Natrag

Ekskluzivno

 

Prvu put pred srpskom javnošću: istina o predaji Kosova 1999. godine

 

Kad nema predaje ima izdaje

 

Prošlo je punih deset godina od agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koliko je bilo dovoljno da na videlo počne da izlazi istina o tome zašto se Srbija danas nalazi u nezamislivoj situaciji. Svedoci i učesnici sudbonosnih događaja tokom pregovora između Rusije i NATO pakta, a u vezi sa daljim statusom Kosova, dostavili su, specijalno za čitaoce Tabloida, svedočanstvo o tome šta se iza zatvorenih vrata dešavalo, kakvu je ulogu odigrao Viktor Černomirdin, a kakvu Marti Ahtisari, šta je Černomirdinu obećano, zašto je Ahtisari ćutao, iz kojih razloga je ruski general Ivašov napustio pregovore za koje se kasnije ispostavilo da su bili lažni...

 

Priredio: Nikola Vlahović

 

Naime, 1999. godine u toku bombardovanja bez znanja Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije, u Bonu su se odvijali tajni pregovori o tome na koji način će se razrešiti kosovski slučaj, dok su već nedeljama svakodnevno teritoriju SRJ NATO snage zasipale bombama. Tom prilikom je Ruska federacija putem svojih izaslanika Viktora Černomirdina sa saradnicima i Leonida Ivašova sa saradnicima učestvovala u pregovorima sa NATO alijansom o tome na koji način će se završiti rat između NATO i SRJ.
Dakle, tada se ruska delegacija u osnovi sastojala od generala Leonida Ivašova, vojnog diplomate koji je u to vreme bio Načelnik glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju, Ministarstva odbrane ruske federacije, a sa političke strane šef ruske delegacije bio je Viktor Černomirdin, bivši ruski premijer. Viktor Černomirdin je tada iza leđa ostatka delegacije, protivno već postignutom sporazumu između generala Ivašova i američke komande NATO snaga, i izričitog naloga Borisa Jeljcina, pregovore i već postignute dogovore okrenuo na štetu SRJ i Srba i na štetu međunarodnog prava, čime su izazvane sve međunarodne posledice koje su danas svima dobro poznate.
Pregovaračka drama o kojoj je reč, odvijala se krajem maja i početkom juna 1999. godine, u vreme kada je NATO bio svestan činjenice da nije uspeo, kako je to bilo planirao da u nekoliko dana bombama slomi SRJ i njenu vojsku, te je vojni vrh NATO-a bio spreman na, za SRJ, veoma povoljne uslove za okončanje rata, o čemu će dalje biti reči.
General Ivašov je bio član delegacije koja je došla u Beograd, a koja je javnosti prezentirana kao Černomirdin - Ahtisari, gde je Ahtisari bio šef delegacije, a Černomirdin, u svojstvu Ruskog izaslanika direktno izigrao poverenje Srba i i ruske države, te postavio temelje za sve ono što Srbija nije uspela da prevaziđe do današnjih dana.
 

Zašto?

