Fudbalski klub "Vojvodina" je ozbiljan, evropski klub, sa velikom i slavnom tradicijom. Ali, današnja "Vojvodina" je žrtva društvene bahatosti, već dugo prepuštena na milost i nemilost raznih predsednika i njihovih saradnika. Oni su neozbiljni, nedorasli i nesvesni šta preuzimaju. Čine to po modelu vladajućih koji se igraju državom, pa svojim poslušnicima poveravaju kao prva radna mesta značajne državne funkcije, zaključuje u svojoj analizi ove teme, Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid
Miroslav Vislavski
Zvaničnici Vojvodine pokazuju evropske ambicije. Istina, nisu rekli šta im daje za pravo da maštaju o Ligi Evrope. Ostali su bez nekolicine zapaženih igrača (Meleg, Paločević, Babić, Puškarić...), a igrački fond su popunili neafirmisanim novajlijama! Ako su proteklih sezona umeli da pruže zapažene partije u kvalifikacijama za evropska takmičenja, to nije dovoljno za snove o Ligi Evrope. Nakon prvog meča u kvalifikacijama za Ligu Evrope u Novom Sadu u kome je izvojevana "mršava" pobeda nad slovačkim predstavnikom Ružomberok sa 2:1 žrtvovan je trener Radoslav Batak, koji je doveden na klupu novosađana u finišu prošlog prvenstva. Najnovijom smenom trenera, Vojvodina se stavila na čelo superligaša Srbije koji trenerski poziv smatraju vrteškom bez kraja i - bez svakog smisla. Samo u prošloj sezoni, klubovi "elitne lige" su promenili četrdeset trenera! I najrevnosniji statističari bi pogrešili kada bi nabrajali imena trenera koji su defilovali u poslednjih petnaestak godina u klubu najduže istorije i tradicije u srpskom fudbalu. Ko to radi i kakav je to klub koji godišnje menja dva - tri, pa i četiri trenera? Kakva su to rukovodstva i čemu oni pretenduju? Šta su im ciljevi?
Ako se poslužimo odgovorom najnovijeg "gazde" Dragoslava Vukovića, datom javnosti kao poruka trenerima „...ljudi moraju da shvate da za cilj imamo ulazak u Ligu Evrope i ako treba, menjaćemo trenere svaki dan dok ne nađemo onog koji ima sve potrebne kvalitete da sa klupe vodi klub (valjda ekipu, tim) kakav je Vojvodina!" E sad, kakav je to klub u kome se ne zna da li postoji i ko su eventualno ljudi koji čine Upravu? Kakav je to upravljački model i iz kog sistema potiče da ga predstavlja i o svemu odlučuje predsednik Nadzornog odbora?
Na zvaničnom sajtu FK Vojvodina u odeljku "Uprava i mendžment" se nalaze imena nosilaca pojedinih funkcija, ali ne i organizacije kluba. Tako se uz predsednika kluba Dušana Mijića pominju samo dva člana Upravnog odbora: Srđan Kuprešak i Zoran Stojković. O njima ne postoje informacije ko su u sportu, fudbalu i zašto su u Vojvodini. Kada bi neko poželeo da sazna ko su ljudi na funkcijama direktora ili drugih rukovodilaca, ne bi mogao da zadovolji znatiželju jer se uz njihovo ime i prezime ne pominju ni najosnovnije informacije. Izuzetak je Vasa Pušibrk, predsednik Sekcije veterana koga ljubitelji fudbala pamte kao vrhunskog igrača šampionskog sastava Vojvodine iz 1966! Može se reći da je i predsednik Skupštine Milan Davidov donekle znan, ceneći da je odigrao par desetina prvoligaških utakmica u redovima crveno belih. Ostali su manje više poznati samo u svom bližem okruženju. To im ne mora biti hendikep, ali način na koji su predstavljeni kao „uprava i menadžment" u najmanju ruku je u suprotnosti sa zahtevima reputacije kluba kakvu ima Vojvodina.
Vojvodina je jedini klub u kome je predsednik Nadzornog odbora apsolutni „gazda". Zašto se Dragoslav Vuković odlučio da šefuje sa te pozicije, a ne sa dužnosti predsednika kluba, možda je samo njemu znano! U sistemu društvenog organizovanja, a Vojvodina je u statusu udruženja građana, ne postoji takvo iskustvo ili rešenje. Sa zakonskog stanovišta je jasno šta su nadležnosti i delokrug rada Nadzornog odbora u jednoj organizaciji poput sportskog, fudbalskog kluba. Naravno da javnosti nije dostupan akt (ukoliko postoji) u kome su data šira od zakonskih ovlašćenja kojima se rukovodi i sa te pozicije deluje Dragoslav Vuković kao predsednik Nadzornog odbora. Za verovati je da su Vukoviću dobro poznaje nadležnosti Nadzornog odbora. Verovatno razume i sistem u kome funkcionišemo pa je sebi dozvolio da se poigra u njemu, na očigled saradnika kojima je sve jedno kako se ostvaruju funkcije u klubu, a moguće je i da ne razumeju sistem pa sve što se dešava smatraju normalnim! Čini se da je i Vukoviću najbliži sistem koji primenjuje on i drugi vlasnici krupnog kapitala. Možeš ga zvati kako hoćeš, ali svaki sistem u kome je ON na čelu jedini je sistem koji priznaju neprikosnovene gazde, pa tako i tamo gde nisu vlasnici, recimo fudbalskog kluba.
