(P)likovi

Vučić daje milione evra stranim lobistima da ga hvale i slave

Koliko košta luda glava?

Iz republičkog budžeta i crnih fondova Vučić godišnje isplati oko osam miliona evra stranim agencijama za lobiranje. Ucenjeni diktator otkupninu za svoju slobodu plaća novcem građana, koje pljačka i teroriše. Po Vučićevom nalogu, nedavno je Marko Đurić, ambasador u Vašingtonu, potpisao ugovor s BGR Government Affairs LLC, po kome će Vlada Srbije isplaćivati 600.000 dolara godišnje za lobiranje u američkim medijima i političkim krugovima. Matičnu kompaniju te agencije, "Barbur - Griffith - Rogers", Vučić je angažovao još pre 19 godina s namerom da ga skine s američke "crne liste". Sada, u strahu od ponovnog stavljanja pod američke sankcije, ne štedi novac poreskih obveznika i tajkuna koje reketira.

Predrag Popović

Osobe s poremećajem metaboličke ravnoteže u mozgu i aktivnosti neurotransmitera primenjuju dostupne antipsihotike, koji omogućavaju remisiju psihotičnih simptoma. Za te potrebe koriste lekove poput haloperidola, flupentiksola, zuklopentiksola ili risperidona, olanzapina i paliperidona. Za razliku od "normalnih" šizofreničara, Aleksandar Vučić svoju ludu glavu spasava milionima evra, koje plaća stranim lobistima da ga hvale u zapadnim medijima.

Nije moguće izračunati koliko novca je Vučić već uložio u svoje brendiranje i podmićivanje zapadnih diplomata. Međutim, prema dostupnim podacima i saznanjima, procenjuje se da godišnje plaća oko osam miliona evra raznim agencijama i pojedincima za koje smatra da su uticajni. Nekoliko krupnijih ugovora te vrste potpisivali su predstavnici Vlade Republike Srbije i Privredne komore Srbije, a skuplji ili dugotrajniji angažmani obavljaju se nezvanično, iz crnih fondova. Vučić je u poslednje dve godine povećao broj lobista, kao i iznose koje plaća za otkupninu grehova, kojima mu prete vašingtonski gospodari.

Kako Amerikanci pritegnu omču oko Vučića, tako on otvori džep. Šta se sprema, shvatio je kad su pod sankcije američkog Ministarstva pravde stavljen Zvonko Veselinović, Milan Radoičić i još desetak pripadnika kosovskog klana, kao i dvadesetak njihovih firmi. Vučić je taj problem rešio političkim ustupcima, koji imaju nominalnu vrednost. U saradnji sa Veselinovićem predao je albanskim vlastima sever Kosova i Metohije, a zauzvrat je dobio dozvolu da nastavi da se ugrađuje u poslove koji idu preko "Inkopa" i drugih firmi šefa kosovskog klana.

Veći problem je nastao u junu ove godine, kad se na udaru Amerikanaca našao Željko Mitrović. Kad je obavešten da mu je odbijen zahtev za vizu, vlasnik Pinka i njegov Cezar (kako Mitrović tepa Vučiću) shvatili su da je vrag odneo šalu. Mitrović je, na sebi svojstven način, odmah podvio rep i javno se obavezao Amerikancima da će im biti na raspolaganju, da će im ustupiti svoju televiziju, sebe, pa čak i Lava Baneta Stojanovića. U tom stilu, Vučić je Amerikancima dao besu da će završiti posao oko učvršćivanja državnosti albanske Republike Kosova, dao je oružje Ukrajini, suprugu Tamaru (bivšu hostesu s Pinka) poslao je u Kijev na poklonjenje bračnom paru Zelenski, a Ani Brnabić je naredio da podrži tzv. Krimsku platformu, koja ima za cilj "oslobođenje" ruskog Krima od Rusa. Vučić bi pristao i da uvede sankcije Rusiji, ali idu izbori, pa ne sme da iritira rusofile iz svog glasačkog korpusa. Ipak, izgleda da Amerikance ne zanimaju njegove politikantske kalkulacije.

