Beznađe na
bespuću
Pesnik i slobodni
intelektualac, Slavko Protić Drinski, koji dve decenije živi i radi u Kanadi,
specijalno za Tabloid piše o srpskoj "Nojevoj barci" kojom
preostali Srbi putuju na onaj svet. Autor je u ovaj svojevrsni mrtvački sanduk
smestio celokupni nacionalni i anacionalni talog, metaforično opisujući kraj
jedne epohe čiji je sinonim današnja vlast u Srbiji
Slavko Protić
Drinski
Pitajmo se:
Čemu pisati i zašto govoriti? Mudri već znaju u kakvim smo ponorima, a ludi
ionako neće da slušaju. Sve ovo je apsolutno tačno, ali je, u isto vreme, i
savršen recept da se ništa ne radi i ništa ne preduzima.
Svi srpski velikani su u bolovima za narodom, ali ne u porođajnim.
Vlastodršce boli zadnjica; bogataše boli uvo; nacionalisti se prave da ih boli
ona stvar. Jedino narod ne boluje zbog sebe; odavno je zbog užasa i nemaštine
otupeo namrtvo i ne oseća ništa.
Stoji, sa gaćama ispod kolena, na raskrsnici avenije Beznađa i bulevara
Bespuća, a znak da je još uvek živ mu je iskra nade u usahlom oku da će ga
konačno Evropska Unija, a samim tim i Novi Svetski Poredak primiti u svoje
zlikovačke ruke, ne bi li se kako usrećio kao Grčka.
Vlada Srbije jedva čeka da se ovo desi kako bi uzela nove pozajmice i
tako uvela Srbiju u večno finansijsko ropstvo, baš kao sto su zemlje koje su
već u Uniji, iz kojeg Srbi imaju šanse da se izvuku samo ako izumru kao narod.
Narod misli da će mu biti bolje, baš kao što čovek na smrt bolestan misli
da će mu biti bolje ako se okrene u postelji.
Evropska Unija propada galopirajućom tuberkolozom, a mi mislimo da je
bolje da sa njom propadnemo, nego da propadnemo ovako sami - sa osećanjem da
nas niko ne voli.
Nekad smo imali socijalizam koji to nije bio. Sada imamo demokratiju koja
je sve drugo osim demokratije. Neki misle da je prvo ništa bilo bolje od
sadašnjeg ništa, a neki misle obrnuto.
Sada nemamo ništa i to hoćemo da unesemo u Evropu jer evropsko ništa je
otmenije od našeg. Svetski poredak, slobodna trgovina, fer konkurencija - sve
to lepo zvuči za uvo, isto kao što umilno zvuči bubanj izdaleka, a može da ti
probije bubne opne kad mu priđeš blizu.
Slobodna trgovina je kao slobodna makljaža. To je kao kad bi u jednu salu
stavili paralizovane, bogalje i slepe
zajedno sa nekoliko majstora borilačkih veština, i rekli im da se slobodno
potuku uz fer konkurenciju. Pogodite ko bi dobio batine!
Što ne postoji, ne ostavlja tragove.
Ne može se nula novca uložiti u nešto i očekivati profit, to jest, tako
nešto je nemoguće običnom čoveku, ali je zato moguće svetskom bankarskom
sistemu.
Ovo je teško za razumevanje novim pokolenjima u Srbiji jer im je mozak
preopterećen hiljadama bespotrebnih informacija. To bi za nekoliko minuta
shvatili naši prezreni mudraci - naši seljaci koji su izumrli. Današnji
poljoprivrednici gledaju u televizor, a seljaci su gledali u zemlju i ona ih je
učila mudrosti; mudrost nije u bezbrojnim nepovezanim detaljima, nego u dve-tri
neoborive činjenice koje nas istog trenutka dovode do istinitog saznanja.
Poslužimo se ovakvom logikom u konkretnom primeru: Bilo je objavljeno da
svaki irski građanin, kao deo svedržavnog duga, duguje pola miliona dolara. To
je tri miliona na šestočlanu porodicu. Irci su poznati kao pijanice, ali da su
ovoliki novac pokušali da popiju odavno bi svi pomrli od ciroze jetre. Da su ga
potrošili na kurve, ove bi vozile kadilake i živele u zlatnim vilama.
Gde je novac kada ne mogu da mu se utvrde tragovi? Nešto što ne postoji
ne može da ima tragove. Sve što postoji su potpisi da je novac dat i uzet.
Da li nevidljivi novac ima podlogu u zlatu? Kada bi se čovek našao u
pustinji samo sa jednom flašom vode koja bi bila dovoljna da ga izvuče iz
pakla, da li bi je prodao za zlato i ostao u pustinji da umre?
