Esej

Građanski rat u Srbiji u literarnim slikama (4)

Ustao je sin na oca

Ipak, iako dogmatski komunista iz vremena kad je počeo da piše "Deobe" (1955), Dobrica Ćosić je u njima postavio dva prava pitanja: "Da li onaj koji je četništvo gledao samo suženom zenicom za nišan ima oko za istinu iza barikade?" I: "Može li onaj kome je savest bila da bude protivnik - sada da bude svedok, sudija?"

Moj odgovor je - ne! Ne mogu da sudim o četnicima, priznao je Vladimir Dedijer, jer nosim njihov geler u kolenu! Dobrica Ćosić je u "Deobama" lažni svedok i neobjektivni sudija, tendenciozan pisac koji je sebi postavio zadatak da naruži četnički pokret i time posredno uveliča partizanski.

Ivan Ivanović

"Deobe" su roman na tezu. Da bi postavio komunističku tezu iznad života, pisac je morao da napravi konstrukciju. Pošto je iskopao temelje u "Korenima", u "Deobama" je zidao tu kulu od karata. Bila je to greška u zamisli, promašena konstrukcija, održiva samo u vremenu vlasti. Padom komunizma, "Deobe" su otišle u depo srpske literature. Generacija pisaca koja je došla posle Ćosića (Ljubomir Simović, Milovan Danojlić...) u potpunosti je odbacila Ćosićevo tendenciozno ruženje četnika. Novi pisci su otkrili dramu građanskog rata, a u komunizmu videli novo zlo koje se desilo narodu. "Deobe" danas ne mogu biti nikome paradigma.

Da pogledamo tu Ćosićevu četničku konstrukciju. Ko su akteri četničke propale ideje? Koji su bili njihovi razlozi (naslov poglavlja u kojem se to objašnjava) da zastupaju tu propalu ideju? Pisac pokušava da shvati njihove motive, ali to radi na način da ih što više ocrni.

Ćosić izvodi na scenu, zamišljenu kao mikro Srbija (Nikolina Srbijica u "Korenima"), gotovo sve predstavnike predratnog trulog srbijanskog društva, koje je istorija osudila na propast. Tu su popovi (iguman Sava, jerej Gavrilo), građanski političari (Bata Pavlović), kraljevi oficiri (Kosta Cvetić), seljaci bogati trgovci (Uroš Babović), nacionalni studenti (Mladen Rakić, Mile Savković), koljaši (Lazar Običan, Ljubiša Dačić) - čitav jedan panoptikum propalih ljudi koji u ratu nalaze sebe u četništvu.

Ćosić prati događaje od trnavske tragedije (nemački pogrom nad civilnim stanovništvom u Trnavskoj crkvi), preko neuspelog napada partizana i četnika na Palanku, uspona i pada četničke kontrarevolucije, do konačnog sloma četništva i pobede partizana. Pisac razvija radnju prateći tok svesti ovih književnih junaka, što radnju čini prilično nerazumljivom i dosadnom. Mnogo prosutih rečenica, mnogo uzaludnih reči. Dok se Andrić trudio da sa što manje reči što više kaže, Ćosić je upotrebio mnogo reči da bi što manje kazao. Držim da je to druga Ćosićava greška u zamisli, socijalna drama njegovog romana se izgubila u psihologiziranju.

U postpartizanskim romanima Dobrica Ćosić se pokazao kao pisac od zamaha i epske širine, koji ume da prati tok realističke radnje (pre svega u romanu "Vreme smrti"). Da parafraziram Čerčila, koji je posle puča u Beogradu od 27. marta rekao da su Srbi našli svoju dušu: odbacujući lažni modernizam "Deoba", Dobrica Ćosić je našao svoj stil. Samo tako je mogao da izgradi više uspešnih likova (najviše su mi se dopali razočarani građanski političar Vukašin Katić i narodni vojvoda Živojin Mišić), što ga je učinilo ako ne najvećim, a ono jednim od najvećih srpskih proznih pisaca. Ali ja se ovde bavim promašenom konstrukcijom Ćosićevih ranih radova.

