(P)likovi

Vučić najkraćim putem pokušava da Srbiju odvede u nepovratnu propast

Planira da državu proda Kinezima

Srbija je podnela sankcije, ratove i pljačku domaćih i stranih zločinaca, da bi je do provalije doveo Aleksandar Vučić. Slep od pohlepe, širenje Kovida 19 iskoristio je za čerupanje budžeta. Ugrozio je javno zdravlje i ostatke privrede i stvorio uslove za katastrofu koja više ne može da se izbegne. Zdravstveni sistem ne može da izdrži aktuelni talas pandemije korona virusa, a recesija će ugroziti milione ljudi. Stižu beda, glad i smrt, a gde su te pošasti, tu je i Vučić. O strategiji, kojom diktator namerava da brani tron i po cenu uništenja Srbije, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Pandemija korone i straha uništila je savremenu civilizaciju. Zdravstveni i privredni sistemi raspadaju se i u najmoćnijim državama. Napredniji od ostalih svetskih lidera, Aleksandar Vučić prednjači i u destrukciji, najkraćim putem vodi Srbiju u propast.

U vreme prvog udara Kovida 19, Vučić je montirao lažne izbore, suspendovao pravni sistem kako bi bez kontrole opljačkao budžet, a na kraju je još i zadužio državu za dodatnih sedam milijardi evra.

Korona virus mu je poslužio kao alibi za posrtanje privrede i kriminalne kombinacije prilikom kupovine medicinskih sredstava i zaštitne opreme. Kratke pameti, ignorisao je drugi, letnji talas pandemije. U saradnji s korumpiranim članovima Kriznog štaba, aktivnosti nije usmerio na zaštitu javnog zdravlja, nego na obračune s političkim protivnicima i nepodobnim medijima.

Iako je na neregularnim izborima njegov kartel osvojio apsolutnu vlast, Vučić do kraja avgusta nije dozvolio da se konstituišu parlament i Vlada. Svideo mu se status jedinog legitimnog predstavnika vlasti, pa je to hteo da produži uvođenjem vanrednog stanja. Nije uspeo u toj nameri. Pritisak su izvršili poverioci iz Međunarodnog monetarnog fonda, koji su ga upozorili da bi novo ograničavanje privrednih delatnosti bilo fatalno.

Konačnu odluku je doneo Ričard Grenel, koji je prinudio Vučića da omogući formiranje Vlade na čijem čelu će se nalaziti Ana Brnabić. Dok se bavio politikantskim manipulacijama, Vučić je izgubio vreme za pripremu na novi nalet pandemije. U skladu s nevelikim intelektualnim kapacitetima, nije shvatio šta se sprema.

Usled dramatičnog povećanja broja inficiranih građana, najoštrije mere za suzbijanje zaraze početkom novembra uvele su Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, Španija, Belgija, Austrija, Češka i još mnoge evropske države. U većini je uveden policijski čas, s trajanjem kao proletos u Srbiji, najčešće od 20 do šest ujutru. Posledice pandemije već su opteretile zdravstvene sisteme u tim zemljama, a još ne može ni da se pretpostavi koliku štetu će pretrpeti njihova privreda, prosveta i ostali segmenti društva.

Na sporan i vrlo riskantan, ali jedini mogući način, većina država pokušava da finansijski mehanizam održi u životu plasmanom dodatnih količina novca. Evropska unija je štampala 2.000 milijardi evra, a Sjedinjene Američke Države više od 4.000 milijardi dolara.

Kroz to vreme, Vučić štampa Informer i Kurir. Za potrebe političke propagande, suprotno realnom stanju, ne dozvoljava obaranje vrednosti dinara. Pun ponosa, kao da ne uzima lekove, uporno ponavlja da „Srbija ima najveću stopu rasta u Evropi i najmanju nezaposlenost u istoriji".

