Svaka finansijska kriza je redistribucija bogatstva na apsolutno gigantskom nivou (2)

Svako ide svojim putem

Pitanje koliko će efikasno zemlje izlaziti iz karantina je veoma važno. Mislim da će Sjedinjene Države biti u najtežoj situaciji, jer su se tamo poklopile finansijske turbulencije, koje traju već 20 godina, panika i konvulzivni potezi vlasti, koji se povlače bez ikakvog ozbiljnog plana, po principu „naštampaćemo novca koliko god treba. Ono što se sada istorijski događa nalik je vremenu 30-ih i 40-ih godina - stari svetski poredak više ne funkcioniše, institucije koje su obezbeđivale ekonomski rast su izdahnule, počinje formiranje nove svetske ekonomske strukture, to jest novog sistema institucija, sa masovnim prelaskom na nove tehnologije

***

Ruski ekonomista i političar, član kolegijuma (ministar) za osnovne pravce integracije i makroekonomiju Evroazijske ekonomske komisije, akademik Ruske akademije nauka Sergej Glazjev govorio je u velikom intervjuu za YouTube kanal "RT na ruskom" o svojoj viziji postkoronavirusne stvarnosti u svetu, nedostacima globalnog finansijskog sistema i prednostima kineskog i indijskog ekonomskog modela. Ovo je nastavak intervjua sa njim iz prošlog broja.

- Ko i dalje naduvava finansijske balone?

S.G:U početku su se baloni rasprsnuli, potom su se ponovo naduvali, a danas je obim derivata na finansijskom tržištu približno isti kao i pre. Nakon propasti ovog finansijskog tržišta, izgubljeno je oko 15 triliona dolara aktiva - to su ogromni gubici za ljude koji su tu držali svoju ušteđevinu.

Dolazi do redistribucije - kada se balon ponovo naduva, to ne znači da novac dobijaju oni koji su ga izgubili. Nikako. Oni koji su izgubili, izgubili su zauvek. Balon se naduvava u korist onih koji su bliži centru emisije novca. Ovo je veoma korumpiran i špekulativni sistem, koji nije usmeren na rast proizvodnje, ni na poboljšanje blagostanja građana, već na bogaćenje finansijske oligarhije.

Oni finansijski oligarhijski klanovi koji se nalaze pored Feda i, zapravo, upravljaju Fedom kao akcionarskim društvom, uvek su prvi primaoci emisije novca u takvim kriznim situacijama.

Ako je u uobičajenoj situaciji država glavni primalac novčane emisije, tokom krize injekcije novca idu ne samo putem državnog kanala. Infuzije idu onima koji su bliži štampariji. Grubo govoreći, finansijska oligarhija štampa novac za sebe.

Ostali koji nemaju novca, gube svoje aktive, ne mogu da ih podrže novim kreditima, bankrotiraju i njihova imovina ide onima koji imaju novac. Svaka finansijska kriza je redistribucija bogatstva na apsolutno gigantskom nivou, ali poenta ovih manipulacija finansijskim sistemom nije u finansiranju investicija ili proširivanju proizvodnje, već u redistribuciji bogatstva u korist onih koji su bliži centru finansijske emisije.

Ovaj američki sistem je sada praktično prevaziđen. Više ne obezbeđuje ekonomski rast koji je bio početkom ovog veka ili u drugoj polovini prošlog veka. Otprilike 20-25 godina realni prihodi stanovništva SAD ne rastu, odnosno sistem sa stanovišta realne ekonomije, radi "u prazno", donoseći profit onima koji su privatizovali štampariju novca.

U Kini vidimo formiranje fundamentalno drugačijeg sistema koji kombinuje tržišne mehanizme i strateško planiranje, pri čemu država u potpunosti kontroliše kretanje novca. Emisiju novca ne određuje finansijska oligarhija, već državna banka. Ali balona ima svuda, nema savršenog sistema. Međutim, moram reći da je kineski sistem upravljanja ekonomskim razvojem danas za red veličine efikasniji od američkog. Efikasniji je i od onog koji je bio u Sovjetskom Savezu.

