Familija
Pljačkanje
fondova Udruženja ratnih vojnih i mirnodopskih invalida Srbije (3)
Pokojni Vule preferira pikado
Upravi kriminalističke policije Beograda
prosleđena je početkom ove godine prijava protiv nekoliko lica koja su
opljačkala imovinu Doma ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije i novac
Republičkog odbora RVMI Srbije. Mala grupa ljudi dugi niz godina pljačka
dotacije koje dolaze iz republičkog budžeta, iz budžeta grada Beograda i svih
opština u Srbiji, a imovina Republike Srbije, vredna nekoliko desetina miliona
evra, postala je njihov privatni posed. U ovom, trećem nastavku opisujemo nove
bestijalnosti Branke Stojić i Slobodana Vukašinovića, kao i reagovanje
invalidskih udruženja
Milica Grabež
Otkako je
magazin Tabloid pokrenuo opsežno istraživanje o skandaloznoj pljački
koja od strane nesmenjivog rukovodstva Doma RVI u Beogradu traje više godina,
redakciji se javilo više desetina članova invalidske organizacije i korisnika
ovog objekta, sa željom da istina o uzurpatorima ove ustanove jednom dođe do
šire javnosti, policije i pravosuđa.
Dugogodišnja
upravnica Doma RVI u Beogradu Branka Stojić i predsednik Saveta Doma Slobodan
Vukašinović, inače žilava starina u devetoj deceniji
života, pretvorili su zgradu na Savskom trgu u bastion samovlašća i kriminalnih
radnji, što potvrđuje i obimna dokumentacija kojom raspolaže redakcija Tabloida.
U pismu koji
je uputio jedan od potpredsednika Saveta Doma, Petar
Grahovac, piše:
"...U Savetu Doma preovladava samovolja,
javašluk, podmitljivost i korupcija".
U istom pismu
Grahovac kaže da se Branka Stojić ne predstavlja više kao upravnik Doma RVI, nego kao
direktor Doma, a da je Slobodan Vukašinović (napunio je 86 godina života) kao dugovečni predsednik Saveta Doma doživeo
poremećaj ličnosti, jer uporno tvrdi: "...Ja sam Tito i dok sam ja
živ u Domu će biti kako ja kažem, a ne
Savet".
Sve u fond večne mladosti
Iznoseći niz
dokaza o kriminalnim radnjama uzurpatora Doma RVI, a zapravo privatnog
preduzeća Stojić-Vukašinović, Grahovac kaže da su "prestupi takve
vrste i težine da se krivci moraju pozvati na odgovornost",
dodajući kako je samo u dve godine (2006-2007) njihovom politikom obezvređeno
oko dva miliona dinara predviđenih za renoviranje četiri sale i kupovinu
portirnice.
Takvih i
sličnih primera ima na desetine, ali kako je njihovo lično preduzetništvo
koncentrisano na ugostiteljstvo i rentiranje poslovnog prostora, i to na
najatraktivnijoj lokaciji u Beogradu, lako je zaključiti da su im investicije u
Dom RVI sporedni izvor prihoda.
Uostalom,
firma Stojić-Vukašinović i postoji radi lične koristi a ne opšteg dobra, o čemu
svedoče i lažni godišnji finansijski izveštaji i niz pravnih i statutarnih
prestupa koje su počinili (zamrzavanje rada Saveta Doma na dve, a Skupštine čak
na osam godina!).
Nedozreli
osnivači raznih nevladinih organizacija u Srbiji imali bi šta da nauče od
preduzeća Stojić-Vukašinović, posebno kako treba širiti fantomske delatnosti i
kako iz državnog budžeta potrošiti novac na njih.