Tu mantru vrti na Pinku, s koga je u oktobru najureno 150 radnika, pa i na RTS-u, koji će uskoro morati da podeli više od hiljadu otkaza. Briga Vučića. Što se njega tiče, mogu svi građani da pocrkaju od gladi, on će nastaviti da priča bajke o Srbiji kao ekonomskom tigru, zlatnom dobu i sličnim budalaštinama, kojima pokušava da dokaže kako vlast zloupotrebljava za opštu dobrobit.

Višegodišnjim zloupotrebama, lažima i nasiljem, Vučić u praksi sprovodi načelo Luja Četrnaestog - država, to sam ja.

Da se on pita, na vlasti bi ostao koliko i francuski kralj s kraja 17. i početka 18. veka, čak 72 godine. No, tu želju mu remete mnoga ograničenja, od zdravstvenih do pravosudnih. Trenutno, najviše strahuje upravo od posledica poistovećivanja voljenog sebe sa državom. Učinio je sve što je mogao kako bi oslabio i onesposobio Srbiju, sad se čudi što će morati da propadne i on.

Država, rasturena i očerupana, neće moći da izdrži pritisak pandemije i recesije. Poput ostalih država u Evropi, i Srbija mora da uvede najteže mere, policijski čas, pa i omiljeni Vučićev način za iživljavanje nad narodom - višednevnu potpunu zabranu kretanja.

Psihopata na vlasti bi voleo da opet u kućni pritvor smesti skoro dva miliona ljudi starijih od 65 godina i onih s hroničnim oboljenjima.

Sa uživanjem bi, kao u martu i aprilu, hapsio normalan svet, koji u zabranjeno vreme izađe na ulicu, što je bilo dozvoljeno samo kriminalcima iz naprednjačkog kartela.

Opet bi ukinuo ljudska prava, slobodu mišljenja, demokratske procese i ostale civilizacijske tričarije, koje ga i inače nerviraju.

Međutim, i Vučić je svestan da će vanredno stanje uništiti Srbiju. Više nema novca u budžetu. Neće biti ni za plate u javnom sektoru i za servisiranje redovnih obaveza državnih preduzeća.

Proletos, Vučić je očerupao budžet. Nabavku medicinske opreme i zaštitnih sredstava iskoristio je za punjenje svojih i džepova svojih ortaka iz vladajućeg zločinačkog udruženja. Svakodnevno se hvalio kako novcem iz crnih fondova, koji ne bi smeli da postoje, kupuje na stotine respiratora i milione zaštitnih maski.

Nikad nije podneo izveštaj koliko je čega kupljeno, po kojoj ceni i gde je raspoređeno. Nezavisni analitičari su, na osnovu podataka koji su objavljivani u medijima, procenili da je tada budžet oštećen za više od 3,5 milijarde evra.

Vučić bi se oduševio kad bi mogao da ponovi takav pljačkaški pohod, ali zna da to država ne bi izdržala. Rupe u budžetu tada je popunio novcem kupljenim od stranih banaka, o čemu takođe ne postoji izveštaj. Pored toga, s Kinezima je potpisao ugovor o kreditnoj liniji vrednoj sedam milijardi evra. Zasad, povukao je samo dve milijarde, a ostalo je na čekanju.

Tako je bilo proletos. Okolnosti su se promenile, sad su mnogo teže. Više nema načina da se čak ni na najskuplji način, kreditima, puni budžet. Pomoć iz Evropske unije nije dovoljna ni da Srbija pregura jedan mesec. Fondovi iz SAD-a i Velike Britanije, specijalizovani za špekulacije u kriznim uslovima, malo nude, a mnogo traže.

Kao za slamku spasa, Vučić je prinuđen da se opet uhvati za čeličnog prijatelja i brata Si Đinpinga. Kinezi primenjuju fleksibilne modele za saradnju. Važno im je da se napravi po njih povoljan ugovor, pozajmiće novac u neograničenim količinama, a kasnije će već naći način da iscede mušteriju, namire dugovanja i ostvare profit.

