Postdemokratija

DAN POSLE

Pričama o 6. oktobru nema kraja, pri čemu svaka nova dodaje i neko novo značenje. Pa, evo još jedne o tome kako je posle mini pobede stigao i mini 6. oktobar, kada su se organizatori uspešne blokade magistralnih puteva kroz Srbiju podelili. Jedni su te proteste smatrali završenim, pošto su zahtevi usvojeni i dva zakona povučena, a drugi bi da ih nastave dodavanjem novih zahteva, dok politička opozicija ne zna kako da u to uklopi sebe i svoje kalkulacije. Tako je posle jedne trijunfalne subote došla druga koja sve postignuto dovodi u pitanje, jer bilo je mnogo manje ljudi koji su se posle blokade pokisli razišli bez rezultata i sa dilemom dokle tako, zaključuje kolumnista Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Novi pokret „Kreni-Promeni" je krenuo i promenio, za razliku od opozicionih partija koje stalno negde kreću a nikad nigde ne stižu. Oba zahteva odlučnih građanskih protesta, Vučić je odmah prihvatio i expresno realizovao u Skupštini i vladi. Ponajpre zato što su bili konkretni, jasni i realni, podrška iznenađujuće velika a organizovanost i nepokolebljivost inicijatora očigledna. I ne samo to, pobeđen je strah koji se uvukao u sve pore društva i promenjen odnos snaga između režima i građana, koji su zapravo ustali u odbranu sopstvenog dostojanstva.

Bilo je, doduše, tu i drugih saučesnika iz različitih građanskih inicijativa i pokreta, pa i „Ekološki ustanak" već dokazanog hajduka Aleksandra Jovanovića Ćute. I svi imaju određene zasluge za uspeh subotnjih blokada autoputeva širom Srbije, ali originalnost ideje o ovakvoj građanskoj neposlušnosti pripada prevashodno mladom predvodniku pokreta „Kreni-Promeni", Savi Manojloviću, koji je nadmudrio Vučića na „naučnoj bazi". Poznato je, naime, da Vučić svaki svoj potez planira na osnovu redovnih istraživanja javnog mnenja i na osnovu konsultacija sa brojnim skupo plaćenim stranim stručnjacima za komunikacije i marketing, a upravo to je novi šerif u gradu studirao na Harvardu. Prva lekcija, zapravo šamar koji je opalio Vučiću, a bogami i liderima opozicije, bila je njegova javna zakletva da se neće kandidovati nizašta na narednim izborima. Ajd sad se ti tuci za vlast sa nekim kome do toga nije stalo!? Ne možeš da ga, po običaju, optužiš da se bori za golu vlast, koju si ti ogolio do smokvinog lista.

I, naravno, nenaviknut na fer borbu režim je odmah napravio grešku u koracima sa onim bagovanim bagerom u Šapcu, o kojem sam pisao u prošlom broju. Ne toliko zbog toga što ga je poslao na kordon građana, koliko zbog uvredljivih pokušaja Vučića i Brnabićke da nasrtaj bageriste na živi zid građana brane i opravdavaju njegovim ustavnim pravima i ljudskim slobodama na slobodu kretanja. To je bila kap koja je prelila i onako prepunu čašu žuči, pa su protesti naredne subote postali još masovniji, čemu je znatno doprineo i junački obračun druga Crnog sa bageristom, što je rasteralo strah sa kojim se ovaj režim održava na vlasti i prebacilo ga na drugu stranu barijere. Otud tako hitno Vučićevo presvlačenje pred očima čitavog naroda, tako da su svi mogli da vide kako je car go.

