Do koske

Hoće li Srbija skupo platiti Vučićevo „zapadno skretanje" ili će ga građani kazniti pre nego ode predaleko u toj nameri

RATNI HUŠKAČ DEZERTIRA

Vlada Srbije i zvanično je stala uz (neo)nacistički režim u Kijevu. Dok rat u Ukrajini traje, a takozvana zapadna alijansa prikuplja poslednje „neopredeljene saveznike" na svetu, sve sa ciljem „rata do poslednjeg Ukrajinca", Aleksandar Vučić i njegovi ministri na čelu sa „premijerom" Brnabić, šalju iz najsiromašnije države u Evropi pomoć vladi Zelenskog, dok Srbija grca u dugovima, u energetskoj krizi, u najvećim cenama prehranbenih proizvoda u Evropi i u kompletnom haosu koji je veleizdajnička politika odlazećeg diktatora proizvela, zajedno sa njegovim „trojanskim konjima" u lažnoj opoziciji. I dok u Njujorku izvesna Tamara Vučić zajedno sa „njegovom ekselencijom" Markom Đurićem priređuje modne revije, Srbiji preti potpuni kolaps, a preti joj i rat protiv Rusije, u koji ga na podmukao način uvlači odlazeći režim.

N. Vlahović

Prvi sastanak OEBS Foruma o bezbednosnoj saradnji u 2023. godini, održan je 17. januara, skoro tajno, povodom koga je Konstantin Gavrilov, šef ruske delegacije pri ovoj organizaciji rekao da javnost na Zapadu, pre svega, građani Evrope, SAD i Kanade, moraju znati da su navodni posrednici mirnog rešenja u Ukrajini, pre svega Nemačka i Francuska, od početka rata koristili takozvani „minski kompleks mera i Rezoluciju 2202 SB UN" kao paravan za tajnu diplomatiju.

Iza ove skoro „nevidljive" vesti, krije se čitav niz događaja koji bi mogli da iz temelja promene svet. A, reč je o još dubljoj podeli na „dobre" i „loše" u tumačenju angloameričke propagande. „Dobri" (Nemačka i SAD) su poslali tenkove u Ukrajinu, a „loši" (Rusija) će tim povodom na početku 2023. godine izvesti na scenu najnovije supersonično oružje koje će spržiti svako konevncionalno oružje onog momenta kad ono bude okrenuto u pravcu granice Rusije. Ovo treba da znači, da na globalnom planu više neće biti „neopredeljenih", niti može biti. Tako je bilo u svakom velikom globalnom sukobu, tako je i danas, kad je svet na ivici samouništenja zahvaljujući suludoj ideji oružanog opkoljavanja Rusije od strane NATO pakta.

Ova situacija, iz perspektive Srbije, koja je okružena zemljama članicama NATO pakta, ne dozvoljava nikakvu „neutralnost". To znači da će unapred propala politika Aleksandra Vučića (sa svakim fino, ni sa kim iskreno), biti zamenjena politikom „nevoljnog pristanka" da se zvanično stavi u službu evroatlantske koalicije. Čovek koji je deset godina širio mrežu „rusofila" i „putinovaca", danas sve čini kako bi građane Srbije stavio u poziciji da odlučuju umesto njega. A, tako reći do juče, pitao se za sve. Za svaku izgovorenu reč svojih podanika.

Neposredno nakon zloglasnog „Ekonomskog foruma u Davosu", gde mu je predstavljena mogućnost dugogodišnje robije zbog međunarodnog šverca oružja, pranja novca i kriminalnih poslova na Balkanu i van njega, preko noći je postao najžešći pristalica „evropskih vrednosti", uključujući tu i uvođenje sankcija Rusiji i priznanje još nepriznatog Kosova.

I kao što je to uvek radio, kad dođu momenti da prihvati odgovornost, tu odgovornost je prebacio na druge. Na građane Srbije, pa konačno i na nepostojeću Vladu Srbije. Ubrzo je (18. januara ove 2023. godine) Vlada Srbije (sa potpisom Ane Brnabić) izdaje i zvanično saopštenje u kome piše da je „Srbija uputila pomoć Ukrajini u prioritetnoj opremi, u cilju podrške elektroenergetskom sistemu ove zemlje", koji je ciljano, iz vojno-strateških razloga, uništila ruska vojna sila.

Ovim činom, Aleksandar Vučić i celokupan njegov režim, i zvanično su se stavili u službu podrške ukrajinskom pronacističkom (i otvoreno nacističkom!) režimu. Još jasnije rečeno: Režim Aleksandra Vučića, gurnuo je Srbiju svojevoljno u rat protiv Rusije, koji još nije zvanično proglašen, mada ni taj dan nije daleko, ukoliko će izjava (pred Bundestagom) nemačke ministarke spoljnih poslova Analena Berbok da je „Nemačka u ratu sa Rusijom" biti i zvaničan stav ove ključne evropske države.

Neposredno uoči nove velike havarije u Kolubari (januar 2023), Ministarstvo rudarstva i energetike saopštilo je da je Vlada Srbije odobrila (i uputila) Ukrajini donaciju elektroenergetske opreme „koju su EPS i EMS mogli da izdvoje u ovom trenutku", uprkos pravoj energetskoj drami i velikoj mogućnosti da Srbija ostane bez struje u vrlo dugom periodu, zbog potpunog sloma energetskog sistema.