Izgleda da uzima u obzir nedostatke koji su bili karakteristični za sovjetsku direktivnu ekonomiju i ovu oligarhijsku zapadnu ekonomiju. Uzima ih u obzir u smislu da koristi tržišne mehanizme u svrhu povećanja investicija, za rast proizvodnje u interesu poboljšanja blagostanja ljudi.

Odnosno, kineski sistem upravljanja reguliše tržišne odnose na takav način da poslovanje funkcioniše u interesu povećanja blagostanja društva. To se vrši kroz veoma složen sistem regulisanja privredne aktivnosti, gde država, pre svega, održava strateško planiranje i sugeriše biznisu u kojim oblastima može da dobije podršku. Drugo, država u potpunosti kontroliše kruženje novca, novčane tokove. Sve banke su u državnom vlasništvu i sve rade na povećanju investicija.

Generalno, ceo sistem upravljanja zadužen je za rast investicija. Bilo koji funkcioner u kineskom sistemu - u korporativnom sektoru, opštinskoj administraciji i centralnoj vladi - računa se povećanim ulaganjima. Stoga stopa akumulacije u Kini dostiže 45% bruto proizvoda. To ne postoji nigde više na svetu. U Americi je 20 puta manje.

I vrlo je važno da se sva emisija novca koja se u Kini sprovodi kroz državni bankarski sistem fokusira na finansiranje investicija, a ne na finansijske balone. Oni se povremeno pojavljuju, ali pojavljuju se na osnovu rasta određene materijalne imovine ili aktiva. Na primer, baloni na tržištu nekretnina se pojave kada se izgradi više nego što ljudi mogu da kupe.

Iza ovog balona ne stoje derivati, kao što je to slučaj u Americi, koji uopšte ničim nisu obezbeđeni, ne izvedene hartije od vrednosti, već realna imovina za kojom nema dovoljno potražnje. Iskustvo pokazuje da nakon što se ovi baloni uruše i vrednost te imovine padne, oni se uključuju u ekonomski promet. "Gradovi duhova", razglašeni u poznatoj knjizi američkog novinara, danas su naseljeni.

Efikasnost kineskog sistema je vrlo jasno vidljiva u pogledu monetizacije. U Kini je danas nivo monetizacije privrede veći nego u Americi, skoro 1,5 puta. Tamo je novčana masa 200% BDP-a. Sva ova ogromna novčana masa održava se u konturama realnog sektora, ne ulazi u finansijske balone derivata. Sistem reguliše novčane tokove na način da su oni usmereni u finansiranje reprodukcije ekonomije, u realni sektor.

- Može li se Rusija spasiti od krize? Gde su granice naše zavisnosti?

S.G.:Zavisni smo onoliko koliko sami želimo da budemo zavisni. Postoji mnogo alata za upravljanje ekonomskim razvojem koji vam omogućavaju da se samostalno razvijate i manje zavisite od turbulencija na stranim tržištima. Naravno, i sada je naš finansijski sistem na periferiji američkog sistema. Većina finansijskih špekulacija je u interesu nerezidenata, a naše finansijsko tržište postalo je apsolutno otvoreno tržište za bilo kakve špekulativne napade. Dogurali smo dotle da smo potpuno zavisni od raspoloženja stranih finansijskih špekulanata, koji rade šta hoće na našem tržištu.

Dok je situacija bila manje ili više stabilna, špekulanti su na naše tržište dolazili uglavnom iz Amerike - uprkos sankcijama protiv Rusije, jer ova ograničenja se nisu odnosila na špekulativni kapital. Većinu operacija na ruskom deviznom finansijskom tržištu, i pre sankcija i sada, izvode strukture povezane sa džinovskim američkim hedž fondovima. Oni dolaze na rusko tržište jer naše monetarne vlasti veštački održavaju visoku kamatnu stopu, koja je oko tri puta viša nego što bi trebalo da bude u pogledu osnovnih karakteristika našeg deviznog i finansijskog tržišta. To se radi kako bi se ovi špekulanti zadržali. Veruje se da će, ako počnu da napuštaju naše tržište, kurs rublje početi da pada.