Da vidimo najpre popove. (Citati koje navodim jači su od celine. Ćosiću kao piscu retorika je jača strana. Bolji je frazeolog nego pisac. On ima problema sa celinom svojih priča. Pogotovo se muči sa kompozicijom građe svojih romana.)

U romanu su predstavljena dva popa: starešina Prerovskog manastira otac Sava i jeromonah Gavrilo; prvi je ideolog a drugi akter crkvene podrške četništvu.

Otac Sava: "Ja vam monaškom čašću tvrdim: kriza našeg nacionalizma počinje od časa kad se u srcima ljudi i omladine otadžbina otkide od vere i boga. Jer, između života i slobode, ljudi se većinom za život odlučuju, a hrabro ginu jedino oni koji u večnost veruju."

Otac Sava "moralno i duhovno" podržava borbu protiv komunizma (zbog odgovornosti komunista za trnavsku tragediju civilnog stanovništva), ali ne želi da se aktivno uključi u eventualni građanski rat. Duboko doživljava tragediju svog naroda, protestuje samoizolacijom u manastiru. "Dok je zemlja okupirana, svojom voljom ja ni u kom slučaju neću izići iz manastrira." Ali podržava saradnju sa okupatorom protiv komunista!

Sava upućuje svog potčinjenog monaha Gavrila u četnički odred. Govori četničkom komandantu: "Jeromonah Gavrilo će Hristovu ljubav da seje po tvojoj vojsci, i verom isceljuje rane i smiruje strasti. Njega, najboljeg sam izabrao". U četnicima vidi ljude koji su "vaskrsli iz kaluđerskih letopisa i pesama, iz prošlih vekova ustali i krenuli da spasu Hristovu veru i njegovu crkvu od bezbožnika, od satane koji grmi zemljom celog leta i cele jeseni da uništi srpstvo".

Sava Gavrilu drži ovakvu poslanicu: "Na ovim ljudima (četnicima) stoji budućnost srpstva i naše svete pravoslavne crkve. Istina, oni su još neorganizovani, redovi su im prljavi. Ali i to je dokaz o njihovoj narodnosti i snazi. Oni nose veru, a vera nije organizacija. Organizacija je tuđa našem srpskom biću. (...) Srpska crkva jeste narodna crkva.. Njena snaga bila je u tome što ona veru nije čuvala u manastirima, ona je veru nosila po zbegovima, seobama, hajdučkim družinama i rovovima. Našim svetim ocima narod je verovao jer su oni, najbolji pravoslavni monasi i sveštenici, zajedno patili s narodom: bili ratnici i orači, političari i učitelji. (...) Komunisti dižu revoluciju. Mi moramo da se branimo od nje svim onim čime nas je gospod obdario".

Gavrila je strah da ode u četnike, jer će morati da ubija. Ali Sava ga ohrabruje. "Naš život, to je žrtvovanje bogu i njegovoj službenici crkvi. (...) Ovaj rat je velika kušnja ljudi i najveće pročišćavanje čovečanstva. Poslednja opomena pred dolazak gospoda našeg, Isusa Hrista. (...) Komunisti su dokaz nemogućnosti daljeg opstanka ovog i ovakvog sveta i čoveka koji se organski odvojio i otkinuo od svog duhovnog bića, svoje suštine. Ovo je danas agonija mašinske civilizacije, robota, sine. Ruši se naša epoha. Epoha bez duhovnog korena i višeg opravdanja, vek bez ljubavi i milosrđa. (...) Čovek se odvojio od boga i večnosti. Taj jadni pobednik jedino je sebe pobedio. Kaznio se paklom".

Sava za sve okrivljuje Moskvu, "boljševičku jazbinu" i pozdravlja nemačku armadu koja je ruši. Od Gavrila traži da spoji u sebi monaha i viteza. "Takav je bio Sava Nemanjić. Takvi su bili svi monasi koji su srpstvo i Hristovu veru pet vekova nosili kroz pomrčine i šume. (...) Ko danas okrene obraz komunistima izdao je Hrista. Komunisti su nosioci zla, oni su poništenje Hrista i ljubavi, oni nisu naši bližnji."