Lepo zvuči da je predsednik kluba bivši kapiten i važan igrač šampionskog sastava Vojvodine (1988/89) Dušan Mijić! U svojoj istoriji, Vojvodina nije imala predsednika kluba koji je prethodno bio istaknuti fudbaler. Zato je dolazak Mijića na čelo kluba primljen od ne malog broja pristalica sa simpatijama, ali i velikom rezervom. Ona se zasniva na percepciji Mijićevih rukovodećih, uticajnih i novčanih potencijala. Zato ga od prvog dana mandata, ljudi doživljavaju kao paravan Dragoslavu Vukoviću koji nema naročito fudbalsko ime, kao ni status u fudbalskom svetu i društvu, uprkos njegovog ličnog, pretpostavljeno značajnog kapitala. Kako vreme odmiče, sve je izvesnije da je Mijić margina u Vukovićevoj vladavini klubom i da je prihvatio ulogu osobe koja poklanja lični kredibilitet zarad statusa koji se često podvrgava podsmehu. Ipak, dobrodušni Mija u slučaju smene trenera (iako tvrdi da je Batak samovoljno napustio razgovor u kome mu je Vuković saopštio da je razočaran njegovim vođenjem utakmice protiv slovaka) ima hrabrosti da kaže: ''Vojvodina nije igračka, već klub sa ograničenim resursima. Snalazimo se preko štapa i kanapa i ne možemo sebi da dozvolimo luksuz da već u prvom kolu dovedemo u pitanje opstanak u kvalifikacijama za Ligu Evrope''
Ako Vojvodina nije igračka, zašto dozvoljava da bude sredstvo za manipulisanje onima koji sada rukovode klubom. Ako su resursi ograničeni, zašto su se navijači u Skupštini odrekli onih koji su najavljivali i učinili korake ka stabilizaciji kluba oduzevši im mandat, poveravajući ga aktuelnom rukovodstvu? Da li zbog toga „da se snalaze putem štapa i kanapa"? Da li je eventualno ispadanje iz kvalifikacija za Ligu Evrope isključivo problem stručnog rukovođenja ili i stvar rukovođenja klubom? Nisu li potencijali koje mora Uprava da obezbedi u igračkom kadru pretpostavka za validnost nečijeg stručnog rada?
Konačno, šta čeka Skupštinska većina sa preovlađujućim učešćem navijača u odlučivanju kada poverava mandat nekome ko radi „pomoću štapa i kanapa"? Da li je opravdana moć kojom ona raspolaže dizanjem ruku za simboličan iznos članarine, kao jedini doprinos koji daju materijanoj strani kluba? Zar nije i „Skupštinska većina" odgovorna za eventualne promašaje u poveravanju mandata upravljanja klubom? Zar nisu „upravljači" („gazda") jednako odgovorni za kadrovske promašaje u postavljanju trenera na čelo struke?
Nije samo smena Radoslava Bataka razlog nezadovoljstvu pristalica Vojvodine kada se govori o rukovođenju klubom. Aktuelno rukovodstvo je prvo „šokiralo" javnost kada je u februaru saopštilo da je Andreas Breme (velikan nemačkog i evropskog fudbala) imenovan za Ambasadora FK Vojvodina koji će pozicionirati klub i njegovu školu u inostranstvu!? Izgleda da je "Ambasador" bio samo jeftin marketinški trik.
Od decembra 2016 kada je mu je Skupština poverila mandat Mijiću i Vukoviću, promenjeno je četiri trenera! Prvo im je ne verujući i njih, leđa okrenuo u tom času uspešan trener Nenad Lalatović, koji je bio izbor prethodnika. Potom je najavljena dugoročna saradnja sa Draganom Ivanovićem. Ugovor zakljućen na PET godina. Samo je dokaz besmislenosti ugovora koje u Srbiji zaključuju treneri! Već nakon sto dana, Ivanović je dobio otkaz! Usledio je Ugovor sa Aleksandrom Veselinovićem, koji je raskinut nakon 17 (sedamnaest) dana! U završnici prvenstva, na dve godine je angažovan Radoslav Batak. U pauzi prvenstva Klub je ostao je bez nekoliko standardnih igrača. Angažovane zamene su nepoznanica za fudbalsku javnost. I već sa prvom zvaničnom utakmicom u novoj sezoni i pored pobede, Vuković je potražio novog trenera Nenada Vanića. Zanimljivo je da je Vanić bio celu prethodnu sezonu na čelu Metalca koji je pod njegovim stručnim vođstvom izgubio status superligaša! Posle svega, pitanje je ko se igra sa Vojvodinom? Treneri ili rukovodstvo?