Pritom, svejedno im je da li će zaradu naplatiti u novcu ili naturi. Ako Srbija ne bude mogla da vrati pare, Kinezi će uzeti nešto što im se svidi, još neki rudnik, zemljište ili javno preduzeće.

Prvi pregovori Vučića i predstavnika jednog kineskog državnog fonda održani su krajem oktobra. Ponuda je jednostavna - Srbija može da uzme koliko god joj treba novca, neka ga troši kako smatra da treba, a vratiće ga u roku od godinu dana, takođe na bilo koji način. Ako ne bude imala novac, Kinezi će se namiri preuzimanjem Elektroprivrede Srbije, Telekoma i svega ostalog što im se svidi.

Vučić je svestan opasnosti koju nosi takva ponuda. Najveće državne kompanije dosad je koristio kao vlastite krave muzare. Samo iz Telekoma i EPS-a izvukao je oko osam milijardi evra, koji su završili na njegovim računima i kod njegovih ortaka iz vrha vlasti.

Novcem, otetim građanima, kupljeni su mediji, firme i građevinske parcele u Beogradu. Diktator je nameravao da nastavi s tom pljačkaškom praksom, zato mu se ne sviđa mogućnost da mu Kinezi prisvoje izvore zarade. A, s njima nema šale, kao što se pokazalo na primeru sličnog biznisa u Crnoj Gori.

Milo Đukanović je pre nekoliko godina pristao na sličnu poslovnu kombinaciju s kineskom kompanijom CRBC. U izgradnju auto-puta uložena su 803 miliona evra. Kina je dala kredit za posao koji je dobila njihova firma. Kad se pokazalo da kredit nije naplativ, rešenje je nađeno u preuzimanju vlasništva nad Lukom Bar i još nekoliko državnih preduzeća. Sad Kinezi takav model nude Vučiću, dobiće novac koji mu je neophodan za kupovinu vremena na vlasti, ali mora da stavi celu Srbiju pod hipoteku. Kad istekne dogovoreni rok, koji sigurno neće biti dug i podložan odlaganju, kineske kompanije i fondovi postaće i katastarski vlasnici Srbije.

Koliko god bila loša ta ponuda, Vučić nema izbora. Ostala mu je samo još jedna opcija, podjednako teška. Ako odbije, makar privremeno, kinesku "pomoć", zadržaće Telekom i EPS pod svojom šapom, ali s rizikom da ne može da isplati plate i penzije već u januaru ili februaru.

Vučiću nije teško da promeni ploču, pa da, umesto dosadašnjih samohvalisavih budalaština o Srbiji kao evropskom šampionu u ekonomskom usponu, počne da kuka do besvesti.

Režimska medijska mašinerija je spremna za takvu kampanju. Pripreme su već poodmakle, a kad će početi ne zna ni Vučić. Iako ima hazarderski nerv, koji ga je često nagonio da na kocku stavlja sudbinu celog naroda, samo da bi ostvario neki lični interes, još se uzdržava od primene tog rešenja.

Kad procenjuje šta mu je činiti, Vučić nadu polaže u svoju patologiju. Uveren je da su Srbi poput njega, slabi i bedni. Kao dokaze za tu teoriju, ističe iskustva iz prošlosti. U vreme Slobodana Miloševića, kad je Srbija bila pod sankcijama, pritisnuta sunovratom privrede i astronomskom inflacijom, narod je ćutao i trpeo. Režim je uspeo da tragediju predstavi kao posledicu više sile. S parolom "ješćemo korenje", Milošević je uspešno pregrmeo opštu katastrofu.

Radnici su dobijali plate od po desetak nemačkih maraka, nezaposleni su zarađivali švercom deviza, nafte, cigareta i svega što je moglo da proda na ulici. Starci su za džak brašna davali burme, kućni nameštaj, umetničke slike, sve što su sticali celog života. Omladinci su bili praktičniji, utegnuli su trenerke u farmerke, zadenuli utoke za pojas i krenuli putem koji je bio obeležen zlatnim čukama, sivim BMV-ima i čituljama. Istovremeno, Milošević je pobeđivao na izborima, uglavnom krađom glasova i kupovinom poslanika, ali nema veze, opstajao je na vlasti.