Muke Gavrila nastaju kad četnici odluče da napadnu partizanske ranjenike koje je otac Sava primio u manastir, jer su ljudi. I oni su Srbi. Gavrilo se obraća vojvodi Planinskom: "Srušićete konak, a on je svetinja. To je stari srpski stil i delo Rada Neimara. Treba ih žive pohvatati, vojvodo. Ranjenici su. Zar ranjenike? (...) Ja vas nisam pozvao da ih ubijete. (...) Ja sam veru i crkvu pošao da branim, ljubav me k srpstvu povela ovamo, njima ne želim smrt".

Pošto nije naišao na razumevanje kod vojvode, Gavrilo se obraća majoru Cvetiću."Ali to je crkva, bogom vas zaklinjem. Stara srpska svetinja, gospodine. I otac Sava je tu, vi ste vernik, a on je najmoćniji duh i najplemenitija, najkrsnija duša naše crkve. Pa ja ću biti njegov ubica. On ne želi da vi ubijate ranjenike. On je lično vama poručio da nikome od ranjenika ništa ne fali. Manastir mora da primi ranjenike, otac Sava vas molio, žive ih pohvatajte."

Kad četnici izvrše masakr nad ranjenicima, Gavrilo je očajan. Obraća se Cvetiću. "Zašto mrtvoj partizanki da mokre u nedra, zašto ranjenike muče, zašto mrtvacima skaču u stomak. Smilujte se, tako vam boga, dece, svega što imate. I od pobednika gospod milosrđe traži, znate li? Pa ja nisam zato došao k vama".

Pored toga što je apsolutni neprijatelj komunizma, otac Sava je ogorčeni protivnik katolicizma. U raspravi sa intelektualcima četničkog pokreta (doktor prava Bata Pavlović i student Mladen Rakić) on vatreno brani pravoslavlje: "A šta kažete, gospodine sorbonski doktore, šta kažete na sudbinu zapadne civilizacije kojoj je katoličanstvo temelj? Recite mi, koja je duhovna tvorevina pravoslavnih naroda ugrozila svet i bacila ga u paklene ponore i samrtničke agonije? Recite mi, zar nisu i revolucije i socijalizam i marksizam plodovi duha katoličkog sveta i katoličke civilizacije?" Na pitanje studenta da li tu vidi i boljševizam, otac Sava odgovara: "I boljševizam.

On je racionalistički izum. To je monstruozno kopile Evrope. Boljševizam nema apsolutno ničeg srodnog sa ruskim duhom i slovenskim bićem." Sorbonski doktor Bata Pavlović se tome suprotstavlja: "Da je socijalizam produkt katolicizma, to je, koliko se sećam, jedna izmišljotina Dostojevskog. A taj genijalni mračnjak i mizantrop mrzeo je zapadnu civilizaciju i Evropu. Zato što je Evropa kolevka humanizma." Otac Sava produbljuje svoju kritiku zapadne civilizacije odbacivanjem humanizma. On vidi savremenu tragediju Evrope u veri u čoveka. "Vera u čoveka zamenila je veru u boga, gospodine doktore. A zar može vera u jednu kratkotrajnu i nesavršenu, u svemu prljavu egzistenciju da zameni veru u večnost, u savršenstvo tvoračko, u svebiće?

Doktrina humanizma inspirisala je sve revolucije. Doktrina humanizma je duhovna i moralna osnova i opravdanje svih revolucija. Tako je od Robespjera do Staljina." Svoju besedu otac Sava završava apoteozom Srpskoj pravoslavnoj crkvi. "Srpska crkva je bila oduvek najmoćniji bedem protiv vatikanskog imperijalizma. Da osvoji Balkan, Vatikan koristi sva sredstva zapadne civilizacije, gospodine sorbonski doktore. I hrvatske ustaše su vojnici Vatikana. Ustaše su prvo papini pa tek onda Hitlerovi vojnici."

