Za sedam godina neopisivog imperatorskog ludila Aleksandra Vučića, Velika propaganda laži nije prestajala da ističe njegove "svetske veze" i "prijatelje na najvišim mestima u svetu". Vlastodržac se hvalio svojim "prijateljstvom" sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, šeicima iz Emirata, turskim "sultanom" Erdoganom, ruskim predsednikom Putinom, francuskim predsednikom Makronom i čitavim nizom "evropskih prijatelja" poput Johanesa Hana, Dejvida Mekalistera i mnogih drugih. No, "prijatelja" više nema, Vučić je iskorišten i odbačen kao krpa. Ovih dana, tako i izgleda sa ekrana režimskih televizija.
Nikola Vlahović
U duhu višegodišnje šizoidne politike koju vodi, početkom jeseni ove godine (preciznije, 3. oktobra 2018.), u intervjuu za američki dnevnik "Vašington post", pomahnitali Aleksandar Vučić, gordo je deklamovao kako Srbija smatra i Evropljane i Ruse "pravim prijateljima", ne pominjući Sjedinjene Američke Države niti predsednika te velesile, Donalda Trampa. Vučić zna da je vredan svakog prezira i da mu Trampova administracija nije zaboravila kad je nosio milionsku donaciju za predsedničkog kandidata Hilari Klinton, uprkos tome što je njen poraz u većini država SAD bio očigledan.
Poslednjih sedam godina, uprkos neopisivim ispadima, javnim blamažama i providnim lažima, kojima se predstavljao pred stranim državnicima i predstavnicima vodećih svetskih ekonomskih i političkih krugova, Vučić je, poput svakog lokalnog diletanta, smatrao "da ima prijatelje" te da će ti "prijatelji" stati iza njegovih nedemokratskih, pa i kriminalnih akcija, suprotnih zakonima i Ustavu države koju predstavlja. Ispostavilo se, da su ga doslovno svi ti "prijatelji" izolovali i da beže od njega kao od srednjovekovne kuge. Leđa mu je okrenula ona u koju je najviše verovao, odlazeća nemačka kancelarka Angela Merkel. Razloga za ovo bilo je na sve strane. Naime, Vučić se osilio, uveren da je državnik svetskog formata, pa se na Merkelovu pozivao svakodnevno iznoseći javno delove razgovora sa njom i ne vodeći računa da će jednom takve nesmotrenosti doći na naplatu. Prilikom njihovog poslednjeg (očito, oproštajnog) susreta, 11. novembra 2018. u Parizu, Merkelova je Vučiću saopštila da je njihovom "dijalogu" došao kraj i da će njihovo "prijateljstvo" biti predmet istrage pravosuđa u obe države.
Drugi Vučićev "veliki prijatelj", turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, bio je i ostao otvoreni neprijatelj odlazeće kancelarke Merkel (ali i cele Evropske unije) i neprijatelj politike koju Nemačka vodi prema Turskoj. Erdogan je savršeno dobro prepoznao Vučićevo vladarsko ludilo i shvatio da je ovom malom balkanskom diktatoru dovoljno reći da je "prijatelj" i sva vrata "starih osmanskih krajeva", biće ponovo otvorena. U tom smislu je i sadržaj jednog ranijeg pisma koje je Erdogan napisao Vučiću (nakon predsedničke inauguracije u Beogradu na koju nije došao), a u kome između ostalog piše: "...Gospodine predsedniče, dragi prijatelju, zahvaljujem na gostoprimstvu tokom nedavne posete Beogradu i Novom Pazaru. Budno pratim odvažne korake koje preduzimate ka zemljama regiona. Saradnja Turske i Srbije, ključnih zemalja regiona, biće najčvršća osnova za stabilnost i blagostanje regiona...Dogovor koji smo postigli tokom moje posete, o otpočinjanju priprema za Samit (Trilateralni proces Turska - Srbija - Bosna i Hercegovina)...Želeo bih da iskažem zahvalnost na gostoprimstvu koje ste pružili meni i mojoj delegaciji tokom posete...Posebno sam bio dirnut srdačnim prijemom u kome smo uživali tokom posete regionu Sandžaka, zajedno sa vašom ekselencijom, što predstavlja most prijateljstva između naših zemalja. Podstičemo istaknute poslovne ljude iz Turske, koji su zajedno sa mnom posetili Srbiju, da ulažu u Sandžak. Siguran sam da su preduzeli konkretne korake na ovom polju, na sastancima koje su održali sa svojim sagovornicima...Besprekoran program, koji je priređen u Beogradu i Novom Pazaru, kao i besprekorne mere bezbednosti i interesovanje koje je prema nama iskazano dokaz su da je poseta pripremana izuzetno vredno i temeljno. Cenimo i zahvalni smo vašoj ekselenciji i članovima vašeg osoblja koji su učestvovali u pripremi posete..."
