Razaranje

Kako je nadčovečanskim naporima sprečeno uništavanje Galerije fresaka

Život posle Živke ministarke

Kako je po nalogu smenjene direktorke Narodnog Muzeja umalo razbucana Galerija fresaka. Kako je zbog jednog pisma izvršena čistka u Narodnom muzeju. Na čiju žalost je sprečeno izbacivanje Galerije iz svoje zgrade. Kome je 2006. godine isplaćen stopostotni avans za radove koji do danas uopšte nisu završeni. Ko je u izložbenim dvoranama napravio razbojište i metalnu skangalu. Kakav je međusobni odnos boje zidova Galerije i haljina  dr Tatjane Cvjetičanin. Ko je Muzej Vuka i Dositeja pretvorio u postmoderni burdelj. Kome je uzor postala Živka Ministarka. Kako je Narodni muzej ostao bez zgrade Elektrotehne i ko ju je ubrzo kupio.

Stanislav Živkov

U senci kriminalnih aktivnosti smenjene direktorke Narodnog muzeja  dr Tatjane Cvjetičanin i ostalih članova udruženog zločinačkog poduhvata na nerealizovanoj rekonstrukciji Narodnog Muzeja ostao je podjednako štetočinski,  srećom nerealizovan, drugi udruženi zločinački poduhvat rasturanja i uništavanja Galerije Fresaka u Beogradu, koji je, za razliku od nikad započete rekonstrukcije Narodnog muzeja, čak bio i započet, ali je, zahvaljujući prisebnosti ministara Dragana Kojadinovića i Nebojše Bradića, i zaustavljen! O tome koliko je kulturološki i muzeološki značaj Galerije fresaka najbolje govori sam njen istorijat. Prvu inicijativu za kopiranje fresaka u cilju osnivanja Muzeja fresaka, kao i organizovanje izložbi u inostranstvu, pokrenuo je Komitet za kulturu i umetnost Vlade FNRJ 1947. godine. Inicijativa je rezultirala velikom Izložbom jugoslovenske srednjovekovne umetnosti, 1950. Godine, u palati Šajo (Chaillot) u Parizu...

 

 Skandal međunarodnih razmera

 

Za postavku je upriličeno 160 kopija fresaka i 105 odlivaka skulpture. Nakon završetka izložbe i povratka eksponata u zemlju, prvog februara 1953. godine otvorena je Galerija fresaka, kao drugi muzej te vrste u svetu sa namenom predstavljanja, popularizovanja i dokumentovanja srednjovekovne umetnosti, sa naglaskom na freskama. Zgrada je podignuta na mestu stare sinagoge, Osnovni fond kopija značajno je uvećao, sa dodatnom 441 kopijom, njen prvi direktor, Milan Kašanin, koji je koncipirao i prvu, osnovnu postavku Galerije. Tokom narednih decenija, Galerija fresaka se posvetila daljoj izradi kopija, prezentaciji i istraživanju dela koja pripadaju vizantijskoj tradiciji, među kojima su najbrojnija ona srpske srednjovekovne umetnosti. Od 1962. godine, u okviru Galerije funkcioniše i slikarsko-vajarski atelje. Danas Galerija poseduje bogatu zbirku koja obuhvata oko 1400 kopija fresaka spomenika nastalih u razdoblju od 11. do sredine 15. veka, kao i pojedine kopije ikona i minijatura iz istog perioda. nastale na teritoriji srednjovekovne Srbije i susednih zemalja Balkana, a mnoge kopije potiču iz spomenika koji su danas uništeni ili ugroženi. U zbirci se nalazi i oko 300 odlivaka srednjovekovne monumentalne skulpture i epigrafskih spomenika. Sve kopije dela su akademskih umetnika specijalizovanih u toj oblasti. Njihove dimenzije, način izrade, kao i oštećenja potpuno su verni originalima. Galerija fresaka je pridružena Narodnom muzeju u Beogradu 1973. godine.