Tadašnji ruski predsednik Boris Jeljcin je, u saradnji sa ministarstvom odbrane i ministarstvom spoljnih poslova ruske Federacije, za ove pregovore sa NATO paktom sačinio određenu grupu naloga i zahteva koji su bili zvaničan pregovarački stav ruske strane i koji su po pravilu bili obavezujući za Viktora Černomirdina i rusku delegaciju, međutim, to nije bilo tako. Černomirdin je usred pregovora počeo veoma čudno da se ponaša, i tako dok su pregovori i dogovori odmicali u pozitivnom smeru, on je sa nekolicinom svojih saradnika počeo u tajnosti da koriguje stavove i naloge ruskog predsednika. Ruski vojni deo tima, na čelu sa Generalom Ivašovim, koji je pregovarao sa američkim generalima uz posredništvo finskih kolega i sa admiralom Kastlom, dogovorio je i u dogovorima postigao mnogo toga konstruktivnog, što je rezultiralo usaglašenjem veoma ozbiljnih pozicija koje su bile apsolutno suprotne onima koje imamo sada, odnosno koje su definisane kasnijim Kumanovskim sporazumom. Tada je između ruske i američke vojne strane postignut dogovor da se srpske oružane snage i snage bezbednosti sa Kosova i Metohije povuku, ali ne u potpunosti, pa je jedino sporno pitanje bilo da li će se od svih oružanih snaga i snaga bezbednosti povući 50% tadašnjih snaga ili nešto manje, što skoro i da nije bilo sporno pitanje između ruskih i američkih pregovarača. Sa američkom stranom je postignut dogovor da ne bude ni današnje sektorske podele Kosova koju je NATO ustanovio nakon Kumanovskog sporazuma, već je uloga i značaj NATO pakta prema tom dogovoru bila suprotna od one kakvu imamo danas. Dogovor je predviđao da NATO snage budu raspoređene uglavnom duž granice Kosova sa Albanijom i Makedonijom, posebno u cilju kontrole i filtiranja albanskih izbeglica iz susednih zemalja, ali bi taj posao NATO snage obavljale isključivo zajedno sa Jugoslovenskim graničarima i službama bezbednosti, dok bi u drugim sektorima prisustva NATO snaga oni bili u određenom delu prisutni samo pri štabovima.Pentagon se saglasio da njihovo prisustvo u drugim sektorima bude samo putem jedinica kao što su jedinice za vezu i inženjerijske jedinice, koje bi se bavile obnavljanjem mostova, puteva i ostale infrastrukture koja je oštećena tokom bombardovanja. U to isto vreme Viktor Černomirdin odjednom i bez objašnjenja odustaje od svega toga što je napred pomenuto i dogovoreno, te iako je bilo insistiranja i američkih i ruskih generala da je ono što su oni dogovorili u potpunom interesu i američkih (NATO) i ruskih vojnika, Viktor Černomirdin je sa Stroubom Talbotom iza leđa i jednih i drugih dogovorio da se odbace svi konstruktivni vojni dogovori, iako su bili na neki način potpuno zadovoljenje svih strana koje su bile u sukobu. Černomirdin, potkupljen lažnim nadama koje su mu izvesni američki političari davali u pravcu toga da će on biti sledeći predsednik Rusije, tada izdaje i Jugoslaviju i ruske interese na Balkanu, ali, kao ni mnogi drugi pre njega, nije dobio ono radi čega je pogazio svoju misiju.Nakon toga su „pregovarači" Černomirdin i Ahtisari došli u Beograd i doneli ultimatum onakav kakav nam je danas poznat i  koji je opredelio sve posledice kakve danas imamo. Vojni deo ruske delegacije, na čelu sa generalom Ivašovim, je o zaokretu koji je napravio Viktor Černomirdin, a koji je u suprotnosti sa stavovima ruskog predsednika i države, obavestio ministra odbrane ruske federacije, koji je o tome dalje obavestio predsednika Jeljcina. U veoma kratkom roku, stigao je odgovor iz Moskve, te je predsednik ruske federacije, Boris Jeljcin hitnim telegramom Viktoru Černomirdinu doslovce rekao: "Zahtevam strogo poštovanje mojih naloga". Naravno, Černomirdin je i dalje radio suprotno. Začuđujuće je bilo to, što je tokom tih poslednjih pregovora (ultimatuma) Slobodanu Miloševiću, Marti Ahtisari bio potpuno pasivan i nije pritiskao Miloševića, iako je bio vođa pregovaračkog tima. Razlozi za to su bili (kako svedoci tih događaja tvrde) da je Ahtisariju radi toga bio obećan visoki položaj u UN-u.
Kako je vojni deo ruskog pregovaračkog tima shvatio da je Černomirdin kupljen i da počinje sa konkretizovanjem čina izdaje, ruska vojna delegacija je tražila da pre dolaska u Beograd na razgovore sa državnim vrhom SRJ, svi prvo odlete na konsultacije u Moskvu, pa da onda idu u Beograd, što je Černomirdin odbio i odmah odleteo u Beograd zajedno sa Martijem Ahtisarijem radi postavljanja ultimatuma Miloševiću. Dakle, umesto da se sa ruskim državnim vrhom finalizuje tekst dokumenta koji će biti prezentiran državnom vrhu SRJ kao sporazum o prestanku rata, Černomirdin je odleteo u Beograd i dao ultimatum Miloševiću.

