ParaDOS

Slika jednog vremena: kako smo zaveli vladavinu demokratskog haosa i bezumlja (4)

Ministri me nisu ubedili u svoju bedu

Potpredsednik prve postkomunističke vlade Srbije, Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, scenarista, nekadašnji urednik TV Novi Sad i doskorašnji srpski ambasador u Izraelu, napisao je sredinom prošle decenije knjigu-svedočanstvo o skandaloznoj koaliciji DOS. Kao saučesnik tog političkog provizorijuma, kvalifikovan da o njemu kritički progovori, ubrzo je zasmetao. I on i knjiga. U međuvremenu su neki zasmetali sebi ili su postali deo političke istorije. Tabloid u nekoliko brojeva objavljuje izvode iz ove knjige

Mile Isakov

Na čisto političkom planu stvari stoje slično i samo izgledaju mnogo komplikovanije, kroz dimnu zavesu demagogije, fraza i lažnog predstavljanja. Na stranu sad to što su oni pre nas svesno stvarali konfuziju i zabunu na političkoj sceni, osnivajući brojne partije kao svoje satelite ili kopije onih iz opozicije, da bi se u tom haosu lakše sakrivali i prerušavali. Činjenica je da smo i mi, kao Opozicija, tome doprinosili. Kad smo već i sebi dosadili ponavljanjem stalno istih optužbi, u želji da budemo što plastičniji u slikanju stanja, preuveličavali smo i probleme i "svetliju budućnost", toliko da smo i sami izgubili i meru i orijentaciju, pa često i dobar ukus.

Napravili smo tako karikaturu i od režima, ali i od budućnosti koju smo obećavali, a time često i od sebe. Davali smo odviše na volji improvizaciji, "kreativno" su se razmahali i oni među nama koji ne mogu da dobace dalje od jeftinih, pa i vulgarnih kafanskih dosetki. Nekako spontano i neprimetno, nastalo je pravo takmičenje među nama, ko će na silnim mitinzima biti originalniji, svežiji, duhovitiji. Ko će dalje pljunuti i lepše farbati oblake.

Stvorili smo tako potpuno pogrešnu sliku stanja i perspektiva, i što je još gore, nerealna i preterana očekivanja, koja nismo mogli ispuniti ni u sopstvenim najsmelijim snovima. Sami smo sebi stavili kamen oko vrata, a da toga nismo bili svesni. Ili o tome nismo mnogo ni razmišljali ne verujući ni da ćemo skoro pobediti.

Posle osvajanja vlasti, to je prvi shvatio najpametniji i najokretniji Zoran Đinđić, i tome prilagodio svoju taktiku koja, sledeći njegovu logiku, u mojoj slobodnoj interpretaciji i sasvim uprošćeno glasi: pošto nikako ne možemo ispuniti prenaduvana očekivanja građana, pašćemo sa vlasti pre ili kasnije, makar radili najbolje i najpoštenije. A kad je već tako, treba da damo sve od sebe, da uradimo što više i pokušamo da potrajemo što duže, ali svesni te neminovnosti, ne treba da budemo naivni. Treba da se postaramo i za sebe, dakle, da se materijalno obezbedimo za period kada ćemo u opoziciji morati da sačekamo novu šansu. On je još bio relativno mlad i zato mi se taj rezon čini, koliko surovo beskrupulozan, toliko i realan i praktičan. Nije ga nikad javno eksplicirao, čak ni u kuloarima u mom prisustvu, ali sam na osnovu njegovog ponašanja, i još više ponašanja njegovih pulena i egzekutora, ubeđen da je neformalno postojao u takvoj ili sličnoj formi.

Ali, on je znao to dobro i da upakuje i da nosi. I skupo da proda.

Problem je nastao, ili bolje reći eskalirao, zbog vertikalne lančane reakcije, koja je možda i nesvesno proizvedena. Naime, njegovi manje inteligentni i sposobni saradnici i sledbenici, ne samo u njegovoj stranci, dobro su razumeli samo onaj drugi deo, onaj takoreći rezervni plan o stvaranju "zaliha za crne dane". I što niže, sve više samo to. Tako, dok smo na vrhu piramide imali kolaboraciju sa kriminalizovanim ostacima režima i prljavim kapitalom, na najnižem nivou, u lokalnoj vlasti, kao posledicu smo dobili samo vegetiranje uz prostu reprodukciju i ogoljenu pljačku. I crni dani su mogli da počnu.

