Preko pune linije

Iduć preko zemlje Srbije...

Zapaliće sela i gradove, da sačuva vlast

Sprema se "novi Marsej". Kao što su ubili kralja Aleksandra Karađorđevića, fašisti sad nameravaju da likvidiraju cara Aleksandra Vučića. Ne zna se ko će, kad i kako izvršiti egzekuciju, ali to je neizbežno. Tako misli i priča sam Vučić. Kmeči i cvili, uplašen činjenicom da stiže vreme za svođenje računa. U strahu, spreman je da uđe u otvoreni sukob sa svakim koga prepozna kao pretnju, bilo da su to američki obaveštajci ili diplomate, evropske birokrate, domaći opozicionari, nepodobni novinari, koalicioni partneri ili obični građani željni slobode.

Predrag Popović

Kukavice umiru sto puta pre stvare smrti. Mega-kukavica, Aleksandar Vučić, umire sto puta na dan, svaki put kad ga podsvest upozori da će morati da snosi odgovornost za sve zločine koje je izvršio otkad je okupirao Srbiju.

Dokazi njegovih nezakonitih aktivnosti rasuti su u medijima, naravno najviše u Magazinu Tabloid, ali i u Službenom glasniku, u tužilaštvu, sudovima, izveštajima BIA i VOA, diplomatskim depešama i arhivima stranih obaveštajnih službi.

Postoji i nekoliko miliona svedoka zlodela naprednjačkog kartela. Pored žrtava, kojima je naneta materijala i svaka druga šteta, tu su i budući svedoci saradnici, aktuelni pripadnici vlasti, koji su učestvovali u otimačinama, pljačkama i nasilju.

Vučićevom krupnom kriminalu, koji je odavno, švercom droge i oružja, poprimio globalne razmere, znaju sve u CIA, FBI, DEA i Europolu. Ipak, najpotpuniji uvid u zlo, kojim je razorio državu i narod, ima lično Vučić. On zna šta je sve uradio, zato se plaši suočavanja s pravdom. Da bi to izbegao, spreman je na sve.

Vučić je sudbinu vezao za vladarski tron. Kad padne s vlasti, neće potonuti u opoziciju ili političku penziju, nego na optuženičku klupu, a zatim u zatvor. A i to pod uslovom da bude imao sreće, da ga pre zvaničnih organa sile ne nađu nezvanični poverioci, strani i domaći.

U tom ruletu, Vučić igra na sve ili ništa. Uložio je vlastitu ludu glavu, kao i budućnost svoje porodice, rođaka, kumova i ostalih saučesnika u zajedničkom zločinačkom projektu.

Na nesreću, uložio je i živote svih građana Srbije, jednako onih lakovernih mučenika koji ga podržavaju, kao i normalnih ljudi, koji shvataju kakva opasnost dolazi. Cilj opravdava sredstvo, zato je Vučić, da bi sačuvao vlast, odlučio da koristi sva sredstva. Spreman je i da Srbiju uvuče u novi rat.

Kad je prvi put bio na vlasti, kao ministar u ratnoj vladi crno-crvene koalicije, Vučić je gorljivo huškao na rat protiv albanskih terorista i njihovih saveznika iz NATO-a. Bez imalo moralnih dilema, pod američke i nemačke bombe gurao je Srbe, bolje od sebe, a sve pod parolama o "svetoj srpskoj zemlji" i "odbrani kolevke srpstva".

Naravno, do Kosova i Metohije i tada mu je bilo stalo koliko do lanjskog snega. Nadao se da će ratom uspeti da produži boravak na vlasti, da pored stanova u "Ju biznis centru" i na Vračaru otme još nekoliko stotina kvadrata i stekne još malo novca od provizija i reketa.

Ako je zbog toga mogao da uvlači narod u ratnu avanturu, unapred osuđenu na poraz, jasno je da sad, kad mu je ulog mnogo veći, neće oklevati od krvave reprize.

Razloga za strah, Vučić ima u neograničenim količinama. Najozbiljniji stižu spolja, iz Vašingtona. Amerikanci stežu omču, prekidaju mu tokove prljavog novca, raskrinkavaju mehanizme za krijumčarenje droge i oružja, blokiraju račune u stranim bankama i sprečavaju širenje kriminalne mreže preko granica Srbije.

