Rocky Stars club
Uređuje Rajko Roki Dvizac
Hleb i čokolada…
Pisac kome su ukrali roman (II deo)
Nova prilika da objavim svoj prvi roman
pojavila se sasvim neočekivano krajem sledećeg leta. Sećam se da je bio
ponedeljak jer sam obično tim danom bežao iz vreline Beograda u Inđiju gde sam
na miru punio baterije. Sedeo sam u prepunoj bašti kafea „Taverna"
kada se pojavio crni mercedes.Vozač u tamnom odelu je izašao,prišao konobaru i
pitao ga je da li se tu nalazi i kako izgleda Rajko Roki Dvizac? Konobar
je pokazao u mom pravcu i vozač je prišao i ljubazno me pitao da li mogu da
pođem sa njim u Beograd. Upitao sam ga za razlog i ko ga šalje. On mi je
odgovorio da ga šalje njegov šef iz Londona i da želi da razgovara sa mnom o
mom romanu još uvek u rukopisu „Volim te".
Rekao mi je da ne brinem, da će me on
vratiti posle razgovora u Inđiju. Mada zbunjen, ne razmipšljajući mnogo odlučio
sam da krenem sa njim i zadovoljim svoju znatiželju - otkud menadžer iz
Londona zna za moj još uvek neobjavljeni roman?
Sastali smo se u hotelu „Moskva".
Posle kraćeg , srdačnog ali po mnogo čemu strogo poslovnog razgovora,
dogovorili smo se da dođem sutra posle 12 časova i ponesem rukopis romana.
Menadžer mi je objasnio da malu ali agilnu
izdavačku kuću u Oksfordu te mi je ponudio da prevede i objavi moj roman sa
početnim tiražom od 10. 000 primeraka. Ponudio mi je i sasvim pristojnu cenu,
odnosno avans. Njegova procena je bila da bi se moj roman prvenac mogao prodati
uz dobru reklamu od 10. 000 do 50. 000 primeraka. Ostalo je da dođem sutradan,
donesem rukopis romana da ga on „pročita" i uveri se u preporuke (ni
dan danas ne znam od koga su bile) a onda bi smo potpisali ugovor i odmah
bi mi bio isplaćen avans za prvi tiraž.Menadžer iz Londona me je jedino zamolio
da ga obavezno sačekam ako bude kasnio,jer pre mene ima još jedan dogovoreni
sastanak. Ali ne sa piscem,već sa jednim fudbalerom koga je hteo da „proda"
u Engleskoj.Naravno,složio sam se i sutradan tačno na vreme došao sam u hotel „Moskva".
Naručio sam kafu i iz ugla iščekivao o
kome je fudbaleru reč...Ubrzo se pojavio Jovin, fudbaler „Crvene
zvezde". Sudeći po gestikulacijama i osmesima, shvatio sam da je
dogovor o transferu sklopljen. Menadžer iz Londona me je zamolio da dođem
sutradan u isto vreme,pošto u našem dogovoru ništa nije bilo sporno, jer on
hitno mora u „Zvezdu" da se vidi sa upravom. Došao sam sutradan i
čekao...čekao...Najzad sam otišao na recepciju i raspitao se o gostu iz
Londona.Rekli su mi da je tog jutra rano otputovao u London, vidno ljut je
tadašnji trener „Crvene zvezde" Gojko Zec, iako Jovinu nije
dao da igra - nije ga pustio u Englesku.
Zbog Gojkovog kaprica, propao je i Jovinov
i moj transfer.
Nekoliko meseci sam držao rukopis romana u
fioci a onda sam ga preradio, dopunio i promenio ime u „Boja ljubavi".
Na jednom koktelu prišao mi je Saša Dragić( bivši menadžer „U
škripcu","Bajage" itd) i ponudio mi da on objavi moj roman. Tada
je radio samo sa, u to vreme anonimnim pevačem Gruom. Razočaran zbog
prethodnih iskustava, jedva sam pristao.Ali, Dragić je za samo mesec dana
objavio moj prvi roman „Boja ljubavi". A uz njega, kao
spektakularni vid promocije, snimio je i originalni muzički spot!
Te 1997. spot za roman „Boja
ljubavi" je sigurno bio prvi spot snimljen u Evropi (a možda i u
svetu) koji na taj način promoviše neku knjigu! Roman se prodavao kao alva.