Ali problem je u tome što kada se dogodi kriza u centru finansijskog sistema i tamo se sruši vrednost svih aktiva, finansijski roboti koji rade na tržištu koristeći algoritme koji su ugrađeni u njih počinju da povlače novac sa periferije. Da bi isplatili svoje obaveze, oni imaju zadatak da odbace postojeće aktive i pronađu novac tamo gde ima manje dugoročnih obaveza. Njihov interes kod nas je samo kratkoročno-špekulativni.

Stoga, bez obzira kakvu kamatnu stopu i profitabilnost imamo, kad god se finansijski kolaps dogodi u centru sistema, u Americi špekulanti (danas to nisu igrači na berzi, već roboti) deluju u skladu sa automatskim algoritmima. Njihov algoritam funkcioniše tako da moraju da prikupe novac sa onih delova tržišta koji su im dugoročno manje vredni, da bi spasli položaj svojih vlasnika u centru sistema.

Stoga smo se 2008. i 2009. godine, i sada suočili sa masovnim odlaskom stranih špekulanata sa našeg tržišta. To kod nas izaziva destabilizaciju, utiče na ponudu i potražnju na deviznom tržištu. Na kraju, to podstiče kolaps naše valute. Štaviše, mora se shvatiti da su špekulanti koji rade na našem tržištu svojim algoritmima vezani za cene nafte. Zbog toga, kada se cena nafte ruši, njihovi algoritmi deluju baš ovako. Odnosno to automatski znači da prelaze iz rubalja u dolare i orijentišu se na sniženje kursa rublje.

Mi, u principu, razumemo logiku ovih aktivnosti, a da bismo se zaštitili od takvih finansijskih šokova, Centralna banka je davno trebalo da stvori barijeru između ruskog finansijskog valutnog tržišta i svetskog tržišta, tako da se špekulanti ne mogu kad se njima svidi da povlače novac sa našeg tržišta. Postoji mnogo mehanizama za to. To nisu samo valutne intervencije, o kojima se govori kao da su tobože jedini način, a oni agenti koji rade u interesu inostranih špekulanata nas ubeđuju da se to ne sme sprečaviti, jer ćemo potrošiti sve rezerve. Iako se zapravo devizne rezerve stvaraju samo sa jednom svrhom: u cilju stabilizacije kursa ostalih rezervi.

Tržišna ekonomija nema cenu, potrebne su vam rezerve da biste održali stabilan kurs valuta. Imamo velike rezerve, ima ih više od obima monetarne osnove naše privrede. Stoga Centralna banka može intervencijama održati stabilnost rublje, ali intervencijama se devizne rezerve tope. To izaziva zabrinutost, a da bi ovaj sistem efikasnije funkcionisao, moraju se primeniti i druge metode.

Špekulanti se najviše plaše vremenskog kašnjenja između odluke o kupovini i prodaji deviza i same transakcije. Roboti rade brzinom stotina operacija u sekundi, a kada dođe do vremenskog kašnjenja između operacije i isporuke novca, od recimo dve nedelje, onda svi ovi algoritmi ne rade.

To jest, ako uvedemo vremenski razmak između špekulativnog zahteva za kupovinom valute i prodaje, ovi algoritmi koji podgrevaju tržište ne deluju. Pored toga, postoje metode koje preporučuju međunarodne finansijske institucije za borbu protiv pranja novca. Ako imamo sumnjivu transakciju... A svaka špekulativna transakcija je sa moje tačke gledišta sumnjiva, jer je jedna stvar kada robu kupujete uvozom ili prodajete devizne prihode od izvoza - jasno je odakle novac dolazi. A ako samo kupujete i prodajete valutu,tada se postavlja pitanje porekla ovog novca.

Evo omiljene teme danas: da biste naše oligarhe na Zapadu poslali na jedno mesto, kao što znate, postavlja se pitanje: odakle vam novac? Zašto naša Centralna banka ne postavlja špekulantima pitanje: odakle vam novac? Prolazimo kroz postupak provere zakonitosti porekla novca. Čak iako je sve legalno, ipak postoji vreme koje blokira špekulativni napad.

