Tabloid istražuje
Ko je od Kine napravio
supersilu? (2)
Zatvaranje i otvaranje Kine "ključevima" iz
Londona
Kinezi su, kao što znamo, poslednjih decenija preplavili
čitav svet svojim proizvodima, iako se radi samo o kineskom jeftinom ručnom
radu po zapadnjačkoj tehnološkoj recepturi. Ali, pitanje je zašto Kina tako
jeftino prodaje svoju ogromnu radnu snagu (po čemu je daleko jača od SAD i
Evrope) i šta će joj daleko evropsko tržište kada je hiljadama godina nastojala
da bude zatvoreno društvo koje je bilo dovoljno samo sebi?
Piše: Ivona Živković
Članovi
bratstva "Lobanja i kosti" i diplomci sa Jejl koledža, izvesni Geidž,
Sibari, Turston i Vilijams, osnovali su 1890. jednu neprofitnu misionarsku
organizaciju koja je imala za cilj da u Kini otvori odeljenje Univerziteta
Jejl. Ova privatna misija vođena je od 1901. do 1905. u gradu Čangša (gde je
srednju školu pohađao i Mao Cedung).
Misija
je počela najpre kao Jejl bogoslovska škola (1903), da bi se onda otvorila i
srednja škola, kao i bolnica u kojoj su obučavani i školovani kineski
bolničari, a kasnije i lekari. Otvaranje bolnice i pružanje medicinske pomoći
besplatne sirotinji najbolji je način da se uvučete narodu pod kožu i da vas
zavole, dok kujete planove da upravo tim ljudima kasnije stavite omču oko
vrata. Ovakva perfidnost tipična je za jezuite koji se i uče veštini prevare.
Isti metod koristi Hamas u Libanu finansirajući novcem (šta mislite čijim?)
bolnice za narod. Tako narod "podržava" terorističku organizaciju
koja provocira Izrael i onda Izraelci imaju opravdanje da seju bombe po takvom
narodu. Jezuiti su i te kako odavno prisutni sa svojim školama u Libanu. Setimo
se da je jednu takvu pohađala i oficijelna majka Baraka Obame.
Američki Jejl univerzitet u
Kini
Jejlove škole i bolnice su se polako širile po Kini i
postale su veoma popularne, a zvanično su služile kako bi SAD "uspostavile
most saradnje i pomoći" sa Kinezima pružajući im besplatno obrazovanje.
Kinezi su te škole nazivali Jali školama. Iako su u zvaničnoj biografiji Mao
Cedunga ne kaže koju je on srednju školu pohađao u Čangšaju, danas je izvesno
da je to bila Jali škola. U stvari, malo ko od Kineza je tada mogao da zna da
je čitava mreža Jali škola i bolnica napravljena da bi služila kao špijunska
operativna mreža i ona će najveću ulogu kao takva odigrati tokom Drugog
svetskog rata u pripremama za kinesku komunističku rovoluciju koja je praktično
funkcionisala za potrebe američke Kancelarije za strateške usluge (Office of
Strategic Services), poznatoj po skraćenici OSS. Ova služba je kasnije
promenila ime u CIA. Glavni zadatak OSS je bila vojna obuka revulucionara na
čelu sa Mao Cedungom i njihovo finansiranje.
Mao je inače bio službenik biblioteke i urednik jednih
"avangardnih" novina koje su nacionalističke vlasti zatvorile i tada je
prešao kao direktor škole u Čangšaju (Jali škole), gde je, kako kaže zvanična
njegova biografija bio glavni agitator za edukaciju i kulturu mladih kineskih
seljaka. Stavljajući ga na tu poziciju u Jali školi, agenti bratstva
"Lobanja i kosti" nesumnjivo su znali zašta ga spremaju. Sa ove
istorijske distance i na osnovu onoga što znamo o programu "kontrole
uma" i kakav genocid je ostavila Maova ideologija, nije teško zaključiti
da je Mao bio obučen kao "mandžurijanski kandidat".
Cilj OSS-a je bio da preko komunista uništi republikanski
nacionalistički režim Sun Jat Sena, koji nije imao mnogo sluha za
internacionalistički biznis koji je podrazumevao sve ono što koristi trgovačkoj
oligarhiji u Evropi i SAD, bez obzira na cenu koju bi narod Kine za to morao da podnese. Nacionalisti su, međutim, hteli veći
deo kolača i želeli su privrdeno suverenu Kinu, a ne puku koloniju.