A onda je nastupilo prokletstvo šestog oktobra. Odmah sutradan posle te pobede, došlo je do razmimoilaženja između lidera dva najuticajnija nosioca ovih protesta koji su po prvi put dali konkretan rezultat. Spor je postao vidljiv u emisiji Utisak nedelje u kojoj su gostovali dotični Sava Manojlović i Ćutin koalicioni partner Nebojša Zelenović, bivši gradonačelnik Šapca i predsednik stranke „Zajedno za Srbiju". A, nastao je oko toga šta i kako dalje posle značajne promene odnosa snaga sa režimom koji ih je najpre nazivao zgubidanima i fašistima, a onda uplašen njihovom energijom i uticajem, naprasno prihvatio sve što su ti zgubidani i fašisti zahtevali. Mada nije izričito rečeno, razlog tog neslaganja bilo je pomalo i pitanje prestiža, ali suština je pre svega u različitim pozicijama učesnika dijaloga, jednog aktiviste bez političkih interesa i kalkuacija i jednog političara koji je već u predizbornoj kampanji.

Da bi ublažio svoj poraz ali i međusobno zavadio svoje protivnike, Vučić je odmah pokušao da iskoristi te razlike naglašavajući da su prvi protesti bili ekološki, pa je on navodno pristao zbog zaštite prirode i zdravlja, a drugi, pod vođstvom Ćute i Zelenovića, čisto politički što po njemu znači i neprihvatljivi. I kao i obično nije u pravu jer i za jedne i druge povod je ekološki ali suština politička, pošto je ekologija uveliko postala par ekselans političko pitanje. Sve je postalo politika pa je i pobuna proizvod nagomilanog nezadovoljstva sveopštim stanjem u društvu, dakle rezultat njegove neodržive politike.

Međutim, nije Vučić bio jedini zatečen činjenicom da je strah počeo da menja stranu i da se iz naroda seli u vlast. I sami organizatori su bili iznenađeni takvim razvojem događaja, pa su prve reakcije bile porilično različite i očigledno nedovoljno osmišljene. Osnovna dilema bila je da li treba nastaviti na isti način i istim tempom sa drugim zahtevima sa duge liste problema ili zastati i opet temeljno pripremiti novi konkretan udarac režimu, koji će biti jednako uspešan kao ovaj prvi što je bio.

Naravno, između dva pristojna i kulturna Oljina sagovornika, nije bilo većih međusobica i teških reči, ali jeste neslaganja oko dodavanja novih zahteva i nastavka protestnih okupljanja na magistralnim putevima po Srbiji. Ma koliko se njih dvojica trudili da budu korektni, nije se mogla izbeći rasprava o razlikama koje su proizvod drugačijih interesa u zavisnosti od odnosa prema politici. Pošto je Manojlović proglasio tu akciju uspešno završenom i najavio predah do sledeće u zavisnosti od okolnosti, Zelenović se tome usprotivio ocenama da to nije kraj i da ne treba stajati sad kad je dobro krenulo.

Odmah je i najavio nastavak protestnog okupljanja na autoputevima sa dva dodatna zahteva, najpre da se donese hitan zakon o zabrani kopanja Rio Tinta po Srbiji, što bi moglo biti razmuljivo kao kruna ovih protesta, ali i još jedan koji nema direktne veze sa ekologijom, ako u nju ne uračunamo i mentalno zdravlje stanovništva, da se pod hitno smeni Olivera Zekić pa i čitav REM. Objasnio je to potrebom da se sad iskoristi postojeća energija građana, na šta je harvardski djak, koji je očigledno dobro proučio metode i mehanizme građanske neposlušnosti, izrazio sumnju u uspeh jer se neprestanim proširivanjem liste zahteva razvodnjava akcija, rasipa energija i tupi oštrica udara, podsećajući da se tako nešto već dogodilo sa protestima „Jedan od pet miliona".

Ponovio je da on i njegova inicijativa u tome ne žele da učestvuju jer su dali reč da će prestati sa protestima kad zahtevi budu prihvaćeni i sprovedeni u delo, ali da nemaju ništa protiv da drugi nastave jer niko nema pravo da svojata građanske proteste. Tu je pre svega mislio na samog sebe, kao idejnog tvorca blokada magistralnih puteva, ali bila je to i suptilna opaska na račun Zelenovića, koji je nesmotreno otkrio glavni motiv da sad treba iskoristiti pokrenutu energiju.