Konačno, porez na špekulativne operacije, poznat je već dvadeset godina, i povezan je sa preporukom Tobina, klasika teorije novca. On je matematički dokazivao da glavni cilj monetarnih vlasti treba da bude stvaranje uslova za maksimizaciju investicione aktivnosti. To bi trebalo da bude posao centralnih banaka.

Cilj broj jedan je stvaranje uslova za rast investicija. I sve ostalo - stabilnost valute, stabilnost cena, bankarske regulative - sve bi trebalo da bude usmereno na rast investicione aktivnosti. Da bi srušio špekulativne, uznemirujuće mehanizme, Tobin je predložio uvođenje poreza na špekulativne operacije.

Možemo uvesti u najjednostavnijem obliku porez, od na primer 0,1% na špekulativne transakcije kupovine i prodaje deviza ne u svrhu uvoza-izvoza, već u svrhu špekulativnog povlačenja novca u inostranstvo. Ovaj porez bi nam dao oko 30 milijardi rubalja, koje bismo mogli da upotrebimo baš - za razvoj vakcina.

- Kako ocenjujete ponašanje Centralne banke u uslovima krize?

S.G : Zdrav razum je konačno prevagnuo. Već sam rekao da povećanje kamatne stope neće uticati na međunarodne finansijske špekulante koji se već algoritamski bave povlačenjem novca iz Rusije u vezi sa finansijskim kolapsom u Americi. To jest, bez obzira kakvu kamatnu stopu napravimo, makar i 100%, to neće uticati na finansijske robote, koji su programirani da povuku novac sa periferije u situaciji finansijskog kolapsa u centru. Tako da bi povećanje kamatne stope bila velika glupost, što bi konačno zakočilo sve procese kreditiranja u našoj ekonomiji.

Zapravo, s tim smo se već suočili 2014. godine, kada je Centralna banka napravila stratešku grešku. Ona je istovremeno najavila plivajući kurs rublje i izjavila da će kamatnom stopom regulisati ponudu i potražnju na tržištu novca. Kao rezultat toga, dobili smo stupor u celom ekonomskom sistemu i destabilizaciju kursa rublje. Njegov nagli pad je izazvao inflatorni talas, protiv koga smo se tri godine borili visokim kamatama.

Cena te borbe bilo je skoro potpuno obustavljanje finansiranja investicija. Obim investicionih kredita u portfeljima naših vodećih komercijalnih banaka opao je na 5%, odnosno jednostavno su prestale da se bave kreditiranjem investicija. Kao rezultat toga, dobili smo dugu veštački stvorenu depresiju, u kojoj se i dalje nalazimo.

Zbog ove politike Centralne banke - podizanja kamatne stope i plivajućeg kursa rublje - proizvodnja nam je bila manja za oko 25 triliona rubalja. Toliko je koštala ta strateška greška Centralne banke.

Napominjem da 1998. godine, kada smo takođe imali finansijski šok vezan defolt u plaćanju državnih obligacija i nagli pad kursa rublje, jer su i tada strani špekulanti napustili tržište, Geraščenko nije podizao kamatne stope. A realni sektor dobio je priliku da dramatično poveća kreditiranje obrtnog kapitala, što je na fonu devalvacije rublje i povećane konkurentnosti naše robe omogućilo da se industrijska proizvodnja naglo poveća.

Stopa rasta naše industrijske proizvodnje u drugoj polovini 1998. i početkom 1999. godine bila je približno 20%. Ali to imajući u vidu neprestani pad tokom devedesetih. Odnosno, preduzeća su imala kapacitete koje su mogla da angažuju i sprovedu veoma masivnu kampanju supstitucije uvoza, koja je bila kreditirana na račun niskih kamatnih stopa.