Ovaj razgovor se vodi u manastiru dok je porta puna leševa pobijenih partizanskih ranjenika. Dok iguman meditira, major Kosta Cvetić strelja zarobljene partizane. Igumana kao da to ne zanima. "Revolucija je oceubistvo. Kraj ovog sveta. (...) Ja u čoveka nikad nisam verovao. Jer verujem u boga. Svi napolje. Ovoj svetinji potreban je mir." Tako se otac Sava zatvara u sebe, u Boga. Uzalud mu okrvavljeni Gavrilo postavlja pitanje: "Ustao je sin na oca. Šta će biti sa nama, šta će biti sa ovim svetom, oče?" Igumana ne zanima četnički zločin.

Dobrica Ćosić sve ovo konstruiše da bi pokazao da iza srpskog četništva stoji Srpska pravoslavna crkva. Na taj način on u stvari opravdama komunistički pogrom nad crkvom, streljanje popova (po nekim autorima komunisti su ubili do 500 pravoslavnih sveštenika?), partizanski ateizam.

Da vidimo kako u romanu stoje građanski intelektualci koje oličava Bata Pavlović.

Doktor prava, sorbonski đak, Beograđanin, Bata Pavlović je bio od onih intelektualaca koji nisu u aprilskom slomu napustili zemlju. Dok je elita bežala iz zemlje, Bata je otišao u selo Trnavu da bi podelio sudbinu sa narodom. Sklonio se u kuću bogatog seljaka i vinarskog trgovca Uroša Babovića, sa željom da ostvari neke svoje predratne političke planove. U selu se o njemu priča svašta: jedni u njemu vide narodnog prvaka ("Doktor je bio senator. On je protiv radikala. Doktor je profesor. Taj je napisao pun džak knjiga. (...) Vlada nije mogla da potpiše pakt s Hitlerom dok Doktora nije uhapsila.

Doktor je digao bunu 27. marta i kralja Petra doveo na presto."); drugi narodnog neprijatelja ("Taj Beograđanin, Doktor, taj nas je dvadeset godina gazio, cedio, pljuckao i gledao odozgo.") Iako zna da je selo nepouzdano i prevrtljivo, Bata Pavlović želi u njemu da politički deluje. Istina, on je još 1928. ili 29. godine u Srpskom književnom glasniku napisao: "Istorija sveta je istorija mržnje sela i grada. Prirodna, večna mržnja", ali planira da u njemu pruži otpor okupatoru. Kao političar, dobro zna da "bez politike ne može da se opstane u ovom svetu". "Mislio je samo o napadu Nemačke na Sovjetski Savez i hapšenjima komunista. Njegov antinemački stav i izjava povodom potpisivanja trojnog pakta s Hitlerom poznati su celoj zemlji". Znao je da će ga Gestapo pronaći u Trnavi, morao je u ustanak.

U Moravi se razbuktao partizanski ustanak koji predvodi student iz Prerova Dušan Katić, ali Bata nije komunista. Kad je čuo za pokret otpora pukovnika Dragoljuba Mihailovića, bez dvoumljenja mu se priključio, postao veza Morave s Ravnom gorom. Uskoro će postati ideolog četničkog pokreta.

Zanimljiva je Batina rasprava s jednim svojim kolegom marksističkog opredeljenja. Kad Bata posumnja u narodni otpor, njegov kolega kaže: "Zašto nihilizam. Lenjin je u polemici s Kauckim doslovno rekao: Mase su uvek inertne. Neuspešni i sitni političari mitologiziraju narod". Bata prihvata tezu da se "vodeća politička garnitura Jugoslavije pokazala nesposobnom i ostala na drumu istorije, bedna i neupotrebljiva, kao i ti jadni tenkovi jugoslovenske vojske", ali odbacuje komunističku revoluciju. Mogao bi da prihvati narodni front, ali da u njemu komunisti ne budu vodeća snaga. "Vaša platforma je vrlo interesantna. Ujedinjenje svih patriotskih i demokratskih snaga za borbu protiv fašizma. To je stara teza Kominterne. O tome je Dimitrov još 1935, ako se ne varam, pisao."