Uz borbu protiv naprednjačkog kriminala i korupcije, pojačavaju se i politički pritisci. Predstavnički dom američkog Kongresa nedavno je doneo rezoluciju kojom se od Srbije zahteva da reši slučaj braće Bitići, američkih državljana koji su zarobljeni i likvidirani tokom NATO bombardovanja.

Kabinet predsednika Donalda Trampa je zatražio od Pentagona da napravi analizu vojne i obaveštajne saradnje Srbije i Rusije. Američke diplomate upozorile su Srbiju na posledice s kojima će se suočiti ukoliko ne prekine saradnju s određenim kineskim kompanijama, pre svih s Hjuaveijem, a CIA je objavila spisak iranskih špijuna koji preko Srbije šire aktivnost u Evropi.

Nesposoban da se odbrani od tih pritisaka, Vučić se, kao i svaki diktator, skriva iza države i naroda. Sve optužbe za kriminal i korupciju predstavlja kao političke napade koji su motivisani namerom da Srbija prizna nezavisnost albanske republike Kosovo.

Iako u retkim trenucima iskrenosti priznaje da Amerikanci smatraju da je kosovsko pitanje trajno rešeno, za manipulacije na domaćoj političkoj sceni uporno se predstavlja kao stub odbrane Kosova.

Kad američki kongresmeni ukažu na širenje monopola, koji je okupirao srpsku privredu, koji sprovode njegov brat Andrej Vučić, kumovi Nikola Petrović, Slaviša Kokeza i Goran Veselinović, kao i Zvonko Veselinović, Aleksandar Vučić odbaci optužbe s objašnjenjem - to je zbog Kosova.

Kad' američki obaveštajci blokiraju mehanizam za pranje novca u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji je omogućavao finansiranje projekta "Beograd na vodi", to je opet zbog Kosova. Isti razlog navodi i kad londonska filijala Pireus banke odbije da otvori račun Andreju Vučiću. Za aferu "Serbian Gun", u kojoj se kao glavni švercer srpskog oružja, koje je završilo u rukama islamskih terorista, pominje Branko Stefanović, otac ministra Nebojše Stefanovića, Vučić ne sme da optuži Amerikance, jer zna da oni znaju da se upravo on krije na vrhu te krijumčarske piramide.

Umesto jasnog odgovora na pitanja o saradnji s Rusijom, Kinom i Iranom, Vučić tapka u vlastitoj šizofrenoj matrici. Na njegovo insistiranje, jedinice Vojske Srbije s NATO trupama vežbaju napad na Rusiju, a s ruskom vojskom treniraju načine odbrane od napada sa Zapada.

Šta zaista planira pokazao je nedavno, prezentacijom ruskog raketnog sistema S-400 u Srbiji. Kupovinom ruskog oružja Vučić pokazuje mišiće svojim zapadnim gazdama. Uz reciklirani slobistički slogan "Srbija se saginjati neće", Vašingtonu i Briselu poručuje da se vratio na kvazi-patriotska fabrička podešavanja, koja podrazumevaju borbu za opstanak na vlasti do poslednje kapi tuđe krvi.

U stari radikalski šablon uneo je samo jednu korekciju. Pošto se Amerika više plaši Kine nego Rusije, Vučić je spreman da od Srbije napravi nezvaničnu kinesku regiju, a ne rusku guberniju.

Suprotno američkim i propisima Evropske unije, prodajom Sartida kineskom Hestilu i omogućavanjem njihovim kompanijama da u Srbiji razvijaju prljavu industriju i kupovinom opreme Hjuaveija, na mala vrata uvodi Kinu u Evropu.

Takođe, ne mari za američke sankcije Iranu. Preko svojih saradnika iz MOIS-a, iranske obaveštajne službe, organizovao je medijski trik, koji je poslužio da se pokaže nepostojeće "tradicionalno prijateljstvo dve države".

Troje dece Slavice Burmazović, koju je oteo njen bivši suprug Ejup Sabri Jundži, nedavno je vraćeno u Beograd. Turski sud je doneo odluku da se deca vrate majci, ali otac ih je odveo u Iran. Međutim, iranske vlasti su izašle u susret zahtevima iz Srbije, što je konačno i urađeno. Eto Vučiću prilike da za svoj politikantski marketing iskoristi još jednu porodičnu dramu.

U decembru će, najavio je, posetiti "iranske prijatelje, koji vode nezavisnu i suverenu državu" i da za to "ni od koga neće tražiti dozvolu".