Međutim ubrzo po preuzimanju dužnosti direktora, nova direktorka muzeja Tatjana Cvjetičanin vrlo efikasno gotovo uništava službu konzervacije i restauracije u Narodnom muzeju i to potpunim isključivanjem najvećeg dela kolektiva iz bilo kakvog odlučivanja a samom najavom predstojećeg izbacivanja konzervatora iz zgrade Narodnog muzeja u Galeriju fresaka postalo je očigledno da se u najvećoj tajnosti pripremaju neki drugi planovi što se ubrzo pokazalo tačnim. Dana 19 januara 2006. Godine kustosi srednjevekovnog odeljenja Narodnog Muzeja i Galerije fresaka upućuju pismo i to tadašnjem ministru kulture Draganu Kojadinoviću i tadašnjem i nažalost sadašnjem pomoćniku Miladinu Lukiću, kao i direktorki Tatjani Cvjetičanin, operativnoj direktorki Bibiki Đorđević, zameniku direktora i svim članovima tadašnjeg upravnog odbora u kojem ukazuju na skandalozne događaje u Galeriji Fresaka i upozoravaju na ugrožavanje kako same Galerije, tako i njenog fundusa. Velika muzeološka loža Tatjane Cvjetičanin uzvraća udarac već 6. Februara 2006.

 Godine i to tako što je pod hitno smenjena šefica Srednjevekovnog odelenja Branka Ivanić a novčano kažnjen upravnik Galerije Fresaka Bojan Popović, kome je u besprekornoj karijeri to bio prvi prestup radne discipline jer je  dr Tatjana Cvjetičanin izmislila navodnu povredu radne dužnosti i to samo zato jer je spomenuto pismo istog dana upućeno i ministarsvu kulture i upravi narodnog muzeja i upravnom odboru, a ne samo gospođi direktorki koja je verovatno želela da na miru u restoranu Little Bay sama odlučuje o tome da li će tuđ dopis upućen na više adresa uopšte biti poslat na te adrese ili će ga ona, u skladu sa svojim „demokratskim" tradicijama baciti u fioku. Bez obzira na opravdan protest zaposlenih, neometano su se nastavile pripreme za uništavanje galerije fresaka te je 24. Januara 2007. Godine u Glasu objavljeno protestno pismo protiv zatvaranja Galerije, a sama peticija koju je do tada već potpisalo više od dve stotine profesora, naučnika i umetnika, protiv privremenog zatvaranja Galerije fresaka u Beogradu, iznenadila je upravu Narodnog muzeja, u čijem se sastavu nalazi prostor u ulici Cara Uroša, a u koji su trebale da se usele konzervatorske službe dok traje rekonstrukcija zgrade Narodnog muzeja.

Neprijatno zatečena,  dr Tatjana Cvjetičanin podmeće vađenje kestenja iz vatre svojoj tadašnjoj podređenoj Aleksandri Šojić iz kancelarije za odnose sa javnošću Narodnog muzeja koja izjavljuje kako u Galeriju Fresaka prelaze službe koje ne mogu da prestanu sa radom tokom rekonstrukcije zgrade te kako je reč samo o pogrešnom razumevanju uslova u kojima će Muzej biti primoran da radi narednih godina, dok se ne okonča rekonstrukcija centralne zgrade, a to su prilike kojima se svi moramo prilagoditi, izložbene aktivnosti Narodnog muzeja neće biti prekinute, dok će o pripremi gostovanja muzejskih zbirki u inostranstvu i gradovima Srbije brinuti konzervatorske službe NM, kojima je potreban adekvatan prostor za rad.Tokom rekonstrukcije zgrade na Trgu Republike, kopije živopisa i odlivci skulptura iz Galerije fresaka biće smešteni u bezbedan prostor zajedno sa ostalim kolekcijama Narodnog muzeja.