Sada je situacija u stvari analogna, udeo slobodnih kapaciteta u industriji je više od 40%. To jest, možemo povećati proizvodnju za 40% ako će biti kredita za obrtna sredstva i, naravno, trebalo bi da postoji potražnja. Ovde je sve povezano. Ali razlog zbog kojeg već 5 godina stagniramo je taj što visoke kamatne stope nisu omogućavale preduzećima da zaposle proizvodne kapacitete, nije bilo dovoljno sopstvenih sredstava, krediti su bili neizmerno skupi, a kao rezultat toga nije došlo do povećanja proizvodnje, što znači da nije došlo je do rasta prihoda i rasta potražnje. Ovo je lanac koji nas je stalno vukao nadole.

Treba nam pozitivna povratna sprega. Zbog toga je sada vrlo važno da održimo nisku kamatnu stopu, vrlo je važno da novac ode tamo gde postoje mogućnosti za povećanje proizvodnje i održavanje zaposlenosti, povećanje prihoda stanovništva. Ovde je, naravno, uloga monetarnih vlasti veoma velika.

Danas je neophodno uključiti one posebne mehanizme refinansiranja koji su razvijeni u poslednjih petnaest godina i koji omogućavaju organizovanje ciljanog kreditiranja malih i srednjih preduzeća po povlašćenim stopama od 2-3%. Komercijalne banke su potpuno sposobne da se bave ovim ciljanim kreditiranjem, a Centralna banka bi trebalo da im obezbedi kreditna sredstva kroz takav poseban instrument za refinansiranje malih i srednjih preduzeća.

- Šta očekuje svetsku ekonomiju ako krene putem uprošćenih rešenja?

S.G:Svetska ekonomija, kao što smo već rekli, prolazi kroz strukturnu transformaciju. S jedne strane, vidimo finansijski kolaps u Sjedinjenim Državama i konvulzivne pokušaje američkih vlasti da napune ekonomiju novcem kršenjem svih zamislivih proporcija finansijske stabilnosti. Odnosno, ovo je već panična reakcija koja ide putem najuprošćenijih rešenja. Naštampati 4 triliona dolara i ubaciti u sistem, polovinu podeliti stanovništvu, polovinu dati biznisu, a dalje ćemo da vidimo.

S druge strane je Kina koja, uprkos padu u prvom kvartalu, danas uvereno izlazi iz krize. Tamo će model upravljanja i razvoja ekonomije, koji je Kinu 30 godina gurao napred sa najvišim stopama rasta u svetu, sigurno uspeti da vrlo brzo poveća svoj zamah i vrati se stopama rasta koje su bile pre krize. Na račun, pre svega, domaćeg tržišta i ubrzane primene programa „Jedan pojas - jedan put" koji kineske investicije usmerava duž svih evroazijskih kontura reprodukcije globalne ekonomije, a koje su vezane za kinesko tržište.

- Ima li kineska ekonomija čega da se plaši?

S.G. : Naravno, pad prihoda i potražnje u SAD negativno utiče na kineski izvoz. To smo već videli prošle godine, ali svejedno, sve dok pandemija nije sve paralizovala, Kina je zadržala dobru stopu ekonomskog rasta, iako je američko tržište bilo delimično zatvoreno. Moram reći da je u zadnjih 10 godina, odmah nakon globalne finansijske krize 2008. godine, Kina krenula ka širenju domaćeg tržišta i, kao što znate, sada je nivo plata, kupovna moć po stanovniku u Kini već viša nego u Rusiji. Ova pozitivna povratna sprega i dalje deluje. Ne sumnjam da će sistem upravljanja i razvoja kineske ekonomije sada veoma efikasno funkcionisati.

Drugi takav model, koji kombinuje tržišne mehanizme i državno strateško planiranje, uključujući monetarnu cirkulaciju, je Indija koja je poslednjih godina zauzela prvo mesto u svetu po stopi rasta. Ova dva modela, mi nazivamo integrisanim sistemom upravljanja po terminu Pitirima Sorokina, ili integrisanom svetskim privrednim sistemom, objedinjuje različite slojeve društva oko jednog zadatka - rasta blagostanja ljudi. Čitav sistem motivisanja privatnog biznisa - davanje kredita, regulisanje potražnje i poreski sistem - sav je izgrađen na ovom zadatku: rast proizvodnje radi povećanja potrošnje i nivoa blagostanja.

