Postdemokratija
Diplomatska
blamaža Ministarstva spoljnih poslova Srbije
Nije
kriva Drina nego Gana
Prošlo je prilično nezapaženo da je
Srbija, nekako baš u vreme kada joj je dodeljen status kandidata za EU,
proterala ambasadora Gane zbog toga što je ova afrička država priznala Kosovo.
Mnogi se pitaju zašto Gana, a isto tako, kao u onom vicu o proganjanju Jevreja,
moglo bi se postaviti pitanje, a zašto ne biciklisti? Podjednako je besmisleno
Piše: Mile Isakov
Da li je moguće da u ovoj zemlji neko još uvek
razmišlja na taj način, posle sve one bruke sa povlačenjem naših ambasadora iz
brojnih evropskih zemalja i još hitnijeg njihovog vraćanja, uz izvinjenje. Niko
se ni tada zbog toga nije uzbudio, još manje uplašio, mada je to trebalo da
bude nekakva pretnja. I onima koji su priznali, i naročito
onima koji su bili u dilemi. U međuvremenu, priznali su ga svi koji su morali i
nisu ga priznali svi oni koji nisu morali. Ništa od nas nije zavisilo. Sa našim
pretnjama praznom puškom samo smo ispali smešni. I sad opet isto. Kao da neko
namerno želi da nas blamira.
Proterivanje ambasadora, ako se nije bavio kriminalom
ili špijunažom, poslednja je mera, i najnepopularnija, iz arsenala za rešavanje
poremećenih odnosa dve zemlje. Primenjuje se samo kad je povod od sudbonosnog
značaja za državu i kad nema druge. I kad se misli ozbiljno. U protivnom, to je
znak slabosti i nervoze države koja nije u stanju da rešava sopstvene probleme,
pa su joj drugi krivi. To je znak nemoći i nesposobnosti diplomatije, posebno
kad je reč o dokazano prijateljskim državama kao što je to Gana.
Crno-bela diplomatija
Kao i sve države sveta i Gana je bila izložena velikim
pritiscima SAD i najvećih evropskih zemalja, da prizna Kosovo. Kao što smo i
mi, uostalom. Nije se dala dok je mogla i dok je to imalo smisla, ali u
trenutku kada smo mi popustili pod tim pritiscima i krenuli putem priznavanja,
zašto ne bi i Gana, kojoj to mnogo manje znači. I baš to, baš taj trenutak u
kojem smo uhvaćeni sa spuštenim gaćama, a Gana bila prva koja je to primetila i
iskoristila zarad rešavanja nekih svojih problema, baš to je razlog našeg besa
i očajničkog, a ne diplomatskog poteza.
Tradicionalno prijateljski raspoložena Gana, sasvim
sigurno nije to uradila da bi nas raskrinkala ili da bi nam naudila, nego da bi
sebi skinula bedu sa vrata. Ko zna čime su je sve ucenjivali, pa je tim gestom
otvorila sebi neke za nju važne mogućnosti i perspektive, baš kao što smo i mi
priznavanjem postojanja Kosova kao suseda, stekli status kandidata za članstvo
u EU. I šta nam je tu sad Gana kriva?
Inače, da se ne lažemo, nema ni jedne jedine države na
svetu koja nije priznala Kosovo zbog nas, zbog toga što smo mi to tražili. One
koje su odbile da ga priznaju, sve odreda, učinile su to isključivo zbog sebe,
zbog sličnih problema koje imaju i koji bi im se mogli vratiti kao bumerang ako
pristanu na taj presedan, ili zbog pritisaka sa druge strane, od Rusije ili
Kine, recimo, ako su za njih to značajniji partneri od zapadnih sila. Prema
tome, hvalisanje naše države kako je takozvanom "diplomatskom
ofanzivom" sprečila masovnije priznavanje Kosova je priča za malu decu,
koja, ako ima nekog efekta, ima ga samo za domaću upotrebu i zaluđivanje
neobaveštenog naroda.
Proterivanje ambasadora, kao mera koja bi trebalo da
zaplaši druge države da to ne rade, em je besmisleno, em je dokazano
neprincipijelno sa naše strane. Najpre zbog toga što je selektivno, dakle
proteruju se samo neki, a većina ne, a onda i zato što je lažno jer vrlo brzo i
bez pravog razloga od toga se odustaje i ambasadori se vraćaju kao da se ništa
nije dogodilo. Setimo se samo kako je počelo, proterali smo ili povukli svoje
ambasadore iz brojnih evropskih država, a onda "puj pike ne važi" sve
to polizali, mada se ništa nije promenilo. Pravdali smo to našim interesima na
putu evropskih integracija, kao da te interese nismo imali i u trenutku kad smo
se junačili prema nedužnim ambasadorima. Isto je bilo, ili još smešnije, sa
Makedonijom i Crnom Gorom, navodno zbog naše privrženosti dobrosusedskim
odnosima, a zapravo zato što je to uslov EU za bilo kakve pregovore. Inače,
pokazali bi mi njima. Pokazali bi al' ne možemo, a kad znamo da ne možemo, onda
ne treba ni da se brukamo.
I sad bi, posle svega, Gani trebalo da se tresu gaće
zbog naših pretnji, za koje već svi znaju kako se završavaju. I svima drugima,
kojima smo navodno time poslali poruku. Ma nemojte kasti. Naprotiv, Gana, kao
ozbiljna država, odmah je uzvratila i zapretila zatvaranjem ambasade u
Beogradu. I ona, kao većina srednje razvijenih država, razmišlja o štednji, pa
bi joj ovo baš zgodno došlo da smanji troškove svog ministarstva spoljnih
poslova, naročito u državi u kojoj nemaju nekih većih ekonomskih interesa.