Prikazivanje
godišnjih troškova za rad raznih sekcija (plivačka, šahovska, književna,
kuglaška, streljačka, auto-moto, ribolovačka, likovna, pikado, sekcija za
društvene igre...) i realna potrošnja, nikako se ne slažu. Ima i krajnje
smešnih stavki poput one koja se zove "Troškovi održavanja Skupštine
Doma" (50.000 dinara, prim. aut.), mada Skupština ne funkcioniše već punih
osam godina. Iako je svaka od živih i mrtvih sekcija predviđena u
budžetu Doma RVI, postoji i stavka koja se zove "Troškovi zajedničkih
aktivnosti sekcija", pa je u jednom izveštaju o finansijskom planu prihoda
i rashoda pomenuto da će za te potrebe u 2007. i 2008. godini biti utrošeno
blizu 7.000 evra. Kako i gde je taj novac trošen, svedoči u jednom svom
obraćanju javnosti i državnim organima potpredsednik Saveta Petar Grahovac
podsećajući, između ostalog, i na to da je Dom (odnosno njegovi uzurpatori
Stojić-Vukašinović) uzimao zakupninu od objekta u Boljevcu, koji je izdat
jednom privatniku, a da prihod od toga nigde nije prikazan.
Ovaj
neprekinuti niz prevara prepoznatljiv je na svakom koraku. Recimo, prema
godišnjem obračunu za 2006. i 2007. godinu potrošeno je 114.356 dinara za
sednice Saveta Doma, a prema argumentima Petra Grahovca plaćena su samo dva
ručka u visini od 20.000 dinara, dok je sve ostalo, u visini od 1.000 evra
prema današnjem kursu, otišlo u džep preduzeća Stojić-Vukašinović. Ili, kad Dom
odluči da kupi dve olimpijske vazdušne puške pa prikaže lažni trošak od 220.000
dinara, a prava cena tog oružja je 160.000 dinara, onda je 60.000 dinara takođe
otišlo u fond večne mladosti Branke Stojić i Slobodana
Vukašinovića.
Obaveza
Javnog pravobranilaštva
Rukopis
njihovog otimanja ukazuje na veliku veštinu slobodnog prihodovanja
manipulacijom državnih para. Jer, nigde, i ni pod kakvim okolnostima, ovo dvoje
vanvremenskih komesara ne krade upadljivo velike sume, barem ne za zvanično
knjigovodstvo. Uvek i na svakom mestu u pitanju je govor malih brojeva ili,
žargonom lopovske manufakture rečeno, važno je da kaplje, ne mora da curi.
Međutim, kad kradu na veliko, onda je to pokriveno takozvanim potrebama Doma
(prodaja zatečenih umetničkih dela u zgradi na Savskom trgu i slično...).
Mada nisu
vlasnici poslovnog prostora od više hiljada kvadratnih metara poslovnog
prostora, uzurpatori Doma RVI i interesa invalida, i izdaju i naplaćuju ali
nigde ne prikazuju prihod od ove neobične rente.
O drskosti
Branke Stojić i Slobodana Vukašinovića svedoči i podatak da je u ime Doma RVI
podneta tužba protiv SUBNOR-a Srbije i SUBNOR-a Beograda, kojom se traži da Dom
RVI bude upisan u zemljišne knjige kao korisnik oko 10.000 kvadratnih metara
poslovnog prostora! Sud je podnetu tužbu odbio kao neosnovanu. To preduzeću
Stojić-Vukašinović ne smeta da i dalje izdaje u zakup ovaj ogroman prostor,
čiji je vlasnik u stvari Republika Srbija, a korisnik SUBNOR Srbije i Beograda!
Javno
pravobranilaštvo Srbije još se nije oglasilo tužbom protiv uzurpatora imovine
od nekoliko hiljada kvadrata, koja je uz to i legat, i ne može se otuđivati,
niti namenski koristiti.
Svedočenje: Uzurpatori
Doma RVI u akciji izolovanih zabava, ili zašto je invalid Medić nepoželjan
Mirko, sve je zauzeto!