I narednih 20-30 godina svetskog rasta će biti u trouglu Kina - Indija - Jugoistočna Azija. Tu je centar globalnog ekonomskog razvoja i moramo nastojati da budemo što bliži tom centru.Moramo se izolovati od nestabilnosti koju danas stvara američki finansijski sistem i vratiti u naš sistem upravljanja iste elemente stabilizacije dugoročnog planiranja koje smo nekada imali, a koji se sada uspešno primenjuju u Kini i Indiji.

Ni Kina ni Indija nemaju slobodan protok kapitala preko granice. Sistem funkcioniše po principu cucle: pozivamo sve strane investitore da dođu, ali da izađu iz naše zemlje mogu samo po propusnicama. Ili plaćate porez na špekulativni dohodak ili dokazujete zakonitost porekla novca, ali na ovaj ili onaj način, povlačenje kapitala je moguće ako ste pošteno stekli svoj profit.

Ali ovako potresati tržište, kao kod nas - danas su došli, sutra otišli, naduvali valutni balon, a zatim ga probili i odneli super- profit - to ne bi smelo da se dešava. Stoga moramo uvesti mehanizam valutne regulacije koji će blokirati špekulativne napade iz inostranstva.

Naša druga zona ranjivosti su cene nafte. Oni se takođe formiraju, kao što smo videli, u odnosima između Sjedinjenih Država i zemalja Persijskog zaliva. OPEK, naravno, igra veliku stabilizujuću ulogu, ali mehanizam je, kako se ispostavilo, vrlo krhak. I baš kao pre 50 godina, 70-ih, cene nafte su se srušile jer je njihov regulatorni sistem, koji funkcioniše na globalnom tržištu, u osnovi određen potražnjom nafte, a sve izvan potražnje je finansijska špekulacija.

Prelaz na nove tehnologije prati oštar pad potrošnje energije: više neće biti potrebno sagorevati onoliko nafte i gasa kao ranije, pa je potrebno razvijati petrohemiju. Ne možete se više oslanjati na izvoz nafte, jer je ovaj resurs postao vrlo špekulativno ranjiv.

Da bi se prešlo sa izvoza nafte na proizvodnju naftne i gasne hemije i izvoz gotovih proizvoda umesto sirove nafte, potrebna su velika ulaganja. To zahteva stabilan kurs valuta i stabilne cene za tu istu naftu. Stoga se moramo prebaciti na naš sistem cena, kako bismo se udaljili od fokusiranja na cene nafte na zapadnim berzama, jer Kina postaje naš glavni potrošač nafte, a dugoročno i gasa. Ogromno tržište ugljovodonika je i Indija.

U našem je zajedničkom interesu da postignemo stabilan mehanizam za određivanje cena. On bi trebalo da bude dovoljan za veliku dobit izvozom ugljovodonika kao nenadoknadivih resursa, ali da istovremeno budemo osigurani od oštrih fluktuacija.

Moramo da izgradimo sopstveni monetarni i finansijski sistem,koji će obezbediti stabilnost kursa rublje, stvoriti uslove da rublja bude najmanje regionalna rezervna valuta. Imamo sve mogućnosti za to, jer su svima potrebni naši resursi. Ako ih prodajemo za rublje, stvorićemo značajan rubaljski segment svetskog tržišta.

Na ovom tržištu moramo da stvorimo sopstvene mehanizme cena i, naravno, stvorimo fleksibilne mehanizme za kreditiranje ekonomskog razvoja. Ono što se danas radi sa stanovišta stvaranja mehanizama za preferencijalno kreditiranje malih i srednjih preduzeća, investicije i podrške preduzećima koja proizvode proizvode koji su društvu neophodni - sve to ne treba posmatrati kao kratkoročnu meru, već kao segment dugoročne ekonomske politike. A instrumenti potrebni potrebni da bi ovaj sistem funkcionisao već su stvoreni.

Već sam pominjao: posebni instrumenti za refinansiranje su povoljni krediti koje Centralna banka preko komercijalnih banaka daje malim i srednjim preduzećima, izvoznicima, pretvarajući ih u izvozne kredite za povećanje izvozne proizvodnje.