Pod lupom

Beskonačno putovanje u Evropsku uniju: zašto Srbija treba da odustane od pregovora o pridruživanju

Maloumni kandidat pred lažnom komisijom

Tokom proteklih petnaest godina, Srbiji su razni kuferaši iz Brisela više puta obećavali brzi ulazak u Evropsku uniju, samo ako njeni državni organi uhvate i isporuče ratne zločince, ako priznaju albansku državu na Kosovu, ako uništi sopstvenu privredu, ako ostavi građane bez posla, bez nade i ako dušu preda đavolu. Kad je sve to konačno bilo obavljeno, odmah su na sto stavljeni novi uslovi. Surovoj sprdnji sa Srbijom, priključile su se i domaće kriminalno-političke elite, kojima odgovara da svoje svinjarije, pljačke i otimačine državne imovine, objašnjavaju "nuždom evropskih integracija".

Nikola Vlahović

Generalni sekretar Evropskog pokreta Nemačke, Bernd Hiteman (Huttemann), pre nekoliko meseci, jasno je stavio do znanja predsedniku Vlade Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, da je nemoguće da se pregovori Srbije sa Evropskom unijom završe do 2018. godine i da je još manje moguće da Srbija postane njena punopravna članica 2020. godine, kako je to zamislio poludeli srpski premijer Vučić.

Pre dve nedelje, iz Brisela je nekoliko članova Evropskog parlamenta potvrdilo mogućnost da će Srbija, u slučaju da EU nekim čudom opstane, biti najbliža ulasku u ovu zajednicu tek 2028. godine!

Brzina kojom narod u Srbiji izumire govori da većina njih taj datum neće dočekati živa. Mnogi će se zauvek odmoriti od svakodnevnih ponižavanja, ispunjavanja uvek novih zahteva briselske birokratije i borbi za biološki opstanak.

Ko je imao hrabrosti da se osvrne i pogleda šta je Srbiji sve stavljeno kao prepreka na putu ka idiotskoj potrebi da se pridruži ovoj posrnuloj zajednici, mogao je da vidi samo krv, znoj i suze. A, rezultati nikakvi. Samo odricanja i neverovatni ustupci, sve na štetu temeljnih državnih interesa i života budućih generacija. Kome uopšte treba Evropska unija u okolnostima kad se jedan po jedan deo njenog dosadašnjeg ustrojstva nepovratno ruši a njena perspektiva izgleda sve mračnije?

U Briselu, Berlinu, Parizu i gde god stoluju centri moći, Srbiju hvale samo kad pristaje na amputaciju sopstvene državne teritorije i kad priznaje postojanje lažne države Kosovo, koju je stvorila teroristička organizacija OVK, čiji su članovi danas presvučeni u odela diplomata, političara i pregovarača. Kakva je onda ta unija evropskih naroda, koja zločince prihvata kao državnike i mirotvorce? Od kakvog su ljudskog otpada stvoreni i srpski tirani koji u ovo kolo guraju sopstveni narod, po cenu nestanka?

U Briselu Srbiju ističu kao primer samo onda kad se odriče sopstvene privrede, teritorije, pisma, jezika, kulture i svega što državu čini svojom i suverenom.

Najbolji primer za to je i prošlogodišnja izjava bivše visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, pred kraj njenog mandata, kad je bez imalo srama rekla da Srbija može da bude primer ostalima u regionu, jer je pokazala "šta sve može da se uradi sa pravim vođstvom" (Aleksandrom Vučićem).

Ukratko, Eštonova reče da je ovaj diktator sa svojom vladom "pokazao hrabrosti, političku zrelosti i državnički pristup".

Prevedeno na srpski jezik, to znači da je ojadio sopstvenu državu i narod potpisujući takozvani Briselski sporazum kojim je Srbija i zvanično ostala bez dela svoje teritorije.

U domovini Ketrin Ešton, sve to što je Vučić uradio na štetu Srbije, zarad nekakvog nejasnog, dalekog i maglovitog ulaska u Evropsku uniju, naziva se veleizdajom. Takvi u Britaniji nikada ne stignu da obave posao do kraja, nego ih odgovarajuće službe odvedu u tamnicu bez suđenja. Ali, prema britanskim merilima, on je idealan za jednokratnu upotrebu. Dok obavi prljeve, veleizdajničke poslove. Nakon toga će ga maknuti.

Znatno ranije, pred kraj 2013. godine, tokom Vučićeve kampanje zastrašivanja kosovsko-metohijskih Srba, da će bojkotom izbora za albanski separatistički parlament učiniti "istorijsku grešku", više stranih ambasadora u Beogradu, preneli su ucenjivačku poruku iz Brisela Vladi Srbije, da će ovaj samodržac "uspeti da ostvari viziju da uđe u Evropsku uniju do 2020. godine", ako prizna lažnu državu Kosovo na svojoj teritoriji.

Vučiću nije trebalo dva puta govoriti. Ali, nakon dve godine, pregovori sa EU još nisu ni počeli! Stigli su novi zahtevi, da "Srbija i Kosovo počnu proces međusobnog priznavanja", pa će onda, možda, neko da razmisli o početku pregovora.

Ima u Evropskom parlamentu i kriminalnijih ideja: da Srbija jednostrano prizna albansku državu na Kosovu, pa da onda sačeka da ta nadri-država "sazri", pa da onda, jednog dalekog dana, zajedno otpočnu pregovore sa EU.