Sada Vučić računa na takvu srpsku kolektivnu svest, spremnu da lakše pristanu na poniženje i bedu, nego na otpor. Pred saradnicima često, a ponekad i javno, Vučić se ruga Srbima.

U celoj Evropi traju protesti zbog mera koje vlasti uvode za suzbijanje korona virusa. Na ulicama italijanskih gradova, od Torina i Trsta do Napulja, svake večeri vode se oružane borbe demonstranata i policije. Protesti traju u Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, pa čak i u Sloveniji.

U Srbiji mrtvo more. Svi znaju da je Vučić iskoristio pandemiju za pljačku i političke interese svog ganga. Ugrozio je živote milion teških pacijenata, koji ne mogu da dobiju medicinsku pomoć. Vlast je falsifikovala podatke o broju zaraženih i preminulih, a morbidni zlikovci iz Kriznog štaba su usluge naplaćivali u novcu, stanovima, automobilima, unosnim poslovima s državom, pa i ministarskim funkcijama. Narod je svakodnevno izložen medijskoj torturi.

U istim vestima, Televizija Pink prvo emituje prilog s otvaranja tržnog centra "Galerija" u "Beogradu na vodi", sve s velikim vođom, a potom satima režimski kerberi prete građanima najtežim merama, jer ne nose maske.

Novopečena ministarka Darija Kisić Tepavčević, glasom drčne mahaluše, najavljuje drakonske kazne za sve koji krše preporuke Kriznog štaba, osim za nju i njenog gospodara. Kad bi ona plaćala kazne samo za one slučajeve koji su dokumentovani, morao bi da je finansijski podrži njen brat Bojan Kisić, koji se ugradio u poslove s državom vredne desetine miliona evra.

Međutim, nema reakcije na fotografije na kojima se vidi ministarka kako, bez maske, sedi u salonu lepote, puši i mašta o sledećim poslovnim kombinacijama, kojima će napuniti džepove.

Građani sve to vide, ali ne pružaju otpor. Umesto da se bore protiv licemera iz vlasti, skaču jedni na druge. U autobusima i radnjama "brnjičari" nasrću na "antivaksere", i obrnuto.

Prema zvaničnim podacima, preko leta je bez posla ostalo oko 300.000 radnika, a taj broj je na crnom tržištu rada bar duplo veći. Uskoro, kad se potpuno ugasi ugostiteljska delatnost, kao i mnoge druge poslovne grane, još će nekoliko stotina hiljada proletera završiti na ulici, a njihove porodice bez hleba.

Vlast precizno odmerenim tempom kreira atmosferu straha i beznađa. Polako, iz dana u dan, pripremaju se uslovi za realizaciju stravičnog scenarija, u kome glavnu ulogu ima najbolesniji čovek u Srbiji. Kad je bilo 300 pozitivnih na koronu, Vučić je tvrdio da će nam groblja biti mala. Sad, kad svakog dana ima po 2.000 pozitivnih, drama queen samo cvili, ne sme da preti i sikće.

Opekao se početkom jula. Zaleteo se, najavio je kažnjavanjem novim policijskim časom, pa se šokirao kad je video da Srbi ipak nisu kao on, da ne pristaju na torturu. Proteste je ugušio brutalnom silom, uz upotrebu kriminalaca u uniformama i civilu. Ipak, shvatio je da mu nije pametno da se igra vatrom.

Zato sada, kao Milošević nekad, namerava da propast, koju je sam izazvao, predstavi kao višu silu. Eto, i najmoćnije države Evrope su prinuđene da uvode vanredno stanje. pa to mora i Srbija. Naravno, ni on, ni njegovi mediji neće pomenuti mere zdravstvene i socijalne zaštite koje se primenjuju u evropskim zemljama, a o kojima građani Srbije mogu samo da sanjaju.