Vođenje države bez predumišljaja

A sve je bilo drugačije zamišljeno i dogovoreno. Sve smo bolje videli iz opozicije nego iz vlasti. Uprkos odsustvu jedinstvene, jasne i celovite ideologije, tačno smo znali šta moramo uraditi i kako i kojim redom, da bismo od naše države napravili pristojno mesto za život.

Da ispravimo nepravde i napravimo pravnu državu, sa tržišnom ekonomijom koja garantuje jednaka prava i šanse svim njenim građanima. Državu sa visokim stepenom demokratije, decentralizacije vlasti i socijalne pravde, koja maksimalno poštuje građanske slobode, ljudska i manjinska prava. O tome je postignuta, makar deklarativno i načelno, maksimalna saglasnost u vođstvu DOS-a. Preciznije, tome se niko nije otvoreno suprotstavljao i to se moralo iskoristiti, pa i iznuditi ako je neophodno.

Posle prvog Programa, usvojenog na prvom sastanku u SPO, januara 2000, sačinjeno je još nekoliko, sa manje ili više definisanim pojedinostima, uglavnom primenjenog karaktera s radnim naslovom: Kako oboriti vlast? Na primer, za dogovor s crnogorskom vlašću o zajedničkom nastupu prema Evropi, sa sindikatima i nevladinim organizacijama o socijalnom paktu, ili neke teze za čisto marketinške potrebe izborne kapanje.

Ali, suština promena je ostala ista. Dovoljno nedefinisana i jednako uopštena i načelna. Čak, kako su se izbori približavali, sve više svođena na parole, koje, što se češće ponavljaju, sve više zveče. U nastojanju da se JOŠ i pojednostave i približe građanima, sasvim gube suštinsko značenje i svode se na jednoznačne poruke i fraze tipa: Hoćemo promene - Dole crvena banda - Hoćemo u Evropu - Tačku na pljačku - Da živimo kao ljudi - Da uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke, i tome slično. To je bilo dovoljno i neophodno za mitinge i slogane, ali ta navika se prenela i u sam vrh DOS-a, u kome umesto da se temeljna opredeljenja i načela dalje razrađuju i produbljuju, o njima se sve manje govori i sve površnije barata njihovim sadržajem.

suštinskim značenjima osnovnih programskih načela i principa budućeg državnog i političkog uređenja, putevima i sredstvima za njihovo ostvarivanje, gotovo da i nije bilo ozbiljnih rasprava. Jasno, svi smo, u svojim strankama, imali o tome gomilu dokumenata, ali i različitih rešenja i vizija za buduće procese tranzicije.

Zaustaviti pljačku i korupciju i kazniti odgovorne za propast zemlje i bogaćenje pojedinaca na grbači građana dovedenih u bedu i beznađe! Da, ali kako?

Denacionalizacija i privatizacija! Nesporno, ali koji modeli od nekoliko već oprobanih u okruženju, sa svešću o svim prednostima i manama?

Pravna država i socijalna pravda! Šta sve podrazumevaju? O tim i drugim strateškim pitanjima na DOS-u se nikad ozbiljno i studiozno nije razgovaralo. Čak ni kada je postao vlast i počinjao nešto od toga i da radi. Satima se razgovaralo o međusobnim odnosima, o podeli plena i kadrovskim rešenjima, a o ovim suštinskim pitanjima uvek nekako usput. Više fakultativno i sa previše improvizacije i onako iz glave, na talenat i inspiraciju.

Čak ni Ustav, koji smo uvek izdvajali kao prioritet nad prioritetima, i koji smo obećali doneti u roku od godinu dana, nikad nije dospeo na dnevni red Predsedništva DOS-a. Dok smo bili u opoziciji i delovali kampanjski i na mah, u teškim uslovima poluilegale i konspiracije, to je moglo biti i razumljivo. Ali kada smo preuzeli vlast, i mada neformalno, ipak, i obaveze Predsedništva države, to je postalo sasvim neprimereno, neozbiljno i moram reći sumnjivo.

Sudeći po tome kako smo ćaskali o državnim poslovima, mogao se steći utisak da se država vodila bez predumišljaja.