Toliko je Vučiću bilo važno da ga Erdogan, njegov sabrat u diktaturi, nazove "prijateljem", da je "zaboravio" kako je turski "suveren" 2015. godine, žestoko pritiskao delegacije zemalja koje smatra svojim saveznicima, da po svaku cenu glasaju za ulazak samoproglašenog Kosova u UNESKO. Da bi uspeo u tome, Erdogan je onoga dana kada je trebalo glasati, telefonom zvao predsednika Azerbejdžana Alijeva i tražio da Azerbejdžan glasa za ulazak Kosova u UNESKO. Alijev mu je (prema svedočenju Darka Tanaskovića, našeg ambasadora pri UNESKO) rekao da oni to ne mogu da urade s obzirom na postojanje problema Nagorno Karabaha. Onda mu je Erdogan rekao: "...Barem izađite iz sale", što je delegacija Azerbejdžana i uradila.
Od poslednjeg viđenja Vučića i njegovog "prijatelja" Erdogana (23. juna 2017. godine), pa do današnjeg dana, stvari su se promenile iz temelja. Jer je treći Vučićev "veliki prijatelj" u ovom nizu, ruski predsednik Vladimir Putin, još više učvrstio ekonomski i politički savez sa turskim diktatorom. Tako je za Erdogana postao besmislen svaki dalji angažman po balkanskim brdima, jer je "pročitao" Putinovo ćutanje oko Srbije (u vezi Kosova) i shvatio razloge zašto je i on izolovao Vučića na međunarodnoj sceni. Uzalud je Vučić zakazivao telefonske razgovore sa predsednikom Ruske Federacije, uzalud mu se ulagivao i birnim rečima mu čestitao rođendan ("...Poštovani Vladimire Vladimiroviču, želim Vam dobro zdravlje i srećan život, kao i da, uz mnogo mudrosti, snage i volje, nastavite da postižete uspehe na odgovornoj dužnosti predsednika, branite interese Rusije i da bratski ruski narod vodite čvrsto utemeljenim putem napretka!"). Umesto priče o "prijateljstvu", Putin je odugovlačio sa isporučivanjem nekoliko trećerazrednih, neremontovanih aviona i helihoptera iz ruskih vojnih hangara, koje je Srbija preskupo platila.
Konačno, pred kraj 2018. godine, može se sa sigurnošću konstatovati da je mali providni manipulant A. Vučić, "oduvan" od stola za kojim sede veliki igrači sa krupnim ulozima i nepredvidivim ciljevima. On danas može samo da sedi, plače i nanovo čita blagoglagoljive rečenice iz Erdoganovog pisma i čudi se kako se našao u "kavezu" i gde su mu danas ti "prijatelji" u okolnostima kad bivše vođe OVK diktiraju pravila igre u vezi sa Kosovom.
Kraj je 2018. godine i kod Vučića se smenjuju bes, očaj i depresija zbog toga što su ga "prijatelji" izdali i ostavili da se koprca u bezlazu koji je sam kreirao. Početkom decembra, opet je napao građane Srbije sa svih TV stanica i iz svih novina, najoštrijim optužbama: "...Najviše volimo da plačemo nad svojom sudbinom. Volimo izgovore, da uvek neko drugi bude kriv. Što mi ne izađemo na protest kao Rumuni, kod Erdogana pada lira. A, kod Vučića ne pada dinar već godinama. Kod nas, kad država nije kriva za nešto, vi ste propali. Država mora da bude kriva za sve, moramo da budemo gubitnici!"