Saradnjom s Rusijom, Kinom i Iranom, Vučić tera inat Americi. Na optužbe za kriminal i korupciju, on odgovara zveckanjem oružja. Kad mu prigusti, kad počne da pada, niko i ništa neće moći da ga spreči da upotrebi silu. Kao i pre dve decenije, ratnim igrama neće braniti Srbiju, nego sebe i svoje kriminalce.

Vučić to i ne krije. Na poslednjoj sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke upozorio je saradnike da se pripreme za "odlučujuću bitku". Optužio je strane agenture da izazivaju sukobe kako bi nasilno, protiv volje građana, na vlast doveli svoje favorite. Zanemarujući činjenicu da je upravo on na vlast došao kao favorit stranih agentura, Vučić je odlučan u nameri da skupo proda glavu, pa makar gorela cela Srbija.

Pre dve hiljade godina, car Neron, u nastupu ludila, izazvao je požar u Rimu. Danas, car Vučić, kod koga je ludilo stalno stanje, hoće da zapali celu Srbiju. Neron je u plamenu tražio umetničku inspiraciju, Vučić ima mnogo praktičniji motiv, želi da iskoristi haos za odbranu trona.

Amerikance plaši zveckanjem oružja, a Srbe zveckanjem Željka Mitrovića, Milomira Marića, Dragana J. Vučićevića, Vladimira Bebe Popovića i ostalih buzundžija. Preko njihovih, odnosno njegovih medija širi paranoju. Ratne pripreme je počeo pokušajima da se predstavi kao žrtva. Naprednjačka publika, koju namerava da hipnotiše pinkoidnim iluzionističkim trikovima, odavno je pripremljena za otpor zapadnim antisrpskim agresorima, pa na to ne mora da troši mnogo vremena i energije.

Resurse je usmerio na kreiranje manipulacija kojima bi trebalo da se predstavi kao žrtva nekog domaćeg izdajnika i stranog plaćenika.

Prema prvoj ideji, čiji autor je Beba Popović, naprednjački mediji trebalo je da Vučića prikažu kao Zorana Đinđića. Reformator jedan, reformator drugi. Jednog su ubile sile mraka, koje sada žele na isti način da ugase viziju drugog. Od te maštovite namere odustalo se zbog još svežih sećanja na Vučićeve tvrdnje da je Đinđić "najveći kriminalac u Srbiji" i "mafijaški premijer koga su ubili njegovi saradnici, nezadovoljni podelom plena".

Vučiću se više svidela ideja da se identifikuje s kraljem Aleksandrom Karađorđevićem. Kralj Ujedinitelj bio je pobednik u dva balkanska rata i vrhovni komandant srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Kao što je Vuk Drašković opisao kralja Aleksandra, on je srpski Aleksandar Veliki, Hanibal, Bizmark i Garibaldi, jednom rečju - Vučić. Poremećenom diktatoru svidelo se to poređenje. Uostalom, treba priznati, ima određenih sličnosti, od sklonosti ka apsolutizmu, oktroisanju ustava, hapšenju političkih protivnika i neuspešnim državničkim eksperimentima, do misterioznih zdravstvenih problema i vanbračne dece.

Razlika ima milion, a najveću predstavljaju ona tri metka koja su kralja Aleksandra pogodila u grudi. Ipak, Vučićev lešinarski instinkt upravo na tome gradi morbidnu kampanju, kojom najavljuje "novi Marsej".

Otkad je zakoračio na političku scenu, Vučić, kao zapostavljeno derište, privlači pažnju kukanjem i naricanjem nad samim sobom. Izmislio je nekoliko hiljada atentata. Nema ko nije pokušao da ga ubije, od Slobodana Miloševića i Nike Gajića, do Tute Bugarina. U aktuelni izliv patetične suicidne patologije uneo je neke zanimljive detalje. Za pripremu atentata optužio je najbliže saradnike, konvertite iz Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije i G 17.

Pod naslovom "Da li će žuti doći glave Vučiću", diktatorovi kriminogeni i drogirani tzv. novinari pokrenuli su kampanju protiv "zaverenika čija imena se već znaju". Na spisku "marioneta" i "spavača, koji ćute i pljačkaju Srbiju gde Vučić ne može da ih spreči", nalaze se Zorana Mihajlović, Marko Đurić, Goran Knežević, Branislav Nedimović, Jelena Trivan, svi kadrovi Mlađana Dinkića i, naravno, svemoćni Goran Vesić.