Prema poslednjim informacijama, gazde iz Vašingtona ne nameravaju da popuste povodac. Kao znak dobre volje, privremeno su obustavili pretnje stavljanjem Andreja Vučića na "crnu listu". Umesto njega, najavljuju da će se na spisku za odstrel naći Ivan Bošnjak i Stojan Vujko, vlasnici kompanije Milenijum Tim. Vučić je shvatio da Amerikanci na taj način pokušavaju da ga izoluju, da zaplaše tajkune iz njegovog okruženja kako bi se distancirali od njega na bezbednu udaljenost.

Uplašen signalima za uzbunu, Vučić je odlučio da opet odreši kesu i da novcem građana plati otkupninu za svoju ludu glavu. Po njegovom nalogu, Marko Đurić, ambasador Srbije u Vašingtonu, potpisao ugovor sa agencijom za lobiranje "KARV Communications", vredan 720.000 dolara, koji je stupio na snagu 15. jula ove godine. Endrju Frenk, predsednik KARV-a, objavio je na sajtu agencije da ga je Vlada Srbije angažovala da "dopre do nove publike informacijama koje će pomoći da se bolje razumeju pozicije Srbije u globalnoj areni, a to raditi putem standardnih i društvenih medija, zajedno sa direktnim interakcijama pred političkim i poslovnim grupama širom SAD-a". Frenk će lično predvoditi četvoročlani tim KARV-a, koji je određen za lobiranje u interesu Republike Srbije. U timu se nalaze Vil Somer, Adrijan Karatnički i Gordon Bardos. Karatnički preko svoje agencije "Mirmiodon Group" zastupa klijente u Poljskoj, Ukrajini i Srbiji. On je organizovao medijsku promociju posete Tamare Vučić Samitu prvih dama i gospode u Kijevu.

Gordon Bardos je nastavio da u The National Interest-u objavljuje tekstove kojima objašnjava kompleksne političke, energetske , vojne i bezbednosne veze Srbije sa Rusijom. Pored takvih stavova, koji su Vučiću značajni jer prave kakav-takav alibi za neuvođenje sankcija Rusiji, još mu je bitniji otklon od kriminala.

"Nakon demokratskih promena u poslednje tri godine, Crna Gora je postala nesigurno mesto za organizovani kriminal, koji sada povoljnije utočište traži u Srbiji, koja se suočava sa tim problemom, jer mafijaško-kriminalne strukture žele da preuzmu državne institucije i da svrgnu s vlasti predsednika Aleksandra Vučića", navodi se u jednom od Bardosovih pamfleta, objavljenih početkom septembra.

Vučiću je potrebno da se predstavi kao protivnik balkanske mafije, naročito posle tekstova u Njujork Tajmsu, Gardijanu, Špigelu i drugim zapadnim medijima, koji su ga u nekoliko poslednjih meseci opisivali kao saradnika, pa i šefa kriminalnih klanova. Zapadna javnost možda i poveruje da "mafija namerava da preuzme državne institucije i svrgne s vlasti predsednika Aleksandra Vučića", iako je svima u Srbiji jasno da je mafija, odnosno Srpska napredna stranka još pre 11 godina preuzela celu državu i prepustila je tiraniji svog šefa.

Zapad Vučića ne ucenjuje zbog političkih odluka, zbog Kosova ili Rusije, nego zbog veza sa kriminalom, sa Zvonkom Veselinovićem, Veljkom Belivukom, Predragom Koluvijom i ostalim likovima iz mafijaške mreže Srpske napredne stranke.

Saradnju sa KERV-om Vučiću je preporučio njegov nezvanični savetnik Toni Bler. Kontakt je uspostavljen preko kancelarije Blerovog Instituta za globalne promene u Abu Dabiju. Bivši britanski premijer je uspešno sarađivao s predsednikom KERV-a u vreme oba predsednička mandata Bila Klintona, pa su političku i poslovnu saradnju nastavili u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i, evo, u Srbiji.

