Krici i odjeci

Porodično nasilje pod okriljem Centra za socijalni rad

 

Ko štiti pomahnitalu majku

 

Uporno odbijanje pojedinih saradnika Gradskog centra za socijalni rad da postupaju po zakonu ukazuje na to da postupaju sa jasnim umišljajem: zaštitu dobijaju samo ona deca čiji roditelji imaju pravu vezu ili dovoljno para, a najbolja je kombinacija ovo dvoje. Ostaloj deci kako Bog da

...........

Zamenica zaštitnika građana Tamara Lukšić-Orlandić u leto 2011. izvršila je kontrolu rada Gradskog centra za socijalni rad koju je inicirao veći broj pritužbi. Na strani 1 pisanih preporuka koje je Zaštitnik građana uputio nakon izvršene kontrole stoji: "Odeljenje Novi Beograd Gradskog centra za socijalni rad je u više slučajeva saznanja ili sumnji na zlostavljanje i zanemarivanje deteta i porodičnog nasilja načinilo propuste u radu na štetu prava deteta, koji se ogledaju u nepreduzimanju i neblagovremenom preuzimanju mera i aktivnosti iz nadležnosti organa starateljstva radi zaštite prava i interesa deteta, u nepoštovanju najboljih interesa deteta i standarda stručnog rada, kao i u neprimenjivanju važećih propisa."

Citirani dokument zaveden pod brojem 14-654/11 poziva se na veći broj slučajeva u kojima je gospođa Lukšić-Orlandić otkrila da su zaposleni odeljenja Novi Beograd blago rečeno potpuno nezainteresovani da primenom zakonskih mera zaštite decu od nasilja u porodici.

U slučaju maloletnog M.V. se konstatuje: "Centar nije obavljao poslove radi zaštite od porodičnog nasilja  i ugroženih prava deteta žrtve u ranom uzrastu, koji su mu povereni kao organu starateljstva u skladu sa zakonom..., već je svoje aktivnosti preduzimao isključivo u okviru sudskog postupka, postupajući jedino po sudskim zahtevima."

U slučaju maloletnog M. G. Zaštitnik građana navodi: "Aktivnosti organa karakteriše ne samo necelovitost i neblagovremenost već i zanemarivanje i ignorisanje odlučnih činjenica (postojanje porodičnog nasilja, odsustvo kontakata deteta sa majkom, rizik od ponavljanja nasilja nad detetom)."

Najdrastičniji je, moguće, primer maloletnog M. B., za koga se u preporukama tvrdi: "Rad organa starateljstva u ovom slučaju karakteriše uočljivo ignorisanje svakog podatka koji se odnosi na nasilje: kako navoda oba roditelja, tako i nalaza zdravstvenih ustanova i video materijala." Otac deteta je, naime, odeljenju gradskog Centra za socijalni rad na Novom Beogradu priložio i snimke sa sigurnosnih kamera instaliranih u kući, na kojima se jasno vidi kako se majka iživljava nad detetom, bezrazložno ga tuče i čak diže uvis i potom baca na pod.

Na slučaju uposleni radnici Centra Ljiljana Sivčev i Rade Zdravković, međutim, ovaj dokazni materijal odbacuju tvrdeći da je takvo snimanje protivzakonito i da krši pravo na privatnost majke?! Otac deteta zatim traži izuzeće pomenutih zaposlenih, koje rukovodilac odeljenja Brankica Tarbuk-Janković odbija navodeći da ne postoje razlozi za sumnju da su radnici pristrasni niti je došlo do ugrožavanja prava bilo kog učesnika. Zahtev za izuzeće otac je podneo i direktorki Centra za socijalni rad grada Beograda, Snežani Stošković, koja se oglašava nenadležnom.

Konačno, ne videći drugi izlaz i mogućnost da zaštiti svog maloletnog sina od pomahnitale majke, otac Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu podnosi krivičnu prijavu protiv Brankice Tarbuk-Janković, Radeta Zdravkovića i Ljiljane Sivčev. U međuvremenu otac dolazi do saznanja da njegova supruga ima poseban tretman u Centru za socijalni rad, jer je koleginica sa studija aktuelne predsednice Republičke skupštine Slavice Đukić-Dejanović. Iz tog razloga su zaposleni prema njoj više nego blagonakloni, a najveća žrtva je onaj čije interese Centar upravo mora da zaštiti - maloletno dete.

Na kraju svojih preporuka zamenica Zaštitnika građana iznosi poražavajući zaključak: "U slučajevima koje je istražio Zaštitnik građana, Gradski centar za socijalni rad - odeljenje Novi Beograd dosledno je propuštalo da sprovodi stručne postupke i pored očiglednih indicija, pa i dokaza... Činjenica da su identični ili slični teški propusti načinjeni u više slučajeva, ukazuje na sistematično izbegavanje stručnih radnika i rukovodilaca da se pravovremeno i efikasno angažuju..."