"Oni iz sitnog interesa glume Vučićeve marionete, ali konce zapravo drži neko drugi, ko ih od onog oktobra nije ni ispustio iz ruku", navodi se u pamfletskoj optužnici, kreiranoj u Vučićevoj paranoidnoj glavi, a objavljenoj u jednom od njegovih biltena. Vesiću se ne oprašta što je 5. oktobra 2000. godine "palio skupštinu" i "usput malo uništavao Srbiju sa Đinđićem i otcepljivao Crnu Goru sa Milom Đukanovićem".

U strahu od "Trojanskih konja", koje mu je neko ubacio u krilo, Vučić sam sebe savetuje da se odbrani "odsecanjem glave" svim zaverenicima.

U tom scenariju podjednako je značajno ko je izostavljen sa spiska, a ko targetovan. Nimalo slučajno, Vučić je propustio da među "spavačima koji će se, po direktivi, trgnuti iz komotne hibernacije" pomene Vladimira Bebu Popovića, svog glavnog konsiljerea i pratilje prve supruge Ksenije.

Za Vučićev račun, Popović radi isto što je nekad za Đinđićev. Proizvodi neprijatelje, izaziva haos i privlači nesreću. Tako ga je nekad opisivao i Vučić, ali ipak je pristao da koristi usluge lakiranog bubašvabe. Po ko zna koji put, karakter mu je savladao inteligenciju, pa je dozvolio da ga Popović uvuče u svoj ekstremizam.

Po dolasku DOS-a na vlast, Beba Popović je postao glavni kreator medijske scene u Srbiji. S pozajmljenom moći, nauljeni samoproklamovani vladar iz senke, kriminalizovao je Đinđića. Uhvatio ga je pod ruku i, zajedno sa svojim mentalnim blizancem Čedomirom Jovanovićem, uvukao u dilove sa šefovima surčinskog i zemunskog klana i "Crvenih beretki". Đinđić je prekasno shvatio da taj put vodi ka Novom groblju. Kad je on tamo završio, Popović se diskretno distancirao na bezbednu udaljenost. U punom sjaju vratio se s Vučićem, kojim manipuliše na isti način kao sa Đinđićem.

Umesto Bebe Popovića, Vučić za zavereničku delatnost optužuje Mila Đukanovića, gospodara Crne Gore. U drugoj medijskoj optužnici, koja ima isti cilj da Vučića predstavi kao žrtvu, navodi se da je Crna Gora omogućila NATO-u da instalira špijunski centar s najsavremenijom opremom za prisluškivanje. "Pošto NATO ima punu kontrolu nad vlastima u Crnoj Gori, nema bojazni da bi mogli da imaju nekih neprijatnosti u radu. Faktički, oni će svoj centar voditi u saradnji sa crnogorskom tajnom policijom, MUP-om, Ministarstvom odbrane i tužilaštvom, što je još jedan dokaz da je Crna Gora izgubila svoj suverenitet", navodi se u tekstu koji je objavio portal borba.me, za koji se veruje da radi po direktivama Bebe Popovića.

Uostalom, nedavno je taj portal objavio snimak spaljivanja knjige Gorana Vesića, kojim su identifikovani opozicionari koji su to uradili. Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde, optužio je Aleksandra Vučića da je naredio da se napravi taj montirani snimak, a taj prljavi posao obavio je Beba Popović. Jagodinski konobar je u istoj kuhinji pripremio medijski napad na Đilasa i Đukanovića, a sve po Vučićevom nalogu iza koga se kriju konfuzni i opasni motivi.

U tom kontekstu režimski mediji plasiraju besmislene tvrdnje da u Srbiji trenutno rovari 150 stranih špijuna, koji rade za 97 službi. Navodno, najviše tajnih agenata dolazi iz Engleske, SAD, Nemačke, Rusije i Kine. Infrastrukturno su najjači Kinezi, a najaktivniji Hrvati i Rumuni. Britanska MI6 prisluškuje Aleksandra Vučića, Ivicu Dačića, Nebojšu Stefanovića, pa čak i patrijarha Irineja. Pored toga, ističe se neprovereni podatak da su u novembru 2018. godine agenti MI6 izazivali nerede u Sandžaku, a njihove operacije su podržali Sulejman Ugljanin i Milo Đukanović.

