Na licu mesta
Ulazak u javni prevoz na vlastiti rizik
Za utehu, većina preživi
U svetu je svaki putnik javnog prevoza
osiguran podjednako u svim vozilima. Beograd, kao i u mnogo čemu drugom, i ovde
mora da bude mimo normalnog sveta
Milan Malenović
Sedamdesetdvogodišnji Predrag
Radenković je 21. maja 2009. oko 19.30 časova kod novobeogradske Fontane
ušao u autobus na liniji 78 iz pravca Zemuna ka Banjici. Još dok je bio na
stepenicama, vozač je zatvorio vrata i naglo krenuo. Radenković nije uspeo da zadrži
ravnotežu i pao je, pri
čemu je povredio levi kuk i zadobio prelom leve noge celom dužinom butne kosti.
Uz pomoć ostalih putnika nekako
se smestio na jedno sedište odakle je mobilnim pozvao članove svoje porodice da
ga sačekaju na krajnjoj stanici i prevezu u bolnicu. Međutim, autobus je svoju
vožnju završio pre Autokomande - na stajalištu "Franš" obesni vozač,
koji nijednog trenutka nije došao da vidi kako je povređeni Radenković,
jednostavno je rekao da je autobus u kvaru i da svi putnici moraju da izađu.
Već od bolova polusvesnog Radenkovića saputnici su izneli napolje, a vozač je
jednostavno dao gas i sa navodno pokvarenim autobusom otišao dalje.
Posle nekoliko nedelja provedenih
u bolnici i rehabilitaciji, Radenković kome je od ranije povređen i desni kuk,
odlučuje da podnese zahtev za odštetu. Kako bi saznao koje osiguravajuće
društvo je nadležno, on odlazi u direkciju GSP-a gde u sobi 111 saznaje
frapantne činjenice. Prvo ga obaveštavaju da GSP nije jedini prevoznik u
Beogradu i da mora da se utvrdi u čijem autobusu je došlo do nezgode.
"Na liniji 78 vozi i kuso i
repato, to je jedna od najgorih linija u gradu", saopštava mu jedan od
službenika i upućuje ga na Udruženje osiguravajućih organizacija Srbije, koje je zaduženo za regulisanje
štete kada počinilac nije poznat.
Još pre nego što je Radenković
stigao do Udruženja, dobija poziv na svoj mobilni telefon. Nepoznati muški glas
ga obaveštava da je upoznat sa njegovim slučajem i da će za određenu proviziju
da mu pomogne da nađe nesavesnog vozača i naplati odštetu. "Bez naše
pomoći nikada nećete naći vozača niti dobiti odštetu", saopštava mu
nepoznati glas.
Predrag Radenković, pravnik u
penziji, verovao je, međutim, u zakon, državu i svoje pravo. Bolje da nije, jer
kako smo mi saznali ovo je ustaljena šema naplate odštete budući da je više
naših sugrađana sa sličnim problemima dobilo istovetni poziv od muškarca sa
imenom Duško i prezimenom koje počinje na B.
Tako počinje osmomesečna avantura
teško povređenog Radenkovića koji na štakama redovno obilazi kancelarije
pomenutog udruženja u zgradi bez lifta. I stalno dobija iste odgovore:
"Postupak je u toku, potrebno je još dostaviti ova ili ona
dokumenta."
Kada je Radenković konačno
priložio sve što je nikad zadovoljna birokratija od njega tražila, marta ove
godine dobio je obaveštenje da odštetu još ne može da dobije jer još uvek
postoji nada da se pronađe nesavesni vozač i da se angažuje društvo kod koga je
isti osiguran.
"Kao putnik ja nisam
osiguranik vozača već javnog prevoza u Beogradu", napisao je Radenković
početkom aprila direktoru Udruženja osiguravajućih organizacija Srbije. Ubrzo
posle toga dobija na potpis predlog vansudskog poravnanja. Iako je Radenković
pristao na ovakvo rešenje, referent Vlada Kovčić, koji ispred Udruženja OOS
mesecima odugovlači sa regulisanjem obaveza prema osiguraniku, ponovo stopira
isplatu, jer, navodno, tužilaštvo još uvek smatra da može da se nađe nesavesni
vozač.
I zaista, Tužilaštvo 6. aprila po
treći put upućuje zahtev gradskoj Policijskoj upravi da otkrije ko je prouzrokovao
nesreću sa trajnim posledicama po penzionera Radenkovića. Ni na ovaj dopis
Tužilaštvo još nije dobilo odgovor, iako je svima poznato da tip autobusa u
kome se desila nesreća postoji jedino u pogonu GSP-a u Zemunu.
Sa malo dobre volje i stvarne želje
da se putnici zaštite, problem bi odavno bio rešen. A baš toga u celom ovom
slučaju nema ni u naznakama, jer nekome odgovara da se u ovakve slučajeve meša
neformalna grupa koja za svoje usluge naplaćuje - samo 20 odsto.