Dana 4. decembra 2008. godine od 16 časova je održavana
priredba u Sali Doma ratnih vojnih invalida u Beogradu. Priredbu su
organizovali civilni invalidi rata ili rada. U te svrhe zakupili su salu na 24
sata, o čemu je sačinjen
ugovor o zakupu sale.
Nije mi poznato ko je i sa kim sklopio ovaj ugovor, ali
upravnik Doma Branka Stojić uveravala me je da je ugovor o zakupu sale sačinio-zaključio Savet
Doma i da je to u njegovoj nadležnosti;
mislim da je ovo čista izmišljotina i
laž, jer,
koliko je meni poznato, Savet Doma se ne sastaje, niti održava
sednice više od dve godine.
Odluke i vlast donosi i vrši apsolutista i uzurpator
Slobodan Vukašinović,
predsednik Saveta, poznat kao pokojni
Vule Jevtić ili Lešinar.
Ja sam na ovu priredbu pozvan od jedne članice Republičkog odbora
vojnih invalida Srbije.
Stigao sam na zakazanu priredbu u 16 časova, a na ulazu u
hodnik sale dočekala me
nekulturno i drsko Vera, šef sale, i rekla "...Mirko, ovo je sve zauzeto, zakupljeno, ne možeš ući u salu, niti se ovde zadržati". Ja sam odgovorio: "...Kako zakupljena kad je potpuno prazna, a
samo je ostala muzika koja svira?" Ona je odmah otišla kod
lešinara Vukašinovića i od
njegovog stola dovela do mene tog invalida kao zakupca sale, koji me se obratio
rečima: "Gospodine, izvolite, šta želite?"
Odgovorio sam da želim da sednem za sto i slušam muziku. On mi je
odgovorio: "...Može, ali prvo morate meni platiti 100 evra".
"Zašto i ko si ti", rekao sam, "i neću da
platim!" Počela je
polemika između nas i na
moje reči: "...Kako te nije sramota te izgubljene ruke, i
da li imaš morala?", on me potapšao po ramenu i rekao:
"...Gospodine, slobodno sedite i slušajte muziku i možete ostati
koliko želite i
slušati muziku". Tako da sam ostao do kraja. Bilo je skoro 20 sati kada je
muzika završila svoj program.
Posle njegovog odlaska od mene, za moj sto dolazi i seda,
bez mog odobrenja, Slobodan Vukašinović - Lešinar, i pita me kako sam mogao doći nepozvan
i kako me nije sramota, i da je jedan od tih novih gostiju rekao za mene: "Evo onog grebatora".
Vukašinović je
nastavio i dalje da me vređa i ponižava, na šta sam ja žustro reagovao, ali se on i dalje drsko ponašao, vređao
me i ponižavao rečima: "Budi ti srećan što tebe ovaj zakupac-invalid nije prebio i izbacio iz
sale". Ja sam mu tada rekao: "Diži se, lešinaru, iza moga stola, bedniče i lešinaru jedan!"
Dana 24. decembra 2008. godine, posle 13 časova,
opet se održavala
priredba u sali Doma vojnih invalida i opet je sala bila zakupljena na 24 časa.
Priredbu su organizovali ratni vojni invalidi ovog
zadnjeg, etničkog,
verskog i prljavog rata. Da će ova
priredba biti održana
telefonom, javio mi je moj zemljak Nikola iz Knina i pozvao me da dođem da
zajedno slušamo muziku. Međutim, ja sam došao tek u 14.30, a već me na
prijavnici čekao ratni
vojni invalid Grujić Pavle iz
Ripnja da mu pružim pravnu
pomoć u vezi sa
dopunskom ličnom
invalidninom.
Mi zajedno krećemo u hodnik sale gde nas opet dočekuje
drsko i nekulturno gospođa Vera, šefica restorana, rečima: "Mirko, sve je zauzeto".
"A šta je sa malom salom?",
pitam. "I ona zauzeta".