Pošto je ta lobi-agencija povezana sa američkom Demokratskom partijom, njene poruke ne stižu do republikanskih političara, medija i glasača u Americi. Vučić je taj problem rešio tako što je angažovao još jednu agenciju za lobiranje, koja je bliska Republikanskoj partiji. Marko Đurić je, devet dana posle potpisivanja ugovora sa KERV-om, angažovao i BGR Government Affairs LLC. Po tom ugovoru, Vlada Srbije će godišnje plaćati 600.000 dolara, plus ostale troškove za prevoz, hranu, smeštaj... Sve iz džepa građana Srbije, a u interesu isključivo vladara.

- BGR će predstavnicima srpske ambasade omogućiti PR usluge i obezbediće komunikaciju sa medijima i relevantnim zvaničnicima iz Vlade Sjedinjenih Američkih Država. Priroda i način izvršenja ugovora će uključivati i strateško vođenje i savetovanje i odnose s javnošću u SAD. Pored toga, može uključiti širenje informativnog materijala - navodi se u ugovoru koji su potpisali Đurić i Robert Vud, predsednik i izvršni direktor BGR-a.

Vučić je saradnju sa BGR-om uspostavio još pre 20 godina. Tri meseca nakon što je Vojislav Šešelj otišao na suđenje u Haški tribunal, Vučić je angažovao Grega Stivensa, uticajnog agenta firme "Barbur-Griffith-Rogers". Posao je dogovoren " na crno", pošto vlast u SAD tada nije pristajala ni na kakvu zvaničnu saradnju sa pojedincima iz Srpske radikalne stranke. Vučić je tu političku prepreku preskočio uključivanjem Željka Mitrovića u kombinaciju. Mitrovićeva kompanija "Pink International" angažovala je BGR, odnosno Stivensa. Osnovni zadatak bilo je pripremanje uslova za skidanje Vučića i Mitrovića sa američke "crne liste". Da bi izbegao moguće probleme u SRS-u zbog saradnje sa omraženim Amerikancima, Vučić je u taj paket ubacio i Tomislava Nikolića, koji je takođe razumeo da bi ukidanje američkih sankcija bitno doprinelo stvaranju uslova za povratak na vlast. Stivens je za godinu i po dana angažmana dobio oko 480.000 dolara, od čega je Vučić priznao da je "iz svog džepa" dao 120.000 dolara.

U ono vreme nije postojao bolji izbor lobiste od Stivensa i BGR-a. Stivens je pokrivao gustu i bogatu mrežu kontakata iz američkog političkog miljea i džet seta. Sa iskustvom bivšeg holivudskog producenta, dobro se snašao u vašingtonskom centru odlučivanja, naročito pojedincima iz vrha Republikanske partije.

Odmah po završetku studija na Univerzitetu Južne Kalifornije, gde je i rođen (u San Klementeu), Stivens se politički angažovao u Republikanskoj partiji. Uspeo je da se približi tadašnjem američkom predsedniku Ronaldu Reganu, koji ga je postavio za pomoćnika Dru Luisa, direktora kompanije "Vagner-Amek Cable Communications", koja je kreirala političku platformu tima Regan-Buš. Dok je radio kao konsultant u agenciji "Black, Manafort, Stone & Kelly", od 1992. do 1999, dizajnirao je političke i lobističke strategije za vlasti i ostale klijente širom sveta, od Kostarike, Kenije, Nigerije, Južne Koreje, Filipina i Šri Lanke do Mađarske, Makedonije i Crne Gore. Vodio je kampanje na predsedničkim izborima u Angoli, Nigeriji, Tajlandu i Filipinima. Po prelasku u BGR dobio je priliku da učestvuje u pobedničkoj predsedničkoj kampanji Džordža Buša Mlađeg godine i bio je konferensije na drugoj inauguraciji u januaru 2004. godine. Ipak, bez obzira na tako visoko pozicioniranje u Bušovoj blizini, Stivens nije mogao da obavi zadatak za koji je plaćen.