Istovremeno sa Glasom, 24 januara 2007. Godine članke i javne proteste povodom najave likvidacije Galerije Fresaka objavljuje i Blic i to po nazivom Zatvara se galerija fresaka- riznica mora da se sačuva  gde se takođe objavljuje tekst peticije, ali tek na tekst iz Politike od istog dana pod naslovom Iz Galerije fresaka: apel javnosti gospođa direktorka se oglasila nemuštom izjavom kako je to samo privremeno rešenje.

 23. Februara 2007. godine skandal poprima međunarodne razmere jer je u Politici tog dana objavljen intervju sa danas pokojnom Svetlanom Mojsilović Popović sa univerziteta u Prinstonu koja je povodom izložbe „Moć slika u Vizantiji" u Vašingtonu, koja je sačinjena od kopija naših fresaka iz privatnih zbirki iz Amerike izjavila: Prosto ne mogu da verujem da Beograd hoće da zatvori tu galeriju kad se ovde u belom svetu replike tih fresaka čuvaju kao blago. One imaju značaj i u edukativnom smislu, ali je njihovo postojanje neophodno i za dalja stručna proučavanja .

 

Gospođa Šojić, kao gospodin Šojić

 

Već marta 2007. godine Književni list objavljuje kompletan tekst peticije i spisak sa imenima svih 271 potpisnika. Politika 21. Marta 2007. godine, uoči početka skidanja stalne postavke galerije Fresaka najavljenog za 26. Mart  u tekstu Podstanari u Galeriji fresaka objavljuje izvode iz otvorenog pisma Ministarstvu kulture upravnika galerije, mr Bojana Popovića u kome se pored ostalog navodi da je nedopustivo da se Centar za konzervaciju preseli u prostor Galerije fresaka jer kako kažu, ta "privremena" adaptacija zgrade galerije predviđa izgradnju platformi, razbijanje mermera radi uvođenja vodovodne i kanalizacione instalacije, što za posledicu konačno ima i skidanje stalne postavke. Ova akcija je između ostalog nelogična i zato što se najpre izdvajaju sredstva za adaptaciju prostora, a onda i za vraćanje prvobitnoj nameni. Zgrada u kojoj se nalazi Galerija fresaka je projektovana kao muzej i ona pre svega nema kapaciteta za Centar za konzervaciju i nije pravljena za tu namenu, a još manje za kasnije useljavanje Centralnog instituta za konzervaciju, o čemu se takođe govori. To je, kao što saznajemo, potvrdio i Miladin Lukić, pomoćnik ministra kulture. Naša strepnja, da Galerija fresaka više nikada neće biti ono što je bila, temelji se i na činjenici da naš prostor već zauzima Škola za konzervaciju "Dijana".

Uglavnom, na veliku žalost Miladina Lukića i Tatjane Cvjetičanin već 31. Marta 2007. godine oglasio se tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović koji je uznemirenoj javnosti saopštio da Galerija fresaka ostaje na istoj adresi. Međutim, malo je poznato da je već do tada u galeriji fresaka načinjena poveća šteta iz prostog razloga jer su radovi na pregradnji uveliko trajali. Tako je recimo jedna od dvorana horizontalno pregrađena skupo plaćenom metalnom konstrukcijom a po čitavoj galeriji su bili raspazareni raznorazni nosači, stolice, drvene table sa mozaicima koji su u tom trenutku bili na konzervaciji u centru Diana koji je do tada uveliko uzurpirao Galeriju fresaka! U ovakvom skandaloznom stanju Galerija Fresaka bila je tokom čitave 2007. i početkom 2008. godine a Aleksandra Šojić je po nalogu  dr Tatjane Cvjetičanin obmanjivala javnost tvrdnjama da postavka nije "prepolovljena" a prostor Galerije fresaka nije "unakažen"! 28. Marta 2008 godine u Večernjim novostima izlazi tekst Skučeni u dve sobe iz koga je javnost saznala da je i dalje na snazi ostao plan o zatvaranju Galerije fresaka i useljavanju Centra za konzervaciju iako je upravo u to vreme postalo izvesno da do planirane rekonstrukcije Narodnog muzeja prema projektu Milana Rakočevića neće doći!