Pitam ko je zauzeo i da toga ko je zauzeo dovede kod
mene. Sa njom dolazi isti onaj invalid bez desne ruke, što me je ranije proganjao,
a ja ga pitam da li je slobodna mala sala, ili je i ona zakupljena. On mi
odgovara: "Gospodine, slobodna je, i možete ići u malu
salu, a ove su dve sale zauzete, odnosno zakupljene i ovamo ne možete ući".
Pošto sam iz sale čuo muziku, obukao sam se i krenuo u salu, koja je bila
potpuno prazna, jer su svi otišli, osim ovih dvojice mafijaša koji su sedeli za
istim stolom sa lešinarom Slobodanom Vukašinovićem. Muzika i dalje svira, ja prilazim praznom stolu da
sednem, opet je tu Vera i kaže: "Mirko, ne možeš sesti za ovaj sto, jer je sve zauzeto, zakupljeno", a ja
odgovaram: "Kako zauzeto kad nema gostiju, a sala prazna, samo svira
muzika?"
Vera odlazi kod Vukašinovića i tog vojnog invalida bez desne ruke koji je, navodno,
zakupio salu. Taj invalid ustaje i sa njegovim menadžerom
prilazi meni. Ja još nisam seo, već stojim oslonjen na moje dve štake. Ovaj invalid-siledžija unosi
mi se u lice i kaže mi: "Napolje, sala je zakupljena 24 časa!" Ja odgovaram: "Kako može biti
zakupljena kad je prazna, i ja ću izaći kad ja
budem hteo, a ti me nećeš
izbaciti!"
U tom momentu on
me hvata levom rukom ispod brade za jaknu i čvrsto steže jaknu
oko moga vrata tako da nisam mogao da dišem, zatim desnom njegovom rukom,
patrljkom, a ja nisam imao snage da se oduprem, niti da zovem u pomoć.
U međuvremenu, dok
on mene guši, dolazi portir, izvesni Đuro Pjevač, verovato ga je neko pozvao da me on izbaci iz sale.
Đuro ovog siledžiju odvaja
od mene rečima: "Čoveče, šta to radiš? Zašto daviš gospodina Medića? Pusti ga odmah!"
Zatim ga je odgurnuo od mene. Napad se desio prema
uputstvima Slobodana Vukašinovića.
Činjenica
je da nisam jedini koji je ovo doživeo kao ratni vojni invalid, već su to doživljavali i drugi
vojni invalidi. Ovim kriminalcima i pljačkašima se
mora stati na put, jer je ovo Dom ratnih vojnih invalida I i II svetskog rata,
a ne očevina
Branke Stojić, pokvarene Vere i lešinara Vukašinovića, koji su
zloupotrebili službeni položaj i svu
vlast uzeli u svoje ruke. Godinama Savet Doma ne zaseda, niti rešava probleme,
mada je za to jedini nadležan kao
izvršni organ Skupštine Doma ratnih vojnih invalida.
Postavljam pitanje ko je Branki Stojić odredio platu od
1.000 evra ili 80.000 dinara? Zatim, ko je Veri konobarici odredio platu u
iznosu od 50.000 dinara? Verujem da ovo nije rešavao Savet Doma, jer nije nikad
ni održavao
sednice, već ih lešinar
Vukašinović po svom
aršinu nagrađuje.
Od Saveta, kad jednom bude zasedao, tražim da
protiv njih podnese krivičnu prijavu
Javnom tužilaštvu, a
protiv siledžije koji
me po nagovoru lešinara Vukašinovića fizički napao i
davio podneću krivičnu
prijavu.
Molim zamenika predsednika Saveta, kome ovu prijavu
predajem, da hitno traži i zakaže sednicu
Saveta Doma na kojoj će se
razmatrati moja prijava i odlučivati o
njoj.
Ni u snu nisam sanjao da ću ja u svojoj 81. godini, kao težak trajni
ratni vojni invalid IV grupe, 80 odsto invaliditeta, doživeti da
mene kriminalci i zlikovci bez ikakvog osnova fizički napadaju i izbacuju iz
Doma ratnih vojnih invalida.
