Pogled iz Moskve

Istočnoevropske zemlje bivšeg socijalističkog bloka nalaze se na ivici razvoda od EU

Upropastilo ih je pitanje migracija

Rukovodstvo EU pokrenulo je „internu istragu", odmah protiv tri države-članice: Češke, Poljske i Mađarske. Donedavno su bivše „narodne" i „socijalističke" republike bile veći evrooptimisti čak i od starih članica, spremne na sve, samo da ugode Briselu. Ali, da li je ljubav prošla? O tome piše ruski analitičar Oleg Poljevoj

Oleg Poljevoj

Evropska komisija je donela odluku o sprovođenju zvanične provere Varšave, Praga i Budimpešte. Vlastima ove tri istočnoevropske zemlje već su poslate odgovarajuće instrukcije. Ako se potvrde „sumnje" evropskih zvaničnika, Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj prete ozbiljne sankcije EU. Rukovodstvima pomenutih istočnoevropskih zemalja dali su malo vremena da se pokaju, „predaju" se Briselu i urade sve što im narede evropski zvaničnici i predstavnici „stare Evrope". Za šta su optuženi?

Zvanični povod za konflikt u redovima evropskog bratstva bilo je sabotiranje od strane istočnoevropskih zemalja odluke Brisela o raspoređivanju u svim zemljama EU migranata iz zemalja Afrike i Azije, koji su stigli do Grčke i Italije.

Svaka zemlja je izabrala svoje metode „sabotaže".

Tako se Poljska, na čijem čelu su se jedno vreme nalazili liberali, u septembru 2015. godine složila da primi migrante na svoju teritoriju. Ipak, nakon dva meseca, desni konzervativci su „počistili" liberale iz svih organa vlasti, potpuno ih porazivši na izborima. Nove vlasti u Varšavi, odbile su da preuzmu obaveze prethodne vlasti, objašnjavajući svoj položaj time da se u Poljskoj ionako već nalazi milion izbeglica iz Ukrajine. Poljske vlasti su delimično govorile istinu. Zvanično, u Posljskoj ima samo nekoliko desetina političkih izbeglica. Ipak, utočište od razaranja je na obalama Visle našlo oko milion Ukrajinaca, neko na osnovu „poljske karte" odnosno na osnovu poljskog porekla, neko na osnovu radne vize, a neko na osnovu toga što je ušao u zemlju kao turista, a zatim ostao i radi na crno.

Na migracionu diskusiju u Poljskoj „nadovezalo" se nezadovoljstvo zvanične Varšave svojom ulogom u Evropskoj uniji. Devedesetih godina Poljska se osećala kao „bedni rođak za evropskim stolom". Za četvrt veka ona je uspela, ispunjavajući briselske preporuke, da uništi inudstriju koja joj je ostala u nasledstvo od Narodne Republike Poljske, da armiju transformiše u NATO pravcu, da uzme kredite i zajmove. Skromni poljski vodoinstalateri doneli su udobnost i čistoću hiljadama nemačkih i britanskih domova. A najvažnije, Vašington je više puta stavljao na znanje celom svetu da je upravo Poljska njegova „omiljena žena" u evropskom „haremu".

Bez obzira na to, Pariz i Berlin uporno su odbijali da na ravnopravnim osnovama razgovaraju sa Varšavom. A nedavno su opasno ignorisali njene interese po pitanju gasne saradnje sa Rusijom, podržavši projekat novog gasovoda po dnu Baltičkog mora.

Poljska je, sa svoje strane, poslala spoljnoekonomski demarš, odbijajući da od Airbus-a kupi helikoptere vrednosti 3,5 milijarde dolara (ova transakcija je trebalo delimično da bude kompenzacija Parizu zbog gubitka ugovora SAD i NATO o kupovini Mistrala), nakon čega su odnosi između dve evropske zemlje krenuli u pravcu zamrzavanja. Emanuel Makron je, uzgred, kada je o pogoršanju odnosa sa Varšavom reč, uspeo čak i da nadmaši svoje prtehodnike. Dok još nije postao predsednik, tokom predizborne kampanje, najpopularniji francuski liberal je od Poljske napravio „strašilo", obećavaši joj unapred da će, u slučaju da bude izabran, uvesti sankcije ako Varšava ne nauči da uvažava „pravila i vrednosti EU".

Vlasti Nemačke otvoreno govore o mogućnosti kažnjavanja Poljske i svih drugih „koji narušavaju kovenciju o migrantima" rubljama... tačnije evrima, putem ukidanja briselskih dotacija. Odgovarajući plan na osam stranica je već pripremilo nemačko ministarstvo privrede. Ideja može da bude prihvatljiva mnogim stanovnicima „stare Evrope", jer jedan od najvećih donatora u EU, Velika Britanija, izlazi iz Unije, i sada će se u godišnjem budžetu EU napraviti „rupa" od oko 13 milijardi evra, koja se može zakrpiti štednjom na zemljama bivšeg socijalističkog bloka. Iako sve ovo zvuči preteće, ipak zvanična Varšava se ne sprema da popusti pred starijom braćom i sestrama.