Treba se na ovom mestu setiti da su, posle dvoipogodišnjih pregovora, 29. aprila 2008. godine, tada aktuelni komesar za proširenje EU Oli Ren i ondašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đelić, potpisali u Luksemburgu takozvani Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji (SSP) između EU i Srbije.

Posle potpisivanja u Luksemburgu, EU je donela odluku da ne primenjuje Prelazni trgovinski sporazum (koji je bio potpisan uz SSP), ali je 16. oktobra Srbija samostalno odlučila da počne jednostranu primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU od 1. januara 2009. godine. Naravno, na štetu nacionalnih interesa Srbije.

Tim činom je devastirana kompletna srpska privreda, slomljena ekonomija i razbijen ekonomski i politički suverenitet. Za samo šest godina primene SSP, od Srbije više ništa nije ostalo osim primitivnog režima i njegovog divljačkog aparata.

A, kako su na Srbiju delovale faze "potapanja" državnih ingerencija i padanja u zamku takozvanih evrointegracija, govore zastrašujuće posledice koje svaki građanin na svojoj koži oseća.

Podsećanja radi, Savet Evropske unije je 30. novembra 2009. godine objavio dokument o viznoj liberalizaciji za zemlje zapadnog Balkana, a već 19. decembra stupio je na snagu bezvizni režim sa EU.

Srbija je i tu platila skupu cenu, jer je masa Roma sa Kosova i Metohije, noseći srpski pasoš u rukama, odmah krenula u pravcu EU, odakle su vraćeni po zakonu o readmisiji. Naravno, sve je palo na teret građana Srbije, jer je Tadićev, a kasnije i Vučićev režim opljačkao novac koji je EU odobrila za njihov smeštaj.

Ubrzo zatim, 22. decembra 2009. godine, Srbija je zvanično podnela zahtev za prijem u članstvo EU. Od 1. januara 2010. godine započeo je drugi talas liberalizacije uvoza robe iz Evropske unije (što je konačno slomilo domaću proizvodnju i pretvorilo Srbiju u kontejner najgoreg evropskog smeća).

Samo šest meseci kasnije, 14. juna 2010. godine, EU je usvojila odluku o početku ratifikacije SSP između EU i Srbije, koji je 19. januara 2011. Evropski parlament ratifikovao u Strazburu. Pakao za Srbiju tek je počeo da se otvara...

Savet ministara spoljnih poslova zemalja članica EU doneo je 25. oktobra 2010. godine odluku da kandidaturu Srbije za članstvo u Uniji prosledi Evropskoj komisiji na razmatranje. I to je kriminalizovana Tadićeva družina iskoristila u propagandne svrhe, govoreći kako je reč o "istorisjkom uspehu".

Potom je, 28. februara 2012. godine, svih 27 ministara inostranih poslova EU, glasalo za predlog statusa kandidata, a rezultat je bio 26 glasova za i 1 glas protiv. Rumunija je glasala protiv, jer je želela da se zaključi položaj vlaške manjine. Kada je uklonjena i poslednja prepreka na putu ka odobravanju kandidature, Srbija je dobila status kandidata 1. marta te godine.

Ali, američka duga ruka u Evropi nije bila zadovoljna. Tražila je neku povoljnu ličnost među srpskim političarima koja bi pristala da bude dovoljno veliki izdajnik i pozabavi se priznavanjem albanskog Kosova.

Kad je i to obavljeno i kad je potpisan Briselski sporazum, evropski kuferaši spremili su novi spisak zahteva. Na redu je još jedan uslov: promena Ustava Republike Srbije u kome bi pokrajina Kosovo i Metohija bila izbrisana kao integralni deo državne celine. To se, naravno, neće desiti. Biće to kraj kratkotrajne i divljačke vladavine Vučića i njegovih naprednjaka.

Cilj ovakvih provokacija je da Srbija nikada ne uđe u Evropsku uniju, sve dok ona bude postojala. Srećom, ističe joj vreme...To je prepoznala i Turska koja je decenijama stajala pred vratima EU, pa je na kraju shvatila da nikada neće biti članica ove zajednice.

Ministar za evropske integracije Turske, Volkan Bozkir, više puta je rekao kako ova zemlja nema nameru da čeka 50 godina na članstvo u Evropskoj uniji.

Naime, Turska je aplicirala za članstvo u Evropskoj uniji još davne 1987. godine, a pregovori o pristupanju su počeli 2005. godine. Danas je otvoreno 14, a blokirano 17 poglavlja! Ova mrtva trka, bez nade da se ikada završi, isprovocirala je Bozkira da kaže i ovo: "...Naš početni cilj bio je postići ekonomski razvoj, ali to smo mi i sami postigli". Da bi postala članica, Turska mora uspešno zaključiti 35 pregovaračkih poglavlja, od kojih je jedna trećina trajno neprihvatljiva za njene nacionalne interese. I tu se završava svaka priča o ulasku u "obećani raj".

Ima i bližih primera. Hrvatska je ušla gladna u EU, ali će u njoj malo koji njen građanin preživeti. U tome se slažu svi ozbiljni analitičari, stručnjaci za takozvane evrointegracije. Bugari i Rumuni već godinama žive kao najgora evropska sirotinja. Novi šef britanskih laburista, Džeremi Korbin (protivnik EU i NATO pakta i čovek koji je javno stao u odbranu Srbije 1999. godine, u vreme divljačkog bombardovanja), traži od Kamerunove vlade da hitno izađe iz Evropske unije. Na sceni je i rušenje takozvanog Šengenskog sporazuma.

Jasno je šta Srbija treba da nauči iz ovoga...