Komunisti (mandžurijanski kandidati ideološki ispranih
mozgova), kasnije se pokazalo, ne samo da su bili voljni da se posvete biznisu
sa opijumom i drogiranjem sopstvenog naroda zarad pozicije u državnoj službi
koju nepismeni seljaci nikada ne bi dobili u rigidnom staleškom sistemu imperijalističke Kine već su bili spremni i
da pobiju onoliko ljudi (posebno višeg staleža) koliko je to bilo neophodno
zarad interesa evropske oligarhije. Milioni mladih ljudi su poput
"mandžurijanskih kandidata" sudili "okrivljenima",
izvršavali kaznu i ubijali one koji nisu mogli da prihvate obožavanje novo
stvorenog kulta - CRVENE BOJE I KOMUNISTIČKE SELJAČKE PARTIJE. Svi oni koji nisu
obožavali Partiju bili su - jeretici. Bilans kineske kulturne revolucije je oko
45 milona mrtvih Kineza.
Sukob dinastija Ming i Kving
Onima
koji ne poznaju dovoljno kinesku istoriju predočimo ukratko da je
uspostavljanje republikanske vlasti 1911. godine, na čije čelo je postavljen
Sun Jat Sen, posledica viševekovnog sukoba za kineski carski tron između
dinastija Ming i mandžurijanske dinastije Kving.
Jednom
vojnom pobunom protiv Minga i izdajom jednog generala u sedamnaestom veku,
kineski tron je preuzela mandžurijanska dianstija Kving. Sledbenici dinastije
Ming su se onda, po tvrdnji nekih istoričara, organizovali u tajna društva koja
su se povezala sa tajnim društvima u Japanu i sa japanskom kraljevskom
porodicom, kujući planove da obore mandžurijance sa vlasti. Japanci su im bili
poželjni partneri jer ni Ming ni Kving nisu voleli prevarantsku zapadnoevropsku
oligarhiju. Ali, očito su prevideli da su se perfidni jezuitski špijuni veoma
vešto infiltrirali upravo među japanske trgovce i švercere i pažljivo pratili
dinastičke sukobe i povezivanja u čitavoj Aziji. Njihov cilj je bio da na tronu
Japana i Kine budu vlastelini koji su spremni na biznis sa evropskom
oligarhijom.
Ming
su tako tajno podržali poznatu Boksersku pobunu 1900-1901. protiv
Kvinga, koju je finansirala i podbola aristokratija iz Evrope. Naime,
nacionalisti pod vođstvom Kving dinastije u dugom istorijskom periodu svoje
vlasti bili su velika smetnja trgovačkom biznisu Evropljana.
Da
svrgnu Mandžurijance sa vlasti, sledbenici Ming dinastije su uspeli tek 1911. i
to uz pomoć prekomorskih Kineza i japanske imperijalne porodice sa kojom su
uspostavili tajne interesne poslovne veze, kao i sa japanskom trgovačkom
mafijom. Revolucijom je konačno oborena imperija Manču dinastije i sledbenici
Minga su stvorili Republiku Kinu, a na vlast doveli Sun Jat-Sena kao
predsednika države. Ali, ni ova vlast nije bila previše otvorena za
internacionalistički biznis sa evropskim trgovcima. Posebno
je problem bio general Čang Kaj Šek koji je nasledio Sun Jat-Sena nakon njegove
smrti.
I ovde je od istorije do danas bio skriven jedan detalj o
tome kako je Čang Kaj Šek 1925. nasledio Sun
Jat-Sena. Novootkriveni detelj kaže da uspostavljanjem republikanske
države Kine 1911 velika Kineska nacionalna partija (na kinskom Kuomintang) nije
bila spremna da izabere za svog šefa Sun Jat-Sena, pa je Čang Kaj Šek odradio
jedan mali prljav poslić tako što je Sun Jat-Senovog najopasnijeg rivala
likvidirao dok je ležao u jednoj bolnici. I to je učinio po nalogu jednog Sun Jat-Senovog
rođaka.
Nakon toga je Čang Kaj Šek pobegao u Japan. Tamo nikada
nije upisao nikakvu vojnu školu, kao što piše u njegovoj zvaničnoj biografiji,
a na mesto Sun Jat-Sena je seo tako što je znao "male" prljave
partijske tajne.
Član Kineske nacionalne partije je bio i mladi Mao
Cedung, pre nego što se partija podelila na Komunističku partiju Kine i
Kuomintang.