S obzirom na prirodu tih informacija, biće da one ne predstavljaju proizvod analitike BIA, nego odbijanja Vučića da pije lekove.

Dok se stranim obaveštajnim službama bavi javno, u svojim medijima, Vučić srpsku Bezbednosno-informativnu agenciju tajno koristi za lične interese.

Ne dozvolivši da ga sputavaju zakoni i pravila službe, Vučić je pretvorio BIA u servis za zaštitu svog lika i zlodela i, istovremeno, za progon svih nepodobnih pojedinaca. Svaka vlast je zloupotrebljavala obaveštajne službe u političke svrhe, ali nikad niko kao Srpska napredna stranka. U BIA je radni odnos zasnovalo nekoliko stotina naprednjaka, raznih automehaničara i konobara, bez obrazovanja, ali s podrškom stranke.

Delovanje BIA podeljeno je na dve osnovne aktivnosti. Prva se zasniva na reketiranju privrednika. Saznanja, prikupljena operativnom obradom, umesto za pisanje krivičnih prijava, upotrebljavana su za pritiske na izabrane žrtve. Ako bi se neko uzjogunio i odbio da odmah plati koliko mu se traži, bio bi izložen medijskoj i pravosudnoj torturi, poput Miroslava Miškovića, Dragoslava Kosmajca, Gorana Perčevića, Miroslava Bogićevića i mnogih drugih. Vučić bi ih optužio, uhapsio i montirao suđenje. Kad bi se opametili i dali caru carevo, puštani su na slobodu. Kooperativnost je nagrađivana učešćem u unosnim poslovima, kako bi nadoknadili štetu koja je završila u Vučićevom džepu.

Po izlasku iz pritvora i okončanju sudskog postupka, Mišković nesmetano razvija svoju imperiju, kupuje zgrade, diže hotele i šoping centre, kao da ništa nije bilo. Kosmajačeva preduzeća su angažovana na izgradnji Koridora 10.

Pametniji tajkuni odmah plate reket i izbegnu progon. Srđan Knežević je pokazao kako se to radi. Iako je pravosnažno osuđen na 20 meseci zatvora, zbog šverca nafte iz Grčke, kojim je oštetio državni budžet za 100 miliona dinara, Knežević je nesmetano nastavio posao. Iako više ne ispunjava najvažnije uslove za poslovanje, Agencija za energetiku nije oduzela licencu vlasniku "Knez petrola". Tačnije, dozvola mu je bila oduzeta u maju 2015, ali samo na nekoliko dana.

Kad je platio reket, nastavio je po starom. Beogradski Treći osnovni sud mu je pet puta odlagao odlazak na odsluženje kazne u KPZ Padinska Skela, a Knežević je u međuvremenu dobio nagradu "Najbolje iz Srbije", koju su mu dodelili Privredna komora Srbije i Ministarstvo trgovine!

Kneževiću, dugogodišnjem sponzoru SPS-a, nije mogao da pomogne ni Ivica Dačić. Ako je verovati onome što priča među socijalistima, Knežević je Vučiću platio samo jedan milion evra.

Jeftino je kupio slobodu, mogućnost nastavka poslovanja i zaborav na šverc nafte na Kosovo i Metohiju. Tužilaštvo je sprovelo istragu, dokazi i iskazi svedoka objavljeni su i u medijima, ali džabe, to krivično delo prekrili su snegovi, ruzmarin i šaš.

Umesto pod paskom zatvorskih čuvara, Knežević je pod zaštitom Vučića i BIA. Da bi se reket legalizovao, vlasnik "Knez petrola" dobio je titulu "generalnog sponzora Bezbednosno-informativne agencije". Titulu "sponzora" kupili su i mnogi drugi biznismeni, koji tako otplaćuju grehove i stiču povlašćen položaj.

Novac, prikupljen tom trgovinom uticajem, BIA beleži kao redovni prihod. Da ta farsa, jedinstvena u svetu, bude kompletna nedostaje samo da srpski obaveštajci budu odeveni u radničke kombinezone s grbom "Knez petrola" ili neke druge firme.