Međutim, nije mu to bilo dovoljno (a, nestalo je i "prijatelja" iz inostranstva da mu hvale "reforme"), pa se obrušio i na jedva vidljivu opoziciju koju je optužio da je ona kriva za stanje oko Kosova: "...Ja hoću život, mir, budućnost, neću da plačemo. A, ne, ne Vučiću, ti hoćeš da nas odvojiš od zavetne politike! Evo vam sad, sada ćemo svi da plačemo. Dobili ste razgraničenje kako su drugi odlučili u vreme vaše vlasti, ništa niste uradili po tom pitanju. Ja sam se mučio i borio da nešto promenim. Pa jednog dana objasnite Srbima na KiM zašto ste vodili takvu politiku!"
Veliki donator vlade samoproglašenog Kosova i "veliki prijatelj" Aleksandra Vučića, Šeik Muhamed bin Zajed, pre dve godine ponudio je Srbiji pomoć u razmeni dobrih praksi iz obrazovnog sistema Emirata, u oblasti visokoškolskog obrazovanja! Ispostavilo se da je vladarska porodica iz Emirata uložila više od 200 miliona evra za razvoj verskih škola na ovom delu Balkana.
Sredstvima pristiglim iz Emirata finansirana je gradnja čak 113 džamija, pod čijim se svodovima, prema informacijama Kosovske policijske službe (KPS) i njene obaveštajne agencije, vrši odabir mladih i nezaposlenih Albanaca radi direktne indoktrinacije (neki od njih su se iz ovih "škola" uključili i u terorističke organizacije na ratištima u Iraku i Siriji). A, na osnovu podataka Centralne banke samoproglašenog Kosova, Emirati su samo u jednoj godini Kosovu donirali 17 miliona i 276 hiljada evra za "duhovne potrebe", i to u vreme najveće "ljubavi i prijateljstva" sa Vučićem. Danas, u trenutku kad je Vučić brutalno izbačen (ili je sam sebe izbacio) iz igre oko Kosova, njegovih "arapskih prijatelja" više nema. Ugovor sa nevernikom ne obavezuje, kaže šerijatsko pravo! Nema čak ni lukavog mešetara, prodavca maketa i lažnih zdanja, Šeika Al Abara da mu pomogne u još nekoj prevari.
A, sve je počelo više nego optimistički! Najpre je Šeik Al Nahjan iz Emirata kupio hotel Jugobanke na Kopaoniku (ispostavilo se da ga je dobio na poklon). Potom je iz Abu Dabija najavljeno na velika zvona da će biti kupljen fudbalski klub Crvena zvezda zajedno sa stadionom, a Vučić se u međuvremenu hvalio kako je zamolio "svog ličnog prijatelja" šeika Mohameda bin Zajeda, da Ujedinjeni Arapski Emirati Srbiji daju kredit od tri milijarde dolara po najnižoj kamatnoj stopi, na 20 ili 30 godina, tvrdeći da bi kredit pod tim uslovima bio "gotovo poklon za ovu zemlju". Već u ekstazi, Vučić je galamio kako bi ta milijarda dolara kredita bila iskorišćena da se otplate ranije uzeti skupi krediti, a ostatak zajma bi se ubrizgao u privredu. Režimski mediji opet su jednoglasno "pozdravili" najavu "prijateljskog kredita", mada se stvarni uslovi nikada nisu saznali, niti kamata koja je navodno bila "neformalno ugovorena".
Laž do laži stizala je od Vučićevih "prijatelja" iz Emirata, pa tako i ona da će "Er Srbija" od gubitaša postati profitabilna kompanija za najduže dve godine (pa se ispostavilo da je 2018. godine, ER Srbija među vodećim gubitašima, a "izgubili" su se negde i šeici koji takvo nešto obećavali).
"Prijatelj" al Nahjan, se u obećanjima posebno istakao. Naime, ovaj prestolonaslednik Abu Dabija, licitirao je milijardama dolara koje će uložiti u Srbiju, pričao o izgradnji fabrike delova za Erbas i Boing, ulaganju u zajednički razvoj i opremanje raketnog sistema, koji će se proizvoditi u Srbiji, tome dodao i priču o ulaganju u poljoprivredu...Pominjale su se investicije u dogradnji terminala na Aerodromu "Nikola Tesla", najavljivala se investicija u Luku Pančevo, dokapitalizacija Jugoslovenskog rečnog brodarstva, pominjana je i izgradnja turističke infrastrukture u zimskim turističkim centrima poput Kopaonika ili Stare planine, gradnja hotela na mestu gde se danas nalazi ruševina Generalštaba. Ništa, ali baš ništa od svega se nije desilo. Vučićev "veliki prijatelj", uložio je milione u stvaranje Vojske Kosova, kupljeno je američko lako naoružanje koje je ovih dana kontejnerima stiglo u luku Drač a odatle transportovano na Kosovo.