Umesto da sledi politiku partija koju je proklamovao
1924. Sun Jat-Sen, koja je predlagala priklanjanje sovjetskim komunistima (i
ovde je očito neka tajna ruka iz Evrope vodila Sun Jat-Sena), Čang Kaj Šek se
okreće nacionalističkom kursu 1927. i počinje sukob sa kineskim komunistima
koje nemilice hapsi (posebno one koji su i dalje bili članovi Kuomitanga), a
mnoge i likvidira. Kada su došli na vlast komunisti su ogroman broj ovih svojih
simpatizera iz Kineske nacionalne partije oslobodili.
Japanskim osvajanjem Mandžurije 1931, kada je ponovo
pokrenut posao sa opijumom, Britancima je najveći problem postao upravo Čang
Kaj Šek jer nisu mogli da dozvole da nacionalista, koji je imao odlične veze sa
Japancima, prezume kontrolu nad trgovinom opijumom. Bili su im potrebni
komunisti, internaconalisti. Iako je američki general Stilvel javno sarđivao u
borbi priotiv komunizma sa Čang Kaj Šekovim nacionalistima, bio je okružen
savetnicima iz špijunske Jejl i OSS mreže koju su tajno radili na obuci
komunista.
Da dodamo i da je Čangov sin Čiang bio na vojnom
školovanju u Nemačkoj i bio je oficir Vermahta u vreme nemačke invazije
na Austriju. Nakon toga se vratio u Kinu, gde je zahvaljući ocu postao general
u 34. godini.
Stvaranje kulta
"Velikog vođe"
Posebnu ulogu u tajnoj obuci, edukaciji i finansiranju
komunista na terenu imali su Rotšildovi agenti iz nekoliko jevrejskih porodica,
koje su bile prethodno uključene i u komunističku revoluciju u Rusiji. Tu su
bili: Solomon Adler, Jevrejin, bivši službenik američkog ministarstva finansija
koji je bio i sovjetski špijun, Izrael Epštajn, sin jevrejskog boljševika koga
je ruski car strpao u zatvor zbog podsticanja revolucionarnih nemira, Frenk
Kou, dugogodišnji finansijski službenik u američkoj vladi i kasnije zvaničnik
MMF-a, koji je otkiven kao sovjetski špijun.
Za stvaranje kulta "Velikog vođe" u Kini i
brojnih propagandnh plakata i grandioznih panoa sa crtežima kineskih seljaka i
radnika na čijem čelu je bio kao najveći uvek nacrtan Mao Cedung, veruje se da
je bio zadužen Sidni Ritenberg, koji je u suštini bio kineski ministar za
propagandu u Komunističkoj Kini. Ritenberg je još jedan Jevrejin, rođen u SAD
1921, gde je radio kao novinar. U Kini je bio od 1944. do 1979. Perfektno je
govorio kineski i bio Maou ne samo prevodilac već i zvanični tumač
"njegovih" ideja i stavova. Ono što se danas naziva pi-ar. Pridružio
se Komunističkoj partiji Kine, a bio je prethodno od 1942. i član američke
komunističke partije. Nekoliko godina je bio na robiji u Kini (po zvaničnoj
biografiji) da bi se onda vratio u SAD i nastavio da radi "poslovni
konsalting" (u stvari da vodi propagandu) za Intel, Levi Štraus, Majkrosoft
itd.
Zanimljivo je da je i otac poznatog američkog glumca
Denisa Hopera, Džej Hoper, bio član OSS-a, koji je radio na dovođenju kineskih
komunista na vlast. Denis se javno hvalio u jednom intervjuu kako se njegov
otac u Kini borio na strani komunista i da je doneo tada iz Kine neke
tapiserije koje su bile stare 500, a možda i 1.000 godina.
Za potrebe praćenja situacije čitavoj Aziji, a posebno u
Kini, osnovan je 1925. Institut za pacifičke odnose. Ovaj institut su
između ostalih zainteresovanih trgovaca finansirali Fondacija Rokfeler i
Carnegie Corporation. Rukovodstvo ovog instituta je u jednom trenutku
priznalo da podržava komunistički pokret u Kini, zbog čega su neki članovi
Instituta bili u SAD optuženi za podrivanje američkih interesa, kada je u
Senatu otkriveno da su oni, u stvari, bili glavni motor u pokretanju kominizma.
Mao Cedung je zvanično proglasio uspostavljanje Narodne
Republike Kine 1. oktobra 1949. Početak kineskog pakla za američke edukatore sa
Jejla je bio kraj njihove "humane" misije. Već 1951. su spakovali
kofere i napustili Kinu.
Nakon 25 godina kineskog crvenog mraka i kulta (urne)
obrade jeretika, američka zvanična politika počela je polako da se okreće ka
Kini.