Mini DOS

Vremenom je postajalo sve jasnije da ipak postoji neki plan, neka taktika, koji se prave negde drugde, u nekim kuhinjama izvan DOS-a, i koji se nama, preko "mini DOS-a", vrlo smišljeno serviraju na kašičicu, onako usput, sasvim ovlaš, površno i neobavezno. Više kao ideje o kojima ćemo tek raspravljati, nego kao predlozi. Ali do tih rasprava nikad nije došlo, dok se većina tih ideja već sprovodila. I sad ne možeš reći da o tome nismo razgovarali, a opet ni da smo nešto odlučili. I onda tek postaje jasno, zašto je sve što je rečeno u tim prilikama tako olako prihvatano. Zato što nikoga ništa nije obavezivalo. I ništa nije menjalo u funkcionisanju mašine koja se uveliko zahuktavala.

Ko su bili kuvari, nije teško pogoditi ni onome ko u kuhinju nije ni zavirio, jer sve je pravljeno po starim, dobro poznatim receptima, sa prepoznatljivim mirisima "nacionalne kuhinje".

Dakle, samozvani otac nacije, Dobrica Ćosić, u svim varijantama. A uz njega, ili preko njega, i memorandumsko krilo SANU, i svi bivši komunisti, presvučeni u socijaliste, radikale i demokrate, koji su uspešno završili večernje kurseve nacionalizma i veronauke, radi prekvalifikacije u skladu sa zahtevima tranzicije. Pomoćnika "velikog vrača" bilo je verovatno više, korišćenih u zavisnosti od specijaliteta na jelovniku. Sumnjam i na Jovicu Stanišića i na Radomana Božovića, i na Vučelića, i na Caneta, i na Ljubu Šiptara iz "Komercijalne banke" i na Vuka Hamovića i na Vojina Lazarevića, i na Markovića iz Surčina, i na Kostića, i na Bebu i...

Možda je nepravedno sve ih ovako zajedno trpati u isti koš, jer zaista radi se o različitim kapacitetima i specifičnoj težini, i po pameti i po kapitalu, izraženom ne samo u novcu, nego i u vezama i uticaju. Ali, neka se o tome sami izjasne, oni najbolje znaju ko je među njima bio koliko težak i važan. Po mom mišljenju, siva eminencija je bio Radoman Božović, naročito u ekonomskoj strategiji i špekulacijama.

Koštunica je preferirao dijetalniju kuhinju, drugog pretendenta na istu titulu Matije Bećkovića i političkog krila crkve, sa fetišom posta.

Tim povodom setih se jednog cinika, iz vremena kada su elite imale brojnu poslugu, koji je, povodom njihovog nadmetanja u organizovanju prijema i večera, konstatovao da oni koji imaju najlošije kuvare, svuda imaju najviše primedbi na hranu.

Moram priznati da sam oduvek Bećkovića držao za boljeg i mudrijeg pisca od Ćosića, mada nijedan nema svoju knjigu na mojoj polici sa najmanje prašine. Kada sam ih i lično upoznao, sa zadovoljstvom sam konstatovao da se, i kao ličnosti, ne razlikuju mnogo od moje predstave o njima. Obojica imaju nadmenu pozu mislioca, ali dok Ćosić očekuje da mu se superiornost apriori prizna i ne uznemirava se mnogo primedbama, dok on bludi kosmosom tražeći najbolje mesto za Srbe, Bećković vas provokativno gleda pravo u oči, sa samouverenim smeškom koji prosto izaziva na dijalog i borbu mišljenja.

Dok Ćosić umišljeno čeka da bude pitan, Bećković traži "kavgu" sa svakim ko misli da nešto zna.

Sa Matijom se, uz sve poštovanje, možeš kao čovek lepo posvađati i tom izazovu, i zadovoljstvu, nisam odoleo na skupu u Budimu. Nije se saglasio s mojim, više građanskim nego srpskim stavom, naprotiv, ali je očigledno dobro razumeo moje stanovište. Za razliku od recimo Biljane Plavšić, koja se, s obe ruke, krstila zbog mog "bezbožništva" i glasno pitala, otkud ovaj izrod na reprezentativnom Saboru Svih Srba Svemira. Mislim da je Matiji bilo pomalo i neprijatno, što su se našli na istoj strani.