Da bi jasnije bilo kakav haos je na vidiku, treba reći da je Vučićev režim iz budžeta Srbije platio kompletnu godišnju proizvodnju uglja za loženje iz nekoliko najvećih rudnika Bosne i Hercegovine, a da je „stalni abonent" na proizvodnju crnogorskog uglja iz Pljevalja, koji plaća „po povlaštenoj ceni", odlukom tehničke vlade Dritana Abazovića.

Mnogo pre ovih događaja, Vučićeva ministarka „za evropska pitanja" Tanja Miščević, doslovno je vodila kampanju pa su se mogle čuti i njene izjave poput one da je „Srbija vrlo ozbiljan partner Evropske unije i pokazuje značajne vrednosti kada je reč o ratu u Ukrajini i kada je reč o usklađivanju u zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici sa EU".

Uzgred, „osudila je rusku agresiju na Ukrajinu" i da uporno ponavljala da Srbija podržava puni teritorijalni integritet Ukrajine, te da Srbija i ekonomski i na svaki drugi način podržava režim u Kijevu. Istina je i to, da u ratu agenata za medijski uticaj u Srbiji svako zauzima svoje mesto. Ni zvanične izjave ni lični stavovi Tanje Miščević, nisu sasvim njeni. Kao i svaki „preletač", i ona nosi sa sobom „bagaž obaveza", kako prema domaćim, tako i prema stranim službama, svejedno.

Vlada Srbije, koju zvanično vodi Ana Brnabić, a nezvanično na svaki način Aleksandar Vučić, već dugo podržava i potpomaže (neo)nacistički režim u Kijevu, mada je jasno svakom trezvenom čoveku da je ovde reč o sukobu sa kriminalnim, nacifikovanim režimom, koga je instruirala američka CIA, najmanje petnaest godina pre ovoga rata, nakon čega su usledili nezapamćeni zločini nad ruskim stanovništvom na jugoistoku Ukrajine i trajali su punih osam godina, sve dok nije usledila „Specijalna operacija" po komandi iz Moskve.

Činjenice, istorija i dokumentovana faktografija, nedvosmisleno pokazuju i dokazuju da se ovde doslovno radi o borbi protiv povampirenog nacističkog zla, na identičnom nivou na kome se to odigravalo i u Drugom svetskom ratu. Pa čak i na istom terenu.

A Vučićeva ministarka „za evropske integracije", javno potpomaže progon, izgon, uništenje i genocid, i svakom prilikom javno izražava svoju privrženost angloameričkoj politici korišćenja svih evropskih država i nacija borbi protiv Rusije!

Danas Rusije, sutra (što da ne!) i Kine, ili bilo koga trećeg ili četvrtog ko se uključi u preteći i vrlo mogući otvoreni „Poslednji rat" koga će svet voditi, samo zato jer „ostatak" sveta ne može da se povinuje anglosaksonskom planu upravljanja svetom.

Nije prvi put da Vučićev režim od početka rata pomaže režim u Kijevu. I zvanično i nezvanično. I javno i tajno.

Mnogo pre ovoga rata, još za vreme dok su prethodni režimi u Kijevu vršili nasilje nad ruskim stanovništvom u krajevima koju danas i zvanično pod kontrolom Ruske federacije, Vučićeva vlada je slala i veliku sume novčane pomoći (ne ugroženima nego baš vladi u Kijevu!).

Evo primera: dana 23. aprila sada već davne 2015. godine, Vlada Srbije usvojila je predlog tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića da uputi jednokratnu pomoć Ukrajini u iznosu od 100 hiljada evra. Vlada je odlučila da ovu „simboličnu sumu" humanitarne pomoć za potrebe osoba raseljenih usled oružanih sukoba, uruči u vladi u Kijevu, ministarka zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović.

Dana 11. juna prošle, 2022. godine, Vlada Srbije poslala je vladi u Kijevu tri miliona evra „iz tekuće budžetske rezerve" na ime novčane „humanitarne pomoći za decu i izbeglice u Ukrajini". Ta informacija je objavljena i u Službenom glasniku. Tragova finansijske i tehničke pomoći koju je Vučićev režim slao Vladi u Kijevu, ima mnogo.

Prema nekim procenama, građani Srbije su platili najmanje 20 miliona evra za pomoć režimu u Kijevu, i pre nego je rat u Ukrajini počeo, a posebno kad je „Specijalna vojna operacija" konačno krenula u obračun sa pronacističkim i čisto nacističkim režimom i njegovim frakcijama u Kijevu.

Istovremeno, A. Vučić, nosilac najvišeg ruskog ordena Aleksandra Nevskog, vodio je navodno svoju „prorusku" politiku. Mnogi su mu poverovali. Danas njegovo „evropsko lice" optužuje „ružno lice Srbije", da ga drži „na kratkoj uzdi".

Biće da je pogrešio: u Srbiji je tradiciju „svilenog gajtana" ostavio još otomanski osvajač. I na njega može da računa.