Novo otvaranje prema Kini i infiltracija evropski
modeliranih Kineza u SAD
Henri Kisindžer je najmanje dva puta tajno posetio Kinu
1971, da bi onda spremio i zvanični dolazak Ričarda Niksona. Sa Kisindžerom je
u Kinu svaki put išao i Robert C. Mekferlejn, mornarički pukovnik i tada
američki savetnik za nacionalnu bezbednost koji je bio i na funkciji savetnika
u Vašingtonskom institutu za bliskoistočnu politiku (koji važi kao
cionistički klub), a osnivač je i američko-kineskog društva. Mekferlejn je
povezan sa Londonom preko funkcije direktora Aegis Defence Services koji
ima sedište u Londonu. Ova kompanija obezbeđuje poslove koje ima londonska
oligarhija u Iraku. Sve
ove poslove vodi lord Peter Inge, koji ima čin feldmaršala i titulu barona i
brojne druge titule: Privy Council; Knight of the Knight of the Order of the Garter; Pilgrims
Society; Knight Grand Cross of the Order of the Bath.
Nacionalno
veće za američko-kinesku trgovinu osnovano je 1973. istog meseca kada je
Rokfelerova Chase Manhattan Bank otvorila svoju kancelariju u Moskvi. To je
takođe godina u kojoj je tajni američko-sovjetski trgovački i ekonomski savet
počeo svoj rad i sastanke.
Poznato
je da se Dejvid Rokfeler sreo sa Ču Enlajem, premijerom komunističke Kine,
najmanje jednom, juna 1973. O tom susretu je pisao i sam Dejvid Rokfeler u
svojoj autobiografskoj knjizi. Rotšildi su svoje interese u međuvremenu više
vezali za Indiju.
Godine
1980. i Jejl se vratio u Kinu da nastavi posao.
Pre
nego što su Mao Cedungovi komunisti preuzeli Kinu, britanska oligarhija je
trgovala opijumom skrivajući se iza poslova kompanije British American
Tabacco (kompaniji je najveći poslovni partner porodica Rejnolds koji su članovi tajnog
društva Iluminata). Kasnije su Maovi komunisti biznis sa opijumom takođe
sakrivali iza iste kompanije, ali koja je u međuvremenu postala kineska državna
kompanija - Kineski biro za duvan.
Istom iluminstakom
bratsvu navodno pripada i uticajna i bogata kineska porodica Li, koja je na
čelu Kine tada imala predsednika, Li Ksianiana, za koga se kaže da je prodao
toliko opijuma Zapadu, da je bio u stanju da pomogne Crvenoj Kini da isplati
dugove, i nazvan je zato "bog novca". Li Ksianian ima i nadimak
"gospodar droge", bio je i ministar finansija Narodne Republike Kine od 1957. do 1975.
Od 1980. kreće
ubacivanje kulturno obrađenih mladih Kineza na još bolju edukaciju u SAD.
Posebno stižu studenti iz Hongkonga koji se u Kinu više nikada ne vraćaju. Već
ostaju u SAD gde se infiltriraju u državne isntitucije i bezbednosne službe.
Namerno ubacivanje Kineza u SAD posledica je smišljene i perfidne okupacije
Amerike sa ciljem da se razori narastanje američkog nacionalizma i od SAD
stvori internacionalističko kulturno i rasno mešano društvo.
Nastaviće se
Japanci namerno drogirali Kineze
Iako je u periodu od
1907. do 1917. dinastija Kving, a kasnije i republikanska vlast Sun Jat-Sena
uspela je sa Britancima da napravi sporazum o potpunom prekidu uzgoja opijuma i
u Indiji i u Kini. Svakako, sutuacija se drastično promenila japanskim
osvajanjem Mandžurije 1931.
Japanci su tada ne samo
videli dobar biznis već i odlično oružje za uništavanje mandžurijanskog naroda.
U biznisu i švercu su im pomagale i porodice vezane za rivalsku dinastiju Ming.
Mandžurijanci su bili
poznati po svom šamanizmu, što je jezuitima stvaralo velike probleme za
sprovođenje njihove osvajačke misije. Poznati su bili i po uzgoju lekovitog
bilja žen-šena i kao postojbina tigrova. Vreme mandžurijsnke vladavine
obeležavala je i zastava, na kojoj je predstavljen tigar sa crvenom lopticom
koja je simbolizovala čauru opijuma. Zastava je korišćena sve do 1912.
