Postdemokratija

SRBIJA MORA DA STANE NA LOPTU

Režim u Srbiji sve više podseća na fudbalski tim koji u završnici utakmice, kad mu ne odgovara rezultat, počne bezglavo da jurca u napad pokušavajući na silu da postigne gol ne birajući sredstva. Umesto da stane na loptu i kreira smislenu akciju kojom će poentirati, lopta se nasumice ubacuje u protivnički kazneni prostor a onda, u nemoći da je uguraju u gol, njegovi igrači padaju folirajući prekršaj ne bi li im bio dosuđen penal. Takve ekipe obično iz kontre prime još koji gol. Razlika je ipak u tome što Vučić računa na pristrasnost sudija, i onih na terenu i onih u evropskoj VAR sobi, koji će mu progledati kroz prste čak i ako postigne gol rukom, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Srbija srlja u propast, u bezakonje i kriminal, u ludilo i besperspektivnost. To se mora zaustaviti. Upravo suprotno režimskoj paroli „Srbija ne sme da stane", Srbija, slično fudbalskom iskustvu, mora da stane na loptu i reorganizuje svoju ekipu ne bi li došla do normalnog života i boljih rezultata. Sa ovom igrom u kojoj se ne poštuju pravila, strategija i taktika, čitaj Ustav i zakoni, bez pravih kreatora i realizatora, sa infantilnim selektorom bez vizije, srlja iz poraza u poraz. Baš kao što su njeni fudbalski klubovi rangirani u drugu i treću evropsku ligu, tako je i država Srbija na začelju evropske, pa i regionalne rang liste, kako po životnom standardu, tako i po stepenu demokratije, ljudskih prava i sloboda. Zato smo po nasilju svake vrste, korupciji i kriminalu na prvom mestu i zato mora da se stane, pregrupiše i krene ispočetka.

Kao što automobil, kad zariba, stane pa mora da se obavi generalka i država Srbija mora na remont. Ili, ako ćemo modernijom terminologijom zasnovanom na digitalnoj tehnologiji, kad pukne sistem sve staje i mora da se resetuje. Politički sistem kojim se upravlja Srbijom je puko i mora da se menja. Izbori u decembru su najbolja prilika za to. Ako to ne obavimo sad, na miran i demokratski način, moraćemo uskoro na teži i bolniji.

Izborna utakmica se približava finalu i po agresivnosti vladajućeg režima očigledno je da im rezultat, do kojeg dolaze na osnovu svakodnevnih istraživanja javnog mnenja, ne odgovara. To ne znači da već gube, ali nagoveštava da bi na kraju mogli i da izgube. Svesni da pričama o sve većim platama i penzijama, manipulacijama i lažnim obećanjima više ne mogu da podignu svoj rejting, kreću u bespoštedne i besprizorne napade na protivnike, kako bi ga njima smanjili i tako se održali na vlasti. Pritom neprestano kukaju kako su oni nasilnički napadnuti ne bi li, kao fudbaleri penal, iznudili revolt birača i kaznu za opoziciju prilikom glasanja. Posebno se igra na sažaljenje prema predsedniku, koji ne jede i ne spava, ne stiže ni do toaleta zbog prevelike brige za narod i državu, a na kojeg se okomila banda loših đaka i zgubidana, navodno preteći i njemu i njegovoj familiji. Kod jednog broja najnaivnijih građana to i uspeva, pa je ponekad tužno gledati tipske izjave starijih ljudi - Jadan čovek, on se toliko trudi, a oni ga stalno napadaju. Za sve im je Vučić kriv, uporno i srdito ponavljaju isti oni koji istovremeno govore da je za sve on zaslužan. Neki čak misle da je i novac koji im deli njegov novac.

Međutim, pošto je takvih sve manje, a još manje onih koji bi im poverovali, potrebno je onemogućiti i ocrniti one koji mu se suprotstavljaju tvrdeći suprotno. Tako su oni iz opozicije svi odreda primitivne siledžije i lopuže, koji tuku svoje žene i njihove roditelje, čak i svoje kućne ljubimce, mrze svoj narod i posebno majke sa malom decom. Njihov jedini cilj je da na silu otmu vlast i opljačkaju državu. Jednom rečju pravi monstrumi. Ali, nisu samo oni mete te prljave negativne kampanje, na meti su i svi koji samo posumnjaju u rezultate vlasti i najbolje namere Aleksandra Vučića, a posebno oni koji javno to kažu i traže promene. Čak i oni koji, bez ikakvog političkog angažmana i ambicija te vrste, pozivaju građane da iskoriste svoje pravo da glasaju, za bilo koga, podsećajući ih da je to i njihova obaveza prema društvu i odgovornost pred istorijom. Neverovatno ali tako je ovaj režim pokazao da ne želi veće učešće građana na izborima, što bi trebalo da bude težnja svake vlasti i opozicije. Naprotiv, oni se trude da što većem broju građana ogade izbornu utakmicu, kako bi odustali od glasanja i tako omogućili da na biralištima dominiraju od režima zaluđeni ili podmićeni i prinuđeni glasači. Takvi se ovih dana masovno papirološki preseljavaju u Beograd i druge gradove gde će se održati i lokalni izbori, iz onih opština u kojima tih izbora neće biti, ali i iz Republike Srpske i Crne Gore. U toku je neviđena migracija srpskog stanovništva iz jednog dela Srbije u drugi, pri čemu ljudi napuštaju svoje kuće i stanove da bi se „preselili" u drugi grad na adresu na kojoj nemaju ni kučeta, ni mačeta. Najčešće nemajući pojma ni gde je to. Reč je, naravno, o fantomskim glasačima, koji će biti odvedeni na odgovarajuće glasačko mesto i kad zaokruže koga treba vraćeni kući, gde će im ponovo biti promenjeni podaci u ličnim kartama. Inače, ta operacija je apsolutno protivzakonita, neki pravnički autoriteti tvrde i krivično delo. Ali, ništa novo i neobično u šizofrenoj državi Srbiji.