Bata Pavlović je ovako svom kolegi izložio svoju političku platformu. "Slušajte, kolega. Ova Srbija imala je nesreću da su svi njeni značajni političari u mladosti bili bakunjinisti, a kad su se poženili - torijevci. Jasno, knez Lazar i sveti Sava nisu mogli biti ideal sinovima hajduka, seljaka i svinjarskih trgovaca. Oni što su u Parizu učili kratko su se oduševljavali Robespjerom, a ostali, oni su ogromna većina, zanosili su se ruskim fanaticima od Bakunjina do Černiševskog. Ti studenti republikanci, čim bi podneli molbu za državnu službu, pretvorili bi se u vatrene monarhiste.

To vam je tipičan siže balkanskog političkog romana. Vi romantičari biste hteli da je Srbija - Svetozar Marković. Ne, dragi kolega. Bez obzira na naše želje, Srbija je, ona stvarna, autentiučna, samo Nikola Pašić, naša radikalija. Znam, znam, Svetozar Marković je naš socijalistički mesija, on je askeza, pesma, lirika, snovi. I samo to. Život, realnost, to je Baja Pašić i žzna Baja šta radiž."

Inače, Bata Pavlović je učenik Zapada i to određuje njegov politički stav. "Ja slovenofil nisam, to da znate. To je inferioristička ideologija. Divljačka mržnja i zavist prema Evropi. U stvari, prema civilizaciji i kulturi. To je suština slavenofilstva. Treba samo pročitati Dostojevskog i odmah shvatiti tu opasnu misteriju, tu glupavu veru u rasu i boga."

I taj Bata Pavlović "jedini značajni političar i intelektualac koji nije emigrirao, a nije nemački čovek", sastavio je Memorandum četničkog nacionalnog pokreta.

U uvodnom delu se kaže: "Zašto Komunistička partija naš pokret smatra kontrarevolucijom? Zašto nas nazivaju "reakcija"? Zašto pokušavaju da nas pred narodom kompromituju kao saradnike okupatora i fašista? Politika bez moralnih načela, brutalna po sredstvima, anacionalna po duhu, ne vodi slobodi; tradicija Kominterne. Komunisti ruše, mi nosimo preporod; komunisti se bore za svoju partiju, mi se borimo za narod; komunisti se bore za diktaturu, mi za demokratiju".

Četnički ideolog govori o "tragizmu srpske sudbine, pijemontsvu, istorijskoj ulozi na Balkanu i celom južnoslovenskom prostoru. Oštra osuda odsustva koncepcije dosadašnje unutrašnje i spoljne politike. Kralj je nacionalno-etička suština našeg političkog bića, pre svega."

U glavnom tekstu se anticipira buduće uređenje Jugoslavije.

Granice i državna celina. Četnički pokret se bori za državno i nacionalno jedinstvo svih Jugoslovena. (Za internu političku upotrebu: u odnosu prema Hrvatima ispraviti istorijsku grešku 1918. g.; integralno, Hrvati su ustaše i smrtni neprijatelji Srba; pre početka mirovne konferencije, u opštem haosu nemačkog sloma, dok su sile pobednice zauzete Nemačkom i svojim problemom, energičnom akcijom vojske izvršiti odmazdu nad Hrvatima; ostvariti jedinstveno etničko srpsko područje i saseći koren hrvatskih nacionalnih aspiracija. Sa Slovencima kompromisno i elastično postupati.

Mađare i Arnaute najuriti preko granice. (Interesantno, Ćosić nije imputirao svom junaku stav o Nemcima (folksdojčerima), jedinoj nacionalnoj manjini koju su komunisti proterali preko granice. Pošto je i Mađarska postala komunistička, Mađari su ostali u Vojvodini. Što se tiče Kosmeta, komunisti su zabranili Srbima povratak u ovu pokrajinu.)

Osnove političkog uređenja buduće Jugoslavije: parlamentarna monarhija; demokratske slobode i ravnopravnost pred zakonom; socijalno zakonodavstvo koje treba da vodi postepenom smanjenju ekonomskih razlika između pojedinih slojeva stanovništva i profesija; eliminacija vojske iz političkog života države moguća je tek posle izbora novog parlamenta koji treba da izglasa nov ustav.

