Uzurpatori
Anatomija
diktatorske lešine: kako ući u istoriju i kako izaći iz nje
Otišao
Zli, a stigli Konzuli
Pisac i disident Ivan Ivanović zapamtio je, i u svojim
delima zabeležio, vremena potonjih
diktatora i uzurpatora. Njima je posvetio seriju tekstova čije odabrane delove
Tabloid ekskluzivno objavljuje uz autorovu saglasnost
Ivan
Ivanović
Dok sam veličao srpskog Šolohova, Ćosiću se dogodio pad
Rankovića, nosioca srpskog hegemona, što je dovelo do piščevog sukoba sa
Partijom. Gotovo u isto vreme kad se meni dogodila 68, Ćosić je stupio u
otvoreni sukob sa svojom Partijom, ali ne da bi podržao studentsku pobunu, nego
da bi ukazao na antisrpsku politiku Saveza komunista posle pada Rankovića.
Sledila je piščeva ekskomunikacija iz Partije, ali ne i iz književnog života,
što se ranije desilo Milovanu Đilasu. I sad se dešava jedan paradoks,
nacionalni komunista Ćosić postaje vođ demokratske opozicije. Za divno čudo,
istinski predvodnici studentske pobune, filozofi prakse, praksisovci,
prihvataju komunističkog renegata (u ovom slučaju, onaj koga se partija
odrekla) za svog političkog vođu. Kazali su da se preumio, to se u
filozofiji zove metanoja.
Tako
se to desilo: kao što je ranije nosio crveni barjak, Ćosić je sad poneo plavi.
Inače, uživa sve privilegije povlašćenog pisca: romani mu se štampaju u
ogromnim tiražima, Srbi ga prihvataju kao novog Karađorđa, osvaja nacionalne
institucije. Istina, Ćosić je u to vreme napisao jedan dobar roman (ili bar ja
tako mislim) "Vreme smrti", pa se poverovalo u njegovo preumnjenje.
Što se mene tiče, komunisti su mi u to vreme uzeli posao gimnazijskog
profesora, čime su me oslobodili obaveze da predajem "Daleko je
sunce" i "Deobe", ali su me ekskomunicirali iz društva i osudili
na lagano umiranje. Oni koji optužuju Ćosića da je bio
lažni disident ne prihvataju činjenicu da je bilo pravih.
Ipak, točak istorije nas je nekako dogurao do raspada
evropskog komunizma i demokratizacije političkog života u Istočnoj Evropi.
Srušen je Berlinski zid, gvozdena zavesa. Čak se raspala i takva citadela kakva
je bio Sovjetski Savez.
Nemam odgovor na pitanje zašto Jugoslavija, koja je u
odnosu na sve druge države tzv. real-socijalizma imala komparativnu prednost,
nije uspela da se prva transformiše, nego je ušla u nove balkanske ratove. Možda
sam delimično dao odgovor u tekstu "Slovenija je lokomotiva
Jugoslavije", objavljenom u sarajevskom studentskom listu Naši dani,
neposredno pre raspada Jugoslavije. Na srpsku žalost, u najvećoj članici SFRJ,
Srbiji, transformacija se nije desila, ostali smo poslednje crveno ostrvo u
Evropi. Onaj koji je kao vođa opozicije trebalo da odigra ulogu Vaclava Havela
u Češkoj, Dobrica Ćosić, nedvosmisleno je stao na stranu komunizma i doprineo
da poslednji predsednik Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević, prigrabi
svu vlast i zavede komunističku diktaturu. U Srbiji je parola "Posle Tita Tito"
zamenjena parolom "Posle Tita Sloba". Bio je to kraj Jugoslavije u
koju su Srbi uložili svu svoju novu istoriju.
Treći
uzurpator, inaugurisan od strane srpskih institucija kao novi Ranković,
proglašen od nacionalističke inteligencije kao Karađorđe i Miloš u isto vreme,
došljak iz požarevačke provincije, Slobodan Milošević, zajahao je srpski narod
obećanjem da će da reši srpsko pitanje u Jugoslaviji, pod sloganom jaka Srbija
- jaka Jugoslavija, suprotno od Tita koji je propovedao slaba Srbija - jaka
Jugoslavija. Avaj, Srbi su lakomisleno i nekritički poverovali ovom lažnom caru
Šćepanu Malom, čime su upropastili svoju novu istoriju. Imao sam čast da
nijednog trenutka ne poverujem ovom lažnom osloboditelju i ujedinitelju Srba.
Poslednji
predsednik srpskih komunista samo je uspeo da rasturi Jugoslaviju a da ne
stvori Srbiju. Oni koji su ga proizveli i mitingovali sa njim i za njega gde
god leže srpski grobovi nisu bili svesni da poništavaju novu srpsku istoriju,
čak i onaj koji joj je napisao apoteozu u "Vremenu smrti".