Koliko god bude mogao, Vučić će odlagati uvođenje vanrednog stanja. Taj trenutak je sve bliži, a kad dođe označiće početak recesije, koju vlast neće moći da amortizuje i podnese. Dovoljno je da budžet krahira samo jednom, da plate i penzije ne budu isplaćene samo u jednom mesecu, pa da klatno krene na drugu stranu, katastrofalnu po Vučića, ali i Srbiju.

Bez posla i novca, većina građana će potonuti u bedu, na dno gde politički marketing nema nikakav uticaj. Nikakvi propagandni trikovi neće moći da utole glad, tada će svi izgovori izgubiti značaj.

Neće pomoći ni pritisci. Da bi napunio budžet, diktator mora da guli kožu s leđa građana. To već radi preko javnih izvršitelja i svih mogućih inspekcija, koje globe vlasnike malih radnji i ugostiteljskih objekata. Vlast će od toga imati više štete, nego koristi, ali drugog rešenja nema.

Kao i svaka okupatorska sila, naprednjački kartel je prinuđen da otima javnu i privatnu imovinu, pa nek traj koliko može.

Uplašen, s obe noge u blatu, Vučić će učiniti sve što može kako bi opstao na vlasti. Opšte izbore, koje je najavio za april 2022. godine, doživljava kao prelomni termin. Ako istraje do tada, očekuje pobedu, novi predsednički ili premijerski mandat, o tome će odlučiti u poslednji čas, kad proceni šta mu je isplativije.

Međutim, vreme mu ubrzano curi, a jačaju pritisci na svim nivoima. Strani mentori su odustali od blanko podrške, traže da ispuni obećanje o priznanju nezavisnosti albanske lažne države Kosovo, pa i da prekine političko, ekonomsko i bezbednosno partnerstvo s Rusijom, Kinom, Iranom, Turskom... Njih ne zanimaju problemi s pandemijom i urušavanjem privrede, traže da konačno obavi posao zbog koga je pre osam godina doveden na vlast.

Vučićeva industrija zabluda nema rešenja, nema novog političko-propagandnog proizvoda. Kao uvek, i sad se oslanja samo na najprimitivnije metode, samo laže i vara. To više ne prolazi, sad svi znaju da on laže i kad ćuti. Nedostatak talenta dokazuje i u spletkama, koje uporno kreira.

Bez mašte, falsifikuje i reciklira stare, stoput viđene prevare. Jednu od njih, koja za cilj ima kupovinu vremena, nedavno je opet primenio na međunarodnom nivou. Zamenio je političko-poslovne partnere, ali prevarni sistem je ostao isti.

Vlada Kosova je u novembru 2018. godine donela odluku da za sto odsto poveća takse na robu iz Srbije. Taj potez je naišao na osudu svih međunarodnih faktora. Federika Mogerini, komesarka Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, odmah je zatražila da se ukine odluka o povećanju carine. Predstavnici Evropske komisije i Kvinte održali su hitnu sednicu s koje su poručili da "nisu prihvatljivi jednostrani potezi". Pritisak na vlast u Prištini izvršili su ambasadori SAD, Nemačke, Francuske, pa i Kine i Rusije. Premijeru Ramušu Haradinaju i predsedniku Hašimu Tačiju važnije je bilo poslovno partnerstvo s Aleksandrom Vučićem.

- Dok takse ne budu ukinute, Srbija neće učestvovati u pregovorima s Kosovom - rekao je Vučić.

Naravno, slagao je. Pregovori su nastavljeni, ali tajno. Ipak, pregovarački proces je usporen. Vučić je dobio što je tražio, kupio je vreme. Godinu i po dana je zavlačio strance. Uspeo je da iz Brisela isprati jednu vladajuću garnituru bez obavljenog posla, bez potpisa sporazuma, kojim bi Kosovu bilo omogućeno da se učlani u Ujedinjene nacije.

Ko zna koliko bi još otezao da Amerikanci nisu izgubili strpljenje, da mu Ričard Grenel nije zavrnuo ruku i prinudio ga da potpiše tzv. Vašingtonski sporazum.