 

Delegacija, to sam ja

 

Kada je ruski deo vojne delegacije počeo da negoduje na ponašanje i postupanje Viktora Černomirdina uz insistiranje da se svi hitno vrate u Moskvu, tada je Černomirdin generalu Ivašovu rekao da on navodno čeka da Talbot iznese svoju pregovaračku poziciju, a da će se tek onda ruska delegacija okupiti da to razmotri, te ako bude nekih nesuglasica, njih će razrešavati u Moskvi. U tome je u stvari bila prevara!General Ivašov je Černomirdinu i tada rekao da nema ni razloga ni potrebe da slušaju šta će reći Talbot, kada je varijanta dokumenta koja je predložena i usaglašena u stvari dogovorena pozicija. Jedan od saradnika Viktora Černomirdina sa kojim je on u tajnosti prekrajao dogovorene stavove rekao je Ivašovu da je na predloženoj varijanti dogovora štošta promenjeno i da je tu dodato još mnogo toga konstruktivnog, čime je ustvari Černomirdin prevario vojni deo ruskog pregovaračkog tima, koji je poverovao u reči Viktora Černomirdina. Tada je napravljena finalna predstava u zamku u blizini Bona, gde je Stroub Talbot pročitao taj dokument (koji nije korespondirao sa prethodnim dogovorima Ivašova i američkih generala) na šta je Černomirdin rekao da traži dva minuta da razmisli o tome što je Stroub Talbot upravo pročitao. Ostatak ruske delegacije, uključujući i generala Ivašova spremili su se da izađu iz sale za pregovore, očekujući da će se cela ruska delegacija povući radi zauzimanja konačnog stava. Međutim, Černomirdin je na zaprepašćenje svih izjavio da je ruska delegacija spremna da potpiše dokument koji je pročitao Stroub Talbot! Istog trenutka general Ivašov je ustao od lažnog pregovaračkog stola, izrazio pregovaračko neslaganje i napustio delegaciju. Dakle, u Beograd je donet potpuno novi predlog sporazuma, odnosno čist ultimatum. Pregovori u Beogradu tačnije i nisu bili pregovori, već samo ultimatum tipa uzmi ili ostavi. Tom prilikom je Marti Ahtisari, pokazujući koliko mu je stalo do međunarodnog prava,  prstom pokazao na sto i rekao Slobodanu Miloševiću da će, ukoliko on ne prihvati ovaj ultimatum, Beograd biti ravan kao taj sto.
Tada je Jugoslovenska strana očekivala zaštitu i podršku Rusije, međutim, Viktor Černomirdin je predsedniku SRJ rekao da Rusija nije spremna da brani Srbiju kojoj predstoji kopnena intervencija NATO snaga! Ovo je dodatno pogodilo Jugoslovenski državni vrh, koji nije mogao verovato onome što čuje. General Ivašov je više puta i ranije pre ovih pregovora dolazio u Beograd i razgovarao sa srpskim generalima, ali je ovaj put verovao i nadao se kao i Srpski generali da će možda uz nekakvo insistiranje biti moguće da se dokument ultimatuma koriguje kako bi se sprečile i strahovite posledice koje za njim slede. Marti Ahtisari je pod pritiskom Černomirdina u Beograd doneo samo jedan primerak tog dokumenta (ultimatuma) što govori o njegovoj žurbi  da po svaku cenu sprovede najgori scenario za SRJ, pa je Slobodan Milošević i Ahtisariju i Černomirdinu rekao da će taj dokument proučiti, ali uz najavu da je potpuno jasno da SRJ takav dokument neće odgovarati.
Kada je Milošević rekao da će, nakon što će prouči taj dokument, dati predloge za njegovu korekciju, Marti Ahtisari je zaćutao a Černomirdin je rekao: „nema ispravki, dokument se može samo potpisati ili odbaciti". Milošević tada taktički odložio sastanak za naredni dan u 11 časova. U nadi da će uspeti nešto da promeni,  iste večeri je pozvao rusku delegaciju na privatni razgovor. Na tom sastanku bilo prisutno skoro celo političko rukovodstvo SR Jugoslavije, pa je tom prilikom pokušao da utiče na Černomirdina sa ciljem da unese popravke i izmene u dokument koji je bio potpuno neprihvatljiv. Međutim, Černomirdin je bio kategoričan u tome da nikakvih popravki neće biti, ubeđujući: „Zašto vas ne bi zadovoljio dokument, kojim se zaustavlja bombardovanje, celovitost Jugoslavije se garantuje, suverenitet nad Kosovom se garantuje...". Milošević je tada postavljao brojna pitanja: kada će u tom slučaju prestati bombardovanje i kada će se u tom slučaju Kosovo vratiti u sastav i pod upravu Jugoslavije, i slično. Černomirdin je otvoreno lagao: „Mislim da će bombardovanje prestati nekoliko dana posle potpisivanja ovog sporazuma, a možda čak i sutradan, a što se Kosova tiče, ono će se u roku od nekoliko meseci vratiti u sastav Jugoslavije". Čak je i Milan Milutinović, tadašnji predsednik Republike Srbije pokušao da utiče na razgovor i postavio je otvoreno pitanje generalu Ivašovu: „Gospodine generale, kada se Kosovo može vratiti u sastav Srbije u ovom slučaju"? General Ivašov je kratko odgovorio: „posle potpisivanja ovog dokumenta - nikad!". To veče je Ivašov imao sastanak i sa generalom Ojdanićem koji se takođe protivio takvom prekidu rata, pokušavajući da dobije garancije da, ukoliko Rusija pomogne u nekim pitanjima, vojska ima nameru da nastavi da pruža otpor i da vojska nema nameru da se preda. Ali te garancije nije dobio.