Banke niti oru niti kopaju, niti bilo šta proizvode, a sve su bogatije.
Ako dobiješ pozajmicu od sto dolara, a platiš kamatu deset, onda je to kao da
si za pozajmljenih sto vrabaca platio kamatu od deset volova. Pozajmljeni novac
nema gotovo nikakvu vrednost, a kamata ima ogromnu jer ima jedinu pravu
vrednost, a to je tvoj realni rad, tvoj proliven znoj. Da ne pričamo o tome
kavu razarajuću ulogu ima novac bez pokrića na svaku nacionalnu ekonomiju.
Prevara zvana
ljudsko pravo
U Srbiji se puno žvaće o ljudskim pravima. Ako imaš pravo na rad, kako
ćeš da dobiješ posao ako posla nema? Ako ga ima, dobićeš ga i bez prava na rad.
Prvo su samo muškarci imali pravo glasa. Siromašni među njima su verovali
da time mogu nešto da postignu. Baš kad su počeli da uviđaju prevaru, onda su i
žene dobile isto pravo. Zašto bi samo muškarci imali šarenu lažu? To bi bila
neravnopravnost.
Ove godine je uručena Nobelova nagrada ženama koje su se izborile za
bolju ulogu žena u svojim zemljama. Do sada su ove zemlje imale ubogu ženu bez
prava. Od sada će imati ubogu ženu sa pravima - koja će biti spremna da se
odrekne svih svojih prava za malo krova nad glavom i šaku hrane za gladnu decu.
Sva ova prava se se dele okolo siromašnima šakom i kapom, samo da se ne
bi dalo pravo na život, to jest potpuno rešenje siromaštva. Samo sa ovim bi i
sva ostala prava imala smisao. Bez rešenja siromaštva sva ostala prava su luk i
voda, prevara i slatka glazura ispod koje se krije diktatura; diktatura na
Zapadu; diktatura na Istoku; diktatura u Srbiji.
Kako Zapad može da da Srbiji demokratiju, ili bilo kom drugom, kad je ni
on nema? Kako slepac može bilo kom drugom da da oči?
Hagizam
A sud u Hagu neumorno radi. Toliko su tamo zauzeti da nemaju vremena ni
za jedan predmet ili tužbu protiv američkih vojnih snaga, NATO-a i njihovih
saveznika, jer pobednici imaju toliko velike oreole oko glave da niko ne može
da im priđe.
Od ovog suda se očekivalo da vodi krivične procese, a on vodi političke,
i tako od optuženih za masovna ubistva pravi mučenike i nacionalne popularne
heroje. Svima se sudi koji su bili na jugoslovenskom ratištu, i Srbima, i
Hrvatima, i Muslimanima, samo nema nijedan slučaj protiv Mirovnih Posmatrača i
NATO-a.
Na švajcarskoj televiziji je još za vreme rata objavljeno da je sa
jugoslovenskog ratišta prodato pedofilima iz bogatih zemalja nekih 3.600 dece
za silovanje i ubistvo. Besramni Sud u Hagu ne radi ništa u ovom slučaju, jer
to bi značilo imati bar još jedno 2.000 ratnih zločinaca, ovoga puta iz Zapadne
Evrope i Amerike.
Ovo ne sme da se uradi jer to bi
mogli da budu poštovani građani, često na velikim položajima, političari,
intelektualci, bankari i industrijalci.
Mogu da budu i iz samoga Haga.
Imamo apsolutno pravo na sve pretpostavke dokle god se ovaj slučaj ne istraži i
krivci pojave na sudu!
I na koji volšeban način je toliki broj malih mučenika mogao da se
prošvercuje na Zapad i završi u tamošnjim kanalizacijama? Valjda na isti način
kako je i neprocenjivo arheološko blago nestalo iz Bagdada iako je bilo
okruženo sa toliko vojske da ni ptica nije mogla da proleti.
Izgleda da se svet zločinaca deli na one koji imaju dozvolu za ubijanje,
i na one koji nemaju. Ovi drugi odlaze na robiju.
Najomrznutiji
narod na svetu
Srbi tvrde da su najomrznutiji narod na svetu. Ovo nije tačno jer
apsolutnu titulu drže Amerikanci - kao nacija. Svuda u svetu se budi vrlo jak
antiamerikanizam - što je samo još jedna od velikih nepravdi na planeti.
Američki građani nemaju nikakve mogućnosti da spreče prave vladare svoje
zemlje, velike kompanije i korporacije, da u njegovo ime čine katastrofalne
poteze svuda u svetu.