Na sličan način, Vučić sad namerava da kupi dodatne dve godine pričom o referendumu za promenu Ustava Srbije. Za tu manipulaciju angažovao je Miroslava Lajčaka. Čim je "specijalac za Balkan" imenovan za briselskog izaslanika za dijalog Srbije i Kosova, Vučić ga je kupio. Na platu od 20.000 evra, koliko dobija iz kase Evropske unije, dodao mu je još toliko i častio bonusom za koji sam Vučić kaže da nije previsok, samo dva miliona evra. Po tom cenovniku, Lajčak bi trebalo da među briselskim tehnokratama progura kao neizbežnu temu promenu srpskog Ustava.

- Dijalog Kosova i Srbije povezan je s njihovom evropskom budućnošću. Možda je vreme za referendum, kojim će se Srbija odrediti prema evropskoj budućnosti, kao i prema Kosovu - rekao je nedavno Lajčak ono što Vučić želi da čuje.

- Po pitanju Kosova treba organizovati referendum, jer je reč o promeni ustavno-pravnog statusa Republike Srbije - tvrdi Vučić.

Ustavne promene morale bi da budu usaglašene s Briselskim sporazumom, ključnim dokumentom za učvršćivanje nezavisnosti lažne albanske države. Vučić je spreman da to realizuje, da definitivno pogazi Ustav Srbije i, kako kaže, "u nekom obliku prizna Kosovo".

Veleizdaju državnih i nacionalnih interesa u kontinuitetu sprovodi već osam i po godina, sad mu je stalo samo do toga da izdrži do sledećih izbora. Da bi to ostvario, novcem otetim od Srba podmitiće Lajčaka i koga god bude trebalo u Briselu, kako bi opstao na vlasti. Ako mu taj trik prođe, na priči o promeni Ustava dobiće taman toliko vremena koliko mu treba da dogura do 2022. godine.

No, ne lipši, magarče, do zelene trave. Vučić uzalud pravi planove za sledeće dve godine. S obzirom na sve probleme s kojima se suočava, za njega je svaki dan na vlasti i slobodi - veliki uspeh.

Na naplatu su stigle sve afere u kojima je imao istaknutu ulogu. Korumpirani američki i evropski političari ne mogu da ga zaštite od optužnica za međunarodni kriminal, šverc narkotika i oružja, kao i za pranje novca. Pored američkih pravosudnih organa, omču mu oko vrata stežu i bivši ortaci iz naprednjačkog kartela. Ni njima, šefovima raznih kriminalnih klanova, ne odgovara diletantsko upravljanje krizom u uslovima pandemije. Posao trpi, novac se topi, a za to neko mora da odgovara.

Vučić je suočen s milion problema sa svih strana, samo ga opozicija ne uznemirava. Malo iz taktičkih razloga, više zbog objektivnih ograničenja, lideri opozicionih stranaka tihuju i čekaju da diktator sam sebe obori.

Izloženi prljavim medijskim kampanjama, Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boško Obradović ne mogu da pomognu ni sebi, a kamoli građanima. U takvim okolnostima, nema dovoljno prostora, a ni volje, za konkretne akcije, kojima bi moglo da se kanališe nezadovoljstvo naroda. Inertnost opozicije, po svemu sudeći, u ovom trenutku nije ni bitna.

Umesto zbog političkog avanturizma i izdaje Kosova i Metohije, kao i brojnih kriminalnih dela, Vučićevom režimu najveća opasnost preti od recesije, od kolapsa privrede i gladnih građana, koji će biti prinuđeni da se bore za goli život. Ko ostane bez plate i penzije, bez hrane za porodicu, moraće da sudbinu uzme u svoje ruke.

Kad stigne udar prvih posledica, a to će se desiti već u nekoliko sledećih meseci, dođi će do uličnog referenduma. Građani Srbije će tada birati između svoje budućnosti ili Vučića. Izbor će biti lak.