Tikva je pukla kad je Sava Manojlović, odgovarajući na Bećkovićino pitanje da li ostaje pri odluci da se ne laća politike i ne kandiduje na predstojećim izborima, naglasio da on neće odustati od borbe, da samo ovu akciju smatra završenom ali da će ih sigurno biti još u kojima će učestvovati. Međutim, dodao je da nema političke ambicije i da i u tom smislu želi da ostane dosledan i održi reč da se neće kandidovati nizašta na sledećim izborima. Uz napomenu da kad se umeša politika počinju i različite kalkulacije koje zbunjuju građane i narušavaju poverenje u organizatore protesta. Iz čiste kurtoazije nije Zelenoviću nabio na nos pogrešnu procenu o energiji građana onomad kad je izašao na izbore u Šapcu dok su ih svi bojkotovali, pa izgubio.

Da je mladom Savi Manojloviću, predvodniku novog i uspešnog pokreta „Kreni-Promeni", ozbiljno stalo da dokaže da nije političar, pokazao je time što je rešio da posle realizacije zahteva koje je Aleksandar Vučić po hitnom postupku prihvatio i proturio kroz Skupštinu i vladu, prestane sa tim protestima.

Mada saglasan sa većinom starih-novih zahteva, odlučio se za taktiku korak po korak, da sad sačeka rezultate uspeha postignutog blokadom autoputeva, da se bez strasti i euforije razmotre sve okolnosti i efekti i na osnovu toga naprave planovi i preduzmu nove inicijative i akcije, u zavisnosti od razvoja situacije. Potvrđujući svoju odluku da se ne kandiduje na sledećim izborima, očigledno je pametno rešio da se najpre potvrdi kao neko ko zna šta hoće i kako to može da ostvari, i dokaže kao čovek od reči koji se neće polakomiti kad oseti miris vlasti, pa da, kao što se u narodu kaže, kad mu se pruži mali prst odmah posegne da zgabi celu šaku.

Mlad je i bez hipoteka, njegovo vreme tek dolazi pa svestan toga ne žuri mu se da se otima za vlast, čime samo može da izgubi u očima građana. I nije rekao da se nikad neće kandidovati. Jeste rekao da sad neće, ali nije da to jednom možda ipak neće učiniti. Kad stvar sazri, kad se dokaže i dobro pozicionira. To se zove mudra politika, ma koliko apolitično se predstavljala.

I to je njegova velika prednost u odnosu na opozicione političare, spremne na sve kako bi vlast uzeli ili oteli, svejedno, i to odmah. To je Zelenovića, koji je objektivno manje kvaran političar od većine opozicionih lidera, posebno pogodilo, pa se pobunio protiv ocene o političkim kalkulacijama, nazivajući je uvredljivom. Kakve kalkulacije, nema kod nas nikakvih kalkulacija, zavapio je povišenim tonom, mada je i političkim analfabetama jasno da je zahtev za smenom Zekićke i REM-a, čista predizborna kalkulacija radi stvaranja boljih uslova za ravnopravniju utakmicu u predizbornoj kampanji.

Valjda je, kad su se smirile strasti, to i sam shvatio, ili mu je Ćuta na to skrenuo pažnju, tek od tog zahteva se odustalo i nije pominjan na protestima koje su njih dvojica organizovali sledeće subote. Te su blokade, uprkos lošem vremenu i dosadnoj kiši, bili poprilično upečatljive ali bez većih efekata i u javnosti i kod vlasti, koju uopšte nisu uznemirili. I niko ne zna kako će se to nastaviti i kada i kako završiti, što može da demotiviše građane i uzalud potroši pozitivnu energiju.

Da se razumemo, svaki čovek, ama baš svaki, kad namiriše vlast dolazi u iskušenje da je se dokopa i da je zloupotrebi, pa se često i sam iznenadi šta je sve spreman da uradi i pogazi radi toga. Po tome su svi političari isti, razlika je samo u količini nemorala i nedela. Kao u onoj ruskoj doskočici spram u svetu uobičajene konstatacije da novac kvari ljude, koja kaže: Ne kvari ljude novac, nego količina!