U Kneževićevom stilu, mnoge probleme sa zakonom rešio je i Predrag Ranković, zvani Peconi. Bivši član surčinske mafije, danas ugledni tajkun, vlasnik poslovne imperije čija vrednost prelazi milijardu evra, odavno skupo plaća milost gospodara Vučića. Uz pare, Peconi mu je dao i ono najdraže što ima - Televiziju Hepi i Milomira Marića. Uveren da je, zbog zaštite diktatora, nedodirljiv za sve konkurente, Peconi se osilio, pomislio je da može da radi što god hoće. Na zemlju ga je spustio Željko Rutović, sa šest metaka u noge. Od svog gazde, bolje je prošao Marić. Glavni urednik Hepi TV navikao je da ga vređaju na ulici i isteruju iz restorana i s književnih tribina. Navikao je i da u studiju, u direktnom prenosu, sluša uvrede koje mu upućuju dragi gosti. Muamer Zukorlić ga je otvoreno pitao da li se plaši smrt, "poješće jorgan kad bude umirao". - To što si ti, Mariću, još na slobodi, znači da je Srbija u ozbiljnom materijalnom i moralnom kolapsu. Ti si zlo kakvo ova zemlja davno nije videla. Sram te bilo. Ti si, bre, najobičniji podvodač, makro, rentaš prostitutke i praviš od toga rijaliti. Kako ti misliš da se izvučeš sa svim tim? U zemlji, u kojoj je sve naelektrisano do krajnjih granica, ti za nekoga kažeš da ima "sumnjivo prezime" - rekao je nedavno Nenad Čanak u nasmešeno lice Milomiru Mariću.

Čanku nisu zasmetale političke prostitutke iz naprednjačkog kartela, koje preko Hepija šire mržnju i nasilje, ali bar je ukazao na zlo koje Marić stvara tipujući protivnike Vučićevog režima, koji imaju "sumnjivo prezime" ili smetaju na bilo koji drugi način. O tome kako će da se izvuče, Marić ne razmišlja. Trenutno, ima zaštitu oba svoja vlasnika, Vučića i Rankovića. Vučić se toliko angažuje u odbrani Marića da je, u saradnji s Miloradom Dodikom, organizovao hapšenje čoveka u Bratuncu, koji mu je pretio na Fejsbuku.

Uz zaštitu, gospodin Peconi kupuje i privilegije. Beogradska vlast je nedavno namestila uslove za zakup poslovnog prostora i lokala na Tašmajdanu i hali Pionir. Stari zakupci, koji su 30 godina ulagali u kultni restoran "Poslednja šansa", ostali su bez mogućnosti da učestvuju na licitaciji. Konkurisanje za te lokacije dozvoljeno je samo firmama sa preko 50 zaposlenik i godišnjim prometom većim od 150 miliona dinara. Nedostaje još samo da će kao uslov ispostavi opis poželjnog zakupca: mali, ćelav, šepav i nepismen, da ne bude dileme ko će dobiti posao.

Da je Beograd postao privatno vlasništvo Aleksandra Vučića i nekoliko njegovih sponzora vidi se i po načinu na koji je doneta odluka o promeni Detaljnog urbanističkog plana za poslovni prostor Bezistan na Terazijama. Rekonstrukciju Bezistana radiće firma "Eureka", koja kao osnovne delatnosti ima pripremu i posluživanje pića. Vlasnik "Eureke", izvesni Aleksandar Kajmaković, jedan je od najbližih saradnika Predraga Rankovića.

U dilove sa BIA uključen je i Slobodan Tešić, dugogodišnji trgovac naoružanjem i vojnom opremom. U vrhu SNS-a odavno se priča da je Bratislav Gašić platio Vučiću deset miliona evra mesto direktora BIA. Gašić je pola para za taj mito, navodno, dobio od Tešića. Zauzvrat, zaposlio je njegovog zeta u BIA i, mnogo važnije, frizirao je bezbednosne provere kako bi Tešićeve firme dobile dozvolu za trgovinu oružjem. Tešić je skinut sa svih mera BIA, iako se nalazi na crnoj listi Sjedinjenih Američkih Država, koje su mu zabranile ulazak i poslovanje s njihovim kompanijama.

Bratislav Gašić napušta mesto direktora BIA. Kao zvanični razlog biće navedeni zdravstveni problemi, ali u Vučićevoj dvorskoj sviti pominje se i nekoliko drugih objašnjenja. Jedna od opcija odnosi se upravo na saradnju Gašića i Tešića.

U aktuelnoj aferi s prodajom oružja glavni medijski udar usmeren je na Branka Stefanovića, oca ministra policije, koji se tereti da je po posredovao, u interesu preduzeća GIM, da po povlašćenim cenama kupuje naoružanje od valjevske fabrike Krušik. Po istim cenama, od istog proizvođača, oružje je kupovala i Tešićeva firma Partizan tek, kao i Vekstura trans, čiji je formalni vlasnik Milan Subotić, a koju kontroliše Tešić.