Dok je prvi put bio na vlasti, od marta 1998. do januara 2001, Vučić se predstavljao kao tvrdi velikosrpski radikalski nacionalista. Tada je žestoko kritikovao Ameriku i Evropsku uniju. U decembru 1998, kad je već bilo izvesno da će NATO izvršiti agresiju na SR Jugoslaviju, kao ministar informisanja Vučić je kukao što je izostavljen s prvog spiska srpskih političara koje su SAD i EU stavili pod sankcije.

- Ne znam zašto mi zemlje Evropske unije još nisu zabranile ulazak. Samo čekam da mi jave da sam nepoželjan. Ništa lepše ne bih doživeo, ne bi bilo bolje satisfakcije za mene od onih koji hoće da bombarduju moj narod, naše ljude da ubijaju, nego da uvedu takve sankcije protiv mene. Nije im kriv Milošević, ni Šešelj. Ja sam kriv! To neka se sprovede samo prema meni - junačio se Vučić.

Kad mu se želja ispunila, kad su on, pa čak i njegova mama Angelina (koja je proglašena nepodobnom kao propagandista državne televizije) stavljeni na "crnu listu", Vučić je učinio sve što je mogao da bi dobio, tj. kupio milost gospodara iz Vašingtona. Zato se istraumirao kad ga je Greg Stivens obavestio da "mora biti strpljiv, još je rano".

Autor ovog teksta je upoznao Stivensa u Vučićevom stanu u "Yu business centru" početkom 2005. godine. Vučić je, tada, već izgubio strpljenje za američkog lobistu.

- Uzeo mi je više od sto hiljada dolara, a ništa nije uradio. Sad, kad dolazi u Beograd, nema vremena ni da razgovaramo o sledećim potezima. Ne razdvaja se od Željka Mitrovića. Eno ih, drogirani gledaju Severninin pornić, dužu verziju, onu od 39 minuta - durio se Vučić na svog agenta.

Posao je definitivno propao 26. februara 2005. godine. Stivens je to veče doputovao iz Beograda u Los Anđeles s namerom da prisustvuje sutrašnjoj dodeli "Oskara". Odseo je u kući Keri Fišer, holivudske glumice poznate po ulozi princeze Lee u kultnom filmu "Ratovi zvezda".

- Greg je bio moj prijatelj. Imao je veoma opasan posao, vodio je predsedničke izbore u veoma nestabilnim zemljama, tako da je mogao da pogine bilo gde, kao što je general Paton poginuo u saobraćajnoj nesreći. Došao je oko ponoći, seli smo i razgovarali. Tada je u mojoj kući bilo mnogo ljudi, zbog čega je spavao sa mnom. Bio je veoma umoran i odmah je otišao u krevet. Kad sam ja legla u krevet, stavila sam jastuk između nas i probudila ga. Malo smo gledali televiziju. Ujutru me propudio moj prijatelj Brus Koen jer smo išli na časove tanga kod njega. Planirala sam da tog jutra napravim sufle. Otišla sam da probudim Grega. On je bio mrtav. U prvom trenutku sam krivila sebe, milila sam da sam mu stavila jastuk na lice. Mislila sam da sam ga ja ubila, jer je umro "na mojoj straži". Znala sam da se drogira, a nisam uspela da ga spasem. Kažu da je njegovo telo bilo toliko istrošeno od upotrebe droge da je smrt bila neizbežna. Da nije umro te noći, umro bi sledeće - ispričala je Keri Fišer za Veniti Fer tužnu priču o smrti svog prijatelja, koji se overdozirao u svojoj 42. godini, ni ne sluteći da je on samo jedna od žrtvi narkomanskih navika Željka Mitrovića.

Vučić se nije potresao zbog smrti lobiste, nego zbog propale investicije. Za razliku od Mitrovića, Vučić nije mogao tek tako da ugradi novi himen i nevin pređe na stranu američkih gospodara Srbije. Mitrović je shvatio da njegova lična sloboda i poslovanje Pinka zavise od američkih ambasadora, a ne od srpskih političara, tajkuna, kriminalaca i ostalih moćnika. Dok je Mitrović ugađao Vilijamu Montgomeriju, tadašnjem šefu američke misije u Beogradu, Vučić ga je, radikalski grubo, prozivao u medijima.