Običan građanin u ovoj zemlji je bolestan od apatije i razočarenja; ima
najduži jednopartijski sistem koji je zamaskiran sa (navodno) dve partije, čiji
članovi imaju investicije u zajedničke biznise, posećuju iste otmene i skupe
klubove gde običan Amerikanac ne može ni da prismrdi, i pozivaju jedni druge na
kućne sedeljke.
Američki građanin plaća porez i očekuje da će država uložiti ovaj novac u
njegovo dobro. Umesto toga se njegov novac nađe u rukama mizernih duša, koje u
belom svetu "štite američke interese" u vidu skidanja diktatora koji
neograničeno uživaju bogatstvo svoga naroda i tvrdoglavo, vrlo tvrdoglavo
odbijaju da ovaj plen podele sa Zapadnim silama.
"Cijina
škola za obaranje režima"
Tako je Otpor još od 1998. do 2000. primio tri miliona dolara od
poreza koji je radni Amerikanac platio. Maloumni Milošević je veštački držan na
vlasti sve dok narod nije oslepeo od užasa. Tako slepog ga je bilo lako
prevariti i zameniti mu krvavog Kurtu nezasitim Murtom.
Nezavisne novine na Zapadu, nezavisne radio stanice i vrhunski
intelektualci slobodarskog uma u predavanjima, na javnim diskusijama, i na
internetu optužuju Otpor da organizuje i savetuje takozvane revolucije
čija je uloga promena vlasti u onim zemljama koje su kapitalistički silama
potrebne ili zbog sirovina, ili iz strateških razloga, to jest za opkoljavanje
Rusije i Kine. Na internetu se otpor naziva "Cijinom školom za obaranje
režima".
Otpor ili
Oprem Dobro
Prema izvorima sa interneta Otpor je umešan u nemire u Gruziji,
Ukrajini, Belorusiji, Albaniji, Rusiji, Kirgistanu, Uzbekistanu, Venecueli,
Egiptu, Palestini, Iranu, Azerbejdžanu, Burmi, Zimbabveu, i još nekih
tridesetak zemalja!
Ne treba biti mnogo mudar pa shvatiti da je sledeća Kina. Ako Rusija i
Kina do sada nisu bile prijateljice Srbiji, onda će joj sigurno biti najcrnji
neprijatelji zbog Otpora koji ima svoje sedište u Beogradu, i svoj metod naziva
"srpskim".
Oni koji su vec izgubili vlast mrze Srbe iz dna duše. Oni koji se raduju
promenama će Srbiju mrzeti još više - kada shvate da su prevareni, i da su
umesto diktatorove drvene motke dobili gvozdenu štanglu koja će ih utucati u
prašinu.
Jedan od aktivista Otpora izjavljuje na videu koji kruži svetom da u
pokretima koje oni organizuju ništa nije spontano, već da je sve do detalja
isplanirano.
Hvala na istini! Sad bar znamo da prvo prebijanje homoseksualaca u
Beogradu nije uopšte bilo spontano, nego do detalja isplanirano kao kava
generalna proba za manipulisanje masama pred nekakvu "revoluciju" u
svetu. Toga smo trebali odmah da se setimo; niko na svetu ne organizuje parade,
ili manifestacije bilo koje vrste, koje bi se našle na putu razularene mase
koja dolazi sa stadiona. Kako su prebijeni tako glupo i naivno naseli? Odgovor
je: I oni su Srbi.
Po impulsu i
na slepo
Sve je organizovano do detalja. I da bi se stena survala sa vrha planine
treba neko planiranje; ali kad ona počne da se valja, ko može da predvidi kuda
će da ode?
U Tunisu, gde je Otpor asistirao, počinju da vladaju strahovlada i
nesigurnost. Na slepo i po impulsu vrše se hapšenja osumnjičenih za podržavanje
starog sistema.
I u Libiji je sve počelo kao "srpski metod". Trupe koje su
pobedile Gadafija su navodno sastavljene od onih koji su pre nekoliko meseci po
prvi put uzeli oružje u ruke.
Kako amateri mogu da potuku profesionalce ako i oni nisu specijalci
(preobučeni u civile)? Ovako nešto je moguće samo u epovima i u kaubojskim
filmovima!
Nezavisni izvori tvrde da su do
sada pobunjenici pobili i do 200 hiljada civila. Takođe promiču vesti da se
označavanjem Tuarega kao Gadafijevih pristalica vrši genocid nad ovom crnom
populacijom Libije. Amerika ima reputaciju u borbi protiv rasizma uperenog
protiv crnih. Amerika ima i crnog predsednika. Samo ne znamo zašto crnih
Amerikanaca ima u zatvoru približno koliko i u školama, a zna se da je povećani
kriminal isključivo plod velikog siromaštva.