Japanski
trgovci su se u šverc i trgovinu opijumom u Kini ubacili još za vreme Prvog svetskog rata. Tada su ga koristili kao oružje da bi podrili kinesku
odbrambenu moć. Osvajanjem Mandžurije u
Kinu su plasirali i sintetički heroin. Čak 7.000 farmacija je pravilo i
distribuiralo opijum i heroin Mandžurijancima nakon okupacije 1931. Tokom 1931. procenjeno je
da je na 120 odraslih muškaraca u Mandžuriji, jedan bio ovisnik od heriona. Već
1934. svaki četvrti Mandžurijanac je bio težak narkoman.
Japan
je zarađivao od toga 300 miliona američkih dolara godišnje, a čitav posao je
odrađivala japanska vojska. Jedan japanski vojni priručnik objašnjava ovu
strategiju Japanaca na sledeći način: "Upotreba narkotika je nedostojna
kod superiorne rase kao što su Japanci. Samo inferiorne rase, rase koje su
dekadentne kao što su Kinezi, Evropljani i Indijci, navuku se na upotrebu
narkotika. To je razlog zašto su oni
predodređeni da postanu naše sluge i da konačno nestanu". Ovde je
očigledan jezuitski faktor, isti onaj koji je proučavao karakteristike rasa za
potrebe Hitlerove knjige "Majn kampf" i koju je i napisao jedan
jezuita.
Najmoćnija
porodica u Aziji je trgovačka porodica Li
Danas najmoćnija tajkunska
porodica u Kini ali i u svetu je porodica Li iz Hongkonga. Na njenom čelu je
osamdesetrogodišnji Li Ka Šing, za koga se veruje da je član tajnog društva
Iluminata, koje je takođe vezano za britansku krunu (misli se na centralu
trgovačkog kartela u Londonu). Li Ka Šing je zato dobio titulu sera, kao i orden Britanske imperije. Nosilac je i
drugih titula, a njegovo bogatstvo se u ovom trenutku procenjuje na 26
milijardi američkih dolara (dok je 1992. iznosilo 13 milijardi). Njegov
najunosniji biznis je u poslovima sa skladištenjem teretnih kontejnera u
najvećim lukama sveta, posebno Azije, a ima i svoje brodove za transport robe.
Vodeći je trgovac u maloprodaji kozmetičkih preparata u Aziji, pa je time ,
zbog ogromnog tržišta, stekao i vodeću poziciju u svetu na tim poslovima. Novo
kinesko proevropsko društvo koje se trudi da u svemu imitira Zapad, danas
"guta" evropsku i američku kozmetičku proizvodnju.
Li Ka Šing, kao i njegova
dva sina imaju i kanadsko državljanstvo i biznis u Kanadi i SAD. Između ostalog
poseduju: zgradu u Njujorku u ulici Broad Street koja je procenjena na više od
100 miliona dolara, kompaniju HUSKY OIL u Kalgariju, koja se procenjuje
na 1,3 milijarde dolara, Canadian Imperial Bank of Commerce u Torontu,
vrednosti oko 4,4 milijarde američkih dolara, stambeno naselje PACIFIC PLACE
u Vankuveru, vredno oko 2 milijarde, kao i stambeno naselje SUNTEC CITY
u Singapuri, koje vredi milijardu dolara. Amerikance posebno zabrinjava što je
ova porodica potpuno preuzela najveću teretnu luku u Palm Biču, na Zapadnoj
obali SAD. Tu su još i telekomunikacione kompanije i TV Star, jedna od
najuticajnijih televizija u Aziji i na Srednjem istoku. Oba njegova sina su
edukovana na Univerzitetu Stanford u Kaliforniji, i imaju engleska
imena: Viktor i Ričard i u biznisu su sa ocem.
Kao i svi Iluminati i
porodica Li se ugledala na svoje poslovne partnere Rokfelere i bave se onim što
se naziva filantropija, a to je finansianje raznih zadužbina, posebno škola i
bolnica. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da od toga najviše profitiraju
upravo oni koji u tim školama prodaju falš znanje i falš lekove, odnosno svoje
farmaceutike, po čemu su Rokfeleri u savremenoj alopatskoj medicini već
poznati. O tome smo pisali.
Zvanična biografija Li Ka
Šinga kaže da je rano ostao bez roditelja, i kao siroče se probijao kroz život.
Formalno nema nikakvu školu. A onda je počeo
mali biznis i stigao do milijardera. Tipična priča za tajkune u vazalnim
zemljama i kolonijama, kakva je danas i Kina. Njegov evropski maniri, odelo i
kravata i okrenutost anglosaksonskom biznisu, pronicljivom čitaocu može otkriti
i drugačiju biografiju - onu koja zvanično nigde nije zapisana.