Mirko Medić, ratni
vojni invalid
Pismo
Udruženja ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca Srbije iz
Kragujevca, povodom teksta "Dom i njegovi domobrani",
Tabloid br. 201
Kako istopiše
kvadrate
Sadržaj
teksta upućuje na zaključak da su upravnica Doma RVI Beograd i predsednik
Saveta Doma privatizovali tuđu imovinu i sve interese vlasnika i korisnika Doma
podredili vlastitim interesima, čineći niz krivičnih dela, ali bez utvrđivanja
krivične odgovornosti i zakonskog sankcionisanja.
Iznete
optužbe su potkrepljene izvesnim podacima i argumentima, ali bez navođenja
konkretnih dokaza. Iskreno se nadamo da autorka teksta i redakcija te dokaze i
poseduju.
Da
bi se stvar u javnosti rasvetlila, neophodno je da se postavi nekoliko pitanja
i pribave odgovori. Mi ih pribaviti ne možemo, jer za to nemamo ovlašćenja, dok
Vaše glasilo i novinari imaju.
Ta pitanja bi se mogla definisati i grupisati u
sledećem obliku:
Šta sve čini invalidsku imovinu
ratnih vojnih invalida Srbije, kakvo je njeno poreklo, ko je bio prvi vlasnik,
kolika je kvadratura izgrađenih objekata, kolika je približna vrednost, na koji
način je država postala vlasnik a na koji SUBNOR korisnik.
U
vašem tekstu je navedeno da Dom ima
4.000 kvadrata, što je samo
delimično tačno. Dom je pre grabeži i otimačine, po završetku gradnje, imao 10.700 kvadrata.
Vašim tekstom Vi ste samo pokrenuli
kamičak.
Kada
je Dom RVI Beograd osnovan, koja Udruženja su osnivači i na koji način
učestvuju u upravljanju Domom, kakva je njihova odgovornost za opisano stanje,
te da li su upravnica i predsednik Saveta Doma imali svesrdnu logističku podršku?
Ako
su odnosi i stanje u Domu onakvi kako su opisani u tekstu Tabloida onda
se postavlja pitanje kakva će biti sudbina preostale neopljačkane imovine
invalida, s obzirom na trenutne društvene
odnose, tajkunske apetite i u tekstu ukazanu atraktivnost lokacije poslovnog
prostora?
Što se našeg Udruženja tiče mi smo Vam
iskreno zahvalni što skrećete
pažnju javnosti na deo problema sa kojima se ratni vojni invalidi sudaraju.
Pored
navedenog, neposredan povod za ovo naše
reagovanje je u tome, što se naše Udruženje, kao zakonita
organizacija koja predstavlja ratne vojne invalide Srbije, 19. januara 2009. godine, obraćalo upravi Doma RVI Beograd sa molbom da nam se omogući
korišćenje poslovnog prostora za sedište
i rad. Umesto da nam se izađe u susret, uprava Doma nas nije udostojila ni bilo
kakvog odgovora. A sada u vašem glasilu
čitamo, ko i na koji način raspolaže i rukovodi sa invalidskom imovinom?!
Još jednom se iskreno nadamo da vaši navodi nisu paušalni i bez osnova. Pri tome se
nadamo da će optužena upravnica i predsednik Saveta Doma dobiti priliku da
dokumentovano demantuju navedene optužbe. Ako pak to ne učine, u tom slučaju da
krivično odgovaraju.
Pri
svemu tome, od najvećeg je značaja da nikakvo pisanje o bilo čijim delima ili
nedelima ne sme ničim dovoditi u pitanje prava invalida da raspolažu i
upravljaju svojom imovinom, koja je plaćena najvećom mogućom cenom, krvlju koja
je prolivena u ratovima Srbije.
U Kragujevcu,
16.
marta 2010.
Predsednik
Radiša Milivojević