- Američki ambasador Montgomeri određuje sve u Srbiji. Znate kako razmišlja Vilijam Montgomeri: "Kontrolišem Srbiju, mogu da zazvonim Zoranu Đinđiću kad hoću na vrata i da mu kažem šta da radi. Mogu da odem kod Mila Đukanovića kad hoću, da tražim od njega šta hoću". Ovi kod kojih dolazi Montgomeri, toliko su snishodljivi prema njemu, samo što mu ruke ne ljube. Ako su kooperativni, dakle poslušni, on normalno razgovara, a ako nisu, ako misle malo drugačije, on počne da viče. Montgomeri, sa svojih metar i trideset dva santimetra, urlaće na vas zato što misli da može da radi šta hoće. To je naš jad i čemer, da smo dočekali da imamo takvu vlast koja ispunjava sve naloge nekih drugih sila - ogovarao je Vučić Montgomerija, a potom i njegovog naslednika Majkla Polta, koga je u Blicu prozivao za protivprirodni blud nad Srbima: "On hoće srpskom narodu da gurne banderu u anus i da još kažemo da nam je lepo".

Nije prošlo mnogo vremena, Vučić je ličnim primerom dokazao tačnost svojih procena. Postao je kooperativan i poslušan, pravi jad i čemer, koji se smeška dok čeka banderu u ono mesto, koje mu je popunjeno raznim Brnabićima, Momirovićima, Bokanima i sličnim bićima koja obitavaju u mraku ispod pelena svog šefa. Vučiću su bile potrebne četiri godine da bi zadobio, tj. kupio milost Amerikanaca, istih onih za koje je govorio da su im "cipele umrljane krvlju ubijene srpske dece". Kad je došlo vreme za razbijanje Srpske radikalne stranke i formiranje kartela koji će Amerikancima i njihovim albanskim štićenicima izručiti Kosovo i Metohiju, Vučić je kleknuo pred Montgomerijem, gigantom od 132 cm.

Montgomeri je uradio ono što nije mogao Stivens. Omogućio je Vučiću prijem u Vašingtonu krajem 2009. godine, iako još nije skinut sa "crne liste". Bez obzira na to što nije imao kontakte sa značajnijim ljudima iz vašingtonskog centra moći, Vučić je dobio priliku da održi govor u Institutu "Vudro Vilson". To je bilo dovoljno za dobijanje nezvaničnog sertifikata o političkoj podobnosti. Montgomeri je za tu akciju nagrađen sa 100.000 dolara, ali, kao lojalan građanin SAD-a, nije hteo da radi mimo zakona, pa je 2010. godine ozvaničio poslovnu saradnju sa Srpskom naprednom strankom. Po ugovoru koji je potpisao Tomislav Nikolić, Montgomeri je dobijao 7.000 dolara mesečno za podršku medijskoj promociji SNS-a i "definisanje crvenih linija u političkoj komunikaciji sa demokratskim Zapadom".

Po toj matrici, Vučić je nastavio da novcem građana Srbije potplaćuje strane diplomate, prvenstveno američke. Vlada Srbije je u oktobru 2019. godine angažovala grupu lobista, koje su režimski mediji predstavili kao "najjači kokus u Vašingtonu". Kao "udarna igla srpskog lobija" predstavljen je Dejvid Vujić, jedan od sedmorice inženjera srpskog porekla, koji su učestvovali u misiji sletanja Apola na Mesec pre pola veka. Tačno je da Vujić ima uticaj u Nasi, pa i u delu američkih medija, ali njegov doprinos promenama političkih stavova Vašingtona prema Beogradu ravan je nuli. Osim Vujića, Vučićevi propagandisti su se zaklinjali u brigadnog generala Stiva Stajversa, "šefa srpskog kokusa u Kongresu", koji je za zasluge u operaciji "Iračka sloboda" odlikovan "Bronzanom zvezdom". Režimski mediji su za generala Stajversa tvrdili da je "heroj koji je rušio Sadama Huseina", a sada ga se "plaše Albanci, jer će vratiti Kosovo Srbiji". General je, kao što se vidi iz svega što se dešavalo od početka njegovog lobiranja do danas, ispaljivao samo medijske i političke ćorke.

