Povodom

Šta je bio stvarni cilj NATO agresije 1999. godine

Bitka za kredibilitet Sjedinjenih Država

Želimo da verujemo da je ambasador Šibe govorio po dužnosti, ništa lično. Vesli Klark ,glavnokomandujući NATO general: „To je bila bitka za budućnost NATO, bitka za kredibilitet SAD kao sile u međunarodnim odnosima". Henri Kisindžer: „Tekst iz Rambujea, (…) je bila provokacija, izgovor za početak bombardovanja.". Šef posmatračke misije Evropske Zajednice na Kosovu , nemački ambasador Ditmar Hartvig: „OVK je ta koja vrši teror i provocira, tera Srbe u izbeglištvo, a da se jugoslovenske snage drže krajnje suzdržano želeći da se očuva sporazum Milošević-Holbruk iz oktobra 1998."

Dr Mile Bjelajac, istoričar

Nije prvi put da se ambasador Tomas Šibe u zemlji akreditacije svrstava među diplomate kakav je na primer bio Andreas Cobel, a ne među one zemljake diplomate kakav je bio Ajf ili D. Hartvig. Povodom njegove iritirajuće izjave o opravdanosti rata 1999. čitaoce i njegovu ekselenciju želimo da potsetimo u meri naknadnih saznanja i objavljenih izvora, šta je bio stvarni cilj rata.

Sam Vesli Klark ,glavnokomandujući NATO general, u intervjuu Dejvidu Martinu na „CBS news" 2000.-te je izjavio: „S. Milošević, govoreći otvoreno, nikad nije stvarno shvatio da ovaj rat nije striktno bio vezan za Kosovo. To, konačno, nije bio ni konflikt zbog etničkog čišćenja. To je bila bitka za budućnost NATO, bitka za kredibilitet Sjedinjenih Država kao sile u međunarodnim odnosima".

Tačno, UNHCR prve izbeglice beleži tek 28. marta.

potrebi dokazivanja kredibiliteta SAD govorio je i ubeđivao delegaciju američkih Srba sam predsednik B. Klinton 4. aprila 1999. Albance je pomenuo samo u prvoj rečenici prilikom susreta.

Ambasador Nemačke Tomas Šibe zloupotrebio je gostoprimstvo Srbije

U Rambujeu je „letvica bila namerno podignuta previsoko, kako Srbi ne bi mogli da prihvate (zahteve). Njima treba malo bombardovanja i to će i dobiti.", piše Džejms Džatras o farsi u Rambujeu gde je jednom broju novinara, samo za orjentaciju, baš tim rečima to saopšteno. I Henri Kisindžer će (Dejli Telegrafu, 28 juna 1999) oceniti: „Tekst iz Rambujea, (…) je bila provokacija, izgovor za početak bombardovanja." Nemački Zidojče Cajtung, 11 maja 2010. će objaviti da je konferencija u Rambujeu organizovana da bi NATO-u dala „legitimitet za dugo planirani vojni napad."

Džon Noris, šef za veze pomoćnika državnog sekretara S. Talbota, navodi onda prikrivane razloge: „To je bio otpor Jugoslavije širenju trendova političkih i ekonomskih reformi, a ne nevolje kosovskih Albanaca. To najbolje objašnjava rat NATO. Milošević je bio problem za transatlansku zajednicu predugo, tako da su Sjedinjene Države osećale da će on jedino reagovati na vojni pritisak (…) On je izazvao osnovne NATO vrednosti i njegove same egzistencije".

Koliko se rat želeo svedoči i šef posmatračke misije Evropske Zajednice na Kosovu (ECMM), nemački ambasador Ditmar Hartvig. Misija jednako brojna kao i Vokerova (OSCE). Svedočili su da je OVK ta koja vrši teror i provocira, tera Srbe u izbeglištvo, a da se jugoslovenske snage drže krajnje suzdržano želeći da se očuva sporazum Milošević-Holbruk iz oktobra 1998.

Kolone šiptarskih izbeglica sa Kosmeta 1999. su iscenirane i organizovao ih je OVK i NATO

Predstavnici ove misije bili su pre V. Vokera u Račku i glavni su svedoci kasnije Vokerove manipulacije. Kako god, zapadne vlade nisu koristile izveštaje Hartvigove misije i upravo su davale za javnost suprotne tvrdnje. Ambasadori i osoblje na terenu su jedino mogli da zaključe da se nije želeo mir već rat. Bili su dovoljno iskusni da to zaključe.

U svom pismu kancelarki Angeli Merkel 26 oktobra 2007, navodi: „Ni u jednom izveštaju između kraja novembra 1998. i evakuacije (…) ne pominje se da su Srbi vršili veće ili sistematske zločine nad Albancima, niti se makar u jednom jedinom slučaju govori o genocidu, ili incidentima /zločinima koji su slični genocidu (…) Nasuprot tome, stalno se ponavljalo da, s obzirom na sve učestalije napade OVK na srpske izvršne vlasti, njihove bezbednosne snage pokazuju izvanrednu uzdržanost i disciplinu. Jasan i stalno postavljan cilj srpske administracije bio je - da se što preciznije pridržava odredaba sporazuma Milošević - Holbruk i tako međunarodnoj zajednici ne pruži razlog za intervenciju (…)

Shodno tome, do 20. marta nije bilo povoda za vojnu intervenciju, te su tako sve mere međunarodne zajednice koje su tamo usledile bile nelegitimne." Hartviga je naročito uzbuđivala činjenica da je njegova zemlja još u vreme rata u Bosni, podržavala američku politiku nezavisnog Kosova.