 

Ko je nju poznavao...

 

Stanje je tada zaista bilo potresno: od pet izložbenih sala posetioci su mogli da posete samo dve, jedna je pretvorena u depo, a u druge dve smešten je centar za konzervaciju „Dijana" sa svojim cirkusijadama! Stalna postavka svedena je na svega 50 kopija. Bilo ih je 100, uključujući i odlivke skulptura, ali su ranije skinute, jer je deo prostora pretvoren u radionicu. Najveći deo kopija fresaka je u depou, a mozaici su stajali na podu u jednoj od izložbenih sala. Metalna platforma (ili kako mnogi kažu „skalamerija") koja je postavljena pre nešto više od godinu dana, kako bi se prostor adaptirao za Centar za konzervaciju i dalje je stajala na svom mestu. Iz ovoga je jasno vidljivo da je  dr Tatjana Cvjetičanin, poput Živke Ministarke čekala da se smiri ovo malo bruke, pa da se nastavi dalje rasturanje Galerije Fresaka. Tek dolaskom ministra Nebojše Bradića, koji jedini nije podlegao šarmu dr Cvjetičanin, stvar je definitivno prelomljena te je Bradić 30. jula 2009. godine obavestio javnost da je svaka privremena ili trajna promena namene neprihvatljiva, te da će Galerija nakon rekonstrukcije, osim stalne postavke, imati i prostor za povremene izložbe dela iz fundusa Narodnog muzeja. Iako je ovo trebao da bude epilog priče o rasturanju Galerije fresaka, ova tužna priča ima i svoj postfestum, jer do danas nije raščišćeno pitanje skupo plaćenih, odavno započetih a nikada u potpunosti izvedenih radova u Galeriji fresaka!!!

 Naime, još 2006. godine avansno je uplaćena kompletna suma predviđena za sanaciju i adaptaciju galerije Fresaka firmi Omnistock, u vlasništvu izvesnog Veselina Sjekloće, a koja je pobedila na tenderu. Inače preduzeće Omnistock, koje u imenu ima bombastičnu formulaciju preduzeće za proizvodnju i promet robe i usluga,  široj javnosti je poznato po još jednoj kriminalnoj aferi u režiji Demokratske stranke, po traljavoj višegodišnjoj trakavici oko rekonstrukcije jedne jedine fasade zgrade Savezne skupštine (o tome videti tekst Kletva bi nestala da su spalili Mićuna, Tabloid 229).

 

Muzej Vuka i Dositeja pretvoren u postmoderni burdelj

 

Doduše,  2006. godine, u Galeriji fresaka su i krenuli radovi, najpre spoljnji te su popravljeni krov, odžaci, dvorišne fasade i ograde i započeto je uvođenje nove elektroinstalacije u zgradu Galerije. Unutrašnji radovi su ubrzo prekinuti polemikom oko zatvaranja Galerije Fresaka i adaptacijom za Centar za konzervaciju. Posle Bradićeve odluke, trebalo je da se neutrošena sredstva iskoriste za sanaciju enterijera zgrade. U radovima koji su trajali do 10. Maja 2010. Godine , kada je otvorena izložba „Studenica, osam vekova slikarstva" demontirana je metalna skalamerija predviđena za potrebe CIK-a a sve izložbene sale su okrečene u mrtvački sivu boju. Delimično je izvedena nova elektroinstalacija sa ciljem da se dobije nova rasveta.

Međutim, nova instalacija je doslovce nakačena na staru iako je u samu zgradu ušla nova instalacija. Iako su radovi trebali da budu nastavljeni nakon 10. Maja 2010. godine, do danas od toga nema ništa jer je Sjekloća, odnosno Omnistock u sporu sa podizvođačima koji tvrde da uopšte nisu isplaćeni za do tada izvedeni deo posla. Sve u svemu samo zbog ovoga, Tužilaštvo bi trebalo da ima pune ruke posla kako bi se ušlo u trag novcu kojim su još 2006. godine  u potpunosti Omnistocku avansno plaćeni radovi a sedam godina kasnije isti ti radovi uopšte još nisu gotovi!