 

                                            Ime i prezime poznati redakciji

 

 

Grocka: Oteta zemlja - javni put

 

Kroz moje dvorište                                                                   

 

Jula meseca 2005. donet je Akt o uslovima za formiranje građevinske parcele kojim mi je dozvoljeno pripajanje dve prethodne parcele u naselju Kaluđerica, beogradska opština Grocka. Ubrzo posle toga sam dobio i dozvolu da novoformiranu parcelu ogradim. U tome su me protivpravno sprečavale komšije koje moj voćnjak koriste da bi tuda prolazili do svojih kuća.

Dana 27. decembra 2011. komšije su u formi peticije podnele zahtev o poništenju pomenutog akta iz 2005. godine, koji je veće opštine Grocka usvojilo već sledećeg dana. (Do sada nezabeležena brzina reagovanja jednog opštinskog organa!)

U rešenju od 28. decembra 2011, koju je potpisao predsednik opštinskog veća Milan Janković, stoji kako je na mojoj parceli put, koji nigde nije ni upisan, ni ucrtan, i za koji se, eto, više od šest godina zvanično nije ni znalo da postoji.

Do svih ovih sukoba je došlo zbog policajca Gorana Ivanovića i njegovog tasta Milana Markovića koji je prodavao placeve bez službenosti puta i overenih ugovora. Svi kupci bi tako trebalo da prolaze kroz njihovo dvorište, ali im oni to ne dozvoljavaju upućujući ih na moj voćnjak, a Goran ih još uči da su stekli državinu, pošto su godinama išli kroz moje dvorište.

Ja sam pošteno kupio pomenute parcele i iste upisao na svoje ime. Za sve radove sam, takođe, posedovao sve neophodne dozvole, pa čak i za podizanje ograde i to u naselju u kome skoro nijedna kuća nema građevinsku dozvolu.

Opštinsko veće može da donese odluku da preko nečijeg poseda prođe javni put, ali je u tom slučaju dužno da vlasniku nadoknadi štetu. Donošenjem pomenutog rešenja opština Grocka je izbegla ovu obavezu i meni faktički eksproprisala deo imovine bez dinara odštete.

                                                                    Petar Stojanović  

 

Taksisti u lavirintu političkih odluka

 

Ko radi po zakonu

 

Poštovana redakcijo,

 U Beogradu bi trebalo da bude 5.000 taksista, ali ih danas sa dozvolom radi 7.800 koji za svoje potrebe koriste samo 1.700 taksi stajališta. Sa izuzetkom njih 48 koji imaju status zaposlenih, svi ostali su samostalni preduzetnici od kojih se najmanje 80 odsto nalazi u stečaju jer nemaju da plaćaju porez i doprinose državi. Mnogi nemaju para ni da otplate rate za kredite podignute da bi se kupila vozila koja odgovaraju zahtevima iz gradske Odluke o taksi prevozu koja se primenjuje od 2007. godine.

Danas su oni koji su nabavili takva vozila najveće budale na beogradskim ulicama, jer se za vožnju dozvoljavaju bukvalno sva vozila koja imaju četvora vrata, pa tako imamo i taksije stare više decenija, koji su nebezbedni za saobraćaj, posebno za prevoz putnika.

Uprkos svemu, grad i dalje od svakog od nas naplaćuje po 1.000 dinara za nalepnice koje po pomenutoj odluci treba da imamo kako bismo mogli da taksiramo na značajnim lokacijama, kao što su aerodrom, železnička i autobuska stanica i slično. Ove nalepnice nemaju nikakvu funkciju, jer još nisu nabavljeni čitači istih, tako da one služe samo da bi se od taksista uzeo još neki dinar za gradsku kasu. Na pomenutim lokacijama taksira ko god hoće, a divljaci se više ni ne kriju.

U pregovorima sa gradom zastupaju nas predstavnici dispečera, što je sukob interesa, kao i sindikat Nezavisnost koji u najboljem slučaju može da zastupa onih 48 zaposlenih, a ne ostale koji su preduzetnici.

Ja sam još u januaru 2011. načelnici inspekcije gospođi Rajević skrenuo pažnju na razne nezakonitosti i ona mi je obećala da će oštro kažnjavati sve službenike grada koji ne rade po zakonu.

Do danas nisam dobio nikakav odgovor od nje šta je konkretno učinjeno. Jedino što se od tada desilo jeste da je neko rešio da se više ne primenjuje pomenuta odluka o taksi prevozu, ali niko ne zna ni ko ni kada je to odlučio. Pravnica Medenica iz Javnog prevoza me je samo izvestila da je to "politička odluka" i da ne može da mi dostavi nikakvu dokumentaciju.

U septembru se zvanično donosi nova gradska Odluka kojom se briše uslov posedovanja euro 3 i euro 4 motora i sve se odlaže do marta 2013. godine. Koliko ja mogu da zaključim, grad Beograd je hiljade nas doveo u zabludu; mnogi su prodavali imanja da bi kupili novije modele automobila, nekima su od banaka već oduzeta vozila, a bilo je i samoubistava.

Protiv svih umešanih u ove nezakonitosti podnete su krivične prijave, najmanje jedna se nalazi i u Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, ali se ništa ne dešava iako su samo preko projekta nalepnica pokradena sredstva od blizu 100.000 evra, dok je preko nepotrebne Komisije za kategorizaciju gradski budžet olakšan za milion evra.

                                                                                                                  

                                            Ime i prezime poznati redakciji