Konačan
ishod novih Balkanskih ratova bio je ovaj: svi narodi Jugoslavije su ostvarili
svoj cilj, dobili svoje nacionalne države, samo su Srbi ostali bez svoje
Jugoslavije a nisu dobili nacionalnu Srbiju. Da li je to istorijska kazna ili
postulat katastrofalne Miloševićeve politike, tek Srbi su postali nacionalna
manjina u četiri novostvorene države: u Hrvatskoj (general Tuđman je uspeo da
nadigra poručnika Slobodana Miloševića i protera Srbe iz Hrvatske, što nije
pošlo za rukom čak ni ustaškom poglavniku Anti Paveliću), u Makedoniji (Titov
visoki funkcioner Kiro Gligorov je uspeo da to uradi bez rata), Crnoj Gori
(Milo Đukanović je referendumski Crnu Goru vratio kralju Nikoli Petroviću) i
Bosni i Hercegovini (uz stravičan građanski rat, etnički i verski; tu su Srbi
dobili entitet nazvan Republika Srpska, ali to nije država). Srbija je, htela
ne htela, morala da se ostvari kao država građana, jer trećinu njenog
stanovništva čine ne-Srbi.
Savremeni
srpski vožd je pogubio sve ratove koje je vodio a u njima nije učestvovao!
Najpre je zaratio sa drugim državama SFRJ, a potom sa NATO paktom! Rezultat
Miloševićevih ratova je pretkumanovska Srbija!
Protestovao
sam protiv Miloševićevog režima: i 9. marta 1991, i 1996/97, i 5. oktobra 2000.
godine. Kad je režim konačno pao, računao sam da je komunistička Jugoslavija
(Srbija i Crna Gora) konačno otišla u istoriju a da nastupa demokratska
Jugoslavija (o otcepljenju Crne Gore tad se nije govorilo). Simbolično zvuči
čitulja koju je dao u Politici jedan od lidera demokratske opozicije,
Vladan Batić, čija je majka umrla baš 5. oktobra. Bila
je to poruka ocu četniku: Mama, kaži tati, pobedili smo! Kakva zabluda, i
Batićeva, i moja, i svih nas koji smo kao komunistički sužnji sanjali
demokratiju.
Pad komunizma mi je doneo dva nova uzurpatora demokratske
provinijencije: Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu. Onaj treći, koji je dugo
vremena važio kao prvi, književnik Vuk Drašković, uspeo je da sam sebe
eliminiše.
Taj dvojac je mnogo obećavao da izvede zemlju iz
komunističkog mraka i uvede je u zajednicu slobodnih demokratskih država.
(Demonstranti su pevali: Koštunice, spasi zemlju iz ludnice!) Mnogi od nas su
očekivali Periklovu Grčku; ali, desio nam se Rim. Kao nekad Cezar i Pompej,
novi konzuli su stupili u borbu za vlast, što je rezultiralo izostankom
preobražaja. Deset Miloševićevih godina i deset konzulskih jednostavno su nam
pojeli skakavci. Demokratski uzurpatori nisu učinili otkolon ni od Tita ni od
Miloševića. Narod je to dobro osetio, pa je preko grafita na Filozofskom
fakultetu rekao: Bravar je bio bolji! I: Sve je isto, samo njega nema!
(Miloševića).
Kao učesnik ove ljudske komedije ne mogu a da se ne
smejem sam sebi. Šta sve nisam radio da iziđem iz komunizma: protestovao,
demonstrirao, išao sa mitinga na miting, cepao cipele, duvao u pištaljke, lupao
u šerpe i lonce, pravio budalu od sebe. Čitava građanska Srbija je to radila.
Za čije babe zdravlje? Da proizvedemo dva konzula koji će ne samo usporiti nego
i zaustaviti srpski točak istorije. Istina, onaj prvi, proevropski orijentisani
filozof prakse, nemački đak, koji je obećavao da bude veliki reformator, Zoran
Đinđić, doživeo je zlu sudbinu svih reformatora, da bude ubijen na samom
početku svog reformatorskog puta, kao Džon Kenedi u Americi ili Mihailo
Obrenović u Srbiji. Ovaj drugi, proruski nastrojeni pravnik, antievropljanin,
Vojislav Koštunica, ostaće upamćen kao najveći kočničar u srpskoj istoriji. Ne
kažem da je učinio išta loše, ali tvrdim da nije doneo ni išta dobro. Godine pod njim i sa
njim su izgubljene godine.
Eto,
to su moji uzurpatori. Pod njima sam živeo, pokušavao da budem pisac krvave
istine i čovekovog prava. Ne kažem da sam uticao na tok istorije, ali književno
sam je opisao. Teško da mi se to može odreći, iako mi se ne priznaje.
Recimo da sam napisao grafit: Kako ući u istoriju i kako izaći iz istorije! Ne
mogu a da ne pokušam da ostavim zapis o njima.