Takođe bi trebalo obratiti pažnju i na poslovanje firme Trioprojekt , iz Beograda, koja je svojedobno angažovana za vršenje tehničke kontrole tehničke dokumentacije projekta adaptacije galerije fresaka u privremeni prostor centra za konzervaciju Narodnog muzeja u Beogradu, a preko linije Demokratske stranke u Pančevu je angažovana kao revident svih mogućih poslova ugovorenih u Direkciji za izgradnju Pančeva! Inače malo je poznato da je realizacija uređenja enterijera Galerije fresaka 2010. godine takođe rezultat burazerskog poslovanja  dr Tatjane Cvjetičanin koja je po nepoznatim kriterijumima za razne posliće angažovala bračni par Igora i Irenu Stepančić.

Igor Stepančić je u Galeriji fresaka  bio član „stručne" komisiju za izbor nijanse boje za krečenje, te je  prvobitno predviđena bela boja zidova, koja je gospođi direktorki očito previše neutralna, po odluci ove „stručne" komisije u sastavu  dr Tatjana Cvjetičanin. Biljana Đorđević  i  Igor Stepančić , zamenjena sivom, a čitav enterijer galerije je pretvoren u nekakvu vrstu grobnice u kojoj su eksponati doslovce ugušeni tamom. Inače sam Stepančić je takođe odlukom  dr Tatjane Cvjetičanin veoma uspešno uspeo da totalno upropasti i enterijer Muzeja Vuka i Dositeja koji je smešten u orijentalnu kuću za čije enterijere su uobičajena bela boja zidova i smeđa boja drvenarije, poda i tavanice. Umesto svega toga Stepančić je muzej Vuka i Dositeja u pojedinim segmentima oblikovao sa potpuno stranim elementima: plastičnim tapetama sa cvećem, kakvi u vreme gradnje same zgrade nisu ni postojali, ugrađenim plakarima, mini-marles kuhinjom, sve u svemu, muzej Vuka i Dositeja je delimično pretvoren u neku vrstu postmodernog burdelja!

Uglavnom,  čini se da je Stepančiću kao glavni kriterijum za izbor boja za enterijere Galerije Fresaka i tapeta za Muzej Vuka i Dositeja zapravo bio ukus dr Tatjane Cvjetičanin, jer je trebalo pronaći komplementarne boje za njene omiljene psihodelične boje: ciklama crvenu, frez crvenu, i bakarnu, koje su u potpunom skladu sa Stepančićevim izborom! Inače u samom Narodnom Muzeju sve se više čini da je  dr Tatjana Cvjetičanin u očekivanju dugoočekivane smene dobro proučila lik Živke Ministarke, i nakon smene preuzela glavnu ulogu podrivača te se aktivno bavi miniranjem svih napora nove direktorke Bojane Borić Brešković na etapnom uređenju i otvaranju izložbenih prostora Muzeja, te je sa podsmehom  komentarisala ove najave, a čak je pripremala svoju kandidaturu za eventualno raspisivanje konkursa za izbor, a sve to uz povremene pretnje koje preko radnika obezbeđenja poručivala pojedinim zaposlenim, a sve u maniru već pominjane Živke jer ko zna danas-sutra može opet ona da bude direktorka...