Išao sam iz emisije u emisiju a onda me je Saša zamolio da nastavim da radim
sam jer je on na nagovor Marine Tucaković uzeo jednog talentovanog ali vremešnog
pevača - Željka Samardžića. Mada mi je Sašina menadžerska pomoć
trebala još dva meseca - ipak sam dao blagoslov. Saša je preko noći
napravio novo čudo - anonimni Željko Samardžić je na opšte iznenađenje
do vrha napunio „Sava Centar".
Moja pomoć se ogledala u tome što sam
organizovao nekoliko autobusa samo sa ženama koje su došle na Željkov
koncert. Zauzvrat, Željko Samardžić i Tanja Banjanin su na
promociji mog romana „Boja ljubavi" u Beogradu govorili odlomke iz
knjige (na promociji u Novom Sadu odlomke je čitala Tanja Banjanin a Bane
Krstić iz „Garavog sokaka" je pevao pesme „Bitlsa").
Takvu promociju romana do dan danas niko
nije imao. Od prvog tiraža od 1.600 primeraka,neprodato je ostalo samo
stotinak. Bilo je vreme da se pod hitno doštampa novi tiraž ali moj izdavač („Artist"-
Beograd) se ugasio.Pokušao sam da pronađem novog izdavača. Kako sam u „Prosveti"
imao prijatelja knjižara A.V., pitao sam ga za savet. On mi je predložio
da ostatak knjiga on proda a da „Prosveta" objavi moj drugi roman „Kao
baloni". Pristao sam. "Boja ljubavi"se brzo rasprodala
ali izlazak mog novog romana „Kao baloni" se otegao kao gladne godine…
Uvek bi iskrsao neki „ problem". Te
se recenzent Čedomir Mirković povukao, te je štamparija u Subotici bila
u štrajku, te nije dobro urađen omot, te stranice nisu dobro povezane itd itd.I
tako,prošlo je nekih 6 - 7 meseci da bi najzad A.V. javio da je roman
gotov. Kamion sa mojim romanom „putovao" je od Subotice do Beograda 2-3
nedelje. Kada sam hteo da dođem po besplatne primerke romana"Kao
baloni", A.V. mi je odgovorio da nema potrebe jer on uskoro
putuje u Novi Sad i doneće mi ga pravo kući. Obećanje - ludom radovanje. A onda
su se ređale laži za lažima. On je navodno putovao sa jednog Sajma knjiga na
drugi,iz biblioteke u biblioteku, iz grada u grad i stalno mi govorio koliko
sam, navodno, zaradio od prodaje knjiga - 550 maraka, pa 700, pa 1250, pa 2.500
maraka...A knjige ni njega, ni para ni od korova. Čuli smo se samo telefonom...
Jednom prilikom moja supruga Jasmina ga
je zamolila da najzad kaže istinu da li je roman uopšte objavljen ili nije. Na
to se „moj prijatelj A.V." strašno naljutio. Kako uopšte može da
sumnja u njega.Tražila je da opiše izgled korica romana. Nemušto je odgovorio: „Pa
ima puno šarenih balona"! Pošto se ona nasmejala i rekla mu da je sve
laž,on je ljutito i uvređeno prekinuo vezu…Još neko vreme sam „proganjao"
A.V. insistirajući da mi kaže istinu - šta se zaista dogodilo za
rukopisom mog romana? Da li ga je izgubio, štampao pod drugim imenom ili nešto
treće?
No on je bio uporan u svojoj laži sve dok
jednog dana nije promenio broj svog mobilnog telefona…Na nagovor supruge,
prestao sam sa potragom i "zaboravio" da sam ikad napisao roman „Kao
baloni". Istinu o njegovoj sudbini nikad nisam saznao.
Srećom, pronašao sam stare rukopise, prepravio,
doradio, dopunio i dao novo ime romanu - „Neka te Bog čuva samo za
mene"! Ako u Srbiji postoji neki pošten izdavač - neka mi se
javi.Garantujem mu da će imati književni hit! A što se tiče sudbine romana „Kao
baloni" - zauvek mi je ostao gorak ukus čemera prevare i laži.
Zahvaljujući prijatelju A.V. ušao sam u istoriju književnosti kao -
pisac kome su ukrali roman!