Što se tiče Mađarske, ona je po pitanju odbijanja primanja migranata bila najdoslednija od svih država-članica EU. Konvencija o prijemu migranata od početka se nije dopadala zvaničnoj Budimpešti. A kako bi dobio zvaničnu podršku naroda, mađarski premijer Viktor Orban je čak sproveo i referendum posvećen migrantima, na kome je 98% izašlih glasalo protiv razmeštanja na obalu Balatona migranata iz Sirije, Avganistana, Somalije i Sudana. I, sada mađarska vlada govori u ime svog naroda, i ne želi da promeni poziciju. Orban je jasno i glasno nazvao migracije „trojanskim konjem terorizma". I on ima osnova da to kaže - dok zvanična Budimpešta još nije uspostavila strog pogranični režim, mađarskim putevima su u Zapadnu Evropu ušli radikalni elementi koji su potom u novembru 2015. godine izvršili krvave terorističke akcije u Francuskoj. Čak ni prema onima koji pokušavaju da podnesu formalni zahtev za azil, u Mađarskoj niko nije sentimentalan.

Nezvani gosti ne čekaju odgovor od vlasti u konformnom smeštaju ili domovima „volontera", već u bodljikavom žicom ograđenim vagonima koji stoje na granici sa balkanskim zemljama.

Politika Budimpešte donosi plodove. Među svim zemljama EU, Mađarska zauzima poslednje mesto po broju migranata na svojoj teritoriji. Češka je primila 12 migranata iz zemalja Afrike i Azije, nakon čega je Prag demonstrativno, pred nosom zatvorio vrata migrantima. Raspoloženje Čeha nije tako radikalno kao raspoloženje Poljaka i Mađara, ali i u Češkoj se prema idejama Brisela o razmeštanju migranata odnose sve lošije.

Bivši predsednik i bivši premijer Češke, Vaclav Klaus, već je požurio da objavi „smrtnu kaznu" za EU: „Zbog svega toga postoji jedini mogući i istovremeno jedini neophodan zaključak: došlo je vreme da počnemo da pripremamo izazak naše zemlje iz EU. To je jedini put da se sačuva i zaštiti naša država koju smo nasledili od naših predaka i koju smo dužni da, sa prepoznatljivim identitetom, predamo našim pokolenjima."

Većina Čeha, verovatno, još ne deli 100% stavove Klausa o pomenutom problemu, ali ako Brisel ne pokuša da svoju politiku prilagodi i načini je fleksibilnijoom, svašta se može dogoditi...

Što se tiče Mađarske i Poljske, deluje da su spremne da idu do kraja. One definitivno nisu zadovoljne postojećim formatom Evropske unije. I, ili će uspeti da izdejstvuju njeno reformisanje, ili će jednog lepog dana, slično Velikoj Britaniji, postaviti pitanje izlaska iz EU.

Mađarska vlada je već pokrenula „Narodne konsultacije - 2017." koje stručnjaci nazivaju „antibriselskom inicijativom", a što bi moglo da dovede do izlaska zemlje iz EU. Kako prenose mediji, u Mađarskoj se u poštanske sandučiće ubacuju ankete sa parolom „Stop Briselu", u kojima se postavljaju pitanja o odnosu stanovnika Mađarske prema migracionoj i ekonomskoj politici EU. Emocionalno, evroskepticizam je za Mađare danas privlačan, ali ne treba zaboraviti ni na pluseve koje ima članstvo u EU. Na kraju krajeva, stanovnici ove zemlje će birati između perspektive da žive u susedstvu sa kolonijom migranata ili lišavanjem mogućnosti da slobodno putuju u Barselonu, Berlin, Rim...

Poljska je u svom suprotstavljanju Briselu takođe otišla dosta daleko. Nedavno je poljski ministar inostranih poslova Vitold Vaščikovski otvoreno rekao: „Mi moramo ponovo da razmotrimo projekat evrointegracija. Moguće je da je u političkoj sferi on suviše ambiciozan."

U prevodu sa diplomatskog jezika to znači: „Ako je tako, ne isključujemo mogućnost da se pozdravimo sa Evropskom unijom."

Poljska, Češka i Mađarska imaju danas naklonost praktično svih istočnoevropskih zemalja. Slovačka i Rumunija, na primer, iako ne izražavaju javno svoje ogorčenje, takođe nisu oduševljene migracionim neoliberalnim idejama Berlina i Pariza. Moguće je da bi stvaranje jedinstvenog istočnoevropskog frotna moglo da pomogne u radikalnom transformisanju Evropske unije, ali za sada su bivše zemlje socijalističkog lagera suviše razjedinjene. Jedan od razloga za to je - „rusko pitanje".

Mađarska parlamentarna većina je veoma lojalna prema Moskvi i sa velikom radošću bi prekršila sankcije koje je uveo Brisel. Češku i Slovačku razdiru neslaganja o „istočnom" pitanju (tamo se na vlasti nalazi moćan rusofobni lobi), u Poljskoj i u Rumuniji se prema Rusiji u principu loše odnose, kako vlasti, tako i glavne opozicione snage. A kada bi Varšava i Bukurešt uspeli da prevaziđu svoje rusofobne komplekse, mogli bi, oslanjajući se na susede, da preprave evropsku sadašnjost i izbave se od brojnih problema.