 

Sačekivanje ministra kulture

 

Sve ovo ni najmanje ne čudi kada su zaštitnici njenog imena i dela praktično uzurpirali samo Ministarstvo kulture gde je do ministra kulture maltene nemoguće doći jer su glavne prepreke postavljene u vidu Miladina  Lukića, pomoćnika ministra kulture,  Miroslava Tasića, državnog sekretara i izvesnog Miroslava Jankovića, inače šefa kabineta koji je čak sebi dao za pravo da poput upijača sedi u kabinetu ministra dok Tasić umesto ministra vodi razgovore. Kao posledica svega ovoga sve se češće dešava da stranke čekaju samog ministra kulture na ulici kako bi uopšte mogle da sa njime na miru razgovaraju. Sve ovo ni najmanje ne čudi ako javna tajna da je u sadašnjem sazivu Ministarstva kulture osoba u čijoj je garaži Miroslav Ulemek menjao registarske tablice na autu nakon ubistva Zorana Đinđića!!!

S tim u vezi, malo je poznato da je nekoliko nedelja pre samog atentata premijeru Đinđiću upućen predlog za otkup delom izgorele zgrade Elektrotehne u Čika Ljubinoj ulici u kojoj je bilo predviđeno smeštanje svih pratećih službi Muzeja: konzervatorskih radionica, depoa, kancelarija, biblioteke kao i uređivanje reprezentativnog prostora za izložbe u čitavom prizemlju zgrade. Za tu zgradu tada je trebalo platiti dva miliona evra a svi dalji troškovi uređenja kako te zgrade, tako i same palate Uprave fondova sigurno bi bili daleko manji od 70 miliona evra koliko je trebala da košta rekonstrukcija po projektu Milana Rakočevića. Ono što je zanimljivo je činjenica da je u vreme atentata savetnik pokojnog premijera bio Zoran Janjušević, inače sadašnji stanovnik jednog od beogradskih zatvora,  koji je ubrzo nakon atentata, istu tu zgradu Elektrotehne kupio za svega 360.000 evra i nikom ništa!

 

A 1.

 

"Borac za uspostavljanje demokratije"

 

Možda najvažnije nerazrešeno pitanje jeste ko stoji iza preduzeća koje je monopol nad svim poslovima u vezi sa adaptacijom i opremanjem Savezne skupštine nakon 5. oktobra 2000? Naime, Omni Stock je osnovan neposredno pred 5. oktobar 2000. godine, tačnije 15. marta, kada se vlasnik Veselin Sjekloća, tada mladi, tridesetogodišnji biznismen vratio u Srbiju s namerom da se uključi u borbu za uspostavljanje demokratije.

Šta je i koliko je gospodin Sjekloća "doneo u Srbiju" ne zna se, ali se prema podacima Agencije za privredne registre RS zna da upisani i uplaćeni osnivački kapital njegove firme Omni Stock iznosi svega 5.001 evro! Što se tiče godišnjeg prometa ove firme, u 2005. je iskazan prihod od 75,7 miliona i dobit od 1,5 miliona, u 2006. prihod 155,1 milion i dobit od 760.000 dinara, u 2007. prihod 61,2 miliona i dobit svega 799.000 dinara, a u 2008. prihod od 66,1 milion i dobit od 6,6 miliona dinara.

Posebno je uočeno da je sa preduzećem Omni Stock iz Beograda "od oktobra 2000. pojedinačno ugovarano najviše poslova i to kroz osnovne ugovore, anekse i dopunske ponude". Ova firma se pokazala kao "devojka za sve", a povereni su joj poslovi: izrade projektne dokumentacije, sanacije i opremanja dela zgrade Savezne skupštine, arhitektonsko-građevinski radovi, fasaderski radovi, protivpožarne instalacije, mašinske instalacije, TT-instalacije, klimatizacija, ventilacija, grejanje, adaptacija diplomatskog salona, isporuka i ugradnja "konferencijskog sistema", centralno-tehnička režija, kao i video-TV nadzor. Kontrolom dva osnovna ugovora koja je Savezna skupština sa preduzećem Omni Stock zaključila, i to prvi 20. decembra 2000. i drugi 27. decembra 2001, utvrđeno je da je ugovorena obaveza plaćanja avansa u rasponu od 50 do 100 odsto