Međutim, Batin plan ne prihvataju ostali akteri četničkog pokreta: Pećančev vojvoda Planinski se pita "šta mu je to Bata Pavlović zamesio s tim pukovnikom Dražom?" On neće pod njegovu komandu. A jedan drugi komandant napada stranke i "tvrdi da će oficiri spasti Srbiju, ali više neće, kao posle Prvog svetskog rata, sudbinu zemlje da prepuste civilima i političarima".

Bata Pavlović negativno govori o "gospodi koja su avionima odletela u London". "Kad se budu vraćali, u Jesenicama će carinici da im pretresu kofere, i kondukteri će im tražiti železničke karte". Vladu će da sastavi on, Bata Pavlović!

Bati nisu strane socijalističke ideje, ali je ubeđen da njih ne mogu da sprovode komunisti. U opoziciji je i prema nacionalizmu, zato nije hteo da uzme učešća u radu Srpskog kulturnog kluba. "U političke pokrete kojima je mržnja pokretački motiv ja nikad nisam verovao." Dok je studirao u Francuskoj, bio je vrlo aktivan socijalista. (Reklo bi se da je njegov prototip Živko Topalović? Ili Dragiša Vasić?) "Moji vršnjaci rasli su u senci ratnih zasluga, solunskog mita, u zveckanju sabljama, Karađorđevih zvezda, Belih orlova, mamuza.

Bili smo pritisnuti morom jedne ratne pobede i ozlojeđenosti izneverenih nada apisovaca. Nas je ubila slana Pašićeve brade, a omče su nam bile generalski širiti. Uspeli su samo oni koji su prema starcima bili najservilniji i najposlušniji. Sposobni su, po pravilu, promašili." Stoga se Bata Pavlović zalaže za nacionalnu revoluciju, ali bez komunističkog elementa. (Nije jasno kakva je to revolucija?)

Neke ideje Bate Pavlovića su vrlo interesantne, savremene. "Interesantno je koliko je naš duh, mislim srpski, neizlečivo, sudbonosno inficiran, određen ruskim otrovom. Pod tim podrazumevam preokupacije velikim reformama, opšte kategorije, integralnu intimnost sa istorijom, svetom, kosmosom, bogom. Rusija je naša opsesija, naša magija, čak i kada smo ogorčeni neprijatelji boljševizma. (...) Sve dok se ne oslobodimo te vekovne opčinjenosti Rusijom mi, kao nacija, ne možemo u Evropi ništa da značimo. Umesto da težimo Zapadu i Evropi, mi sentimentalno čeznemo za Azijom. Jesmo čudna zemlja i čudan narod. Srbija, to je čudovište koje je zaljubljeno u svoga neprijatelja." (Ćosić ovu ideju imputira svom junaku u negativnom kontekstu, u saglasnosti sa političkim idejama koje je u vreme "Deoba" zastupao. Ali kad odbacimo Ćosićev kontekst, Bata Pavlović se dv pročitati kao moderni političar!)

Posebno je provokativan Batin stav o seljaštvu. "Seljaštvo je prevareno čovečanstvo, seljaštvo je gomila nepravde i bola" - Bata Pavlović citira nekog Amerikanca. Prezirala ga aristokratija, prezirao ga takozvani građanski stalež, prezire ga i takozvani proletarijat. To je jedini stalež bez ijedne političke pobede u istoriji. Seljački karakter je u suštini najmračniji karakter. Podmuklost, gramzivost, zatvorenost u sebe, neiskrenost, sve su to vidovi jednog biološkog, samoodbrambenog instinkta.

Mržnja prema gradu je prastara mržnja seljaka; ona je odavno postala biološki refleks, instinkt. (...) Ratovi su oduvek bili seljačka osveta nad gradom. I ovaj će to biti. (...) Sloboda za seljaka je juriš na gradske dućane i naše domove. Na naše žene." Stoga je borba za seljaka u stvari borba za prevlast u građanskom ratu. Komunisti (Dušan Katić) su uspeli da mobilišu seljake i navedu ih da nerazumno ginu u borbi za oslobođenje (osvajanje) Palanke. Bata preporučuje četnicima da kako znaju i umeju preotmu seljake od komunista. "Zato, skidajmo im kapu i pozdravljajmo ih sve. Čak i njihove volove."

