardna odbrana je kako su oni, navodno, samo radili ono što je uobičajeno u njihovoj kulturi, ne znajući da je to isto u Švedskoj zabranjeno. Vlasti kao da su smetnule sa uma kako te osobe potiču iz kulture koja zbog svojih strogih verskih pravila zabranjuje čak i rukovanje između muškarca i žene koji nisu u braku ili najbližem srodstvu.

U Švedskoj je jedan specifičan način „upoznavanja" koji su migranti praktikovali sa Šveđankama, a pri kome oni doslovno opipaju ženini telo, posebno grudi i genitalije, već poneo naziv „Arapsko rukovanje". Vlasti su do sada blagonaklono gledale na ovaj vid seksualnog uznemiravanja, verujući kako se radi o zaista tradicionalnom ponašanju Arapa?!? Pojedini nemački mediji su, izveštavajući o ovakvim slučajevima, prokomentarisali kako su švedske vlasti gluplje nego što zakon to dozvoljava.

Pitanje je, međutim, da li će ova blagonaklonost prema seksualno izopačenim došljacima da se desi i u samoj Nemačkoj. Tamo su sudovi do sada, po pravilu, takođe uzimali kao olakšavajuću okolnost činjenicu da počinioci potiču iz druge kulture, zanemarujući kako su oni upravo strože odgajani nego Nemci kada je u pitanju odnos prema nepoznatim ženama.

U Berlinu, u trenutku kada je ovaj članak nastao, još nije bilo okončano suđenje Egipćaninu Aliju E. koji se duže od godinu dana u metrou sa nepoznatim ženama „upoznavao" tako što bi iz pantalona izvadio svoj ud i onanisao pred njima pozivajući ih da mu se pridruže. Najčešće je tom prilikom svoje žrtve dodirivao po njihovim polnim organima ili zadnjici, a sumnja se i da je jednu silovao 17. februara ove godine.

U svoju odbranu on je pred sudom izjavio: „U Egiptu je tako nešto uobičajeno i nije kažnjivo. Ne razumem se u zakone. U mom selu nije bilo policije. Niko mi nije rekao da je tako nešto ovde zabranjeno." Da li će sudije u ovo da poveruju, kao i u njegovu odbranu da je koristio „plave pilule", kako je nazvao vijagru, ne znajući da se radi o sredstvu za potenciju?

Pri svemu tome, Ali je već 15 godina u Nemačkoj, što veoma rečito govori o pogubnom neuspehu vladine politike integracije stranaca sa dalekih podneblja u nemačko društvo.