 

Od gotovog veresija

Ova činjenica je jako teško pogodila rukovodstvo SRJ i srpski narod u celini, jer se i Milošević i celo jugoslovensko vojno-političko rukovodstvo držalo snažno sve dok je Rusija bila na njihovoj strani, ali onog trenutka kada je Rusija, kroz lice Černomirdina ustvari zastupala NATO odnosno agresora na SRJ lično, Jugoslavija ostala u izolaciji bez ikakve političke podrške, što je izazvalo teške dileme kod jugoslovenskog rukovodstva koje je radi toga cele noći zasedalo u nadi da će naći neko povoljnije rešenje. Čak ni sutradan u 11h nije došlo do sastanka sa Černomirdinom i Ahtisarijem, jer vlada SRJ još uvek nije donela odluku šta da učini. Najveći problem za vojsku Jugoslavije koja je svakako bila na visini svog zadatka je bila činjenica što su oni znali, kao i NATO, da se NATO verovatno nikada ne bi odlučio na kopneni obračun sa vojskom SRJ, jer je NATO dobro poznavao i borbenu gotovost i stanje Jugoslovenske armije koju ni posle 11 nedelja najbrutalnijeg bombardovanja ni uz korišćenje nedozvoljenih vojnih sredstava nije uspeo da slomi. Poseban šok za NATO je bio i taj, što su pre njih na Kosovo došle ruske snage koje su se stacionirale na aerodromu Slatina, kao i što kada je NATO ušao na Kosovo, jasno su uvideli da su 11 nedelja najbrutalnije bombardovali SRJ, a da nisu niti srušili niti narušili borbenu gotovost Srba, odnosno Jugoslovenske armije, a ni moral i raspoloženje građana. To ih je potpuno uverilo u to da je došlo do kopnene intervencije NATO snaga sa jugoslovenskom vojskom, verovatno bi NATO do današnjeg dana skupljao leševe svojih vojnika po teritoriji SRJ. Iz tog razloga je svima bilo jasno da je priča o kopnenoj intervenciji NATO-a bio samo jedan blef, koji je Černomirdin, kao izaslanik ruske države učinio relevantnim zastupajući antiruske i antijugoslovenske (antisrpske) NATO interese u ovim pregovorima. Jugoslovenskim oružanim snagama je tokom rata bila potrebna samo pomoć tehničke prirode, koja bi bila dovoljna da se izuzetno sposobna jugoslovenska vojska trajno odupre NATO-u. Međutim, Rusija je izdala Srbiju i na političkom planu, jer Rusija nije uložila stvarne diplomatske napore da preduzme odnosno uzme u zaštitu Jugoslaviju i pre bombardovanja u Rambujeu, iako su i u misiji OSCE-a u svim sektorima bili njihovi ljudi, koji su i tamo dali legitimitet onome što se događalo, a ništa nisu preduzeli. Rusija je i u Rambujeu izdala SRJ i javnosti prećutala postojanje i uručenje ultimatuma Medlin Olbrajt srpskoj delegaciji, te nije preduzela ništa od onoga što je u diplomatskom smislu mogla, čime je dala