Postdemokratija

U MRAKU JE SVAKA OVCA CRNA

Crna ovca, može biti loš, negativan ali i pozitivan izuzetak. U svakom slučaju to je definicija koja se koristi za one koji se po nečemu izdvajaju ili razlikuju od okruženja, u društvu ili porodici. Taj pojam je ipak najčešće imao negativno značene, negde čak đavoliski simbol, a uglavnom sve zbog interesa. Naime, u stadu belih ovaca crna ovca je bila nepoželjna zbog toga što se njena vuna nije mogla farbati kao bela. Dakle, u društvenom smislu to bi bio neko ko se ne može ofarbati ni u poželjnu, većinsku, boju, ali ni u jednu drugu. Vučićev režim je ugasio svetlo upravo zato da bi sve ovce, koje ne pripadaju njegovom izdvojenom stadu, bile crne, zaključuje kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Jedared, dosta davno, stranka tadašnjeg potpredsednika i ministra policije u vladi Zorana Đinđića, Dušana Mihajlovića, „Nova demokratija" izašla je na izbore predstavljajući se kao CRNA OVCA i nije baš najbolje prošla, zapravo nije prošla uopšte. Ni do cenzusa nije dobacila.

A, hteli su time da kažu da su drugačiji, da se razlikuju od ostalih iz DOS-a u raspadanju, da se na kontravezan način izdvoje iz gomile malih stranaka koje su nastojale da prežive, verujući da je to neki kvalitet, nešto pozitivno. I nije upalilo, ne samo zato što crna ovca tradicionalno ima negativan predznak, ali verovatno dobrim delom i zbog toga.

Sad su svi iz opozicije nekakve crne ovce, čemu i sami daju začajan doprinos neprestanim menjanjem farbi a rezultat uvek isti. Menjali su partije i osnivali nove, menjali njihovih njihove nazive kao i i imena koalicija u koje se udružuju, stvarajući zabunu i potunu zbrku i konfuziju u javnosti. Toliko su boja promenili, farbajući jednu preko druge da je na kraju ispala crna.

Siguran sam da niko više ne zna koje sve partije i koalicije postoje i koje se stranke, odnosno pokreti u kojoj od njih nalazi. Danas, samo par meseci pred izbore, imamo pravu pometnju među različitim a vrlo sličnim nazivima raznih koalicija u kojima su opet udružene nekolike stranke i pokreti sa imenima sklepanim od istih reči i pojmova, Srbija, jedinstvo, zajedništvo, budućnost, demokratija, suverenost..., tako da je gotovo nemoguće razlučiti ko je ko i ko je gde. Mogu se razlikovati uglavnom samo po istaknutim pojedincima premazanim svim bojama, uz časne izuzetke novih likova koji su se nametnuli, mada se ni za njih često ne zna ni ko su, ni čime se bave, ni odakle su ispali.

Naprimer, meni je simpatična grupa okupljena u zeleno levu koaliciju MORAMO, ali ni otprilike ne mogu da navedem sve njene članice. Znam samo da su tu Zelenović, bivši demokrata i gradonačelnik Šapca, onaj hajduk Ćuta, valjda Jovanović, i onaj dobroćudni bucmasti bradonja iz „Ne davimo Beograd", mislim da je Lazović, mada su izdvojili izvesnog Dobricu sa šešeljevskim šprah felerom, valjda zbog imena. Ali, veliki mi je problem da saopštim šta su tu stranke a šta poketi i kako se nazivaju. Ćuta je, koliko znam na čelu nekog ustanka, ali šta je i kako se zove ono što predstavlja Zelenović zaista ne znam i nemam volju ni da naučim, jer i to će se brzo promeniti ili postati nebitno, i ako uspeju i ako ne uspeju.

Tu je i koalicija Ila MOŽEMO, koja se, mada potpuno različitih opredeljenja i ciljeva, prirodno nastavlja na MORAMO. A te dve koalicije kao da objedinjava svojim nazivom NADA, još jedna desničarska, tzv patriotska, koalicija u kojoj je najprepoznatljiviji već potpuno izgubljeni DSS, koji predvodi još nekoliko meni apsolutno nepoznatih partija, organizacija, udruženja ili pokreta.