Otac i sin Stefanović uvereni su da je otkrivanje afere i pokretanje kampanje protiv njih, odnosno njihovih spornih poslova, podržao tandem Gašić - Tešić. Navodno, Stefanovići su od Vučića zahtevali da zbog toga smeni direktora BIA. Iako u vrhu SNS-a ima i onih koji smatraju da Stefanovići nemaju toliki uticaj, oprezniji i mudriji podsećaju na sudbinu Dijane Hrkalović. Godinama je vedrila i oblačila u MUP-u, često demonstrirajući moć veću od ministrove, da bi je preko noći Stefanović najurio iz službe.

Po drugoj liniji, plasirane su spekulacije o sukobu Gašića i Željka Mitrovića. Prema tim informacijama, Mitrović optužuje šefa BIA da je podržao konkurente iz jednog kablovskog operatera i na taj način oštetio Pink za dva miliona evra. Vlasnik Pinka je i javno, na Tviteru, poslao nekoliko alarmantnih zahteva Vučiću da se obračuna s reketašima iz svog okruženja.

Uz javne, slao je i privatne poruke u kojima je isticao sumnju da se Gašić ugrađuje u razne poslove mimo znanja vladara.

Ispod tog dima nalazi se vatra na kojoj se peče Vučić. Nije mu lako da se odluči koga da podrži. Stefanović je značajno ojačao pozicije u vlasti i u naprednjačkom kartelu, a Gašić i Mitrović su mu neophodni za prljave kampanje protiv svih nepodobnih elemenata na političkoj i medijskoj sceni.

Gašić je umeo povremeno da šalje poruke u kojima tvrdi da "više neće pristati na to da nekome iz političkih razloga lomi kičmu", ali u to je teško poverovati s obzirom da je službu potpuno posvetio progonu meta koje odredi Vučić. Na sastancima kolegijuma BIA lideri opozicije i nepodobni novinari nazivaju se vučićevskim izrazima - lopovi, izdajnici, ološ...

Većina resursa BIA usmerena je na praćenje i pritiske protivnika režima. Prljavštine, koje Gašić sakupi ili montira, emituje Pink. Mehanizam za kompromitaciju normalnih ljudi dosad je savršeno funkcionisao. Ko god nasledi Gašića, nastaviće taj posao, verovatno na još brutalniji način.

Prvi favorit, zasad nezvanični, za funkciju direktora BIA je Nikola Selaković, aktuelni generalni sekretar predsednika Srbije. Dok je bio ministar pravde, Selaković je prezentovao spremnost da izvrši svaki Vučićev nalog, nebitno koliko on bio u sukobu sa zakonom. S tim iskustvom i ostalim poltronskim referencama, Selaković je zaista podoban za mesto direktora Vučićeve bezbednosne i informativne službe, biće mu dobar saveznik u izazivanju haosa.

Bez obzira koliko bio opasan, Vučićev plan da vladarski tron brani i po cenu opšteg sukoba, čeka ga neslavan kraj. Za Srbiju bi bilo dobro da izbegne "novi Marsej", koji sam priziva. Umesto oreola mučenika, Vučić je zaslužio lisice na rukama. Dok se to ne desi, Srbija neće biti slobodna država, nego ogledno dobro za njegove diktatorske eksperimente.

1

Pošto BIA?

Na listi donatora Bezbednosno-informativne agencije nalaze se preduzeća i pojedinci koji su osumnjičeni za razna krivična dela. Skromnim donacijama oni kupuju kontrausluge, odnosno pomoć prilikom istražnih radnji. Za male pare prikrivaju tragove velikih prevara.

Kako to izgleda u praksi, vidi se na primeru novosadske firme Promist, koja je učestvovala u prevarnim radnjama kojima je pančevačka HIP Azotara oštećena za više desetina miliona evra.

Istraga, koju je 2012. godine vodila Radna grupa Uprave kriminalističke policije, otkrila je dokaze korupcije i malverzacija sa regresivnim mineralnim đubrivom.

Određene firme po povlašćenoj ceni dobijale su đubrivo, iako za to nisu ispunjavali uslove, a kasnije su prodavali po višoj ceni. Za zloupotrebu slubenog položaja i davanje i primanje mita osumnjičeno je desetak preduzeća i pedesetak pojedinaca.