Sa Dobricom imam dva sasvim suprotna iskustva. Prvi, negde 89. ili 90, kada sam slučajno svratio kod mog velikog prijatelja Petra Božovića. Da, baš onog koji tako neponovljivo govori Matiju. Zatekao sam ga kako, zajedno sa svojim tadašnjim podstanarom-padobrancem, Miloradom Vučelićem i Miodragom Perišićem, nedavno preminulim ambasadorom u Kanadi, sprema stan i psuje zbog toga. Dolazi Dobrica, uzbuđeno mi je saopštio Vučela i opomenuo me da baš ne moram puno da insistiram na svom autonomaštvu. Pera me je, naprotiv, na čistom vojvođanskom jeziku, upravo tako i predstavio: " NaŠŠ prijatelj AutonomaŠŠ, Miiile Isaaakov". Kod Pere, u potkrovlju, nije bilo baš mnogo mesta za sedenje, pa je Dobrici dodeljena stolica, dok smo mi, kao pilići oko kvočke, posedali ispred njega na neke jastuke. On je gledao kroz kosi prozor u krovu i pričao, dok smo mi otvorenih usta slušali. Neću da kažem da i ja nisam bio impresioniran, ali ni blizu kao Vučela i Perišić. Pera je možda glumio, naravno uspešno, da ga se događaj nije toliko dojmio. Bio sam, dakle, fasciniran, ali i uvređen, jer me Dobrica nije udostojio nijednog odgovora na pitanja ili primedbe. Nije se, nijednom, čak ni osvrnuo prema meni. Ali, ubrzo sam doživeo punu satisfakciju.

Cena plaćena

Naime, prilikom jedne od poseta Srbiji, pred prve višestranačke izbore 1991, američka kongresmenka srpskog porekla Helen Delić Bentli, primila je u svojim apartmanima "Interkontinentala", pored ostalih, i delegaciju Nezavisnih novinara Vojvodine, koju smo sačinjavali Laslo Tot, Petar Petrović i ja, i zadržala se sa nama u razgovoru mnogo duže nego što je bilo planirano. Tako je, Dobrica Ćosić, kao sledeći, morao da čeka u predsoblju, nekih pola sata, jer smo mi na njeno pitanje da li želimo da razgovaramo i sa njime, u jedan glas, kao po dogovoru, odgovorili negativno. Kada smo joj objasnili da je on jedan od glavnih Miloševićevih mentora i savetnika, ona ga je, ipak, uvela da nas suoči. Umesto čoveka iz potkrovlja, koji ne hoda po zemlji i ne vidi ljude oko sebe, video sam tada jednog malog, poniznog čikicu, koji se samo izvinjavao na smetnji, i njoj i nama, i na naše optužbe za guranje Miloševića i Memoranduma, smušeno i veoma pomirljivo odgovarao. Uglavnom, pravdajući se da nije upoznat sa čistkama po medijima i Vojvodini. Posle, kada ga je Milošević iskoristio i šutnuo, i on je postao opozicija. I Bentlijeva je, kasnije, prešla na stranu Opozicije i često se viđala naročito sa Đinđićem. Posebno pamtim kako nas je više od sat vremena mučila s engleskim jezikom, praveći se da ne zna naš jezik, da bi kada je ušao Ćosić, bez problema prešla na srpski, koji on jedino razume. Do Novog Sada smo se, posle, preispitivali šta smo sve rekli kada smo se međusobno domunđavali i vajkali se što to nismo radili na mađarskom. Toliko bi i Pera i ja mogli tudom latom.

Dakle, "mini DOS", instruiran spolja i u nešto izmenjenom sastavu, sada sačinjen uglavnom od lidera koji su bili u Vladi, sve je više preuzimao na sebe odlučivanje u ime DOS-a. Predsedništvo, u kome je "mini DOS", imao većinu uz pomoć onih koje su kontrolisali ili držali u šaci, polako ali sigurno se pretvarao u debatni klub. Predsedništvo je uglavnom stavljano pred svršen čin ili obaveštavano post festum, a ključne teme kao Ustav, Zakon o privatizaciji ili o lustraciji nikad nisu stigle na dnevni red. Tome smo se najčešće protivili Mićun, Velja i ja, uz diskretnu podršku Ljajića, Čovića i Orlića, razumljivu zbog njihove specifične pozicije u saveznoj ili republičkoj vladi. Povremeno, ali samo kada su bili lično zainteresovani ili ugroženi, bunili su se i Svilanović, Kasa i Čanak, i večito nezadovoljan tretmanom Momčilo Trajković. Koštunica, koji i inače nije dolazio često, polako je povlačio i ljude koji su ga zamenjivali, i faktički je DSS, koji je uvek ostajao u manjini, napustio DOS mnogo ranije nego što je o tome zvanično obaveštena javnost.