Posebno nastupaju i neki SUVERENISTI, na čelu sa nekad obećavajućim pokretom „Dosta je bilo", kojima očigledno nije dosta lutanja i poniženja. U toj koaliciji je i nešto što se predstavlja kao „Zdrava Srbija", valjda zbog zdravog vazduha koji nudi na gondolama Zlatibora, kao i još neki pokret kojem zaista nisam uspeo da zapamtim ime u gomili sličnih.

I ponešen pa ispušten Boško Obradović, sa svojim „Dverima" je napravio neku koaliciju sa nekim monarhistima, koji se, gle čuda, takođe protive autoritarnoj vlasti, ali nemam pojma kako li se sad to zove. Posle onog besmislenog štrajka glađu, koji je sramno prekinuo, dečko koji je obećavao potpuno se pogubio pa demokratiju, u ime koje je jurišao na RTS, zamenio ofucanom parolom „za kralja i otadžbinu". Očigledno od svih principa za koje se gorljivo zalagao, preostao mu je samo onaj tradicionalni - daj šta daš. Čak i „Zavetnici", koji uredno izigravaju režimu omiljenu opoziciju, sad deluju principijelnije i doslednije od njega, mada nikako da provalim šta je zapravo njihov program, jer ne valjaju im ni levica ni desnica, ni separatisti ni suverenisti, ako su u opzociji. Za njih su svi lažnjaci, izdajnici i strani plaćenici, ako ih ne plaća režim od našh para.

Najprepoznatljivija jer najglasnija je opoziciona koalicija koju čine Đilas i Jeremić, koji su u svađi, a tu je i ostatak ostataka Demokratske stranke sa nekim Lutovcem na čelu, koji luta od jednog do drugog, kao što je to radio i ranije kao savetnik Mićunovića ali i Đinđića, kad je na silu smenio onog prvog na čelu te partije. Tu je i još jedan otpadnik DS, Janko Veselinović, čije ime sam zapamtio samo po čuvenom piscu „Hajduk Stanka". I on navodno ima stranku, ali ne znam nikog ko bi mogao da mi kaže ime još nekog člana partije koja se predstavlja kao „Pokret za preokret", što bi mogao biti najbolji naziv za sve njih koji su ispreturali i preokrenuli nekad mudru i stoga moćnu Demokratsku stranku, sa kojom su sad ponovo zajedno, odnosno udruženi.

Nikom razumnom, doduše, nije jasno zašto su se delili da bi se ujedinjavali, ali ne treba se time opterećivati jer to ni oni ne znaju. Tu je, koliko sam shvatio i „Pokret slobodnih građana", koji posle Jankovića i Sergeja Trifunovića samo vegetira na njihovim imenima.

Ta njihova koalicija je nekoliko puta menjala saveznike i ime, tako da ako se ne pomene neko od glavešina niko ne zna ko je i šta je sad Udružena opozicija Srbije, jer i svi ostali su nešto udruženi i zajedno „mogu" i „moraju" sve. Ako se ne vežu za imena njihovih lidera, niko ne zna ni ko su i kakve veze imaju Stranka slobode i pravde, Narodna stranka i Pokret za preokret, niti da li još uvek postoji Demokratska stranka.

Tako je i sa njihovim kandidatima jer Marinika Tepić, Zdravko Ponoš, pa izgleda i Vladeta Janković, poznati su samo kao Đilasovi kandidati, mada ih navodno podržavaju i ostali iz te njegove koalicije. Ali, niko ne bi znao koga predstavljaju kada bi uz njihova imena stajale uobičajeno samo stranački inicijali, SSP, NS, PZP, PSG. NS bi, naprimer, mogla biti i Veljina „Nova Srbija" ili Živkovićeva „Nova Stranka", a PZP Medojevićev „Pokret za promene" u Crnoj Gori, jer i o njemu se ovde više zna od ovog Veselinovićevog preokreta.

I naravno Džej, odnosno Boris Tadić, koji mada odavno potpuno bele kose, trenutno najviše liči na crnu ovcu. On sad potpuno štrči jer je najavio svoju kandidaturu za predsednika, koja se ne dopada ni vlasti, ni opoziciji, što bi mogao biti i dobar znak. Ni njegovu stranku SDS, Socijaldemokratska stranka, ako se ne varam, niko ne prepoznaje, a koalicija koju je napravio sa Živkovićevom NS, još nema ni ime. Možda bi se mogla nazvati isto SDS, kao Stara Demokratska Stranka.