Bata kaže studentu Mladenu: "Moramo im razviti (seljacima) svest o komunističkoj opasnosti i baciti ih odmah u borbu protiv partizana. (...) Jer, rat je mnogo više nego samo nacionalni i politički problem. (...) Rat je, pre svega, oslobođenje mržnje sputavane građanskim zakonima, policijom, kaznama, strahom. Oslobođenje mržnje u svima i svakome. Rat je velika i integralna osveta za sve mirnodopske patnje i uvrede. To je stanje ogoljene i prave prirode nacije i pojedinca. To je moranje da pokažemo ko smo i šta smo". (Ćosić će pokazati da iz ove filozofije proističe carstvo kame.)

Dakle, Bata Pavlović (isto kao i Draža Mihailović) oslanja se na seljačku Srbiju. (Ćosić u "Deobama" se ovome podsmeva, ali u "Vremenu smrti" peva apoteozu Mišićevoj seljačkoj vojsci. Naravno, kad se razišao sa komunizmom!) "Partizani svojim duhom, mentalno i psihološki ne pripadaju srpskom narodu. I te čudne pesme i ti pozdravi pesnicama, Staljin, Lenjin, "Smrt fašizmu", politkom, drugarice, drug, politdelegat, Čapajevi, Rite, Artemi, Korčagini, Bliher, jevrejsko, rusko, belosvetsko."

Ćosićeva konstrukcija lika četničkog ideologa ne bi bila potpuna ako ne navedem Batinu raspravu sa Mladenom Rakićem oko Njegoša. Za studenta je Njegoš formulisao i stvorio našu nacionalnu etiku. Njegoš je genije ravan Geteu. Bata Pavlović u potpunosti odbacuje ocenu studenta. "Njegoš. On nema nijednu originalnu filozofsku ideju. Baš nijednu. On je izvrsna i bolna potvrda lokalnosti našeg duha. Njegove sitničave prepotentnosti. (...) To je etika ratnika, poluživotinje, socijalno nerazvijene ličnosti. Čak i ti, nekakav mladi intelektualac, sin profesora univerziteta, čak Beograđanin po rođenju, danas, u situaciji boljševičkog ustanka, misliš u duhu plemenske etike i Njegoša."

Sve u svemu, političar Bata Pavlović, ideolog četničkog pokreta, opravdava četničku kolaboraciju sa Nemcima, onako kako to formuliše Ćosić. "Sve dok je Nemačka ovako jaka, dok ne bude i poslednjem njenom podoficiru jasno da je rat izgubila, mi, ovde, moramo ratovati samo na jednom frontu: s Nemcima protiv komunista. Prvo da uništimo hidru revolucije. To je danas bitno." Kad mu student oponira: "Ali narod će početi da veruje da smo mi izdajnici, da smo kolaboracionisti.

Upravo ono što i tvrdi komunistička propaganda", četnički ideolog potrže istorijski argument. "Miloš Obrenović je počeo svoju političku karijeru kao najamnik beogradskog paše. Ugušio je Hadži-Prodanovu bunu, samleo Miloja Đaka, preklao Karađorđa, godinama subašovao po Srbiji, skupljao harač za Turke, obezbeđivao im drumove, ubijao Srbe nezadovoljnike i očajnike. Modernim jezikom rečeno, knez Miloš Obrenović je bio klasičan kvisling i kolaboracionista. A smisao svega toga, cilj, istorijska činjenica? Taj kvisling, kolaboracionista je oslobodio Srbiju i udario temelje našoj državnosti".

Optužujući Batu Pavlovića za saradnju sa Nemcima, Ćosić u stvari piše optužnicu protiv generala Mihailovića (interesantno, on u celoj knjizi piše Dražino prezime sa J, Mihajlović!), onako kako ju je napisao tužilac Miloš Minić na Topčiderskom procesu 1946. godine.