Polovinom ove godine, i Vučić je izgleda shvatio da su Arapi malo veći mešetari od njega i da su ga već odavno ostavili u blatu i prašini pored Save da se snalazi oko "Beograda na vodi" kako zna i ume, pa je javno rekao, valjda da se okuraži: "...Doći će moj prijatelj Makron, Francuska je naš saveznik!"
Tačno pre godinu dana, 12. decembra 2017. godine, u Jelisejskoj palati Makron je dočekao Vučića skupljenih nogu i raširenih ruku, oslovljavajući prisno sa "Monn amie, Alexander!" ("Moj prijatelju Aleksandre"), o čemu je danima "zvonila" sva ovdašnja naprednjačka propaganda. Vučić se tri meseca pre tog događaja (krajem septembra 2017.) zvanično upoznao sa Makronom, i to na Blumbergovoj konferenciji, tokom jesenjeg zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.
Među njima se rodila "bliskost" budući da su im neke privatne naklonosti i "senzibilitet" slični. Ipak, ta se "ljubav" nije ostvarila. Makron je uradio isto što i Angela Merkel. Odstupio je, počeo je da izbegava Vučića, a kad je u pitanju Kosovo, otvoreno se stavio na stranu Albanaca uz sugestiju zloglasnog doktora Bernara Kušnera i jednog francuskog obaveštajca Arnoa Danžana.
I, umesto da vodi ozbiljan državnički dijalog sa Vučićem, Makron ga je pozvao na ručak, pre međunarodnog samita o klimi, i to u prostorijama Jelisejske palate koje su namenjene za kraće boravke i prolazne goste kojima se servira "laka hrana". Kako bi u svojim medijima prikazao da mu je Makron prijatelj, fotografisao se ispred jednog "servirnog stola" gde mu je francuski predsednik pokazao par flaša arhivskih vina. I to je bio kraj. "Prijatelju" Makronu se ovih dana trese fotelja i mogao bi iz nje brzo da izleti.
Zlosrećni "Vođa", svoja "prijateljstva" sa stranim državnicima počeo je da sklapa sa prvim premijerskim mandatom jer je izlaskom iz "Šešeljevog šinjela", bio apsolutni marginalac koji je, uzgred, uživao nepodeljeno gađenje i mržnju u domaćoj javnosti, zbog svoje ratnohuškačke uloge u Miloševićevoj vladi. Zato se toliko udvarao zapadnjačkoj političkoj eliti, kako bi svakome bilo jasno da "stari Vučić" nema ništa sa "novim" i preobraćenim Vučićem. Toliko je u tome daleko otišao da je na svakoj poziciji u vladi tražio strane eksperte: "...Tražiću da bar jedan od resora ekonomije ili finansija vodi strani stručnjak. Uveren sam da bi inostrani ekspert bolje vodio ta važna ministarstva od nekih priučenih stranačkih kadrova, jer na njega niko ne može da vrši pritisak. Dosta mi je kritizera koji mi svakog dana sole pamet, a ništa ne znaju da urade!"
Ali, ni to nije bilo dovoljno, pa je u svoj "tim" pozvao svaku šušu sa Zapada, koja bi mu se učinila zgodnom za saradnju i učešće u "mutnim vodama" njegove vlasti. Uglavnom su to bili isluženi ili ozbiljno kompromitovani ljudi. Tako se desilo da je od Tonija Blera svog "prijatelja", bivšeg britanskog premijera i proverenog srpskog zlotvora zatražio pomoć, i on mu je svesrdno ponudio.