Inače, kroz Vojvodinu su defilovali mnogi treneri. Među njima većina sa trenerskim pedigreom. Malo ko od njih je povezao pola godine u kontinuitetu. Nekoliko ih je bilo u dva ili više navrata. Samo od 2000 godine, od kada je upravljanje klubom pripadalo onima koji su je u datom trenutku oteli, na čelu struke su bili: Dragan Okuka, Dragoljub Bekvalac (dva navrata), Slobodan Pavković, Čeda Đoinčević, Miroslav Vukašinović, Josif Ilić, Branko Smiljanić, Vladimir Petrović Pižon, Milan Đuričić (dva navrata), Zoran Marić (dva navrata), Milovan Rajevac, Ivica Brzić, Dragan Radojičić, Ljupko Petrović, Dragoslav Stepanović, Branko Babić (dva navrata), Zoran Milinković, Ljubomir Ristevski, Dejan Vukičević, Zlatomir Zagorčić (dva navrata), Dragan Vignjević, Marko Nikolić. Uz njih su bili treneri u „prelaznom" periodu na po nekim utakmicama: Spasoje Jelačić, Milan Kosanović, Goran Šaula, Brane Novaković...
Dakle, ne postavlja se pitanje da li je Vojvodina ozbiljan klub. Vojvodina je žrtva društvene bahatosti, već dugo prepuštena na milost i nemilost raznih predsednika i njihovih saradnika. Oni su neozbiljni, nedorasli i nesvesni šta preuzimaju. Čine to po modelu vladajućih koji se igraju Državom, pa svojim poslušnicima poveravaju kao prva radna mesta značajne državne funkcije.
Primer koji govori o Vojvodini nije usamljen. Samo je najsvežiji i zato je dobra ilustracija stanja u srpskom fudbalu. Vojvodina je u svojoj zloj kobi od kada nema „društvenog uticaja" na njen život, prepuštana svakojakima. U vreme socijalističkog društva ili vladavine SPS tokom devedesetih, rukovođenje klubom je poveravano odabranim i u tom trenutku autoritativnim kadrovima sa biografijama. Tih devedesetih na predsedničkoj funkciji su bili Dragoljub Živković (direktor Komercervisa), Borivoj Tomin (advokat), Dušan Aćimović (direktor SPENS), Milutin Popivoda (direktor TV Novi Sad), Nenad Knežević (direktor u Rafineriji NS), Živko Šoklovački (predsednik UO NIS).
Usledilo je „srećno" doba sa Đinđićevim promenama sve do današnje Vučićevske „demokratije". Tako je u FK Vojvodina do plena dolazio onaj koji je pokazivao interes i bio snalažljiviji u manipulisanju sa Skupštinskom većinom. Prvo je Miodrag Kostić, kao „spasioc" doveo Klub do potapanja. Menjali su se kratkoročni: Srđan Mihajlović, još kratkoročniji Dragan Marković, pa Aleksandar Jeftić. Kada je klub preuzeo voljom navijačke skupuštinske većine Ratko Buturović uz učšće Vojislava Gajića za vreme dok je Bata bio „na službenom putu", klub je stabilizovan, imao je dobre transfere, renoviran je stadion, modernizovan je kao nova građevina Fc „Vujadin Boškov"... Tu je bio i Mirko Dubroja, koji je kao potpredsednik zdušno bio uz Batu i „Aleksandra". Kada je umro Bato, na par meseci je klub predat prvo Balši Buturoviću Batovom sinu, a potom kumu Milenku Jokiću. Zatim je palicu preuzeo Kosta Hadži najmlađi, potomak osnivača Vojvodine, ali čovek koji nema moć na novčane tokove. Naslućivala se agonija koja traje i danas. Pre svega u nivou rukovođenja. Nije to popravio ni Zoran Šćepanović, koji je jednako ni kriv ni dužan došao do prestola u „gombanju" sa suprotstavljenim taborom. Šćepanović je uhapšen u decembru 2015.
U septembru 2016. za predsednika je izabran ponovo Vojislav Gajić, a klubom je upravljao sponzorski pul na čelu sa Dragoljubom Zbiljićem. Stvoren je utisak da će Vojvodina doživeti vreme konsolidacije i stabilizacije. Ovaj sastav rukovodstva je podržan od gradskih struktura. Ali tri meseca kasnije, nakon pokušaja da redukuju i racionalizuju rad i odlučivanje Skupštine kluba, „počišćen" je od navijačke većine u klupskom Parlamentu. Mandat je poveren današnjim, koji vode klub „pomoću štapa i kanapa" i koji će „ako treba svaki dan menjati trenere kako bi došli do cilja - Lige Evrope". Sretna ti budućnost Vojvodino! Vojvodino naša mati, uvek ću te tako zvati (Lazar Vasić)!