Koliko je stvar izmakla kontroli, najbolje se videlo kada je, sa samo nekoliko glasova protiv, odlučeno da se DSS izbaci i iz Skupštine. Bila je to samovolja i bezakonje bez presedana. Bio je to početak kraja, ne samo DOS-a, već i te Skupštine i Vlade, koje su se nadalje održavale na mišiće i na silu. Da bi završili sa ogoljenom i drskom krađom glasova u Skupštini, i falsifikatima svake vrste, po principu "show must go on", pri čemu su solunska i bodrumska sirova laž, samo vrh ledenog brega. Samo slika i prilika beskrupuloznosti i beščašća.

Ipak smo im mi, preostali, još neko vreme trebali, za većinu u Skupštini ili bar privid većine, na osnovu čega se onda ona može po volji frizirati. Zbog toga su nas i dalje držali u uverenju da je Predsedništvo DOS-a važno.

I zato smo Velja i ja postali interesantni za Vladu, da bi nas već tamo preparirali, ili bar amortizovali naše kritike. Na svaku našu primedbu odgovor je bio: Lako je samo kritikovati, uđite da vidite kako je nama. Uđite pa promenite to što vam se ne sviđa.

Na sopstvenoj koži sam osetio svu perfidnost i licemerje te demagogije. Najpre, kad uđeš u njihovu mašinu oni će te nadglasati i sabotirati. A onda, ako nisi operisan od ljudskih osobina, kao deo kolektiva imaš i neke moralne obaveze prema njemu. Kao član Vlade teže sam se odlučivao da javno govorim o njenim slabostima i propustima, još manje o zaverama i smišljenim prevarama, koje sam primećivao ili samo naslućivao. Uvek sam se pitao, da li sam i sam dovoljno uradio da stvari promenim iznutra, zbog čega sam i ušao. A onda ni javnost na to ne gleda blagonaklono i nije sklona da poveruje. Ljudi se s pravom pitaju: a što onda sediš tamo, i što nama govoriš? Šta mi tu možemo, kad ti kao potpredsednik ne možeš? Možda samo želiš jeftine poene ili da sebi stvoriš alibi? Uostalom, ko zna zašto se ti u stvari buniš? Možda nisi dobio koliko si tražio. Možda samo sebi dižeš cenu?

Namere su jedno, a percepcija građana nešto sasvim drugo. Naročito uz pomoć kontraobaveštajnih službi tih centara moći, koje si se usudio da prozoveš, koje će te tako ocrniti da te neće oprati ni Dunav, ni Sava. Na kraju, pojednostavljeno i poprilično tačno, sve se svodi na zaključak: Ti si član Vlade, kao i svi drugi, pa prema tome, i sumnjiv i odgovoran kao i drugi! Tako je i bilo.

Na izborima sam platio punu cenu i čak i da hoću to više ne mogu promeniti. Takođe, nemam nikakvih iluzija ni da će ova knjiga u tom pogledu nešto popraviti, zato što znam koliko se u ovoj zemlji čita i koliko se veruje političarima. Stoga, pre bi se moglo reći da je ovo moj politički testament, u kome sve što sam stekao u politici zaveštavam, onima koji ovo pisanije budu protumačili na pravi način. Ostalima ostavljam sve ostalo: svu imovinu, sav novac i sve materijalne vrednosti, koje sam stekao dok sam bio u vlasti. Potpisujem.