legitimitet ovakvom postupanju američke strane, odnosno dala legitimitet farsi da se u Rambujeu navodno odigravaju nekakvi pregovori, koji vode uništenju jedne pregovaračke strane, i to baš srpske. Umesto da Rusija momentalno istupi iz tih lažnih pregovora i da se oštro usprotivi takvoj situaciji, ruski ambasador Majorski je takođe izdao Srbiju kao i Viktor  Černomirdin i podržao uništavanje Srbije i SRJ. Dakle, današnja situacija u kojoj se nalazi Srbija i srpski narod, sva kršenja međunarodnog prava i presedani koji su se dogodili na štetu našeg naroda u protekloj deceniji, bili su praktično nemogući da se dogode bez prisustva i saradnje Rusije i ruskih izaslanika, u tim definitivno nepopravljivo i nepovratno štetnim istorijskim događanjima. Ruske vojne snage koje su došle na Kosovo nakon bombardovanja na prištinski aerodrom Slatina u velikom stilu, nisu tamo ostale, niti su se borile niti izborile za svoj sektor, niti su odigrale bilo kakvu konstruktivnu ulogu da zaštite srpsko stanovništvo i pravoslavne hramove. Umesto toga, Rusi su jednog dana samo otišli i potpuno prepustili Kosovo NATO paktu, čime su zapečatili priču o tome koliko su bili spremni da pomognu Srbiji, srpskom narodu i srpskim interesima na Kosovu. Danas, deluje da Rusija pomaže Srbiji držeći joj stranu u UN-u, verovatno osećajući odgovornost za ono što joj je učinila putem raznih Majorskih i Černomirdina i time što su Srbi uvek bratski slepo verovali ruskoj braći, i skoro uvek za to platili veoma skupo. Nakon onoga što je Černomirdin uradio u Beogradu sa zastupanjem NATO interesa i davanjem ultimatuma Beogradu, u avionu koji se vraćao u Moskvu, general Ivašov je imao i lični obračun sa Viktorom Černomirdinom. Malo je nedostajalo da Ivašov likvidira Černomirdina pre sletanja na Šeremetjevo. Iz skorijih antiruskih događanja u Ukrajini je jasno da je tamo đavo odavno odneo šalu i da se radi na tome da Rusija izgubi bazu za crnomorsku flotu, uz nameru da Ukrajina uđe u NATO, i podrivanje Rusije i ruskih interesa u tranzitu gasa prema Evropi, stvaranjem evropske energetske krize i to sve u zemlji u kojoj je Viktor Černomirdin ambasador Rusije. Da li je i to slučajno? Dakle da li je Rusija iskrena i prema nama i prema sebi, ili je farsa i dalje u toku?Današnja Srbija i srpski narod žele da veruju da je Rusija ta koja oseća odgovornost radi svega što nam se dogodilo, posebno imajući u vidu da je naša današnja situacija u velikoj meri njen proizvod, te da ova Rusija koja danas ustaje na svoje noge jeste ona Rusija koja će iskreno ustati i stati uz Srbiju i srpski narod.

 

 

 

Natrag