Policija i Tužilaštvo za organizovani kriminal istragu su usmerili i prema firmama Viktorija grupa i Promist, koje su registrovane na istoj adresi. Sumnjalo se da su ta dva preduzeća samo 2010. godine oštetila Azotaru za 17 miliona evra.

Tokom prolećne setve 2010, Ministarstvo poljoprivrede odobrilo je 402,3 miliona dinara subvencija regresiranog đubriva „Promistu", a tokom jesenje setve još 328,8 miliona dinara. Sve subvencije, još od 2008. godine, bile su pokrivene Uredbom Ministarstva poljoprivrede na čijem čelu se nalazio Saša Dragin. U prvoj akciji, uhapšeno je devet lica osumnjičenih za učešće u korupcionaškim prevarama. Pored Dragina, u pritvoru su se našli Zvonimir Nikezić, vlasnik „Ces Mekona", Radoslav Vujačić, zamenik generalnog direktora „Srbijagasa" i zastupnik kapitala u „Azotari", Mihajlo Grujić, bivši zamenik direktora „Azotare", kao i Verica Spasić, direktorka „Inveja", čiji je vlasnik Predrag Ranković Peconi, koji je osumnjičen da je, preko preduzeća „Invej" i „Sunce" oštetio budžet Srbije za skoro pet miliona evra.

Oštećeni radnici „Azotare" podneli su krivičnu prijavu, kojom je, pored Miljana Đurovića, v.d. direktora „Azotare", obuhvaćeno još dvadesetak lica, koje su smatrali odgovornim za višemilionsku štetu, među kojima je bio i Nebojša Petrić, generalni direktor novosadskog „Promista".

Naprednjački mediji su Petrića predstavljali kao kuma i druga iz vojske Bojana Pajtića, koji kontroliše sav izvoz veštačkog đubriva u Rusiju i Kazahstan, a stečeni kapital plasira u građevinske poslove u Austriji. Pajtić i Petrić su osumnjičeni, ali samo u medijima, za malverzacije u privatizaciji državnih i društvenih preduzeća. Navodno, namerno su ih uništavali, kako bi ih kupili po bagatelnim cenama.

Kao primer koji to potvrđuje, navodi se novosadska „Azotara", koju je privatizovao Petrić. U tom preduzeću, u kome je nekad bilo više od 500 zaposlenih, danas se ne proizvodi đubrivo, ali to Petrića i ne zanima. Novosadsku „Azotaru" je kupio zbog zemljišta, koje se nalazi pored Luke Novi Sad.

Petrić je kupio i pančevačku „Staklaru" za 3,5 miliona evra, a suvlasnik je građevinskog preduzeća „Energotenika Južna Bačka", koja je jedan od najkrupnijih sponzora Srpske napredne stranke.

Kao što sponzoriše SNS, da bi imao političku zaštitu, Petrić daje novac i Bezbednosno-informativnoj agenciji, kako bi dobio povlašćen položaj prilikom istraga njegovog poslovanja.

Magazin Tabloid poseduje dokaze koji otkrivaju način na koji sarađuju Petrićev „Promist" i BIA. Upravo u vreme dok je vođena istraga korupcionaške afere koja je uništila pančevačku „Azotaru", Petrić je srpskoj obaveštajnoj službi ponudio donaciju od milion dinara. Navodno, za adaptaciju kancelarija BIA u Nišu. Za finansijske probleme BIA saznao je, navodi se u pismu, „iz razgovora sa zvaničnicima BIA", pa je poželeo da pomogne službi, koja bi, kad bi se bavila svojim poslom, vodila istragu protiv njega.

Tadašnji šef BIA, Aleksandar Đorđević, prihvatio je ponudu. Saradnja se nastavila do danas.

Pošto nema smisla da progoni svoje mecene, BIA od tada pomaže Petriću u ostalim istragama. Uz advokate, Petrić izjave tužiocima daje u prisustvu drugara iz BIA. Sa nekoliko miliona poklonjinih dinara kupio je zaštitu od optužbi za prevare vredne nekoliko desetina miliona evra.

Kad bi Srbija bila normalna pravna država, zbog ovakvih stvari na optuženičkoj klupi našli bi se Petrić i ostali donatori, ali i svi funkcioneri BIA koji su učestvovali u tome.