Siromašni ministri

Pre nego što sam postao potpredsednik Vlade, bio sam, kako neki sažaljivo, a neki posprdno vole da kažu, samo poslanik u Saveznoj skupštini. Ja, naprotiv, volim da se pohvalim time, jer verujem da je narodni poslanik najveće priznanje i najveća vlast. Ako ne dozvoli da ga pretvore u marionetu i samo deo glasačke mašine. U tome sam uspevao osam godina, i kao malobrojna ali dosledna opozicija, i kao vladajuća većina. U tri mandata, dva puta sam biran direktno od građana. I bio samo to, i ništa drugo. Nijedna druga funkcija, nikakvi organi, ni upravni odbori, niti bilo šta slično što bi donosilo neka dodatna primanja. Valjda iz zahvalnosti što mi je 1996. to bila prva plata, posle nekoliko godina bez zaposlenja. I jedina do danas. U Vladi nisam bio zaposlen i nisam imao nikakva primanja, čak ni dnevnice, jer sam putovao svaki dan iz Novog Sada službenim kolima i smatrao da mi to ne pripada. I nije to bila nikakva demagogija. Naprotiv. Demagogijom sam smatrao nepristojno male plate u Vladi. Plata u Skupštini je bila dvostruko veća, najpre 35, a onda i 45 hiljada dinara. A onda i mandat u Skupštini, od četiri godine, sigurniji je. Vlada treba da bude promenljiva i na to sam, u svakom trenutku, i na ovaj način, bio spreman. Inače, ni za dve godine me nisu uspeli ubediti da ministri žive od plate od 1520 hiljada dinara i da ne postoje crni fondovi iz kojih je, većina, dodatno plaćana u kešu. Nije se, doduše, niko posebno ni trudio.

Kao poslanik najviše sam radio na popravljanju međunarodnog položaja naše zemlje, posle čitave decenije izolacije i temeljno narušenog ugleda i poverenja. Kao zamenik, retko prisutnog, predsednika Peđe Bulatovića, vodio sam Odbor za međunarodne odnose, i kao takav bio član naše stalne delegacije u OEBS-u i Savetu Evrope. Za tri godine našeg mandata, uz mukotrpne pregovore i brojna lobiranja, primljeni smo, najpre u status posmatrača, pa specijalnog gosta i konačno u punopravno članstvo, u obe najvažnije evropske organizacije. S mnogo emocija i ponosa stajao sam uspravno, na kiši, ispred jarbola na koji se dizala naša zastava u Strazburu. Nikad nisam narastao više.

Česte boravke u Strazburu koristio sam i za afirmaciju autonomije Vojvodine i njen prijem u Skupštinu evropskih regija.

Drugi veliki posao u Saveznoj skupštini obavljao sam u Komisiji za izradu Ustavne povelje Srbije i Crne. Posle skoro godinu dana rada uspeli smo da sklopimo taj osnovni zakon državne zajednice, o kome može da misli šta ko hoće, ali ne može da ospori ogroman trud i političku odgovornost uložene u taj eksperiment evropskog značaja. Nisam kompetentan da sudim o stručnim dometima tog kompromisa, ali usudio bih se ustvrditi da je to najveći domet političkog sazrevanja na ovim prostorima. Zaustavljeni su time procesi raspadanja države u krvavim sukobima i otpočeo period strpljivog dogovaranja. Ma kako se konačno raspleli odnosi Srbije i Crne Gore, a o tome će, na osnovu Povelje, odlučiti građani i jedne i druge države na referendumu, biće to dogovorom i na miran način, na principima ravnopravnosti.

Posebnim uspehom, ne samo zbog svog autonomaštva, smatram činjenicu da je u preambuli Povelje upisano da Srbija u zajednicu sa Crnom Gorom stupa sa svoje dve autonomne Pokrajine, Vojvodinom i Kosovom i Metohijom.

Posle čitave decenije i formalne i praktične razgradnje autonomije i nastojanja da se ona dovede u pitanje i konačno ukine, ovo je prvi međunarodno priznat i verifikovan dokument u kome se nedvosmisleno konstatuje i garantuje.

One koji potcenjuju značaj Povelje podsećam da je zajedno sa državnom zajednicom SCG ona prihvaćena i potvrđena od svih relevantnih međunarodnih organizacija i institucija, od Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope i OEBS-a čiji smo članovi, do Evropske Unije kojoj težimo.

Nastaviće se

Glosa

Ni za dve godine me nisu uspeli ubediti da ministri žive od plate od 1520 hiljada dinara i da ne postoje crni fondovi iz kojih je, većina, dodatno plaćana u kešu. Nije se, doduše, niko posebno ni trudio.

Glosa

Ko su bili kuvari, nije teško pogoditi ni onome ko u kuhinju nije ni zavirio, jer sve je pravljeno po starim, dobro poznatim receptima, sa prepoznatljivim mirisima "nacionalne kuhinje".

Glosa

Pošto nikako ne možemo ispuniti prenaduvana očekivanja građana, pašćemo sa vlasti pre ili kasnije, makar radili najbolje i najpoštenije... Zato treba da se postaramo i za sebe, dakle, da se materijalno obezbedimo za period kada ćemo u opoziciji morati da sačekamo novu šansu...