Uz svu nepromišljenost takvih poteza, ovog puta je u
pitanju i potpuno pogrešna procena, jer nameračili smo se na državu koja ima
veliki ugled i uticaj u Africi. Od zaoštravanja i eventualnog prekida odnosa sa
nama, Gana neće imati nikakve štete, a mi bismo mogli imati poprilične. Između
ostalog, to bi moglo proizvesti bar još nekoliko novih nezaposlenih, ako
recimo, otkažu saradnju selektoru njihove fudbalske reprezentacije i njegovim
saradnicima iz Srbije. Šalu na stranu, ali i to je dokaz njihove naklonosti i
poverenja, ta činjenica da već treći put zaredom svoju nacionalnu selekciju
poveravaju našim stručnjacima, najpre Dujkoviću, pa Rajevcu i sada Stevanoviću.
I postizali su uspehe veće od naših, a time i nas afirmisali.
Dakle, zašto Gana? Pa zato što je priznala Kosovo u
trenutku kad smo i mi učinili prvi korak u tom pravcu, a tvrdimo da nismo. I da
bismo sakrili tu svoju laž i sramotu, da bismo dokazali da nikad nećemo
priznati, tobož kažnjavamo Ganu, zapravo kažnjavajući sami sebe. Posle ćemo ići
tamo sto puta da se izvinjavamo i na kraju, ako prihvate, još ćemo i da se
hvalimo još jednim diplomatskim uspehom, ponovnim uspostavljanjem prijateljskih
odnosa sa jednom od najuglednijih i i najuticajnijih država Afrike. A ako ne
prihvate da preko njihovih leđa lečimo svoje frustracije, biće to dokaz da smo
bili u pravu i da sa takvima i ne treba da se družimo. Tako će naša premudra
vlast osvojiti još neki poen kod kuće, a država izgubiti još nešto od ionako
jadnog međunarodnog ugleda, koji se održava samo na uspesima naših sportista i
drugih uglednih pojedinaca, kojima na ovaj način samo otežavamo posao i narušavamo
autoritet.
Rezolucija 1244
Na kraju, hajde da vidimo šta je zapravo uradila ova
vlast po pitanju Kosova. Jedini opipljiv argument koji ima i kojeg se drži kao
davljenik za slamku je čuvena Rezolucija 1244 koju je, uprkos svim porazima,
izboksovao Milošević uz pomoć Rusije i Kine. To je jedino što ih još drži u
igri, ništa drugo nisu ostvarili i nisu se ni za pedalj pomerili dalje od toga.
Čak ni ne koriste sve mogućnosti koje ta rezolucija i "kapitulantski"
Kumanovski sporazum sadrže.
Naprotiv, sami su se odrekli i uopšte više ni ne
pominju mogućnost povratka naše vojske i policije na Kosovo, makar kao monetu
za potkusurivanje. Sve što su sami smislili i uradili bilo je na štetu
sopstvene države, a najveći promašaj načinjen je kada su tražili mišljenje
Međunarodnog suda pravde i time anulirali prednost koju su im davala pomenuta
dva dokumenta iz Miloševićeve ostavštine. Rezolucija 1244 bila je jedini
međunarodno priznat pravni dokument koji nedvosmisleno daje pravo Srbiji na
Kosovo.
Problem sa Kosovom, svima je to jasno, nastao je,
trajao i još uvek traje na političkom, a ne pravnom terenu i mi nismo imali
nijedan razuman razlog da tražimo još jednu pravnu potvrdu svog položaja.
Upravo obrnuto, pravno uporište je manjkalo onima koji su podržali nezavisnost
Kosova i iznudili je političkim nasiljem. Umesto da oni traže pravno uporište
za svoju politiku, mi smo tražili proveru jedinog argumenta koji imamo. Sada
postoji i to mišljenje, koje istina nije obavezujuće, ali koje ipak jeste
pravni dokument, a koji dovodi u pitanje Rezoluciju, odnosno pravo Srbije, jer
tvrdi da samoproglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim
pravom. Naravno da nije, u principu svako ima pravo da proglašava štogod hoće,
ako to nema nikakvog značaja.
Međutim, kad
Međunarodni sud istovremeno ne kaže i da Kosovo jeste deo Srbije, to u najmanju
ruku relativizuje to njeno pravo. Šta je to nama trebalo, šta bismo dobili i da
jeste, kad smo takvu potvrdu već imali u najvišem međunarodnom aktu i jedinom
na tu temu, u Rezoluciji 1244, koju niko ne može da promeni bez pristanka makar
jedne članice Saveta bezbednosti sa pravom veta. I tu smo ponovo stigli do
Rusije i Kine, o čijem prijateljstvu može da misli i priča šta ko hoće, ali da
nije njihove podrške nas niko ne bi fermao. One su svojim doslednjim i
principijelnim stavovima, najpre bile protiv bombardovanja Srbije i time tu
NATO akciju ostavile bez pravnog pokrića Ujedinjenih nacija, a onda su
izdejstvovale i to da u Rezoluciji 1244 piše to što piše.
Polazeći od svojih interesa, naravno. I dan-danas,
poštujući tu Rezoluciju, oni ne dozvoljavaju nikakvo zvanično međunarodno
priznanje nezavisnosti Kosova, niti bilo kakvu promenu stanja bez naše
saglasnosti. Naša diplomatija nema u tome ama baš nikakvih zasluga. Mnogi u
Srbiji sumnjaju u iskreno prijateljstvo Rusije, a ne razmišljaju o posledicama
koje će i Rusija i Kina imati kad mi ipak priznamo Kosovo, jer su protiv toga
založile sav svoj autoritet i potrošili mnoge svoje kredite. Kako onda da nam
veruju i budu pouzdaniji prijatelji? Isto kao i oni kojima pretimo
proterivanjem ambasadora.