Siroti Tuarezi nemaju novaca da ga ulože u nečije predizborne kampanje,
ali kompanije koje će sisati Libijsku naftu imaju.
Videli smo stotine građana Tripolija kako čekaju da pljunu na Gadafijevo
masakrirano telo. To su potpuno isti građani koji su ga najviše slavili dok je
bio na vlasti. Zbog toga ima i komentara da su Libijci najgluplji narod na
svetu. Ovo je brzopleta osuda. Narod je svuda isti. Svojim instiktom za
preživljavanje pokazuje veliku odanost svakoj vlasti da bi unapred izbegao
progone i zatvore. Uostalom, bez obzira šta im je pali diktator radio, za
nekoliko godina će ga lepiti od blata. Ovo znamo iz sopstvenog iskustva...
U sve ovo je Otpor umešao svoje prste u početku. Pošto idu pod
srpskim imenom samo je pitanje vremena kada će početi napadi Al Kaide i sličnih
na srpske ambasade, konzulate i crkve u inostranstvu. Imamo šanse da i
Amerikance dostignemo po mržnji.
Otpor ima
blagoslov za svoju delatnost i nikada neće završiti na sudu u Hagu. Oni su
"dobri Srbi".
Sejati pšenicu
i decu
Zato je srpska omladina bila osuđena još dok je začeta; optužena za
zločine još dok je bila u pelenama. Kružile su čak i teorije da su Srbi
genetski zločinci. Smatralo se da je i prvi pogled ljubavnika u Srbiji bio sa
željom da začnu zločinca koji će pobiti ceo svet.
Pečat krivice im je bio urezan u čelo još kad su bili deca; očaj
ukorenjen u srce kada su poodrasli; ni detinjstvo, ni dečaštvo, ni mladićko
doba. Devojke su im ostavljene na milost i nemilost hiljada robijaša koji se
slobodno šetaju Srbijom i iživljavaju se nad nemoćnim narodom. Zbog parčeta
hleba podaje se mladost novim bogatašima, koji ne samo da smrde kao veprovi,
nego tako i izgledaju.
Idu mladići u grad da nekoga tuku u ime porodičnih vrednosti, a u Srbiji
se porodice u kojima niko nikog nije izdao, opljačkao, ili prevario mogu
prebrojati na prste.
Srbijo, gde su ti ljubavnici? Jadna je to zemlja u kojoj mladić i devojka
ne mogu zagrljeni i bezbrižno da prošetaju ulicama u svako doba noći. Svet je
pun religioznih, političkih, ekonomskih i drugih teorija o sreći, ali su
zaljubljeni jedina sreća i nada za svaku zemlju koja hoće da preživi. Postoje
hiljade ljudskih aktivnosti, ali samo dve kao plod imaju novi život, i treba da
se poštuju više od ostalih: To je sejanje na njivi, i to je sejanje dece u
ljubavi.
Niko nema što
Srbin imade
Šta Srbija ima osim izgubljene mladosti? Ima svoje vlastodršce. Još se
nisu sreli ljubavnici koji će roditi dete koje već nije opljačkano od strane
srpskih vlastodržaca.
Kod nas se otkriva rupa na saksiji kada se sumnja da vlasti isključivo
štite inostrane interese. Na zapadnim televizijama se otvoreno postavlja
pitanje: kad u nekoj zemlji dođe do promene vlasti, da li će novi predsednik
zastupati interese Amerike itd.? Dakle, ne da li će zastupati interese svoje
zemlje! Pominju se stalno diplomatski odnosi. Nema diplomatskih odnosa!
Ambasadori velikih sila u malim zemljama su guverneri koji vladama tih zemalja
izdaju naređenja.
Srbija ima opozicione partije. Ove jedva čekaju da vladajuća stranka
izgubi na izborima kako bi i one došle na red da se nakradu - ako je išta
ostalo za krađu. Uvek je nešto ostalo; i posle svadbe ostanu kosti, ogrisci i
povraćka pijanih gostiju, tako da seoski kučići mogu da se naslade...
Srbija ima svoje intelektualce i poluintelektualce. Oni koji su na
pozicijama se takmiče u tome ko više mrzi i omalovažava svoju zemlju. Jadno je
ono drvo koje prezire i kune zemlju iz koje raste. Otrovni su njegovi plodovi
i puni žuči, a u njegovom se korenju zmije legu.