Za Vučića su mnogo značajni posao odradili američki diplomatski plaćenici Metju Palmer i Ričard Grenel. Palmer je četvrt veka proveo u Srbiji (čak je i oženio jednu Srpskinju), skupo naplaćujući svoje usluge političarima i tajkunima. Račune, sefove i džepove punio je za vreme svake vlasti, a svanulo mu je kad mu je klijent postao Vučić. Osim novca koji mu je davao na ruke, Vučić je smislio način da saradnju ozvaniči, kako Palmer ne bi imao problema s američkim zakonima. Za te potrebe, Privredna komora Srbije je 2018. angažovala firmu "Yorktown Solutions" po ceni od oko 450.000 dolara godišnje. Srpska privreda od toga nije imala neku važniju korist, ali to i nije bitno Vučiću. Kombinacija je napravljena zato da bi PKS preko "Yorktown Solutions" isplaćivala honorare Palmeru, koji je pošteno odradio svaki primljeni dolar. Palmer je godinama plasirao tezu da su "Srbi ludaci i govna, jer kritikuju Vučića": "U vreme Miloševića u Srbiji su bile masovne grobnice. U vreme Đinđića državom je vladala mafija. A, Srbima sada nije dobar Vučić, iako nema ni ratova, ni mafije."

Na isti način, preko PKS-a, "pokriven" je i Ričard Grenel.

- Srbija plaća bivšem američkom izaslaniku za dijalog Kosova i Srbije Ričardu Grenelu 100.000 dolara mesečno - rekao je nedavno analitičar Dušan Janjić u emisiji "Različite radio linije", a preneo albanski portal "Ekonomijaonlajn".

- Srbija mi ne plaća ni centa. Nikada ne treba verovati nikome ko je rekao tako nešto, to nije istina - demantovao je Grenel Janjića.

Naravno, obojica su u pravu. Grenel je u pravu kad kaže da ga ne plaća Vlada Srbije, a Janjić je u pravu kad kaže da Grenel dobija 100.000 dolara mesečno. Bivši specijalni izaslanik američkog bivšeg predsednika Donalda Trampa za Nalkan ne dobija novac od Vlade, nego iz Privredne komore Srbije. Nije šija, nego vrat.

Vučić nije zanemario ni abonente iz Brisela, kojima je mito isplaćivao iz crnih fondova. Mesečni trošak za Rena, Mogerini, Junkera, Lajčaka i ostale klijente iznosio je oko 500.000 evra mesečno. Do prošle godine novac je prebacivan preko Republike Srpske u srpsku ambasadu u Brisel, gde ga je, po Vučićevom spisku, briselskim zvaničnicima prosleđivala Ana Urošević Hrustanović. Kad se Milorad Dodik svrstao na rusku stranu u ratu sa Ukrajinom, Vučić je morao da se odrekne tog finansijskog kanala. Da ga ne bi, kao Dodika, vezivali za Putina, Vučić je tokove novca prema Briselu preusmerio na Budimpeštu.

Dok sa Amerikancima i ostalim zapadnim lobistima ima mnogo pravnih peripetija, Vučić je lako uspevao da uspostavi saradnju s Rusima. Kod Rusa je, kao i kod Srba, korupcija osnovna privredna delatnost. Ugovori nisu bitni, naročito kad se novac stavi na sto ili na račun. Zato Vučić nema problema u saradnji sa Aleksandrom Bocan-Harčenkom i Aleksandrom Babakovom, koji u Moskvi servisira njegove političke i medijske potrebe.

Svaki dinar, dolar ili evro, koji je Vučić uložio u otkupninu za svoju ludu glavu potiče iz džepa građana Srbije. Novcem, otetim od sirotinje, Vučić plaća Amerikance da mu oproste pljačkaški pohod na javne resurse i privatnu imovinu. Ipak, to su radili i mnogi drugi diktatori, čija priča nije imala hepiend. Tako će proći i Vučić.