Predložio mu je za početak da uzme "u svoj tim" Stivena Bajersa (Stephen Byers) laburistu i bivšeg Blerovog člana kabineta u kome je bio je šef trezora, ministar za trgovinu i industriju, ministar za transport, lokalnu upravu i regione. No, Bajers je sa još nekoliko Blerovih ljudi, bio umešan u aferu nelegalnog lobiranja u Parlamentu za interese velikih korporacija, gde je bilo i velikog novca za podelu "među prijateljima". U martu mesecu 2010., Bajers je bio meta prikrivene istrage novinara Sandej Tajmsa koji su snimali seriju za Kanal Četiri (Channel Four) i predstavili se kao lobisti za jednu međunarodnu kompaniju. Prikazano je kako se Bajers predstavlja kao "kabina za unajmljivanje" i kako nudi da lobira u okviru svojih parlamentarnih mreža po ceni između 3.000 i 5.000 funti dnevno! Laburisti su ga isključili iz parlamentarne frakcije.
No, Bler je Vučiću predložio i još jednog svog saradnika, znatno starijeg Pitera Lilija (Peter Lilley) koji je kao konzervativac bio u vladama Margaret Tačer i Džona Mejdžora, na funkcijama ministra za trgovinu i industriju, da bi na kraju završio kao potpredsednik kompanije Tetis Petroleum (Tethys Petroleum), naftne kompanije locirane na Kajmanskim ostrvima s velikim interesima u centralnoj Aziji, a za svoj posao je između 2007. i 2012. primio 400.000 funti, a između 2012. i juna 2013. kompanija mu je plaćala više od 70.000 funti, o čemu je Gardijan 20. novembra 2012. godine, u vreme kad je Vučić još uvek bio prvi potredsednik Vlade Srbije. "Prijatelj" Bler mu je skrenuo pažnju na "talente i iskustvo" ovog starog mešetara i Vučić je odmah pristao.
Konačno, ne treba zaobići ni "prijatelja" Rudolfa Rudija Đulijanija, bivšeg gradonačelnika Njujorka, koji je Vučića i "kooptirao" u kriminalne poslove, od kojih danas delimično finansira izgradnju "Beograda na vodi". I Đulijani je u mladosti bio problematičan pa je zbog kaznenog dela napada i razbojništva osuđen na kaznu zatvora koju je odslužio u čuvenom zatvoru Sing Sing. Ipak, posle katoličke osnovne i srednje škole, upisao je njujoršku školu prava na Menhetnu i pretvorio se u uglednog građanina, radom i znanjem. Ali, njegov sicilijanski "nerv" za mutne poslove, nikad nije prestao da reaguje. Tako je i pri susretu sa Vučićem, u proleće 2012. godine, shvatio da "dečko ima potencijal", da je poslušan i da može da posluži njegovim poslovnim partnerima iz Abu Dabija. Tako su mu njegovi "prijatelji" kao sitnom džeparošu, na tankom koncu bio privezali debeli buđelar sa krupnim novčanicama. Potrčao je za njim, ali je neko povukao uzicu. Danas je u depresiji, baulja po kabinetu u Predsedništvu i razmišlja gde je pogrešio.
Možda bi mogli da mu objasne njegovi "evropski prijatelji", Johanes Han ili Dejvid Mekalister. Oni sigurno znaju gde je pogrešio, ali nisu imali "mandat" da ga spreče u tome. Naprotiv, zadatak im je bio da ga gurnu što dublje, zajedno sa ojađenom, poniženom i okupiranom Srbijom. Možda će jednom i oni da odgovaraju zbog pomaganju u kršenju vladavine prava, gušenju slobode medija i otvorenoj diktaturi u Srbiji. Možda. A, možda će, kao i mnogi pre njih, napisati "knjigu pokajnicu" u kojoj će objasniti razloge svoga "prijateljstva" sa jednim poremećim čovekom kome je neko dao čitavu državu i sve njene resurse da "neposredno" upravlja njima.
No, treba znati da je administracija Donalda Trampa uveliko krenula u obračun sa Džordžom Sorošom i svim njegovim "rezidentima" u svetu, a posebno u Evropi. Sudeći prema akcijama italijanskog ministra policije Matea Salvinija usmerenim na mafiju u svojoj zemlji ali na celom evropskom kontinentu, (za šta ima podršku bezbednosnih službi SAD) ne treba se iznenaditi ako padnu i "krupne zveri" iz Brisela. A, Balkanski "zverinjak" se podrazumeva.