Srbija ima svoju Crkvu. Patrijarh je pozvao narod da zaustavi
"paradu srama" u Beogradu. Jedan od najsramnijih ljudi koje je ikada
srpska zemlja okopilila. Čovek koji vodi organizaciju čije je pravo ime Jesti
Leba bez Motike! Sve po sistemu ginite braćo, plinte u krvi. Nigde nema
bratstva kada su interesi u pitanju!
Izgleda da je đavo sasvim ostareo i izlapeo kada crkvene oce ne može više
da nauči novim trikovima.
Srbija ima svoje žestoke nacionalne tribune. Ovakvi su pred Prvi Svetski
Rat od Zapadne Evrope na Srbiju skrenuli austrijske trupe, te smo izgubili
trećinu stanovništva. Ovo su ponovo uradili kasnije i skrenuli Hitlera, što je
Srbe koštalo neviđenih žrtava. Ako galamdžije stvarno vole Srbiju onako kako
kažu, najveću uslugu bi mogli da joj učine kada bi zaćutali za sva vremena - da
nas ne bi uveli u treću i poslednju katastrofu.
Srbija ima i ljude koji govore jezikom razuma, ali za ovaj nepoznati
jezik u Srbiji nema stručnog prevodioca ni u kabinetu šefa države.
Buđenje u
grobu
Srbija nije mrtva, nego samo tako izgleda. Ona je klinički mrtva, to jest
leži u mrtvačkom sanduku i čeka da bude živa sahranjena.
Taj umrtvljeni, o kome još negde unutra teče malo neprimetnog života, smo
ti i ja. Tu su zajedno i nestašni momci Otpora koji ne znaju da mirno
sede kod kuće, i oni koji bi hteli da negde odu i da se nikada ne vrate. Tu je
penzioner koji traži parče ubuđalog hleba u kontejneru, a sa njim je zajedno i
bogataš koji svoje kerove hrani tortom i svinjetinom. Tu su oni koji još imaju
malo snage da zemlju vole, a tu su i oni koji je demonski mrze do uništenja. Tu
su stari koji su izgubili prošlost, i deca koja su izgubila budućnost. Tu su oni
koji su izgubili dom zbog siromaštva, i tu je predsednik Srbije koji ne zna ni
gde mu je dom, ni gde mu je domovina. Tu su heroji koji su se napljačkali u
ratu, a tu su i mnogo mlađe generacije kojima je za ovo nametnuta krivica...
Tu su i učesnici veselih parada sa
duginim bojama, a do njih su oni koji su krenuli da ih biju. Tu smo svi mi
zajedno, stešnjeni u mrtvačkom sanduku, i čekamo da živi budemo sahranjeni.
Sahrana se približava, i čekić će svakog trenutka početi da udara u
čamovu dasku.
Ako se hitno ne povratimo, probudićemo se u grobu, i ta smrt će biti gora
od svake realne smrti. Oživljen iz kliničke smrti Srbin će udarati pesnicama u
daske, grebaće ih sve dok mu nokti u krvi ne otpadnu. Vikaće, urlaće, ali ga
niko neće čuti. Počupaće svoju kosu pre nego što se uguši, a onda će se
okrenuti potrbuške i umreti u večnom i crnom užasu.
Post Scriptum autora: Izvinjavam se nacionalnim manjinama što ih nisam
uključio u sve pomenute propasti. Uskačite! Jeste da gotovo nema mesta, ali
ćemo se malo stisnuti. Gde narod nije besan mrtvački sanduk nije tesan!
Nekad smo imali socijalizam koji to nije bio. Sada imamo
demokratiju koja je sve drugo osim demokratije. Neki misle da je prvo ništa
bilo bolje od sadašnjeg ništa, a neki misle obrnuto.
Banke niti oru niti kopaju, niti bilo šta proizvode, a sve su bogatije.
Ako dobiješ pozajmicu od sto dolara, a platiš kamatu deset, onda je to kao da
si za pozajmljenih sto vrabaca platio kamatu od deset volova.
Srbija ima svoje intelektualce i poluintelektualce. Oni koji su na
pozicijama se takmiče u tome ko više mrzi i omalovažava svoju zemlju. Jadno je
ono drvo koje prezire i kune zemlju iz koje raste. Otrovni su njegovi plodovi i
puni žuči, a u njegovom se korenju zmije legu.
Šta Srbija ima osim izgubljene mladosti? Ima svoje vlastodršce. Još se
nisu sreli ljubavnici koji će roditi dete koje već nije opljačkano od strane
srpskih vlastodržaca.