Međutim, njega svi dobro znaju, što ima i svoje dobre i loše strane, jer takva su i mišljenja o njemu. Ipak, polazeći od toga da je i negativna reklama dobra reklama, u prednosti je u odnosu na sve druge kandidate zbog te prepoznatljivosti. A sve je više i onih koji su mu svašta zamerali, ali kad ga uporede sa Vučićem, sad su skloni da makar sebi u bradu promrljaju „Vrati se, sve ti je oprošteno"!

I ja sam jedan od njih, mada sam više puta javno iznosio ozbiljne zamerke na svekoliku uzurpaciju vlasti, tražeći da prepusti vladajuću Demokratsku stranku nekom drugom, ako želi da zaista bude predsednik svih građana.

Moje uverenje da je to dvovlašće neprincipijelno, štetno, pa i protivustavno, nije pokolebalo ni nemušto objašnjenje njegovog Ustavnog suda, da pošto predsednik države ne upravlja državnim parama, to nije problem. Samo formalno budžetom zaista ne raspolaže predesednik države, ali tim novcima upravlja njegova partija i ljudi koje je on birao i postavio u vladu, tako da je to suprotno članu Ustava koji kaže da predsednik države ne može da obavlja ni jednu drugu javnu funkciju. Kud ćeš veće javne funkcije od neprikosnovenog šefa vladajuće stranke.

Upravo tim njegovim primerom sada se koristi i Vučić, pozivajući se i na stav Ustavnog suda koji je Tadić izdejstvovao za svoga vakta. I od kako je bivši predsednik svega i svačega u opoziciji, više puta sam u ovom Magazinu pisao da zbog svega toga treba da se okane politike, jer je upravo on najboji izgovor Vučiću za apsolutizam koji je nadogradio i doveo do nepodnošljive perfekcije.

Jednom čak i sa naslovom „Borise, skloni se", ne bili se otvorio prostor da se pojave neka nova neopterećena i neokaljana lica. Ali, sad kad ih vidim, u najmanju ruku nisam oduševljen i sve više mi se čini da bi Boris Tadić, sa iskustvom stečenim na sopstvenim greškama, koje bi uz izvinjenje morao javno i priznati, bio bolje rešenje, a slušajući jadikovke sve većeg broja ljudi stičem utisak da bi imao i veće šanse da Vučića utera u drugi krug, makar i ne bio on taj koji će mu se tad suprotstaviti. Dakle, njegova kandidatura ne može da naškodi opoziciji, naprotiv, samo da pomogne da se dođe do drugog kruga u kojem je onda zaista sve moguće.

Nije loš taj Ponoš, takav je bar prvi utisak posle predstavljanja kao kandidat, ali ta slika mi se nikako ne uklapa u njegovu dugogodišnju saradnju sa Vukom Jeremićem, o kojem imam veoma loše mišljenje budući da sam ga upoznao i kao poniznog i poslušnog podanika Borisa Tadića i kao nadobudnog i nadmenog ministra spojnih poslova.

To što ga Jeremić sada ne podržava možda bi moglo i da mu popravi imidž kod mene, ali činjenica da je slično bilo i sa Tadićem, koji ga je i postavio na mesto načelnika generalštaba vojske i smenio sa tog mesta, stvara ozbiljne dileme o ličnosti tog kandidata za predsednika države. Kakav je to čovek koji je izneverio oba svoja mentora, najzaslužnija za njegovu meteorsku karijeru, ma kakvi oni bili. To mu dođe isto kao što je Vučić postupio sa Šešeljem i Tomom.

Kada se tome doda da bivšeg generala sada gura i na silu natura Dragan Đilas, baš kao što su to svojevremeno radili Tadić i Jeremić, pa se pokajali, nameće se pitanje karktera ličnosti koja na to pristaje. Dostojanstven čovek sa dignitetom, kako se sad predstavlja, ne bi, posle smene u vojsci, ni prihvatio mesto pomoćnika ministra spoljnih poslova, i to još kod ljigavog Jeremića, pa ni kandidaturu za predsednika države kojoj se usprotivila njegova stranka i koja je iznuđena ucenama.

Obično se kaže da ljudi treba da dobiju i drugu šansu! Zašto Tadić, koji više nema šta da izgubi, ne bi proverio koliko je to tačno. Na neki način je i u obavezi da pokuša da ispravi ono što je zabrljao.