Ambasador Gabrijel Keler, pomoćnik Vokera, žestoko je optužio svog šefa da je postupcima namerno pripremao i izazivao rat. Kao i Keler mnogi članovi Vokerove misije su znali da je Voker bio deo američke politike da se demonizuju Srbi i podrži OVK. Svi oni pišu te da je najveći uzročnik nasilja bila OVK.

Nemački odnos prema Srbiji: nastavak „Marša princa Eugena"

Prvo je razorena Narodna biblioteka

Pre osamdeset godina, baš na pravoslavni Vaskrs, nacistička nemačka avijacija divljački je razarala još uspavani Beograd koji je bio proglašen za nebranjeni grad, upravo zato da ne bi doživeo onu sudbinu Varšave koju su bezobzirno danima razarali nemački avioni! Međutim, ni Beograd nije izbegao tu sudbinu, jer je dragi Adolf pobesneo nakon one provale srpskog besa posle potpisivanja pakta što je doživljeno kao izdaja Otadšbine.

Vladimir Frolov

Hitler je zahtevao brutalnu kaznu za slobodarsku Beograd, što je u svojoj izjavi na suđenju u oslobođenom Beogradu izjavio feldmaršal Aleksander fon Ler, posebno naglasivši da je od avijacije zahtevano da se već u prvom napadnom talasu razori Narodna biblioteka Srbije kao kultno mesto srpske pisane državnosti, jer su tu dokazi da je Srbija bila stara evropska država. Tek potom su gađani navodni vojni ciljevi, ako se pod tim podrazumevaju stambene zgrade, bolnice i protuavionsko sklonište u porti Vaznesenske crkve, sve sa narodom unutra!

Nacistički planeri su zato odlučili da se zgrada biblioteke razara fosfornim bombama, koje izazivaju požar koji se teško gasi, što je primer zločina kojim se razara pamćenje naroda koji ima šta da pamti o sebi i svojoj državi, jer su tu bili spisi od 12. do 17. veka!

Plamen je tako progutao 354000 naslova monografskih publikacija, oko 500000 svezaka, 1365 rukopisa, ostavljajući pougljenisanu istinu o nacističkim nosiocima nove Evrope!

Zločinački napad na Beograd počeo je najavom Radio Berlina koji je u 5,20 emitovao „Marš princa Eugena" kao uvod u vazdušnu ataku.

Tako je od samog početka rata ime „Princ Eugen" postalo sinonim za zločine nad Srbima, jer su folksdojčeri činiti sastav SS divizije istog imena, čineći brojne zločine nad srpskim civilima širom srpskog etničkog prostora!

Istorija je učiteljica života kaže poslovica za mudre, jer se na greškama uči, ali su nemački avioni ipak bili ponovo nad Beogradom, u sastavu NATO avijacije tokom zločinačke operacije „Milostivi anđeo" u martu 1999.godine!

Ovogodišnjem pomenu žrtvama nemačkog zločinačkog bombardovanja, prisustovao je i sadašnji nemački ambasador, što je naročito istaknuto u medijima kao dokaz da se demokratska nemačka javnost stidi tog zločina, ali Srbi imaju poslovicu koja kaže - vuk dlaku menja, ali ćud ne -, što su dokazali i poslanici nemačkog parlamenta pre nekoliko godina, donoseći sobom onaj bezobrazni spisak sa 6 (šest) uslova za „promenu srpske svesti" kao svojevrsan nastavak „Marša princa Eugena"!

Spisak je tobožž trebalo da posluži Srbima kao svojevrsan putokaz da ne lutaju na svom putu za prijem u „zajednicu srećnih naroda", koja se sve više ljulja ko kula od karata!

Ali, niti će Srbi izmeniti svoju „svest", tačnije ono što pod tim podrazumevaju svi koji žele slabu i nejaku Srbijicu koju mogu da modeliraju ko nekakav plastelin na brdovitom Balkanu, niti će Nemci ikada zaboraviti one reči cara Viljema, nakon srpskog proboja Solunskog fronta koji je označio kraj Velikog rata, koji će nemačkom narodu doneti one ponižavajuće uslove Versajskog mira kao uvod u rađanje nacističke stvarnosti, koja će nemački narod koštati osam miliona života posejanih širom ratišta, ali i desetinama miliona života onih naroda koji nisu želeli tadašnju nemačku „novu Evropu", naročito ne ono strašno „konačno rešenje" za Židove i planiranu sudbinu za Slovene!

Posle petooktobarskih događanja u Beogradu, počeli su nemački istoričari priču o „dobrim podunabskim Švabama" koje su eto divlji Srbi namerno proterali iz Jugoslavije, upravo kada i Poljaci i Česi proteruju folksdojčere iz svoje Otadšbine, zbog počinjenih ratnih zločina nad slovenskim stanovništvom!

Drgosrbijanski kolaboranti, čak su organizovali i javno izvođenje ratne nemačke pesme „Lili Marlen", predstavljajući je kao nekakvu antiratnu baladu o vojnikovoj dragoj, a ne kao ratnu koračnicu 7. SS divizije „Princ Eugen"!

Istoriju se ne sme menjati i prilagođavati interpretaciju događaja po želji ili zahtevu sile aktera samih događaja, kao što to uporno pokušavaju NATO i EU kod Srba koji ipak pamte stvarnu istinu koju svedoče pisani dokumenti, ali i usmena predanja, koja su neuništiva!