Koliko je to režimu važno za pobedu, koja mu očigledno izmiče, najbolje svedoči i osetljivost na primedbe opozicije povodom te vrste izborne krađe. Jedan slučaj je paradigmatičan. Kada je Đorđe Miketić, dosadašnji opozicioni poslanik u Narodnoj Skupštini, objavio da na njegovu adresu stiže pošta na ime nepostojeće stanarke, koja tu nikad nije živela, izuzetno oštro je reagovala, ni manje ni više nego premijerka Ana Brnabić, autoritativno tvrdeći da Miketić ne govori istinu, da dotična osoba postoji i da stanuje baš u toj zgradi samo na drugom ulazu. Kako li je to utvrdila kad je Miketić naveo samo ime, namerno bez prezimena? Za tu netačnu informaciju i neosnovane optužbe zaradila je tužbu sudu od Miketića, ali za mene je važnije pitanje: Zar predsednica vlade nema pametnija posla? Otkad je to njena briga gde ko stanuje? Sasvim neprimereno i van svojih nadležnosti Premijerka se bavi jednom izjavom i dokazivanjem sumnjive stanarine jedne osobe, dok protestuju ogorčeni poljoprivrednici i traktorima blokiraju važne saobraćajnice širom Srbije, naročito u Vojvodini iz koje bi uređena država mogla da prehranjuje pola Evrope.

Umesto da se pozabavila tim i drugim akutnim i mnogo značajnijim pitanjima, recimo, zašto Etihad napušta Er Srbiju i ostavlja ga u dugovima državi, Ana Brnabić se pozabavila i nekakvim proglasom, kako sama reče, nekakvih profesora, nekakvih akademika, advokata i javnih ličnosti. Pri tom, po običaju, sama sebi skačući u usta, jer ako su to tamo neki, nekakvi, zašto je uopšte važno šta oni piskaraju i govore.

Naravno, važno je, jer nisu to tamo neki dokoni anonimusi, a ni ružni, prljavi i zli opozicionari, nego dobro poznate i ugledne javne ličnosti, intelektualci koji ne mogu da prećute stranputicu kojom su krenuli društvo i država, a koju prepoznaju kao opasnost za naš opstanak, ljudski i nacionalni. Objavili su ProGlas, kojim pozivaju građane da preuzmu deo svoje odgovornosti i u što većem broju izađu na birališta, bez obzira za koga će glasati. Snaga njihove poruke je upravo u tome što ne govore u ime nijedne partije i ne agituju ni za koga, pa ni za sebe jer ne pada im na pamet da se kandiduju. Ta njihova vera u zrelost građanske svesti dodatno povećava i poverenje u njih i njihov poziv, što se vidi i po sve masovnijem odzivu. Već u prvih nekoliko dana ProGlas je potpisalo više od sto hiljada građana i nema sumnje da će u konačnici to biti impozantna cifra, koja će značajno uticati na povećanu izlaznost na izbore 17.decembra, a time i na rezultate. Za očekivati je da će tom povećanju najviše doprineti dosadašnji apstinenti, koji bi, opomenuti da i od njih što šta zavisi, i osokoljeni uveravanjima da je moguće nešto promeniti, mogli odlučiti da ipak pokušaju.

Ljudi koji dosad nisu glasali, sasvim sigurno nisu pristalice ovog sistema i ove vlasti. Nisu, verovatno, imali poverenja ni u predstavnike opozicije, pa nisu imali za koga da glasaju, ili nisu verovali u mogućnost suštinskih promena na izborima. Dakle, u tom smislu režim nema neke unutrašnje rezerve na koje bi mogao da računa sa povećanom izlaznošću, zato mu i smeta poziv autora ProGlasa. I zato povećanje broja svojih glasača pokušava da ostvari fiktivno preseljavajući ljude iz dijaspore u Srbiju i presipanjem iz šupljeg u prazno unutar zemlje, uz već standardne metode podmićivanja, zastrašivanja i pretnji.

Novina je pokušaj sprečavanja ljudi da se izjasne tako što će fizički biti sprečeni da izađu iz svojih kuća. To se dogodilo u Bavaništu, gde su lokalni funkcioneri Naprednjaka, uključujući i predsednika opštine, da bi sprečili širenje protesta poljoprivrednika, svojim automobilima blokirali kuću zemljoradnika Jovana Jovanova, koji je je predvodio neke ranije protestne šetnje i blokade traktorima. Najveću novinu u tom poučnom slučaju, zapravo predstavlja odgovor meštana na to nasilje. Naime, oni su svojim traktorima blokirali te automobile i nisu ih puštali da odu dok se svi pojedinačno, javno pred TV kamerama, nisu izvinili njihovom kolegi i njegovoj supruzi, koja je cele noći bila sprečena da odvede decu sa temperaturom kod lekara. To je solidarnost za primer, kako se može slomiti naizgled nesalomiva vlast režima, pa i poniziti njegovi lokalni moćnici, koji već čitavu deceniju maltretiraju i vređaju dostojanstvo građana.

To je i dokaz da je moguće pobediti nasilničku vlast i na lokalnim izborima, ali i na republičkom nivou. Treba se samo hrabro uspraviti i organizovati. Kad naiđu na tvrdo takvi se predaju i povlače u nadi da će tako i posle promena sačuvati svoju nasiljem stečenu imovinu. O obrazu ni ne razmišljaju, davno su ga se odrekli.